Trudim se bata Mile. Pozdrav za Istru!

Tako je!

1.Miller 2.Pedrosa 3.Zarco

Prolazim pored prelepih plaza, odlucujem da sidjem do jedne i malo iskuliram. Tu pravim foto sesn i nastaje jedna od meni najdrazih fotografija iz prvog posta. Za nju sam vukao kamencugu od 30 kila kako bih postavio aparat na njega a kako sam pomerao motor radi sto boljeg kadra malo sam se namucio kad sam krenuo posto sam upao u malo dublji sljunak

Posle osvezenja nastavljam dalje. Nafplio je bio planiran kao krajnja destinacija za ovaj dan po prvobitnom planu ali kao sto vec rekoh posto sam krenuo sam duplirao sam dnevne kilometraze i smanjio ukupan broj dana na putu tako da nastavljam dalje. Sledeca stanica je Kosmas, gradic ili selo na malo vecoj nadmorskoj visini do koje je voznja vec pravo uzivanje. Veci deo puta se vozi uz more, menja se nadmorska visina pa samim tim i put postaje vijugav a osmeh ispod kacige sve veci i veci!

Sledeca destinacija je Nafplio, inace glavni grad Grcke pre Atine, za vreme otomanskog carstva. Posle 25 kilometara stizem u Nafplio. Prosao sam motorom kroz centar, snimio lepi parkic s leve strane i trazio mesto da se parkiram i u parkicu iskuliram i pojedem sladoled. Guzva je bila velika mesta za parking nigde, nastavljam dalje i izlazim pored mora, vidim jednu lepu cafe terasu na obali i sidjem tu da se osvezim kafom i hladnim picem. kombinujem slike izvucene sa snimaka GoPro kamere, foto aparata i telefona, ove prve su najlosijeg kvaliteta ali su tu cisto kao ilustracija posto nisam bas stajao da sve slikam pa koristim snimke sa kamere.

Moja dugo zeljena voznja po Peloponezu je pocela! Posle mosta je odmah blizu izlazak na autoput koji posto poto zelim da izbegnem makar vozio i 100 km duze, ne mogu vise da gledam ni autoput ni naplatne rampe, zgadile su mi se! Navigacija mi ne daje drugu mogucnost ali ja izbegavam izlazak na autoput i ubrzo nailzim na dva lika koji obavljaju neke majstorske radove na nekoj terasi, objasnim da idem u Mikenu i da zelim da izbegnem autoput. Jedan od njih mi prilazi i napreze mozdane vijuge ali mu nista ne pada na pamet, gleda Google maps na telefonu i kaze nema druge moras autoputem neku deonicu da predjes.... Nevoljno izlazim ponovo na omiljeni mi auto put.... Mislim da je posle 40 km bilo iskljucenje sa autoputa, ZBOGOM! Secam se da sam zapevao pod kacigom od srece. Moja sledeca stanica je Mikena, tu i tamo neka krivinica tek da nije skroz prav put, priroda lepa, vreme perfektno, uzivanje je pocelo! Stizem do Mikene, ispred nekoliko autobusa na parkingu, red na biletarnici, shvatam da mi to kamenje nije toliko bitno, zgazio sam tu, zapljunuo sto bi se reklo, idem dalje

