Od Surdulice do Vlasinskog jezera, nikakav bolji sadržaj se ne može pronaći, osim čestog povaljivanja motora u oštrim, čestim i dosadnim krivinama, sa visokim procentom nagiba. Iskoči i poneki šumski put sa strane, sa različitim mogućnostima i namenama. Jedno sam siguran, niko vas ovde ne bi pronašao, pitanje je samo slobodnog vremena. Eto mene na vrhu, i na dobro poznatoj raskrsnici. Niko iza mene ne sedi, te toliko i fotografija imam. Putokaz kaže levo prema Vlasinskom naselju, hotelu Vlasina i auto kampu, a desno put vodi prema Bosilegradu. Prvi put kada sam bio sa mojom porodicom, skrenuli smo desno, prema kampu, tačnije imali smo rezervisan smeštaj u Vlasinskim vrtovima. Lepo projektovana kućica, sa nekoliko apartmana, sa još prijatnijom gazdaricom, gde smo imali prilike do probamo odličan sok od nane. Inače, moram reći da je sok poseban samo zato što se pravi veoma jednostavno, ali od posebne vrste nane, koja se izgleda može naći samo na Čemerniku. Kada dodirnete biljku, imate osećaj da ste u isto vreme dodirnuli i nanu, i limun. Biljka se jednostavno stavi u dve do tri litre vode, mnogo leda, i sa dodatkom šećera po želji. Probao sam to kod kuće, sa našom nanom, ma kakvi. Inače evo linka za smeštaj, koji preporučujem svakome kao najbolju opciju za smeštaj u okolini, jer nekako, sve ostalo nije delovalo kako Bog zapoveda. Nisam smeo prići blizu starog hotela po imenu Vlasina, cela konstrukcija mi baš nije delovala sigurno, iako se na na mnogim sajtovima navodi : "Hotel „Vlasina“ se nalazi na Vlasini Ridu, na jednom od najlepših mesta na Vlasini , sa koje se pruža divan pogled na jezero. Izgrađen je 1952. godine..." Neverovatna rupa! Zaboravih, evo linka Vlasinskih vrtova: Vlasinski Vrtovi Moram reći da se u tom pravcu nalazi i auto kamp, gde sam inače planirao da opružim moje mlado telo, ali kako je mokro tlo osujetilo takvu vrstu uživanja, rado sam se prethodnu noć prepustio Predejanima. Kako sam se uputio prema Bosilegradu, skrenuh desno, i prepustih se začuđujuće dobrom asfaltu, lepim krivinama i još lepšem pogledu na jezero. Ne vredi više.....klinac nonstop skače po meni..... Sledi put do Bosilegrada, rodnog mesta Verice, marokančeve . Nastaviće se...

Pošto ovo nije prvi put da prolazim ovuda u poslednjih mesec dana, sve mi je već izgledalo poznato. Put do Vladičinog Hana je svima dobro poznat, te neću previše previše pričati o tome. Setih za Nisove pumpe u Hanu, ali ipak odlučih da nema potrebe za dolivanjem goriva, jer sam sipao do vrha na pumpi u Predejanima, i ta količina će biti dovoljna za prelazak preko Vlasinskog jezera, do prve pumpe u Bugarskoj. Nisam sebi još uvek oprostio, što nisam više fotografija pravio. Ne znam šta mi bi, em je fotografija sastavni deo mog života, em nikada bolje prilike za to nisam imao. No, sledećeg puta to ispravljam, ali zato vam moram pisati. Vladičin Han, zanimljivo mesto, autentični primerci osmanlijskog nasleđa, ulica, arhitekture, ljudi i načina života. Postoji i osećaj nemaštine, teškog života i nesigurnosti, koji stranac oseti kada prvi put poseti ovo malo mesto. Naravno, nije potrebno biti srbin ili balkanac da bi se osetila topla dobrodošlica, i dobra namera svakog meštanina prema strancu. Ljudi, meštani svakog mesta, samo su medij, koji prenosi duh istorije i kulture naroda sa tih prostora. U Vladičinom Hanu, još uvek osećam miris zapržene kafe, svežeg testa iz rano otvorenih pekara, čujem škripanja šarki sa drvenih vrata, koja lenjo rastežu svoje letve od stiska jutarnje rose. Mnogo je novosagrađenih kuća od blokova, neomalterisanih, sa satelitskim tanjirima postavljenim na drugoj betonskoj etaži, koje po meni u mnogome ruže sliku mesta, jer autentičnost , na žalost, nigde u srbiji nismo kadri da sačuvamo. Sa druge strane, ljudi se u oskudici snalaze kako umeju i znaju, a kulturna nasleđa i baština se čuvaju sa visoko razvijenom svesti, koja se isto tako lako stiče lagodnijim načinom života. Kako god, lepo mesto. Stao sam u nekoj od glavnih ulica, kako bi nešto prezalogajio. Bilo je već dockan za masjtore u pekarama, oko osam sati ujutro, te računam da su odavno ispekli nešto sveže. Na nekoj nizbrdici spazih pekaru, i tu parkirah. Brzo sam trgovao za jednu kiflu punjenju sirom, i jedan jogurt u čaši, u zamenu za 50 dinara. Pekare, sa belim pločicama, mirisom brašna, pekarima u beloj uniformi jednostavno obožavam. Smazao sam kupljeno,.... vozi dalje. Dok sam vozio kroz Han, osetio sam duboki zvuk iz aspuha koji se obijao od fasade kuća. Verovatno je specifičan po tome, jer se odbija od prirodnih materijala. Pošto u duši preferiram čopere, old school motore, koji rundaju i brundaju, sa zadovoljstvom sam seckao gas na svakih par sekundi, ne bi li se tako nauživao dubokih basova. Put do Surdilice je ravan, kao da prolazi nekom dolinom, ali zato se u daljini mogu raspoznati vrhovi Čemernika u izmaglici. Vrhovi koji me čekaju. Prolazak kroz Surdulicu u meni je ostavio sećenje, više na vojvođansko mesto, nego na moram jednostavno reći Surdulicu. Pri izlasku iz tog malog mesta mesta, red kuća, istovetne niske gradnje, me je ispratio ka Vlasini. Kao što sam ranije rekao, ovo je drugi put od moguća dva, da se dođe do Vlasinskog jezera. Izlaskom iz Surdulice, uzak šumski put, česte krivine, i blagi nagib, nagoveštava penjanje na planinu. Motor sa svojih 1600 cm3, sasvim lagano guta uzbrdice. Međutim, ja lično ne preferiram vožnju po ovakvom terenu, jer skoro polovinu tone nije lako okretati, čas na jednu, čas na drugu stranu, uz sve to, šaltajući samo ovim redosledom, prva, druga, evenutalno dva puta treća brzina. Ali, Bože moj. Put koji prolazi kroz šumu do vrha, vodi pored jedne građevine namenskog tipa, u pitanju nj objekat Elektrodistrubucije, hidrolektrana VRLA 1, ima ih četiri, smeštena uz reku Vrla, čije ime videh sada na google -u dok ovo pišem , sa malim akumulacionim jezerom, koja koristi vodu iz Vlasinskog jezera kao energiju. Reka Vrla izvire negde ispod Čemernika, a žila je vezana za Vlasinsko jezero. Pri prolasku ovuda, potrebno je mininalno smanjiti brzinu, čime god da se putuje, jer par krivina koje su u istinu veoma nepregledne i oštre, nude uvek mogućnost bliskog susreta sa kolegama iz suprotnog pravca. Postoje i ogledala, ali avaj. Pak treger i položaj vreće, stalno proveravam iz razloga, jer sam do penjanja na Čemernik imao par stvarno loših deonica puta, sa mnogo rupa i delova, gde asfalt nije osvežavan čini mi se više od 40 godina. Bilo je i dosta klizišta, pošto su nedavno bile velike kiše, na usponima u krivinama dešavalo se da se dosta zemlje survalo sa lokalnih "off road" šumskih puteva na mokar asfalt, koji je idealna prilika za prosuti se po Čemerinku. Doduše, put do vrha je dosta dobrog kvaliteta. Nastaviće se...

"Dok pijemo pivo, vidimo da se vrte pilici..........deluju ukusno, kazem ja Verici da uzmemo pile i idemo na klupicu da ga pozderemo........ona kaze sramota. Ma, kakva sramota kazem ja - samo uzivaj.........."

Lepo vi to, upravo onako kao bi svako želeo. Svako dobro, cekamo dalje.

Evo sad će moja Nadica da ustane, pa da čitamo zajedno!

