Sam ulaz u ovu zemlju dugo cu pamtiti,sve kao iz nekog filma,prosto ne verujemo da smo tu,od prvih ljudi koji skacu na nas sa sirokom lepezom novca,nude da nam zamene novac u njihovu valutu,do arhitekture,i samih boja ulica,zgrad,svega i svacega.Eeeee to je ono sto zelimo videti,pravu Aziju.Stajemo stotinu metra od granice,da bih spakovali stvari koje smo skidali na granici.Posle mozda 10-15 sekundi vec smo bili opkoljeni sa 10 ljudi i mladica.Iskren da budem nisam se bas nesto sjajno osecao,samo gledam ko ce sta da nam zdrpi,kljuceve sam odmah izvadio,i kacigu zakacio,to mi je bilo naj bitnije.Evo sad dok kuckam,glupo mi je zbog ovog svog ponasanja.Svi su se skupili iz najbolje namere,da pitaju odakle smo,treba li nam pomoc,uglavnom svi pretpostavljaju i znaju da idemo za Baku,ocigledno da tamo putuju svi,kasnije cemo videti i zasto.Opet ovo je moje prvo putovanje u ove krajeve i nisam navikao na tako ponasanje.Citao sam druge putopise,i svi su pisli da su napadno prijateljski nastrojeni,odma se skupe,gledaju,slikaju,pricaju...Ali uzivo je skroz drugaciji osecaj,treba se ovo doziveti,recima se ne moze opisati.Kasnije tokom putovanja,skoro pa svud ista prica,svuda osim u glavnom gradu,tamo su se javljali ,mahali,ali nisu se skupljali oko nas.Ne znam kolko njih je pitalo da sedne i slika se na motoru,naravno svima sam dozvoljavao,toliko sam se opustio,da kljuc nisam ni vadio,jedan nas je cak i zamolio da upali on motor,ma ok,moze.Gura on kljuc i pokusava da ga upali kao auto,pa se zbunio,nesto nece,gleda u nas,onako malo crven i zbunjen,pokazujem mu da pritisne dugme,pali on masinu,a ja ne mogu ni da pokusam da vam docaram njegov izraz lica,delovao je kao da sam mu poklonio ceo svet,za njega je to bilo nesto ne stvarno.Jos smo ih ponudili sa nekim slatkisem,ruka na telo i klanjali se,to jest zahvaljivali se dok god nismo otisli Upozorili su nas na kamere i policiju,kazu da njihova policija mnogo voli dolare.Stvarno,malo pa malo, kamera,na auto putu 110 ogranicenje,van naselja 70 i 90,naselje 60.Mozda samo 5% vozaca ne postuje propise,ovi ostali svi kolko je ogranicenje toliko voze,primetili smo da ima i onih koji tacno znaju gde je koja kamera i tu usporavaju,takvi su nam dosta pomogli da kolko tolko povecamo putnu brzinu.Put je jako dobar,ali opet smo imali zadnjih 150 km,ogromne probleme sa vetrom,ne verovatno kolko mene na mom motoru vise vetar ljulja,u par situacija je bilo bas,bas kriticno da ne padnem,posebno kod preticanja kamiona,ne bitno dal mi preticemo ili oni.Sta me je onako bas fino iznenadilo,vozimo mi nekih 60-70km/h,i pored nas proleti rus sa novom tenerom 1200.Videli smo mu motor na pumpi,mi smo krenuli,a on tek poceo da se oblaci i da pakije motor.Kako on vozi po onom vetru,a takodje je fino natovaren,verovatno je drugacija aerodinamika,jer vidim i Olivera na tdm ljulja,ail mene nosi sa strane na stranu. U grad stizemo dosta kasno,i ono sto smo mogli da vidimo,grad izgleda kao iz bajke.Malo lutamo do hostela,ali nista strasno.Odlazimo na recepciju i prvo pitamo gde je parking,da ubacimo motore,i on rukom pokazuje da je ok,mogu motori tu gde jesu.Ma ok,mogu oni,ali pise ima parking,ustvari lepo i pise,ima parking ali na ulicu.Vidi lik da nam nije bas milo,ali ok, kaze da su potpuno bezbedni,nema potrebe da brinemo.Ako tako kaze,tako je,drugu opciju nemamo.Posto je vec kasno,odlazimo do prve prodavnice 20m od nas,kupujemo neki sok,i naravno da se proba to njihovo pivo,ustvari da probam ja,Oki se malo preforsirao,i osecao je slabost,a mozda je imao i malo temperaturu,tako da je on koristio tabletice,a ja pivo.Veceramo u sobu,i pravac krevet.Smetaj nam je bio bas mali,ali za cenu od 10e po osobi,u skoro centru grada je bio odlican. Ujutru ustajanje i dorucak,a da,zaboravih,u tih 10e imamo i dorucak. Posto imamo dosta sta da vidimo,ostajemo ovde dva nocenja. Prvo sta smo morali da vidimo je Yanar Dag,goreca planina.Planina koje se upalila pre ko zna koliko godina,i dan danas gori.Ustvari ne znam zasto uopste i pise planina,kad to nije,nego jedno malo uzvisenje.Postojala su razna verovanja za tu planinu,zvali su je i planina Bogova.Plamen je bio mnogo veci pre,ali kako gas ne staje,iz godine u godinu je slabiji.Kako je za nas normalno da izvire pijaca voda iz zemlje,tako je njima za plin Ulaz i obezbedjen parking,ali samo za nase motore,jer su nam dozvolili da se parkiramo pored same cuvarske kuce,i da kod njih ostavimo kacige itd, kosta nas je samo 1e