3.april Za mene moto avantura zvanicno krece tek sad! Probudio sam se u 8, drugar je sat navio u 9 posto smo legli malo kasnije sinoc ali ja sam bio nestrpljiv da krenem dalje, probudio sam ga i objasnio mu svoje namere, medjutim nije hteo da me pusti da nastavim put tek tako pa je ustao i on i rekao mi da idemo prvo na dorucak i kafu pa onda mogu dalje. Spakovao sam stvari na motor i krenuo za njim koji je isao kolima ispred mene do poslovne zgrade u kojoj je radio i u podzemnoj garazi zgrade smo parkirali auto i motor. Pri silasku u garazu ispred nas je usla crnokosa devojka na zutom GSu bez kacige naravno kao i vecina motorista u celoj Grckoj. Pitao sam druga jel tamo nisu u obavezi da nose kacige ili je kazna simbolicna pa vecina ne nosi kacigu, odgovorio mi je da su u obavezi po zakonu i da je kazna visoka, misli cak 200 eura ali su policajci veoma tolerantni... Doruckovali smo u obliznjem kaficu, popili kafu i dosao je red da se pozdravimo. Ja sam krenuo dalje u 10:30h, zgrada u kojoj mi je bio parkiran motor je bila u neposrednoj blizini autoputa. Pre izlaska na autoput naravno njeno velicanstvo NAPLATNA RAMPA! Pravac Korintski kanal, Peloponez! Posle oko 80 km se iskljucujem s autoputa da bih izbliza video kanal, na iskljucenju se racvaju putevi i ja krenem desnim, koji je naravno pogresan. Vrlo brzo shvatam da sam pogresio jer sam kod kuce na google view video da je most neposredno posle iskljucenja ali nastavljam do prve benzinske pumpe posto je vreme za tankanje pa bih da sipam gorivo van autoputa posto je jeftnije. Svracam na Shell pumpu, radnik me pita odakle sam, kazem iz Beograda, on sav srecan aaaa Srbija brothers, prica mi kako je bio na Fruskoj Gori i kako mnogo voli Srbiju. Pitam ga za Korintski kanal, kaze moras nazad par kilometara i na drugom semaforu skreni desno zemljanim putem i doci ces do samog kanala da ga vidis izbliza sto sam i ucinio, kasnije izlazim i na most da opalim selfi s mosta.

@king_julien Ostali smo na motoru, kad sam cuo skripu guma iza sebe znao sam sta sledi i pustio sam kocnicu tako da me je odbacila desetak metara, kocio sam posle udarca a noge su mi bile spustene u momentu udarca pa sam dobio podlive na potkolenicama od cilndara na mom omiljenom boxer agregatu supruga je imala istegnuce ligamenata na vratu i modricu na levoj nozi kao i isecenu cizmu u visini potkolenice od desnog krila auta koje je iseklo njen fuzaster kao brusilicom! Inace nikada ne vozim sa bocnim koferima kad ne idem na duzi put, tog jutra me je supruga zamolila da ih stavim jer se oseca bezbednije! Ne smem ni da zamislim sta bi bilo s njenom levom nogom da nije bilo levog kofera koji je stradao! Punto nije udario u betonsku gredu nego jos gore u tenk zvan BMW R1200RT ja sam motor odvezao kuci uredno posle toga a po punto je dosla slep sluzba.

Da se vratim na putopis. Navigacija me vodi nepogresivo na adresu, zovem Aleksandra na telefon koji me doziva sa terase i kaze cuo sam te upadaj ovde i pokazuje mi rukom na dvoriste ispred zgrade u kojoj stanuje. Obzirom da sam se naslusao prica o kradji motora, auspuha u Grckoj niije mi bilo svejedno gde cu drzati motor, ovo dvoriste mi je izgledalo sasvim ok, medjutim na moje prijatno iznenadjenje drugar mi otvara garazu i kaze ovo je za tebe, ovde se kradu motori poprilicno a moj auto ne moze da stane u garazu jer je mala tako da mozes parkirati motor unutra, izvini sto je malo nesredjena! Skidam stvari sa motora, pravac tusiranje i izlazimo u grad da uz veceru ispricamo sve ono cega se setimo za protekle 24 godine. Posle vecere odlazimo u kraj koji se zove Halandri, mnostvo kafica, taverni, mladog veselog sveta, zalivamo veceru sa po par tocenih piva. Na pocinak odlazim pun utisaka i vec po malo umoran. Pre nego sto sam zaspao imao sam snage jos da rezervisem na bukingu smestaj za sutra, mesto Monemvasia na krajnjem jugu, hotel Kritikos, cena za single room 25 eur. Laku noc!