Pošto nije bilo smisla voziti dalje, odlučih da prekršim svoj zacrtani plan i prespavam u motelu Predejane. Parkirao sam na parkingu ispred, i nađoh se u okruženju autobusa i ljudi koji izlaze u kolonama, jedući u isto vreme sendviče i mumlajući nešto, dok je vetar prema meni donosio miris ustajale mortadele. Pa dobro, idem i ja za njima. Posle dogovorene cene od 30 eur za noćenje, doduše i sobi sa dva kreveta, upitah i za motor. Ljubazni recepcioner mi predloži njihov magacin, u podrumu motela, tamo gde ostavljaju robu i piće. Kaže, na parkingu u toku noći svakavih ljudi ima, složio sam se iz prve. Kako sam se vratio do motora, da raspakujem stvari, krenuh da skidam gurtne koje su držale veliku vreću na pak tregeru, i vidim da je vreća sa desne strane pukla. Patike samo što nisu ispale. Pošto je vreća kružnog oblika, u stvari oblika je kao valjak, a spojevi na ivicama su napravljeni fabrički samo toplim varenjem, shvatio sam da sam je trebao uspravno postaviti, a ne vodoravno. Torba je celim putem truckala, dok su krajevi torbe u vodoravnom položaju na pak tregeru visili kao sline, i naravno pod teretom je mala cena torbe opravdala ovu situaciju. Skinu sam sve stvari sa motora, odneo u sobu, a motor parkirao u podrum. Krenuo sam u razmišljanje kako da rešim problem, a da ne kupujem novu torbu, a gde ovde i da kupim tako nešto? Napravim se pametan i strčim do prodavnice po super lepak. Namažem krajeve, kad ono ništa! Kao vodom da sam spajao. SUPER LEPAK NE LEPI GUMU! E ,baš super! Ok, ništa, pade mi na pamet da ja to zavarim, kako je i bilo, ali nemam upaljač! Trk u radnju. Seo sam na krevet u sobi, i krenuo da topim plastiku i sa jedne i sa druge strane. Ne ide! Pogledam gore, prema plafonu, kad ono soba puna dima! U desnom uglu sobe, protivpožarni senzor samo trepće i gleda me, čeka momenat kada će da javi spremnoj ekipi da uleti u sobu i razbuca me. Izgleda da je sve ovo rezervisano za neki uređeniji svet, ovde je sve to šarena laža, jer ako se dodični nije oglasio sa ovoliko dima u sobi...he, he podsetilo me je to na onu staru foru...pozoveš lift i pobegneš! Ništa, vidim ja da od te rabote nema ništa, strčim u radnju, ali ovaj put po pivkana, sednem ispred motela na klupu i .....kud koje misli moje. Sutra ću već nekako! Nisam sutradan hteo da doručkujem, to ću već negde uz put, nego da ja rešim problem sa torbom. Setih da bi možda nekom jakom trakom rešio problem, brzo strčah do Nisove pumpe. Imate li ?, objasnim ja u čemu je problem. Naravno, zašto ne probate sa bandaž trakom za gumena creva? , odgovori dečko. Pogledam, deluje mi baš onako kako treba. Trgovali smo za 300 dinara. IZMIŠLJENO! Rešio sam problem iz prve! Sada sam vreću postavio vertikalno i dodatno prelepio sva mesta na vreći koja su bila u najavi za raspadanje. Sa tako izlepljenom torbom sam završio celo putovanje i vratio se kući, doduše na najlon pijaci sam posle kupio skoro novu vojnu trasnsportnu vreću za 150 dinara, da se zna, za sledeći put. Ta traka će mi još jednom poslužiti u toku putovanja, bez nje više nigde! Na parkingu, ispred motela Predejane. Spakovao sam stvari, pogledao gore, prema tmurnim oblacima na planini i krenuo prema Vlasini i Bosilegradu. Sada sam do Hana svakih dva minuta rukom proveravao dno torbe, bilo je to sasvim nepotrebno. Nastaviće se.

Priča sa duhovnim vrednostima u Srbiji na ovom putovanju je završena. Žiča i Studenica ostaše tamo, gde ih Nemanjići podigoše, a Vaš kolega, kao i svaki grešnik, mogao je sada sav teret vrlina i vrednosti hriščanstva na trenutak da prepusti više vrednijima od njega, skine ljušturu pravednika i prepusti se emocijama, nečemu što duhovnici, sveci i bogovi odbacuju. Dok ovo pišem, ne mogu se tačno setiti kroz koja mesta i gradove sam prošao dok sam vozio do Predejana. Znam samo, da sam prvo išao prema jugu, prema Raškoj, možda je to moja greška, jer ne valja dugo čekati da se putopis napiše, zaboravi se. U moru informacija koje žvaćem svaki dan, od dana kada sam se vratio, da ih ne ponavljam, zaboravio bih i imena svoje dece. Nekada ih i u vrtiću zaboravim. Jednostavno mi memorija ne prihvata nebitne sitnice, zaboravljam zašto sam juče bio na zemlji, a kamoli i nazive mesta, čije nazive na žutim tablama samo propratiš dok voziš, pogotovo motor, kada su ti misli zaokupljene stvarima zbog kojih živiš u svojim slobodnim trenucima. Neko se trudi, zapisuje i pamti, meni u pamćenju ostaju slike. Sećam se tako svakog momenta, sećam se svake slike i predela, sećam se ljudi u dvorištu kuća kraj kojih sam prolazio, žena u maramama sa crnim vunenim čarapama, opancima i dugim pletenim suknjama, dok gledajući me kako prolazim, nose naramak skoro isečene čamovine. Jasno osetimo razliku dva sveta, i one i ja, dva načina života, dva nivoa svesti, dva univerzuma. Koji je pravi? Da li je i jedna od njih poželela trenutak vožnje na mom praznom suvozačevom sedištu? Sećate li se scene iz filma „Lepota poroka“? Remek delo, u kome ruralna provincijalka dotiče niti hedonizma, koje su namenjene samo urbarnoj civilizaciji. Zabranjeno voće je oduvek bilo oganičeno oreolom morala, koji nosi siroti posmatrač. Kakav kreten! Svašta mi pada na pamet dok vozim. Ne, u stvari to mi pada na pamet dok pišem. Spomenuo bih putopis našeg kolege Severiana, u jednom od njegovih putovanja ka istoku, dok je sam vozio, neću navoditi link, pronaćićete vi to.Doduše, moja kilometraža je možda desetina njegove pređene, ali nije u pitanju razdaljina, već način putovanja, bilo motorom, biciklom ili autostopom, sam, potpuno sam, moderno rečeno nomadski, nezavisno, slobodno, i šta više širom otvorenih vrata, omogućivši slobodan ulaz svakoj vrsti nepredviđene situacije, što verujem i kolegi podiže nivo adrenalina. Za mene, poseban osećaj! Verujem da će se mnogi pronaći ovde. Živeli stočari i zanesenjaci! Štap prvima, a guvernal drugima! Svako svoje, obrni, okreni, i ope’! A motor kao motor, šta da vam kažem, znam da većinu upravo ta priča interesuje, iako je motor relativno nov, nisam davao značaju bilo kakvu mogućnost da nešto crkne. A, i da crkne, još je veća verovatnoća za boljom avanturom. Dejvidson mi nije ovaj put dozvolio taj užitak, štiteći na taj način verovatno renome kompanije, čiji naziv prkosi sa obe strane rezerovoara. A, i to je sve američki marketing! Priznajem, slab sam na rok end rol, bluz, jazz, levi’s, fender i harli dejvidson. Ih, sve sama srpska imena i marke. Velikog li srbina...za primer! Pade mi na pamet ovakav redosled: Dunav-Tisa-Dunav, Zastava, IMT, pa Rakovica, Sloboda Čačak, Čoka industrija mesa, Pobeda ...ovde nema mesta rok end rolu i kul vrednostima. Gde bi nam kraj bio, da sve ove firme rade. A možda i ne bi bio kraj. Možda to i nije tako moglo. Kako su se krivine i planine nizale, tako su se i moje zalihe energije trošile. Merkao sam, i sa leve, i sa desne strane puta nešto što obećava, kafanu, restoran, to je za mene isto, bilo šta, odjednom je postalo kritično! Morao sam se vratiti, upravo sam sa leve strane propustio pretopstavljam dobru priliku. Tu negde pre Raške. Polukružno....uh, to polukružno, sa ovom težinom, mi uvek teško pane, pogotovo kada treba sa asfalta da silazim na niži nivo zemlje, posutom krupnim tucanikom. Odradih i to. Ukenjah me i ovaj put! Prava idila! Restoran, kamiondžijski, nekako uvučen u stenu, sakriven, kao na ulazu u pećinu. Ne sećam mu se čak ni imena. A, nemam ni fotografija. Nekako me mrzi da vadim sve to, opremu, da bih fotkao kamione, stolove i mesto gde ću da žderem. Moš’ mislit’! Pisaću vam radije. Brm, brm, brm...škrb, drm, brboć, štuc, klop prdddddddddddd... ugasih se na parkingu ispred kafane. Kao Baltazar! Mnogo kamiona, par automobila, i vreva u otvorenoj bašti ispod vinove loze. Hladovina! Onako izgužvan, znojav od jutros, gladan, ali ne i nervozan, spazih konobara u crnom prsluku sa belom košuljom, na kratke rukave, i prebačenom belom salvetom preko leve ruke, kako prima porudžbinu.Obećava! Stolovi i stolice su od kovanog gvožđa, i taman jedan par ustaje od stola, ostavivši tako tačku za fokus mog ineresovanja.Mesto! Kako sam busiju zauzeo, tako sam primetio da je ovde dobiti mesto iz prve ruke puka sreća. Unutrašnjost kafane (više volim restorane da zovem kafanama) je bila prazna. Logično! Letnje doba i prelepa bašta su učinile svoje. Sledi prehranjivanje! Evo spiska sa razlogom! Pohovani sir (dva poveća parčeta). Prilog salata na tanjiru sa dve vrste sosa, plus ajvar. Srpska salata. Dva somuna. Pola litre piva (nikšićko). SUMA (410 rsd). W T F! Eto razloga zašto sam bio tako detaljan! Kad sam sve to izjeo i polako ispijao pivce, sve sam to slikao i sa ukupnom cenom poslao MMS- om, kao dokaz nekima u Novom Sadu. Magarci! Trošimo i vreme i energiju živeći po gradovima! Podriggggggggg! Nikšićko! Ajmo dalje! E daa! Neki čova na parkingu je krenuo sa pitanjima, koliko je kubika, i to, ali se ispostavilo da čovek vozi kamion, ima i virago, odavde je,vozi za švedsku, pa kada odradi turu kupiće hondu shadow! Dugo je stajao posmatrajući motor dok sam se ja pakovao. Hteo je da čuje zvuk Screamin Eagle-a. Plan je bio da doprem isti dan do Vlasinskog jezera, ne bi li tu prenoćio, raširio šator u kampu, kog sam pronašao na google mapsu, i tako zadovoljio svoju potrebu da ovo putovanje provedem što više po kampovima i nedođijama. Zvao sam kamp pre putovanja, naravno, ljubazno se javila žena iz kampa, sa informacijom da u kamp mogu doći u bilo koje doba dana i noći, smestiti se, a za formalnosti će biti vremena od sedam ujutro, kada dođe nadležni na recepciji. Sećam se da sam odmah posumnjao u tu reč recepcija. Čim sam preko google mapsa ugledao samo šumu na prostoru kampa, posmislih, neverovatno je, i više irončno, koliko mi, skupa, pokušavamo raznim sredstvima da predstavimo svoje kvalitete na što upakovanije načine, ne bi li možda tako postigli veću posećenost, u ovom slučaju kampera. Nema potrebe za tim, mi jednostavno možemo svo vreme da ćutimo i gledamo, i živimo život kakav imamo i volimo, sve što posedujemo je naša dobrodušnost, veličina duha i plemenitost, koja zrači sama od sebe, a prirodne lepote i vrednosti potvrđuju istinitost. Nema prevare! Tako se stvara brend! Brend, još jedna zapadna budalaština! Brend, menadžer, magla, isti ......c . A neće valjda do veka? Znao sam, da od kampa kakvog mi žena opisa nema ništa, iskreno, bio sam spreman na najekstremnije. Poneo sam i plinski rešo, najlon za ispod šatora, noževe, džezve za kafu, sve i svašta, čak i napunjen IBM Think Pad...he, he....hard disk za back up fotografija, dva fotoaparata, alat.....jedino nisam imao sekiru ili mačetu za međede i lisice. Na žalost, ništa od toga ne beše. Ni od kampovanja, ni od rodbine. Uključio sam se nekako na lokalni put, takoreći na nastavak autoputa prema Predejanima, sa nadom da ću se popeti do Vlasinskog jezera, izbegaviši tako sve one meandre uključenja, prolazaka kroz sela, potoke odrone i kamenolome pre Predejana. Kako sam mesec dana ranije već prošao istim putem, dok sam sa ostalim članovima mog plemena putovao na odmor prema Egeju, većim delom sam znao šta me čeka na putu. Inače, da bi se od Predejana do Vlasinskog jezera stiglo, to je moguće uraditi na dva načina. Kod Predejana je moguće skrenuti levo, prema Crnoj Travi, odakle put vodi do Vlasinskog jezera, ili nastaviti pravo od Predejana do Vladičinog Hana, pa skrenuti levo, preko Žitorađe, Surdulice, pa do Vlasinskog jezera. Moja koleginica, čiji je otac rodom iz okoline Crne Trave, mi je pre početka puta prenela njena i iskustva njenog oca u vezi ovih predela. Ništa nije bilo obećavajuće. Stočarski kraj, i to je to. U suštini ništa lepše! Želja mi je bila skrenuti kod Predejana levo, i preko Crne Trave do Vlasinskog jezera. Međutim, ni jednom nisam tuda prošao, ni kada sam sa mojima išao prema Grčkoj, a ni sada. A hteo sam. Morao sam negde stati, gorivo je bilo pri kraju! Taman, Nisova pumpa kod Predejana. Bilo je oko osam sati uveče kada sam ugasio motor na pumpi. Pogledao sam desno prema motelu, a iznad planine na koju sam se te večeri trebao popeti, kao da se svaki kastig i avet nadvio nad njom. Crno, da crnje da ne može biti! Bio bih van svake pameti kada bih se gore uputio! Računam, možda ne preko Crne Trave, već bi valjalo spustiti se do Vladičinog Hana, pa do Žitorađe, pa ....daleko mi je..pokisnuh tako! Ne liči mi ovo na kišu, već poče i vetar duvati, ne miriše na dobro! Ih, godine li., vazda ampa! Nastaviće se.