Nije mi delovalo kao da trazi novac,posle granica i granica tacno se vidi cije oci traze samo novac.Kolonu nismo obisli,ili pretekli,pored samih kucica postoji uzak prolaz,buvalno samo za pesake,i sam carinik nas je pozvao da prodjemo tuda motorima,i jedva se prolazi sa bocnim koferima,cak kad su trazili da otvorimo po jedan,nismo mogli,jer nije imalo mesta.Ko zna,moda je ima neki problem sa nekim nasim,malo je cudno jer lik nije uopste dizao pogled ka nama

Dok smo pijuckali vino,na terasi su došli otac i sin,Rusi koji putuju gde god im se ukaže prilika. Ovog puta obilazili su Gruziju i podrume vina,slike od tih podruma koje su nam pokazali su stvarno ne verovatne.Pravljenje vina činom od pre više vekova , i neke vinarije nisu hteli ništa promeniti,i dan danas tako rade.Pozivaju nas na veceru u obližnjem restoranu.Imali smo tu sreću da budemo sa njima,jer mi nebi znali šta naručiti,tako da smo izbor prepustili njima. Ljudi,ja sam stvarno gurman i uživam u hrani, kako u jelu tako i u spremanju nekih jela.Ako vam kažem da nikad ništa lepše i ukusnije nisam jeo,treba te mi verovati. Hacapuri,Henkali, Kebab,..... Mmmmm Sad mi voda ide na usta.Narucili smo hrane i hrane,odnosno ovaj lik je naručio da više nije imalo mesta za stolom. Gledamo se Oliver i ja ko će sve ovo pojesti, a bogami i platiti.7-8 vrste jela,ne znam kolko vrste preliva,čača njihova rakija po 3-4 ture plus domaće vino.Hrane normalno da je ostalo,popucali nam stomaci, a račun 10e po osobi,skoro pa džabe. Jedva se dovukli do stana. Posto grad nismo stigli da vidimo rešavamo da idemo ujutru za Azerbejdžan, u povratku za Jermeniju i da se ponovo vratimo u Gruziju u isti smeštaj gde smo sad,kako bi uspeli da vidimo grad. Ustajanje i jutarnje pakovanje motora,i to po provali oblaka.Cekali skoro dva sata da stane,ili bar da pada normalno, ali jok,nije popustala ni najmanje. Danas imamo oko 600km vožnje do Baku,i nismo više mogli čekati,nego smo morali po pljusku krenuti. Izlazimo iz grada, sipamo gorivo, kad Tdm ne daje znake života. Sve super radio al sad nista. Nešto se pokvasilo, a i čudi me da nije, u nekim ulicama isto nam je bilo a vozili kroz reku, a kroz ulicu, to su potoci lili niz put.Posle par minuta upali,i od tad nije ništa zajebavalo. Stižemo na granicu,na strani Gruzije,samo pečat i teraj,dolazimo do Azerbejdžanske carine i tu smo imali malo duže zadržavanje.Prvo prilazi vojnik,i zove nas da obidjemo celu kolonu vozila. Odlično,to se retko dešava. Jako ljubazan dečko kaže da ponesemo vizu, pasoš i dokument od vozila.Vodi nas do carinika,koji je takodje i više nego ljubazan.Pitao nas je da li smo bili u Jermeniju, mi nismo,a da jesmo bilo bi malo komplikacija jer se oni uopšte ne vole.Zavrsavamo i tu jako brzo, ali moramo na još jedan šalter.Tu sede dva lika,jedan je super lik,a jedan govno.Dajemo zeleni karton i saobraćajne ovom prvom,proverava,i sve ok,ali kad smo dali pasoše ovom drugom, da nam overi,počinje da kažem problem. Lik ladno samo ostavio pasoše pored i overava druge.cekaj 5-10-15 minuta, i ovaj ok lik mu gura naše pasoše, ovaj samo uzme i vrati ponovo na sto na isto mesto. Prošli više od pola sata, ovaj ponovo gura naše pasoše,i ovo govno uzima naše,lupi sa njima o sto,i nastavi da overava i dalje druge.Tu je krenula i rasprava njih dvoje,ali mi nista ne razumemo.Po faci ovog prvog, ok lika,vidim da ludi,i da mu je bas krivo.Izadje napolje,zapali cigaru i glupo mu da nas i pogleda.U jednom trenutku pogleda ka nama i samo je slego ramenima. Taman kolko sam rekao Olivera,čekamo još koji minut i vraćamo se nazad,dolazi zamena smene,onaj ok lik ostaje,a govno dobija zamenu.Kolko je seo za sto, overio je dva njihova pasosa i odma završio naša. Najzad gotovo,i dok prilazimo motorima idu nam u susret onaj prvi vojnik i carinik,i vidi im se po licu da im nešto nije jasno,kao otkud mi još uvek tu.Odma su nam prišli i pitali o čemu se radi,da li nam treba neka pomoć i zbog čega smo se toliko zadržali. Zašto ovaj nije hteo da nam overi nije nam ni dan danas jasno.Ali dobro,to je jedino neprijatno iskustvo u Azerbejdžanu.