Na oko 200 km ispred Atine stajem na pumpu da se natankam i popijem kafu. Gorivo placam poprilicnih 1.65 eur. Na ovom delu puta ima i malo krivina pa povecavam brzinu kako bih malo oborio motor i ogulio koliko toliko gume i sa strane Pred polazak mi je Aleksandar rekao da budem pazljiv jer su Grci pojacali kontrolu sobracaja i da je nedavno ostao bez vozacke zbog prekoracenja brzine. Moje pravilo je inace da vozim 10km/h iznad ogranicenja jer tako mogu brzo smanjiti na dozvoljenu brzinu ukoliko ugledam radar a i smatram da ce u vecini slucajeva istolerisati to prekoracenje, kako god na ovom delu puta je ogranicenje brzine 130 km/h ja vozim 140 po navigaciji, po cajgeru na motoru je to skoro 150, po meni taman kolko treba. Inace nisam video saobracajce za ovih 830 km u smeru kojim sam se ja kretao, u suprotnom smeru iz Atine ih je bilo na dva mesta ali na mestima gde su merii brzinu je bio beli kombi i auto, oni obuceni u fluo prsluke tako da su bili lako uocljivi iz daljine. Stizem u Atinu oko 19h, saobracaj u Atini je jeziv, guzva nesnosljiva. Provlacenje kroz Atinu za mene dobija novi naziv, PROŠIŠAVANJE jer i sa leve i desne strane prošišavaju skuteri maksimalnom brzinom. Ja natovaren koferima vozim dosta pazljivije jer krajickom oka pratim i navigaciju koja kaze da ima jos 12 kilometra do cilja, pitam se zasto me je iskljucila tako rano sa auto puta da se probijam kroz ovu guzvu. Posle nekog vremena me ponovo izvodi na autoput gde stoji pogadjate NAPLATNA RAMPA! Na svakom izlasku iz grada na autoput stoji naplatna rampa i putarina za motor 1,40 eur za auto 2,80. U nasim uslovima gledano, iskljucis se na Dusanovcu na autoput do Plavog mosta platis 1,40 i tako onoliko puta koliko puta udjes na autoput, nebuloza! Vrlo brzo me opet vraca u gradsku guzvu, moj prijatelj zivi na krajnjem severu Atine u naselju koje se zove Agia Paraskevi, sto sam saznao po dolasku videvsi znak, kad sam ga kasnije pitao sta znaci iako sam pretpostavljao potvrdio mi je da znaci Sveta Petka, inace moja krsna slava koju smo prvi put slavili prosle godine jer smo pre par godina supruga i ja imali saobracajku na motoru kad nas je u Novom Sadu udarila spoznorusa koja je pricala telefonom, ispred pesackog prelaza na kome smo stali da propustimo pesakinju koja je prelazila ulicu. Nekim cudom smo prosli skoro nepovredjeni i sa minimalnim ostecenjem RTa 1200 koji sam tada vozio dok je Punto koji nas je udario bio prilicno unisten, bas cu potraziti slike sad To se desilo 27.10. na Svetu Petku i odlucili smo da nam ona bude Krsna slava. Inace supruga mi je dan pre polaska na put na Lazarevoj suboti kupila u crkvi ikonicu Svete Petke sa molitvom za vozace koja je sa mnom presla celi ovaj put! Tako da je za mene to sto sam u Atini spavao u naselju koje se zove Sveta Petka imalo poseban znacaj!