Daće Gospod Bog, pa ćemo opet. Ima mesta za dobre ljude uvek, još oko tri i po' meseca, i eto lepog vremena.

SInoć smo se vratili, i opet bi išao.

Ulazak u zamak. Čika u trenerci je cepač karata. Kule i zidovi sa desne strane glavnog ulaza. Ovako se nekada kažnjavalo. Inače, ceo zamak je, čini mi se kao jedan veliki zatvor, a vidićete i zašto. Dole, ispod kružnog dela se stavlja glava osuđenog. Pomoćnik ekzekutora je zavrtao gornju polugu, pokušavajući da iznudi priznanje optuženog. Koliko puta, glava nije izdržala, pomislih. Unutrašnjost jedne od zatvorskih ćelija. Zatvorski hodnik. Inkvizitorskih spravica, nikada dosta. Pitanje je bilo samo mašte. Na zidu su uputsva za ekzekutore. Na podu su sprave, kod prozora je lomača. Sve mi je ovo čudno, koliko je španska inkvizicija i katoličanstvo imalo uticaja i u centralnoj Evropi. Unutrašnjost, dvorište zamka. Ulaz. Sa leve strane su vrata i ulaz u zatvor. Podrum sa vinima. U drugom delu vinskog podruma su izložene alatke čija funkcija je vezana vina. Spoj baroka i renesanse. Ulaz u odaje za vlasnike dvorca. Još jednom, ulaz u zatvor. Naravno, dvorac ima i svoju crkvu. Detalj oltara. Freska na jednom od zidova. Uticaj gotske arhitekture. Sve je stremilo ka visinama, ka Bogu, i ljudi i zidovi. Na prvom spratu je postavka nameštaja iz doba renesanse. Replika jednog od vladara. Ne znam ko je u pitanju, ali ...pogodak! Ovo su konji .. morali da nose. A ovo ljudi. Topovska đulad. Ovo je trebalo da štiti od hladnog oružja...ne bi rek'o. Toalet na prvom spratu, u sklopu dnevnog boravka, u prostoriji bez vrata. Ovde se desila zanimljiva situacija. Moj najmlađi dečak, star dve godine, je kod svoje bake na selu navikao da skuplja jaja kod kokošaka, koje su ista nosila upravo ispod daske za wc. Naravno, nije u pitanju pravi wc, već se moja tašta dosetila da celu konstrukciju za sedenje iskoristi kao deo ispod koga se nalazi slama, kroz koju ona samo proturi ruku i uzme jaja, bez da ometa kokoške. Dok smo mi razgledali postavku, primetili smo da nema Mareta. Mare ja sam ušao u toalet, podigao poklopac i pitao začuđeno: A koka? Tajac. Mare trepće i čeka odgovor. Uputstva za borbu... Replika vladareve kći. Još jednom, crkva sa balkona.. Detalji sa zida u kuhinji. A sada sledi par fotografija iz Vilanja. Rešismo da omastimo brke i uživamo u nekom drugom podrumu, za razliku od prvog puta. Odabir je pao na prvi podrum sa leve strane, a razlog je najviše zbog činjenice da smo zatekli par činija na stolovima ispred gostiju....što je značilo kuvanu hranu. Idemo! Ovog puta smo finansijski prošli za upola manje novca, i dobili upola veći užitak! Evo i fotki: Na glavnom šoru, svi vlasnici podruma, raznim porukama pozivaju goste na čast. Čak i po selima se danas u Srbiji retko konj može videti. Slede fotografije mojih dečaka. Ja sam konačno mogao sa Nadicom uz buteljku Cuvea, da zaboravim roditeljske obaveze. .... ....šta da Vam kažem. Vilanjski vinogradi sa slike na zidu podruma. ...još jedna. Onako..."nabareni" na putu do kola..morali smo da prođemo kroz torturu tikava...noć veštica, što je u većoj meri stimulisalo dečke da svoju kreativnost izraze kroz objektiv. Sutradan...skela kod Mohača. Pozdrav, MM Ostao sam dužan još par fotografija panorame Pečuja sa tornja koje sam slikao sa filmom. Kada razvijem film, eto i njih, do tada, šta da Vam kažem. Na proleće, punite rezervoare, da li sa Vašom 'dragicom" ili sa društvom, bez dva dana ni ne pomišljajte u Pečuj.

Pošto nisam mogao da odolim još jednoj poseti pečujskom vinogorju, odlučio sam da to ponovo uradim, ali ovog puta sa Nadicom, i još sa tri male napasti, tri naša dečaka, koji nemaju obzira ni za šta. Ovaj put smo išli automobilom, ali sam rešio da dopunim priču sa fotografijama nekih novih mesta, koje prvi put nismo stigli da obiđemo. Nekome će koristiti. Odabrao sam Harkanj za mesto gde ćemo prespavati. Mali gradić, 20 kilometara južno od Pečuja, što se pokazalo kao izuzetno strateško mesto, faktički se Harkanj nalazi na raskrnici dva puta, jedan krak prema severu vodi do Pečuja, a drugi prema istoku, ka mestu Šikloš i Vilanj. Stigli smo u petak predveče. Harkanj je u stvari mesto koje leži na izvorištima lekovite vode. Sećam se odlazaka mojih deda-ujaka i babe-ujne u Harkanj, nisu na žalost imali dece, te su imali i vremena i novca da to priušte, više puta u toku godine. Ceo gradić je pretvoren u banjsku meku. Sva domaćinstva imaju ponudu smeštaja. Neki od njih su uložili poveće bogatstvo, kao vlasnik hotela u kome smo mi odseli. Sve preporuke, evo linka, pa pogledajte. hotel Posle smeštaja smo odlučili da napunimo stomake i posetimo čardu, koju smo prvi put promašili dok smo motorima putovali od Pečuja prema Vilanju. Ako se sećate, Srđanu sam predložio u toku vožnje da svratimo na ovu čardu, lepo je izgledala, ali će se ovaj put pokazati da je to bila prava odluka što nismo svratili. Obzirom da je Srđanova kreditna kartica najviše stradala prvi put, osamdeset evra za sasvim običan ručak ( dve odrasle osobe, i troje male dece) je pravi primer šišanja, a uzimajući u obzir da nas je prvi put bilo šestoro i to odraslih, Srđan je taj put imao sreće. Očerupaše me komšije mađari, kao..... Čarda se nalazi ovde: Skupa čarda A evo i stavki ručka: rakija od kajsije martini tri male činije sa krem čorbom dva tanjira riblje čorbe dve pečene pastrmke na ovalu sa pečenom cveklom i šargarepom deset ćevapa na ovalu sa pomfritom tri čaše soka pola litre domaćeg belog vina Suma sumarum: ODBITAK! 80 evra. Čarda je prelepa, sve je uređeno kako Bog zapoveda, topla atmosfera.....jelo je bilo odlično, ali komšije mađari.......doduše konobar sa brkovima se stalno preko brkova smeškao, i ispod oka gledao. Kada sam izlazio, ponudio mi je i kusur.....velikodušno sam mu priuštio i to zadovljstvo. Neka se zagrcne. Unutrašnjost odiše starinama Onakvu biljku na prozoru imam i ja u dnevnoj sobi. Fale crvene čizme i eto para za čardaš. Sto preko puta našeg, i stari zid. U stvari, jedna stara kuća, nabijača, od zemljanih čerpića je pretvorena u čardu. Zidovi su debeli i do 40 cm. Namazani brkajlija. Svašta bi se od ovoga moglo i kod nas napraviti. Sifon i ostalo. Prežalih to, i odlutasmo za Pečuj. Glavni trg Sečenji, noću daje sasvim jednu drugačiju notu. Obzirom da je bio petak, nije se moglo videti mnogo naroda na ulici. Predstavnici muške populacije kao po običaju kasne. Ulica Kiraly, i ulični svirač. Detalj sa glavnog trga Česma na glavnom trgu, tamo gde je Ljilja nekoć pila. Na trgu gde se nalazi Jevrejska sinagoga Sledi nakoliko fotografija trga sturadan, po dnevnoj svetlosti. Mlade komšije rade na populaciji. Lepo. Subotom je šetnja neizostavan deo rituala. Kao u svakom gradu, deci česma služi za ovakve stvari. Još jednom pogled na džamiju. Teško je pomiriti se činjenicom da katolički sveštenik služi u ovakvom objektu. Statua Svetog Trojstva Pretpostavljam da je maketa trga od bronze namenjena slepima. Pogled na gradsku kuću iz ulice Kiraly. Dok roditelji razgledaju, devojčica već sada zauzima urbani stav i time stiče rani osećaj slobode i tinejdžerske potrebe za nezavisnošću. Cool! Jedan detalj koji prvi put nismo uspeli zbog nedostatka vremena da vidimo, a radi se o dvorcu u mestu Šikloš, sagrađenom početkom trinaenstog veka. Dvorac je pretprpeo mnoga rušenja, najviše u napadu od turaka, ali i mnogo obnova i više gradnji u raznim periodima, uključujući period gotike, renesanse i baroka. Zamak se nalazi na brdu, što je i svojstveno za utvrđenja, a može se videti čak iz Harkanja. Ovo bi sigurno trebalo posetiti i deset evra koliko smo platili kartu vredi svaku paru. Evo i fotografija. Prilaz zamku je uslovljen prolaskom kroz park. Boje u poznu jesen pričaju svoju priču. Neko dete i kuče mi protrča..... Stara drvena kula na obodu zidova...nisam uspeo da rešim zagonetku njene suštine. Nešto bliže... Jesen pleni... Komponovao sam zelenom.....ide nekako uz staru ciglu. Sedamsto i kusur godina. Danas zidaju blokovima. Ako se štemuje za struju...ne sme se jako čekićem... Ova zelena poljana, oivičena je starim zidom, smeštena je ispod glavnog bastiona. Klod Mone verovatno nije ovo video. Ne mogu više da komentarišem... U vreme renesanse i baroka, mnoga srca su ovde bila zarobljena. U toku je restauracija. Boje su zasenile celu priču oko toga. Vidi se skela na zidovima.

Intuicija mi kaže da sam na početku putopisa trebao postaviti kratko uputstvo, odnosno obaveštenje. Koliko vidim , crno bele fotografije su izazvale kod nekih čitalaca sasvim normalnu reakciju , te smatram da bi trebao i autor nešto da kaže po tom pitanju. Da, u pravu ste svi koji kažete da monohromatska fotografija deluje i morbidno, i deprimirajuće i kako god. Čovekovo oko je naviknuto na pun kolorit, i svako odstupanje, odnosno svako oduzimanje jednog dela spektra, stvara kod nekih ljudi nelagodu, jer se oko nađe u jednom nenaviknutom okruženju. Međutim, pošto sam već dosta vremena u svom životu potrošio izučavajući fotografiju, nekako se čovek vremenom počne sklanjati od kolor fotografija, jer se i shvatanja tada pomeraju ka gore, a koja sve više i više elimišu boju u fotografiji kao primaran faktor. Postoji jedna nepisana dogma, da boja u fotografiji odvlači pažnju od suštine,tj. sakriva sve ono što se ispod nalazi i što šalje poruku posmatraču. To Vam je kao kada polustlatko, ili ti ne daj Bože slatko vino ponudite nekom ko ga dugo vremena pije. Naravno, ovo pravilo ne važi za sve. Pretpostavio sam da će nekolicina reagovati na veliko crnilo, međutim ovo nije vrsta foruma za ovakvu diskusiju i ekzibicionistička eksperimentisanja, jednostavno pokušao sam da ispričam ovo moje putešestvije onako kako ga ja vidim, svidelo se to Vama ili ne...Zvuči egoistično, ali sam odavno naučio da svoje stavove treba braniti. Šalim se,naravno , samo bih napomenuo da je i moja žena davno uvažila stav da su moje fotografije pretamne. Elem, ja ne mogu protiv sebe, mog oka i ljubavi prema starom dobrom ILFORDU HP 400, stari fotografi znaju o čemu pričam. Moram, opet nekolicinu da razoračaram, i najavim nastavak putopisa sa fotografijama kao i do sada, sa još možda malo pojačanim efektom dramatičnosti, ne mogu da kažem morbidnosti, a sa druge strane bih zamolio nekolicinu, da čim primete uticaj morbidnosti u toku čitanja putopisa, odmah prebace fokus oka ne levu ili desnu margninu web stranice, iskoriste raspoloživu crvenu boju i tako se vrate u svet sigurnosti i šarenila. Opet šala, morao sam malo na Vaš račun..... U suštini, hvala svima. Dobro zdravlje i mnogo kilometara Vam želi, ekstremno autentični kolega. Uskoro nastavljam pisanije...

Izvini, ja to onako,,,,,za moju dušu.