Nastavljam dalje, sledeca stanica Bogdanci. Uvek kad sam na putu za Grcku svratim u Gevgeliju u restoran Javor Dzoko gde je najbolja jagnjetina na svetu provereno a salate i ajvar jos bolji. Ovog puta menjam rutinu. Kada sam na facebooku-u objavio svoj put javio mi se prijatelj Kiril iz mesta Bogdanci uz samu granicu u blizini Gevgelije i ponudio da svratim na kafu i upoznamo se licno posto smo se poznavali samo preko fb-a i njegove fb stranice BMW GS Macedonia, ah ti sektasi... Ujutru sam mu poslao poruku da se vidimo oko podneva. Stigao sam u pola 12 u njegov kafic, parkirao motor i usao unutra da ga potrazim, konobarica mi je rekla da nije tu, zamolio sam je da ga pozove. Dala mi ga je na telefon, kaze brate ja sam te razumeo da dolazis popodne pa sam dosao do Gevgelije da zavrsim neke obaveze, popij kafu tu pa dodji do mene u Gevgeliju i objasnio mi gde se nalazi. Popio sam kafu i kiselu, nisu hteli da mi naplate jer su dobili intrukcije od Kirila. Brzo stizem u Gevgeliju i nalazim se s Kirilom, odlazimo u restoran na dorucak, on insistira da probam njihovu Fungi pastu, stvarno je bila vrhunska! Cakulamo o motorima i moto putovanjima, o GSu i dodatnoj opremi, otkriva mi kako on uglavnom putuje sam jer ne voli da nekog ceka, da nekog juri, da pravi ceste pauze i sl. Pronalazim se prvi put u zivotu u ovoj prici mada ostavljam zakljucak za kraj putovanja, za sada mi prija ovo solo putovanje. Ponovo ne njegovo insistiranje "dezertiramo" cheesecake koji je takodje bio prvoklasan. Pozdravljamo se i na polasku mi daje neki cokoladni keks, kaze evo da ti podigne nivo secera na pauzi. Prelazim Makedonsku granicu bez veceg zadrzavanja, na Grckoj prolazim kontrolu policije uz lupanje pecata u pasosu, dolazim do carinarnika koji mi kaze da mu pokazem sadrzaj kofera. Silazim s motora i otvaram mu kofere, prekopava ih onako povrsno, dolazi do poslednjeg desnog kofera gde je bila flasa vrhunske viljamovke u ukrasnom pakovanju koju sam poneo svom prijatelju u Atinu na poklon. Pri pokusaju da otvori kutiju cepa je i vadi flasu uz pitanje sta je ovo, odgovaram rakija, gift for my friend, rakija kaze uz osmeh i dodaje sorry for this i pokazuje na pocepanu kutiju, rekoh no problem, zatvaram kofere i nastavljam dalje. Odmah posle granice je naplatna rampa koje ranije nije bilo, prva u veeeelikom nizu, ovaj dan cu mahom pamtiti po naplatnim rampama kojih je bilo... najbolje procenite sami koliko... kasnije sam saznao da autoputeve kroz Grcku odrzava nekoliko razlicitih firmi, mahom Nemackih pa tako zavisno od toga koja firma odrzava tu deonicu ona i naplacuje, gubi se cak i smisao tag uredjaja za ENP jer ih morate imati nekoliko razlicitih...