Nastavih dalje. Ceo manastir je okružen velikim zidom koji sam sada pratio. Ispred ulaza u glavnu crkvu, sa desne strane je uredno složen sadržaj za turiste. Savina radionica, čitaonica i prostorija velike površine u kojoj je Sava držao predavanja i sastanke sa monasima iz vremena, kada se vratio sa Hilandara, odnosno kada je postavljen za prvog srpskog arhiepiskopa. Novi konaci. Zapitah se da li su konaci aktivni, i da li nekoga ima na konaku, ali napravih grešku i neobiđoh. Pogled na glavnu crkvu iz drugog ugla. Savina prostorija, gde je držao besede. Nije se moglo stepenicama gore. Verovatno je gore čitaonica. Kompozicija prozora Savine prostorije za besede i sastanke. Nisam mogao da odolim pokušajima za što boljim kadrom. Staza ispred ulaza u čitaonicu. Malo širi kadar. Ne mogu da potvrdim naziv ove crkve, ali mi se kadar svideo. Krupan kadar. Obzirom da ovo nije predavanje iz oblasti istorije u doba Nemanjića, moram napomenuti par detalja vezano za moj utisak o unutrašnjosti glavne crkve. Crkva se sastoji iz tri dela. Verovatno je svaki deo vezan za period graditelja koji ga je gradio. Prvi i najdalji od ulaza, gde se nalazi oltar sa proskomidijom, a koji je gradio Stefan Nemanja, Savin otac, je po meni i najlepši, jer je i nastariji. Tranutno je kompletna crkva u fazi restauracije, tako da se kroz visoki prostor protežu zvukovi udaraca od čekića. Umetnci, vizantolozi i majstori sličnog zanata na skelema, postavljenim okolo svih zidova, brzinom najsitinije bakterije obnavljaju zaostavšitnu majstora iz dvanaestog veka. Zatekoh par turista, stranaca, što naših. Dive se. Ćute i slušaju. Duhove neko čuje. Ostali žure napolje. Kivot Simeona Mirotočivog, žene mu Ane, kasnije u monaštvu Anastasije i sina mu Stefana, svaki sa suprotne strane, unakrsno, čuva tajnu predane u ruke Gospodu. Nikako da je shvatimo, pa da nam krene. Naos, ili ti drugi deo, niži je od prvog za dva stepenika. Sa obe strane je proširen malin prostorom u koji se posebno ulazi, i oba predstavaljaju isposnice. Svaka od dve je nečija. Zaboravih šta je pisalo na kamenu. I treći deo, priprata, još niža od prva dva, isto za dva stepenika niža, je predvorje crkve, koje svojom fukcijom obaveštava vernika na svetost objekta u koji ulazi. Kompletna crkva je pod restauracijom, što je radosna vest. Verovatno će decenijama obnova trajati, ali to nam je dokaz da će se buduće generacije sećati dinastije koja dade i Svetoga Savu, i Dušana Silnog, ine isto. Sagnuh se, prekrstih, pomolih za grehe svih koje znam i ne znam, i do slećeg puta ako Bog da, ostavih svetinju. Glavi ulaz u pripratu. Srećom, moglo se ući u prostoriju u kojoj je Sava besedio. Veliki mermerni stolovi su mogli primiti i do deset monaha, okolo poređanih. Svaki od njih, verovatno, zamišljajući sada, je pomno ćutao dok svi ne uđu u prostoriju. Tišina. Samo topot monaških opanaka. Svi nalaze svoja mesta. Čeka se starešina. Bela mantija, visok, stamen, vitalan i izgledom čovek britkog uma, dostojanstvenim korakom uđe u prostoriju..... Verovatno je ovako bilo. Detalj sa zida, Krst i sto u sredini, svojim položajem nagoveštavaju da ovde sedi on. Refleksija svetlosti. Isoristivši sunčevu svetlost, dobih sada svetliji portret ulaza u crkvu. Još se jednom pomolih svih svetim u manastiru, izađoh van zidina. Motor stajao i rukama branio rezervoar od sunca. Na izmaku je, pomislih. Ne, kako sam prilazio, videh Rastka kao maše rukom i pokazuje na pravac u desno. E da, restoran, konak, velika građevina je plenila svojim rustičnim izgledom tik do manastira. Kako ne primetih ovo. Taman bi mi prijalo nešto za pod grlo. Konak sa restoranom za osvežiti se. Mladi ćempresi, ipak malo daju više šarma nego hlada. Crna boja je učinila svoje. Počeh se topiti na suncu dok sam prilazio konaku. Imate li......- upitah za piće Imamo, jašta - odgovori dečak - konobar. Sedoh u hladovinu, naručih kafu i okrenuh Nadicu. Dok sam vodio divan, ostali posetioci su me na prvi pogled žalili zbog opreme koju sam imao na sebi, a onda svatih da je verovatno nekolicina njih svoj osećaj žalosti brzo zamenila zavišću. Nadica je sa ostalim članovima moje dinastije bila u selu, njenoj postojbini, verovatno kompenzujući tako moje odsustvo sa ostalim članovima njene devojačke dinastije. Ništa, popih kafu, i na put. Sada sam komotno mogao obući samo kožnu jaknu preko majce. Milina jedna.Sve dukseve, prsluke, kacige, marame i ostale rekvizite okačih sa strane na razne delove motora. Sve je landaralo i visilo. A briga me! Kresnuh Milicu i raspalih dalje...Opet milina, sunce, spuštanje i pravac Hilandar. E do Hilandara...... Nastaviće se...odoh u krpe!

Prođoh i kroz stare zidine, i nađoh se u večno zatvorenoj barijeri koja lako propušta unutar nje, ali teško izlazak napolje. Sa leve strane staze spazih sporednu stazu, koja vodi prema konacima i objektima novijeg datuma, staza pravo vodi prema crkvi posvećenoj presvetoj Bogorodici. Sa desne strane primetih ostatke starih zidova. Pod pretpostavkom da je manastir građen i dvanaestom veku, zidovi sa gornje fotografije verovatno potiču iz tog perioda. Kao što se može videti, okolo celog manastira se proteže zid, visine četiri do pet metara. Verovatno je visina bila dovoljna u to vreme za odbranu od svake vrste naprijatelja. Danas lete dronovi. Eto još jednog pokazatelja koliko smo daleko. Pisac iz Brazila reče : Bez obzira na ono što čini, svako na zemlji uvek igra glavnu ulogu u istoriji sveta. Definitvno je u pravu! Mada analogija kaže da se samo o onima koji ostave svoj trag, pripoveda i priča sve do trenutka kada nestanu iz sećanja. Tada je to konačno i stvarno nestajanje. Okrenuh opet levo. Isti zid koji se prozeže sa desne strane, nalazi se i sa leve strane. Još uvek sam stajao na ulazu. Nategnuh malo više objektiv i uglegah sa desne strane malu crkvicu. Nisam siguran, ali lako se može pronaći podatak da je srpski kralj Milutin Nemanjić podigao crkvu u manastiru Studenica, okolo glavnog hrama, posvećenu Svetom Joakimu i Ani. Nisam siguran da je to taj objekat, ali mi sva logika gorovori da jeste. Verovatno je svaki čitaoc primetio da se je ceo putopis povezan sa lozom Nemanjića. Da, rekoh u nekoj od prethodnih misli, da je svako putovanje u toliko lepše i zanimljivije u koliko postoji cilj. Ja moj cilj pronađoh koliko vreme i novac dozvoliše, te odlučih da putujem stazom Nemanjića. Ali, skoro naiđoh na jednu zanimljivu činjenicu. Zašto loza Nemanjića u svom imenu kao prefiks stavlja ime Stefan. Odgovor nalazimo u jednom od pisanija našeg Nikolaja Velimirovića. U to vreme, kada je naš župan Stefan Nemanja gospodario ovim prostorima, običaj je bio da svaka porodična loza uzima za prefiks ime sveca koji je slavila. Kako su Nemanjići slavili Stvetog Stefana, jednog od prvih arhiđakona u hrišćanstvu, tako i Nemanja stavi prefiks ispred svog imena, pa i svaki sledeći muški potomak. Nadzire se apsida glavne crkve . Opet okrenuh objektiv na levo i uhvatih još par kadrova dela manastira sa konacima. Fotografska intuicija sada već teško izlazila na kraj sa odlukom da li fotografisati levo ili desno. Opet se okrenuh desno i uhvatih par kadrova starih zidova koju su nekada nekoj svrsi služili. Oktriće se tek vek kasnije. Nećemo znati. Lovim, i levu, i desnu stranu. Par metara napred, i ispred mene izroni monument neslućene veličine. Crkva Presvete Bogorodice! Lični pečat Stefana Nemanje, oca Rastkovog. Iz vremena dok još nije znao kakva ga sudbina čeka, i njega i njegove potomke. Blagoslovi Gospode duše njihove, i oprosti grehe. Ko ih zna, takvih verujem nema. Glavna staza vodi sa desne strane glavne crkve, i prolaskom pored, spazih grupu radnika. Napravih par snimaka i približih se, čisto da zadovoljim znatiželju. Jedini koji bi mi možda mogao dati odgovor, jeste onaj sa rukama na leđima. Iskopavanja, Iskopavanja. - u dve reči mi dade odgovor sa konotacijom da odmarširam svojim putem. Seronje, se hrane dušama podložnih. - Svatih i odmarširam dalje. To, da ćemo biti samo u sećanju naših najdražih kada se objavi suština postojanja ovih zidova, kada kopači iskopaju, a nadobudni seronja popuni izveštaj, odnosi se kostataciju u rečenici iz jedne od prethodnih misli. Nećemo dočekati, a i koga to interesuje. Imamo Harp i letovanje sprskog Jet Set-a na stranicama Kurira, ili već nešto mnogo zanimljvije. Ne zamerite što sam ovoliko kivan, ali se više slažu motori i Nemanjići, nego naša nada i budnost Srbije sa stvarima koje čitaju i muzikom koju slušaju. A ko sam ja da sudim. Onaj u belom diriguje u usmerava. Okrenuh glavu od dirigenta i ozarih se pogledom koji stremi kao najvišoj kupoli. Zauzeh položaj takav , koji možda može slikom nešto da kaže o veličini ovog monumenta. Pokušao sam. Sa desne strane opet ovekovečih radni plato studeničkih iskopina. Ulaz u glavnu crkvu. Druge deo crkve, priprata koja je verovatno gađena u drugoj epohi Nemanjića. Mislim da je kralj Radoslav, sin Stefana Prvovenčanog imao udela u ovoj gradnji. Pogled na deo u kome su izloženi ostaci nekih predmeta iz dvanaestog veka. Donji rakurs, i pokušaj da predočim harmoniju kamilice i zida studeničkoga. Nastaviće se....

Prodao bih je ja brzo, nego ne znam ja sa takvim vrednostima. Hvala.

Eeeee lepo! Popih kafu, pročitah. Sad na arbajt.