Cele noci je pljustala kisa, ja sam spavao pa... onako na jedno oko. Probudio sam se u pola 5 i pogledao kroz prozor mrak, kisa, vratio sam se u krevet do 7 u koliko je bio podesen alarm za budjenje. Inace kad sam pravio plan za obilazak Peloponeza tura je bila rasporedjena na 10 dana, obzirom da idem sam ja sam uglavnom po dva dana spojio u jedan tako da bih veci deo dana bio na motoru jer sam se bojao da cu se ako budem imao previse slobodnog vremena smoriti. Obzirom da sam u Solunu bio vise puta ja sam ga izbacio iz prvobitne rute i za danas mi je plan da predjem 830 km do Atine gde me ceka drug iz srednje skole koga nisam video 24 godine. U 8 sam vec bio na putu, inace sam prilicno precizan i odgovoran i uvek mi je smetalo jutarnje razvlacenje u vecini slucajeva kad se putuje u grupi, pa se neretko krene dva sata kasnije od planiranog polaska sto na kraju dana rezultuje kasnim ulaskom u smestaj i ostavlja malo vremena za kuliranje... ovo je bio jedan od prvih pluseva sto se tice samostalnog putovanja, krenuo sam kad sam i planirao. Bilo je hladno jutro, 7 stepeni, kise nije bilo ali je sve bilo mokro, sivo i tmurno. Brzo ulazim u Grdelicku klisuru gde se temperatura spusta cini mi se iz kilometra u kilometar, vec je neko vreme 2 stepena, na displeju se pojavila pahulja koja me sa blinkanjem dvojke koja oznacava spoljnu temperaturu podseca da je klizav kolovoz, vozim uobicajenim tempom, guzve na putu nema. Negde na izlasku iz klisure stajem da obucem kisno odelo jer mi je vec mnogo hladno. Na srecu kise nema ali nema ni sunca, razmisljam kako bi bilo veselo jos i da kisa pada i o tome da je prognoza za danas bila bar za jos 15 stepeni visa, ok jutro je bice bolje u toku dana nadam se. Dok sam oblacio kisno odelo prosla je patrola policije kolima i trubnuli su mi i pokazali rukom ono jel sve u redu, palcem na gore sam im potvrdno odgovorio, oni nastavise svojim putem. Ispalo je da sam stao na pravom mestu da obucem kisno jer sam se ubrzo ukljucio na novi auto put i povecao putnu brzinu pa samim tim i vetar koji me samara, kisno odelo je dosta popravilo situaciju nije mi vise bilo toliko hladno, grejaci rucica su naravno na max i ponovo razmisljam o liku koji ih je izmislio, koliko je puta samo promrzao na motoru... Navigacija mi nije pravila problem sa pustanjem muzike ovog puta pa mi muzika pomaze da bar u mislima budem na nekom lepsem mestu dok ispod kacige slusam "Summer in the city" Joe Cockera. Negde pred granicu se sada nalazi nova naplatna rampa, stajem da platim putarinu simbolicnih 40 dinara i osecam da je temperatura prilicno skocila, pojavilo se i sunce, ja skontam da sam poslednjih 50 km vozio u nekom polusnu kroz onu maglu, trgnem se, protegnem i nastavim dalje do granice. Na granici nigde nikoga, prvi put sam na Presevu jedini pred kucicom, ne skidam kacigu a ni rukavice, dajem dokumenta iz tank torbe policajcu koga sam zamolio da ih izvuce iz kesice jer mi se ne skidaju rukavice posto sam se smrzao. On prica nesto a ja cujem samo "javili su jutros na jutarnjem programu"... gasim motor kako bih ga bolje razumeo i pitam sta su javili, kaze pa da mnogo ginete na tim motorima, razmisljam dal' si brate mogao ista gluplje da mi kazes u ovom momentu.... mislim se da li da se upustam u bilo kakvu konverzaciju s njim, kratko mu odgovorim da mi jesmo najosetljivija kategorija u saobracaju ali da ja zbog toga ne mogu i ne zelim da se odreknem strasti i ljubavi koju gajim prema voznji motocikla i da ne zelim da provedem zivot u staklenom zvonu da mi se ne bi slucajno nesto desilo, a gine se na bezbroj nacina inace... Nastavljam do Makedonske granice gde takodje nema nikoga, ponovo ne skidam kacigu ali ovog puta skidam rukavice i dajem dokumenta policajcu, ovaj je nasmejan i kaze Bratislav, odgovaram sa molim, "ti li si be?", rekoh tvoje je da mi verujes a ja nemam nameru da skidam ovo sa sebe on se nasmeja i pita me dokle idem, ja mu odgovorim i on mi kaze e tamo ces uzivati i nece ti biti hladno i pozeli mi srecan put vracajuci mi dokumeta. Dobro poznat autopat kroz Maekedoniju i naplatne rampe koje prolazim bez zaustavljanja, nije mi problem da platim po 1.5 euro ali jeste da skidam rukavice, kopam po tank torbi i stojim u redovima od nekoliko automobila, oni svakako imaju pored krajnje desne rampe metar prostora gde se moze proci bez problema i sa bocnim koferima, radnici koji stoje sa strane i puse cigaretu klimaju glavom u fazonu ah vi bajkeri... Upalila se lampica za rezervu negde pred Velesom, stajem na prvu pauzu. Tocim gorivo do vrha i preracunavam, cena po litru je oko 130 dinara. Skidam kisno odelo jer je se temperatura popela na 17 stepeni, suncano je. Pijem kafu, jedem neki keks koji sam poneo, pregledavam motor, ulje u agregatu, sve je kako treba biti.