Svakome je dobro poznat osećaj sreće kad se popne na neko brdo. Osećaj pobede se prožima brzinom super virusa kroz vene, kao da talas euforije zapinje od male treperave dlačice na zidovima vena, i šalje elektronski signal do mozga, kakav verovatno svaki vojskovođa iskusi pri nekoj pobedi. Konačno izađoh na ravno tlo, okruženo sa nekoliko objekata, malih kuća, ali više su to bilo male prodavnice i marketi sa par restorana. Skrenuo sam desno, jer se pravo više ne može. Dvadeset metara od skretanja, put vodi do malog parkinga, na kome su već bili parkirani automobili, samo par njih. Nisam bio zadovoljan ni jedim mestom za motor, ili je postojala mogućnost da neko prilikom izlaska iz kola vratima gurnee motor, ili da sam padne, pošto je podloga betona bila iskrzana i istrošena. Odlučih se za travu. Obzirom da je zemlja bila mekana, od dvehiljademilijardi tona kiše, za živo čudo sam uspeo da pronađem tvrdo tlo. Neverovatno, osim što sam se lepo smestio, shvatih da je sunce toliko upeklo, da sam posumnjao u mogućnost da rezervaor eksplodira. Svašta meni pada na pamet! Skinuh sa sebe sve što sam mogao. Poželeh šorc. Morao sam ipak ostati u kožnim 'lonama i crnoj majci. Da se zna! Crno je bajkerski, a to što me zilion megavata i luksa od sunca poliva po tom crnilu......ahh gorim! Plus što jaknu, torbicu i fotoaparat nosim sa sobom. Daleko je amerika! Krenuh tako naoružan stazom od krupne rizle u dubokim kožnim čizmama. prema ulazu u manastir. Zvuk koji su moji koraci pravili, bio je istovetan zvuku iz nekog vesterna....Enjo Morikone bi bio suvišan, ovde ispred ulaza u Studenicu. Pogled na parking. Sunce prži! Katastrofa! Ne može se poverovati da je to moguće posle jutarnje kiše. Kako sam uživao u zvuku čizama bez mamuza, primetih da iza zidina manastira meni u susret dolazi par grupa, od po dvoje, stranci! Ali nisam uspeo da odgonetnem kojim jezikom su divanili, liči na skandinavski....ili tako nešto. Okrenuh se levo i ugledah datalj iz života koji celoj Srbiji nedostaje. Na veliku žalost, ovo je najtraženiji posao u Srbiji, i najviše plaćen!!! Zamislio sam nemoguću kombinaciju. Svu snagu, energiju i novac, roditelji da potroše na dete, kako bi ga izveli na "pravi" put, da završi gimnaziju, fakultet, da osvetla obraz svojih, kad god se dete pomene negde, a dete u najvećem očaju pri traženju posla u svojoj struci na kraju pronađe duhovni mir i sreću na livadi, zajedno sa ovcama. Naravno, pri takvom poslu materijalna nadgradnja se podrazumeva. Zamislite očaj većine roditelja. He, he zato nam tako i ide! Zaustavih se kao Klint Istvud ispred srednjevekovnih zidina. Kasnije sam shvatio da sam ja, u stvari došao sa zadnje strane, nisam ušao na glavni ulaz. Dve kamene kule su me posmatrale kao nekog, ko je u pustinji ostao i bez kamile i bez vode. Stajao sam tako posmatrajući te zidove. Sunce je pržilo, a ljudi su me obilazili. Stajao sam na sredini i nisam hteo da se sklonim nikome. Malo odlutah. Pogledajte to kamenje. Trinaesti vek! Način gradnje i izgled zidina uverljivo podseća na srednji vek, vek u kome je vladalo samo hladno oružje, koplje, mač, štit, strela, buzdovan i oklop. Samo su vitezovi imali konje. Zamislite, napad na manastir. Grupa primitivnih divljaka trčeći iz obližnje šume, sa urlikom kreće na zidine. Čuvari sa metalnim oklopima i šlemovima, prvo strelama zasipaju pomahnitalu ekipu, a posle, kada se približe, raspale sa kamenjem od gore. E, tako sam i ja stajao zabezeknut ispred tih zidova, sa kojih su naši branili ovu svetinju. Da li su tada Sveti Stefan i njegov sin Rastko bili unutra. Jesu sigurno, mnogo puta, verovatno su bili u nekoj od ispovedaonica, ili u čitaonici, možda su sve postmatrali krišom, iz nekog ugla. Ne mogu da više da pišem. mrtav sam umoran. Nastaviću....sutra...odoh u krpe.

Nema na čemu Jimmy. Savetujem svakome da poseti Pečuj i vlianjsko vinogorje, ali pokušajte da prespavate tamo, makar jedan dan. Valja vina piti, pevati.....i ko će takav voziti?

Penjući se planinama ka Matarugama i Bogutovcu, osetio sam sve benefite motorne potisne sile od 130 Nm. Tako natovaren, od čitavih cc 450 Kg, uključujući i mene, motor je sa lakoćom savladavao svaki sledeći uspon. Trećom brzinom, pri 1800 obrtaja u minuti, harli dejvidson žvaće svaki uspon sa lakoćom, a kada sam stigao u Studenicu, tražio mi je čačkalicu, smetalo mu je zaostalo trunje od žvakanja blata sa mokrog asfalta. Ponudih i vino, ali odlučno me odbih, sve me gura u stranu, te ga je sramota, kaže to je za vas što vam treba da zapevate ponekad. Opet se osramotih. Ali, o tome posle. Put prema Studenici za sve one koji ne putuju sa isposničkom namerom jeste put kao i svaki drugi. Brda i doline se nižu nepotrebno, opterećujući i vozača i vozilo. Dokle tako, eee da je Srbija ravna i da kojim slučajem neko ispegla ova brda, dobila bi time i Srbija, i vozila, i vozači,. Em bi Srbija postala šira površinski, em bi svojom potrebom za dodatnim prostorom potisnula površinu svih okolnih kvazi država koje su do sada gurale i Srbiju i srbe u ćorsokak. Na žalost to nije tako, ko god da prođe Srbijom, stvori mu se sasvim drugačija slika. Nekako, uvek zaradimo lepe epitete, u korist lepih brda i dolina, netaknute prirode, pogodnog tla za razvoj zdrave hrane i one dobro poznate rečenice koja se već ubuđala od stajanja: - pa Vama je ovde prelepo. Priroda, reke, seoski turizam ....ovo je mala švajcarska- reče neki stranac, ili još gore domaći gastarbajter Užas promiskuiteta! Predlažem da se snime odgovori na USB stiku, koje ćemo linkom u napred slati svakom turisti koji želi da poseti Srbiju, čisto da nas ne smara, ili još bolje, da nam ne stvara kompleks efekta lenjosti i nemarnosti. Lenjost tako sporo korača, da bedi nije teško da je stigne! Verujem da je svako od nas koji prođe Srbijom doneo zaključak na sličan način. Prolazim polako, vozim tek tako da se motor ne ugasi i primećujem u blizini sveže i jarke boje pašnjaka i njiva, u daljini pastelne boje i obrise brda prema Kosovu i Raškoj, krovove razbacanih kuća po udaljenm brdima, nekoliko pešaka koji zastanu i okrenu se da pogledaju ko to nailazi kada začuju zvuk motora. Neko od njih nosi vile ili motiku prebačenu na rame. Gumene čizme i opanci odbaciju delove blata koje ja ne gazim, jer ostaju po strani puta. Miris vetra nosi sa sobom aluziju na obližnje štale. Iskusno razlikujem miris krava, ovaca i konja. Konja je najmanje, skoro da ih nema. Ima ih u Zobnatici i u Košutnjaku. Ne trebaju više nikome. Imamo ih na dekstopu i na rubu haube američkog forda tipa mustang, u pesmi požurite konji moji. Uporedo ovim emocijama pazim da ne prokliznem. Ima još uvek ostataka od mokrog blata po putu. Majske kiše su dobro natopile zemlju, te se sada sa svakog sporednog zemljanog puta prirodnim procesom erozije zemlja spušta na put. Pogotovo su opasna ovakva iznenađenja na izlasku iz krivina. Zato se trudim da šire ulazim u skretanja, pazeći da neko ne naiđe iz suprotnog smera. Primetih da velika većina seljaka vozi traktore bez kabine. Pri mimoilaženju se pozdravljamo, i ja sam bez kabine. Mirišemo isti vetar, a mašine su nam skoro iste. Ja koristim ulje za dizel motore kao i on, malsimalan broj obrtaja nam je skoro isti...tu negde oko 2500 - 3000 okretaja u minuti. Brekće on uzbrdo, a brekćem i ja u susret. On moj poželeh, a ja se njegovoh setih iz mlađih dana. Inače takvi fergusoni se odavno ne proizvode u novobeogradskom IMT-u, većina ih je ovde tipa 533, bez kabine, vinogradarski, najkavlitetniji traktor napravljen ikada u Srbiji, i najvernija kopija engleskog fergusona sa 33 konjske snage i dan danas ni jedan od njih ne posustaje i radi. Posle njega nastade model sa 39 konjskih snaga kome postaviše i kabinu, taj je mogao čak da se izbori i sa dva raonika na plugu, ali samo površinske dubine do 25 cm, posle košenja žita. Eto setih se i toga, neko od vlasnika foergusona je imao sreće da sedne i na harli dejvidson. U trenutku mimoilaženja poželeh da sednem u metalno sedište, levom nogom stisnem tvrdo kvačilo do drugog stepena, ostavim reduktor u brzohodnom stepenu prenosa, ubacim odmah u drugu i ostavim potpis levom kramponkom po suvom asfaltu. Ferguson u ovakvim prilikama Boga mi zna dobro da zadimi. Ako je auspuh postavljem gore, kod volana, vozač oseti punu blagodet ruralnog momaštva, te očekuje pogled mlade udavače, u suprotnom, kada je auspuh dole, generisanje dubokog zvuka praćenog vibracijama samo još više povećeva potrebu i želju vozača ka zameni plavog radnog odela za kožni prsluk i rokerski čoper. Nisam sada imao priliku da divanim ni sa jednim od tihdečaka. Kako sam se primicao Studenici, uzbrdica je postajala sve ozbiljnija. Krivina za krivinom. Ne bih se začudio da nisam naišao ni na jedan putokaz koji usmerava vozače ka Studenici, shvatismo vrednost kao narod te postavismo iste, ali verujem sa teškom mukom. Neko je tu nekoga ipak morao terati. Bez teranja nema produženja vrste! Bukvalnost se iz Srbije preliva nigde, jer nikome ne treba. Put koji me vodi kroz šumu, na visoko brdo, sve je uži i uži, iskrzan na ivicama, tesan za mimoići se. Time šaljemo poruku hrišćanima koji prolaze ovuda, a vera im izmače 1054. godine, da kod nas u pravoslavlju i putevi poste. Patnja oplemenjuje asfalt, a vozač psuje vlast. Nirvana pri penjanju ka Studenici. Buda me pozva u Indiju, pa da se vratim nazad, kaže bićeš zadovoljan. Ima i goreg. Jedva se oslobodih sarkastičnih asocijacija. Probudi me žubor Ibra sa leve strane i sada stvarno primetih ogromnu moć prirode da bez četkice i palete slika, skoro kao Klod Mone. Klodove slike su ipak malo lepše, kod njega nije sve tako realno i tačno, on je čak znao po nekada i da zamuti. Impresionizam je konačno zamro pojavom digitalnim fotoaparata. Moja je to teorija. Vratite film u produkciju i javite Kodaku da ponovo pokrene proizvodnju filmskih traka. Zadržite Fuji da ne posustane. Moram da se prekorim, prvo sebe što još uvek nisam otkrio kako funckioniše, nazovimo to ručni tempomat, koji se nalazi ne desnoj ručici gasa u obliku malog šrafa. Suština toga je da se šraf pritegne, čime se onemogućuje vraćanje sajle gasa i smanjivanje obrtaja motora u toku vožnje, a što bi meni koristilo, jer bih onda na miru mogao desnom rukom da klikam po nikonu. Rad je za nekoga strašno jednostavan, a za drugoga jednostavno strašan! Još jedna izvinjotina za propuštene kadrove u toku vožnje. Setih se jednog moto-fotografa i njegovih kadrova u toku vožnje. Uh,,,opet sramota. Kinjim se, a ujedno gnušam kamera na glavama kolega. Setih se ljudi što stoje u redu na šalteru sa slučajno zaboravljnim bluetooth sranjem u uvetu. Shvatam potrebu za modernim tehnologijama i njihovim benefitom da nam učine život lakšim, ne znam, meni neke stvari smetaju. Pogođeni neka oproste. Svi ćemo se jednog dana ugušiti u broju digitalnih snimaka na hard diskovima. Uspomene će imati samo oni koji nešto, moderno se to kaže odštampaju, nekada se govorilo idem da izradim fotografije. Elem, vreme neumoljivo gazi sve vrednosti, i dobre i loše, dolaze nove, a ljudi će uvek imati manu da krenu linijom manjeg otopora. Stigoh u malo mesto po imenu Ušće. Ne znam da li je ime nastalo po mestu ušča reke Studenice u Ibar, ali ništa drugo putnika ne asocira na to, osim jednom mosta koji se odvaja sa leve strane, omugućivši tako prelazak preko Studenice samo par desetina metara pre ušća u reku Ibar i ulazak u mesto Ušće. Put ka manastiru Studenica nastavlja pravo pored same reke Studenica, koja put prati sa leve strane. Nisam imao nameru, a ni vremena da svraćam u to malo mesto. Produžih pravo prema manastiru. Ništa još uvek nije odavalo značaja da se približavam manastiru, osim nekoliko saobraćajnih znakova na koje naiđoh par desetina kilometara ranije. Svaka nam čast!. Okolina sada beše nalik na potpuno ili blaže naseljeno područje. Kuća tek po neka u daljini, nagoveštena narandžastim crepom, a do nje se po nekada uz put, jer je bliže pa se vidi, nađe i ona stara, sa biber crepom. Uglavnom su to štale ili ostave za alat. Uspon je sada dosta teži, prekrštena amerikanka ne posustaje. Ponekad se pri izlazu iz oštrih krivina malo zagrcne, kao da se guši u sopstvenoj snazi. Konačno progovori ona na čep od rezervoara. Aman, stisni malo taj gas! Udaviću se više! - reče amerikanka,te se i ja pošeretim! Zavruh gas dok sam izlazio iz jedne teške krivine sa još težim usponom, i ozarih se silom koja me ponese prema bavarcu sa četiri točka, koji upravo izlete iza sledećeg lakta. Uhvatio je klinac preširoko krivinu, ponet obimnom ergelom i nerazmišljajući kako i šta dalje. Smotah levo i pređoh skroz na levu stranu. Bavarac nije mogao zbog široko uhavećene krivine i centrifugalne sile da se vrati u prvobitnu putanju, već pređe na moju stranu, zaobiđe me, a levi točak mu podiže prašinu sa ivice puta. Par sanitimetara do ponora. Nije bilo zaštitne ograde. Svašta! Više neću slušati rupu u rezervoaru. Približavam se vrhu. Nastaviće se.

Pogled iz šireg ugla na levu stranu zida. Pogled na desnu stranu zida. Svakom hodočasniku se neprimetno dodeli po jedan anđeo sa tavanice.Neko oseti odmah. Majka Božija, se centralnog dela tavanice, nesebičnoprihvata časne i izmučene duše. Ne znam koji bi se majstor danas usudio da izvrši restauraciju ovih freski. Svaka cigla i kamen zrače svojom starinom, a svaki onaj koji ih postavi, nije među nama već skoro sedamstotina godina. Svaki trud čoveka da shvati starinu ovog kamena, svodi se na uzalud. Ne vredi. Kao i u civilnom životu, tako i u monaškoj zajednici, da se primetiti razlika između načina na koji je životni prostor uređen muškom i ženskom rukom. Mnoštvo sa ukusom odabranih i nenametljivo raspoređenih biljaka među ostalim elementima dvorišta čine odličan balans, kao da time zaokružuju sve svoje što imaju od materijalnog, a i to što imaju, verovatno im služi kao pokušaj da se sve telesne potrebe svedu na minimum, radi što boljeg duhovnog uzdizanja. Muški manastiri svojom untrašnjošću deluju dosta grubo. Za pozivanje na molitvu Nisam uspeo da dokučim razliku između zvona i drveta. Crkva posvećena Vaznesenju Hristovom, dominira u središnjem delu dvorišta. Kada se uđe u manastir, se leve strane se može videti nov, i restauiran konak, koga su u drugom svetskom ratu fašisti skoro do temelja uništili. Monahinje su vidi se, veoma ponosne na njega. Odmah posle ulaza, ako se čovek okrene iza sebe, susretne se nekom vrstom pirga. Nisam uspeo tačno da utvrdim namenu. Lep primer savršene kompozicije rastinja, drvenih elemenata i kamena. Ima se utisak konstantne brige za lepo uređen prostor. Isto tako primetih da je dvorište manastira isprepletano stazama od nesimetrično složenog i neobrađenog kamena, čije putanje jasno oivičavaju više različitih vrtova po svojoj sadržini biljnog sveta. Zabranjeno drvo bi suvišno bilo, jer verujem da je žena kao biće izvukla pouku. Sada bi to isto učinio muškarac! Mir i spokoj, na svakom je koraku. Ulazna dvodelna vrata glavne crkve Hristovog Vaznesenja,napravljena su nedavno. Vidi se po svežem drvetu. Da se primetiti da su vrata izgrađena od dva velika glavna krila, u desnom krilu su ugrađena manja vrata,otvorena upravo kao na slici. Zaključih da ovakva logika ima smisla, te su mala vrata po svojoj nameni otvorena preko celog dana, dok se velika krila otvaraju verovatno pri poseti patrijarha, ili sveštenih lica sa višim činom. Ne znam samo šta se desilo sa starim vratima. Upitah se, koliki je stepen dotrajalosti vrata morao biti, da bi se neko odlučio za zamenu. Nekako, poredim to sa unikatnošću iz vremena trinaestog veka. Verovatno se ostaci negde čuvaju. Pre prilazu glavim vratima, čovek se prvo nađe ispod velikog kamenog luka, ili bolje reći svoda, koji je inače istureni deo crkve. Zidovi sa strane i na svodu svojom crnom, kao od čađi bojom, škrto propuštaju slojeve vizantijsko plave i bele boje, otkrivajući teško prepoznatljive obrise likove svetaca, još na ondašnjim freskama Svetog Petra i Pavla. Bore na koži, svakog koji pogledom svojim prelazi preko pukotina i brazgotina u čađi na zidovima ovih fresaka, brzo gube svoju moć, a koža postaje mlađa i svežija. Sveti Petar Sveti Pavle Jedino pomoću biljnog pigmenta, ovakav mural može opstati ovoliko vekova. Teško je razaznati detalje sa freske, iako se ova vreska nalazi na ivicama luka, kojima je svod celom svojom površinom oivičen. Daju se primetiti likovi u kompoziciji nekog događaja, ali suviše je teško razaznati bilo šta.Teško bi se i ja odlučio, da se pitam naravno za postupak restauracije, nekako je lepše ovako, svaki detalj pleni vremenom onoga veka. Na početku svoda, iznad glavnih vrata, zapisano je nešto što se verovatno otkriva samo iskušenicima. Posle slovnog zapisa, sledi nejasna kompozicija muških likova.Setih se da je verovatno ove slojeve freske svojim očima gledao i Sveti Sava. Na trenutak samo osetih strah. Na centralnom delu svoda obično zatičemo Hrista, ali ovaj put neko drugi ili nešto drugo, samo nekima koji znaju istinu, otkriva značenje svog postojanja. Ne mogu trošiti reči na opis unutrašnjosti glavne crkve, jer ih ja nemam, a nemam ih jer ih ne znam. Složićemo se sa istinom da je retko koji čovek dostojan svojim znanjem da se upusti u prezentaciju unutrašnjosti crkve. Monahinja ugledavši nikona u mojo desnoj ruci, tiho i ljubazno zamoli: molim Vas, nemojte! Opet se postideh. Unutrašnjost crkve je verovatno dustupna samo onima koji imaju blagoslov. Ostadoh bez fotografija. Iza glavne crkve, kamene staze vode do pomoćnih objekata i drugih crkava, kao što je ova, iza koje pogled obuhvata celo Kraljevo sa okolinom. Vraćajući se nazad, sa leve strane mala crkvica sveže okrečena belom bojom, svojim kontrastom u odnosu na jarko crvene zidove glavne crkve,nelogično stvara zaokruženu celinu. Sagnuh se, i iz donjeg rakursa uhvatih kadar glavne crkve, naglasviši tim položajem veličinu i snagu samog Hrista. Krupni plan Izlaz iz manastira ispred glavne crkve. Vratih se ponovo do kamenog objekta koji svojim izgledom podseća na objekat u kome se su odigravali možda obredi, jer neko će možda reći letnjikovac, čiju hipotezu brzo razbija položaj centralne fontane. Lepa kompozicija elemenata, zar ne? Okrenuvši se, ugledah prelepu priliku za pokušaj da fotografijom predočin efekat lepote koji ostavlja bez daha. Za svojih n godina bavljenja fotografijom, takvi su retki, a sebe ne ubrajam. Sa desne strane, iza glavne crkve, u pedantno uređenom parku,reflektori čekaju noć, kada će ukrštajući svoje snopove naglašavati dve nijanse crvene na fasadi glavne crkve, onu u mraku, i onu osvetljenu. Staza oko glavne crkve sa desne strane vodi do manastirskog konaka. Još jedan kadar kule, koja se nalazi iza glavne crkve. Mala kapela pored visoke kule , iza čijih zidova Kraljevo upućuje svakog namernika prema konacima Žiče. Pogled prema Kraljevu, preko zidova manastira. Primetih da se iza zidova, tik uz njih, nalaze domaćnistva u privatnom vlasništvu. Ovaj kadar nisam hteo da propustim. Stil objekta podseća na mešavinu kasnog romaničkog stila i rane antike, najviše oličene u arhitekturi stare Dioklecijanove palate u Splitu. Isto tako nisam mogao propustiti ovaj kadar. Okrenuh se levo u ugledah zidove jarke crvene boje. Naravno u monohromatskom svetu, intenzitet crvene, koji menja svoju nijansu pod uticajem svetlosti u zavisnosti od ugla padanja i položaja figure, neskriveno i blago sa difuznim senkama naglašava konture i oblike svakog elementa. Vrata skrivaju svoju tajnu. U prodavnici suvenira pronađoh krst zlatne boje, lep, sa postoljem. Dao sam papirnu vrednost od pola crvene monahu u zamenu za krst. Sada ga gledam na polici naše porodične crkvice ispod ikone Svetog Georgija, u našem stanu. Izađoh iz manastira propraćen odozgo pogledima svetaca, ona je čekala ispred. Starca nije bilo. Samo je jedna monahinja prelazila put do ulaznih vrata manastira, neprimećujući me. Mesto krunisanja prvog srpskog kralja, još se naziralo u ogledalu levog retrovizora, dok su vibracije motora brzo zamutile konture kupole glavne crkve, stvorivši tako efekat mozaika u ogledalu. Zabrinuh se, okrenuh se, i videh starca kako odlazi. Znam da će uskoro Studenica... Nastaviće se...