Dok sam bio kod mojih zvoni telefon, Mario moj drug me zove na rucak, objasnjavam mu da sam upravo rucao, onda cemo pojesti kolac kaze, ok. Dosao je po mene kolima jer sam motor ostavio da odmori a ja skinuo sa sebe moto opremu. Tu je bio i Sale predsednik Nocnih Vukova koji mi je potvrdio da mu je zabranjen ulaz u Bosnu i prepricao mi nedavni dogadjaj o kome je pisala stampa. Vreme leti kad se prica o motorima i dozivljajima sa moto putovanja pa je vec doslo vreme za razlaz, otisao sam na pocinak sa vec prisutnom predputnom tremom.

Tesko pronalazim polozaj za kucanje na laptopu, jos uvek bole zadnjica i kicma od motora, sinoc sam se vratio a juce sam presao ooozbiljnu kilometrazu. Putopis nije bio u planu ovako brzo ali posto su u stanu pripreme za Uskrs a supruga je u to vreme veoma zahebana jer dan provodi u kuhinji resio sam da se povucem u svoje odaje i iskoristim sveze pamcenje sa tek zavrsenog puta. 1.april dan kad je planiran zvanican pocetak puta. Za ovaj dan je planiran samo odlazak do Leskovca autoputem, planirana je kisa za ceo dan pa sam pratio prognozu po satima u Bg, Jagodini (koja je otprilike na pola puta) i Leskovcu kako bih se provukao bez kisnog odela. AccuWeather kaze da je to 12 sati, podne. Inace ja sam rodjen u Leskovcu i tamo zive moji roditelji koje imam u planu da posetim pre odlaska juznije a i da prekratim put do Atine gde me ceka drug iz skole, Aleksandar. Obzirom da sam svirao 3 dana uzastopno pre toga odgovara mi da krenem kasnije da bih pospavao malo tako da je 12 sati kako kaze prognoza odlicno vreme za pokret. Koferi su vec pakovani par dana unazad malo po malo, putno osiguranje kupljeno za 10 dana. Ustajem oko 10 jer sam nocas kasno legao, obzirom da sam popio uvece i par piva nisam imao problema da zaspim brzo tako da nije bilo predputnog prevrtanja po krevetu i nesanice. Kisa pada, temperatura je ispod 10 stepeni ali sve sam to vec znao. Posle dorucka i kafe lagano dovrsavam pakovanje. Oko pola 12 snosim kofere i tank torbu do motora da sve lepo napakujem. Stavljam i navigaciju kako bih preko bluetooth konekcije sa nje slusao muziku uz put. Kisa je stala i natenane postavljam sve na svoje mesto, sisao sam u trenerci kako se ne bih oznojio dok pakujem prtljag, hladno je, ruke su mi se smrzle. Vracam se u stan i oblacim se propisno, aktivan dugi ves pa moto odelo sa goretex postavom, supruga mi pomaze da navucem velike zimske, vodonepropusne rukavice na ruke preko jakne, spreman sam. Inace, prtljag sam organizovao tako da mi je u levom koferu inner bag sa garderobom i neseserom, u desnom litar ulja za svaki slucaj, kompresor, sprej za krpljenje guma, nesto prirucnog alata, neizostavni duck tape, prva pomoc i ranac sa patikama i papucama, flasa vode. Top case ostavljam prazan da bih u slucaju da zatreba nesto mogao da spustim u njega ili kad stignem u smestaj da tu spustim kacigu i ne vucem je sa svim ostalim prtljagom. Ovog puta je u njemu kisno odelo, gornji deo raskopcan i spreman za brzo navlacenje, tu je i jos dva para rukavica i par potkapa. U tank torbi su dokumenta, pasos, zelena karta i saobracajna u vodonepropusnoj vrecici, foto aparat, GoPro kamera, vlazne i suve maramice, par Bonzita, zvake bombone... Sedam na motor i u tom momentu krece kisa. Odlucujem da ne oblacim kisno odelo jo uvek. Bio sam u pravu, posle par minuta je stala. Sve je sivo i tmurno. Lagano izlazim iz grada na autoput, ceprkam po navigaciji da nadjem odgovarajucu muziku, klikcem na media player a navigacija mi kaze da konektujem handsfree ili slusalice... taj bag se stalno javlja iako je komunikator ukljucen i povezan, ne znam zasto ali me ponekad bas izludi! Uspevam posle nekog petog restartovanja da pustim muziku. Vec sam na naplatnoj rampi, uzimam karticu i braaaaap, gas i saltanje na gore bez kvacila uz gromoglasnu muziku iz omijenog mi Akrapovica, srce je na pravom mestu. Osmeh ispod kacige samo potvrdjuje da se za ovaj osecaj zivi! Bacim pogled na cajger, 150 km/h, ukljucim tempomat i pustim misli na otavu... U momentu se setim jucerasnjeg razgovora sa kumom i podsecanja da bas danas pocinje merenje prosecne brzine i da pripazim smanjujem na 130 i nastavljam s mislima daleko na suncanom Peloponezu. Negde oko Jagodine krece kisa koja se pretvara kod Cuprije u pljusak, stajem na pumpi da se natankam jer nisam sipao gorivo na polasku a i da obucem kisno odelo u cemu mi pomaze predusretljivi radnik sa pumpe. Ulazim unutra da platim racun a tamo 100 dece, rekao bih iz Turske po govoru, probijam se nekako do kase i pitam sa kacigom na glavi, da li mogu da platim racun za gorivo, radnica se sazali na mene onako pokislog i pusti me da platim preko reda, utom se lik koji je bio tu negde pored mene okrece i ljutitim glasom kaze: "bate pazi be pope se na mene", shvatim da sam ga odgurao u onom probijanju do kase a kako imam velike protektore na laktovima nisam ni osetio da sam ga izgurao izvinio sam se uljudno i objasnio da nije bilo namerno a on je nastavio da gundja nesto sebi u bradu. Meni je ova situacija bila toliko smesna da sam otkinuo od smejanja ispod kacige. Nastavljam dalje, kisa je smanjila svoj intenzitet a meni je prijatno u kisnom odelu jer je temperatura prilcno pala, mislim da je bilo oko 7 stepeni. Grejaci rucica su na max sto dodatno popravlja opsti utisak, po ko zna koji put razmisljam o liku koji ih je izmislio i kako je velika nepravda to sto niko ne zna njegovo ime, u najmanju ruku bih mu dao Nobelovu nagradu za taj izum koji me je spasio bezbroj puta do sada. Javlja se i bol u sedalnom delu tela da ne kazem guzici, ne zbog predjenih dvestotinak km vec zato sto sam tri dana uzastopce svirao a inace sam bubnjar tako da pozadina i lumbalni deo kicme vec polako prelaze u hronicno bolna mesta... Stizem u Leskovac i na ulazu u grad pravim fotku.