Shvatih da sam pogrešio ulaz, hm...pogrešio, kako je čovekov um ograničen, te sami donosimo zaključke o događajima i stvarima o kojima na znamo mnogo, ili nismo sigurni u njih, možda je u stvari baš trebalo da stanem pred ovu kapiju. U glavnom, kako god, morao sam na drugi ulaz. Okrenuo sam motor na suprotnu stranu, doduše prostor za okretanje je bio dosta sužen, a put kojim se prilazi na teretni ulaz jednim delom je posut rizlom i to baš deo pri samom ulazu, a drugi deo je delimično asfaltiran. Podloga od rizle je noćna mora svih motorista, zato odlučih da se vratim u nazad sve do asfalta, te da se tamo okrenem. Tako i bi. Smanjih rizik na najmanju moguću meru. Uključih se ponovo na put kojim sam došao, da li je to još uvek bila Žička ulica ili produžetak, ne mogu se setiti. Pri uključenju sretoh one trbonje koje sam pitao za smernice u vezi ulaza u manastir, kako još uvek troše njima značajno vreme dnevnog rituala. Mahnuše mi. Kako sam rekao, prilaz manastiru je lepo uređen, sa leve i desne strane glavnog puta, žičkom ulicom, smešten je planski uređen parking sa svim elementima, koji asociraju na posete velikim kulturnim i istorijskim kompleksima. Ne beše mi logično da ostavljam motor na tom parkingu, mada nije bilo nikoga, a do manastira se ima još ići par stotina metara uzbrdo, te upitah radnike na parkingu za glavni ulaz i rekoše mi: ma slobodno ti motorom kroz kapiju, pa gore do glavnog ulaza. Odvezoh se sporednom pešačkom stazom do puta, koji je preprečen rampom, ali sudeći po dužini rampe brzo shvatih da je suština iste namenjena četvorotočkašima, i da ću stvarno kao i u većini ovakvih situacija poremetiti planove saobraćajnih inženjera. Dok sam prolazio pešačkom stazom, uhvatih par pogleda koji me ne sa prekorom, već više upitnim pogledom ispratiše. Naravno, i ja osetih nelagodu što hodim grdosijom njihovom stazom do svetinje. Ali, Bože moj. Na prilazu, kod glavnom ulaza manastira, spazih starca sa leve strane kako sedi na kamenu, odnosno na delu česme koja je inače deo manastirskog zida. Ispred glavnog ulaza stadoh. Ranije sam ugasio motor, čim sam prešao uzbrdicu i popeo se na dovoljnu visinu kako bi uz pomoć inercije prešao u što većoj tišini potrebnu razdaljinu, do ispred kapije manastira. Nepotrebno je ovde davati značaj zvuku. Sve nepotrebno stavih u prljag, i jedino ovde vredno i potrebno okačih na desno rame. U ovom položaju, uvek desnom rukom proveram da li se objektiv sam izvukao iz kućišta. Vratih ga. Starac na kamenu je ceo protokol neprimetno ispratio. Pušio je, levom rukom otrese pepeo iznad prekrštenih nogu i okrene glavu na desno naglasivši da nisam vredan, ujedno tako proverivši nailazi li još ko. Postideh se kada se uhvatih u ne znanju da je Žiča ženski manastir. Sramotoćeš se dok si živ. Prilike za to ćeš imati uvek. Svet će ti je pružati dovoljno, ali i kad to ne bude, ti ćeš se sam potruditi da je nađeš - setih se znakova pored puta. Ako ćemo po redosledu događaja, koje je istorija pisala, prvo je trebalo videti Studenicu, ali em smo mi mali, em smo grešni pred svevišnjim i nadasve nedostojni da bi svakome od nas Gospod dao isto kao Svetom Savi, ja sam bio predodređen za Žiču, pa onda Studenicu. Ulaz u manastir je naglašen prolazom kroz visoki luk sa zidovima na kojima su freske izložene zubu vremena još od trinaestog veka. Svaka ikona je deo kompozicije tematski vezane uglavnom za Nemanjiće. Velika duhovna sila iz očiju svetaca se sruči na čoveka koji se nađe u prolazu. Onaj, koji pogleda u njih, seti se svega grešnog u sebi, te poželi da se na kolena spusti i prvo metanije pred višnjima pokloni. Ja se sakrih iz objektiva. Sveti Sava opominje: BOLJI JE JEDAN KOJI ČINI VOLJU GOSPODNJU, NEGO MNOŽINA BEZBOŽNIKA. Sveti Simeon Mirotočivi. Sveti Stefan Prvovenčani. Sveti Georgije

Da, Marokanac, u pravu si u vezi te verzije da je turski paša ponudio svog sina u manastir, da se zamonaši kao zahvalnost monasima što je dobio dete, uopšte pravoslavlju i našem Bogu. Ako dopustiš nadovezao bih se jednom rečenicom koju su monasi izgovorili kada je paša doveo svog sina pred kapije manastira, a monasi videvši da pašina od srca upornost da njegov sin ostane u manastiru neće lako iščeznuti, monasi na račun pašinog ne znanja o pravoslavlju rekoše : ne primamo golobrade! Paša se sa svojim sinom vratio u Solun i poklonio veliki posed zemlje Hilandaru. Danas je na tom mestu Kakovo. Eto, palo mi je ovo na pamet, pa rekoh. Ne moj zameriti. Da Vam Bog da zdravlja, Verici i tebi, da još mnogo leta putujete , a posle nam pišete. Pozdrav, MM

Sutra ujutro neće biti štiva uz jutarnju kafu. Sve sam pročitao. Lepo. Čekam dalje.