Vec nekoliko godina unazad imam zelju da motorom obidjem Peloponez. Zelja mi je bila da s tom turom otvorim sezonu zato sto je u to vreme kod nas jos uvek rano za neku intenzivniju voznju motorom a tamo je temperatura taman kako treba. Osim toga moj raspored nastupa je do Uskrsa vrlo proredjen a posle toga nemam vise slobodne vikende sve do kraja godine. Nazalost u to vreme niko nije spreman za dalji put, zima tek sto je prosla, motori uglavnom garazirani, gume potrosene od prosle sezone, registracija istekla itd... Pricam svima svoj plan i kako sam cvrsto resen da to uradim pocetkom aprila, javlja se nekoliko potencijalnih saputnika, medjutim kako se priblizava 1.april jedan po jedan odustaju, jedan nije dobio odmor na poslu, drugi ima zdravstveni problem, trecem je iskrsla naprasno neka obaveza... ok znaci i ovog puta nista od Peloponeza, pusti snovi... Supruga prati desavanja i u jednom momentu kaze a sta mislis da ja pitam za odmor na poslu pa da podjemo zajedno? Jedan deo mene se raduje a drugi deo mene bi voleo da se to ipak ne desi, kalendarski je prolece tek pocelo a pogledom kroz prozor se da ustanoviti da zima jos uvek traje, sneg pada kao da je januar, ne bih voleo da je dovedem u situaciju da danima kisne i mrzne se na motociklu, svakako imamo planiran obilazak Italije motorom jula meseca. Ona odmor ipak nije dobila... Odlazim na promociju knjige "300.000 km avanture" Zeljana Rakele i slusam dogodovstine sa putovanja o kojima sam vec upucen delom preko klipova sa Youtube-a a delom sam o njima saznao preko nasih zajednickih prijatelja. Vec sutra krecem sa citanjem knjige i sa svakom procitanom stranicom zelja za moto putovanjem u meni buja. Kad sam stigao do dela gde opsisuje svoje putovanje kroz Australiju, sam samcit po 1000 i kusur kilometara dnevno kroz pustinju gde ne sretne nikoga u toku dana u meni se napokon prelomi, IDEM NA PELOPONEZ! Pa to je nasa prijateljska Grcka u kojoj sam bio nebrojeno puta, istini za volju nikad juznije od Halkidikija ali sta bi tamo moglo da mi se desi a da ne bude ljudi koji bi mi pomogli, pa nije to pustinja ili prasuma! Negde u to vreme mi se javlja skolski drug koga nisam video od zavrsetka srednje skole 1994.godine, zivot nas je odveo na razlicite strane a on zivi vec 17 godina u Atini. Salje mi poruku na mesengeru: "prijatelju pratim tvoja moto putovanja i uzivam u njima, nadam se da imas i ovaj deo Evrope u planu za obici pa ako te put nanese nekad na ovu stranu javi se da se vidimo." Da li su to znakovi kraj puta? Odgovaram mu ekspresno da je bas Peloponez u planu pocetkom aprila i da se i ja radujem nasem susretu posle 24 godine. Krece planiranje ruta, iscitavanje putopisa, gledanje klipova, avantura moze da pocne!

Upravo sam se vratio sa moto ture oko Peloponeza u duzini od oko 3100 kilometara. Ruta je igledala priblizno ovako, najjuznija tacka je bilo ostrvo Elafonisos. Na put sam isao sam (prvi put) i proveo sam se vrhunski, otkrio sam zasto je dobro putovati sam a i potvrdio zasto nije ali o tome dalje u putopisu koji krece uskoro. Moj verni ljubimac i ja na jednoj od plaza na Peloponezu...

Veliki respekt za 4 "matorca" i za avanturisticki duh i pozitivnu energiju! S nestrpljenjem cekam nastavak!

Jok, radi u kontroli letenja na aerodromu...

Hvala! Drago mi je!

Dobra je i La Palma za voznju Moji prvi klipovi su bili ovakvi, cela deonica snimljena i to je to, vrlo brzo dosadi... Probaj da izvuces najinteresantnije delove i da ubacis poneki segment mimo voznje jos ako podvuces neku muziku eto zabave

Bice ih sa svakom sledecom voznjom nadam se uskoro! A do tada ovde mozete videti neke prosle ture... Ako kliknete u levi gornji ugao na prozoru ovog videa otvorice vam se playlista My motorcycle trip

Hvalaaaa, trudim se mada moze to mnooogo bolje! Uvek kazem e sad imam super materijal pa cu natenane i mesec dana ako treba da pakujem video i onda zavrsim editing za par sati

Cekam komentare za video!