Gledao sam teneru onu na oglasima,9200,fino opremljena,šta znam,još uvek ne znam sta bi mi najbolje leglo

Moze gospoja,jaknu već imam.Moze i bez garancije,salji brzom postom, moja postarina

Vožnja kroz Gruziju, odlična,kad se magla povukla,baš smo ga onako fino terali,i jedina da kažem čudna situacija, je ta da vidim u retrovizor policija iza mene,priblizavaju se jako brzo, i radi im rotacija. E do mojega, jedva sam čekao Gruziju, eve mi je, nisam skoro pa zgazio koji kilometar i odma sam najebao.Sta cu,dajem zmigavac desno i gledam gde da stanemo, kad oni samo gas i odoše. Ih super, imaju neku intervenciju. Nismo prošli par km,isto,isto ja migavac,oni odoše.Treca situacija, idu nam u susret,normalno rotacija radi,o oni ljudi idu svojim putem.Tek tada smo ukapirali da njima na vozilima stalno radi rotacija.I ako smo kasnije znali za to,mnogo glupa i nezgodna situacija je noću.Ne znaš dal treba da stanes kad vidiš rotaciju ili ne. Stižemo u Tbilisi, glavni grad Gruzije.Ludnica od saobraćaja.Sirena im služi kao migavac,znači da poludis od njih,kao da svi sede na sirenu,a ne na sedište.Dolazimo na adresu iz Bukinga veoma lako,ubacujemo motore u dvoriste,ali nigde nikog.Pita Oliver dal sam siguran da je tu.Poceo i ja da se okrećem,otvorili smo kapiju,ubacili motore,a dal je to to mesto ne znam. Izlazi jedna baka,i tu počinjemo nekako da se sporazumevamo,buking, buking,ok. To nam je dovoljno, ne verovatno kolko se razumemo, oni znaju Ruski,i to nam je pomagalo celim putem.Pokazala nam sobu i uspeli smo da je razumemo da će joj sin doći kasnije.Kolko smo ušli i uneli stvari dolazi baka sa skuvanim čajem, čaj za dobrodošlicu.Bas nam je fino lego vruć čaj,jer kiša pada zadnjih sat vremena i temperatura je bila fino niska.Odlazimo oboje pod tuš,pošto imamo dva kupatila, da ne bi gubili vreme, verovatno će i kiša stati pa da krenemo u obilazak grada.Kolko smo se istusirali, dolazi i gazda,vlasnik hostela.Poziva nas kod njega na terasu uz čašicu razgovora. U znak dobroslice,donosi nam po času njegov domaćeg vina.Inace Gruzija je poznata po fenomenalno kvalitetnom vinu.Ljudi ono vino je vrh.Krece priča odakle smo,gde smo prošli i šta sve planiramo proći.Kaze on,pa vi Srbi,mi braća,mi pravoslavci,pravoslavlje. Imam nesto za vas. Donosi po još jednu čašu vina,i poklanja nam po ikonicu Sv.Djordja.Mi se oduševili njegovim gestom.Inace što se tiče ikone,nešto se desilo što ja ne umem da objasnim kako se to desilo.Ikonu sam stavio u jaknu i pošto kiša nije prestala da pada,nismo obišli grad nego otišli samo do restorana u blizini na veceru,naravno peške,jer smo već popili.Posle 12-13 dana putovanja, kad sam stigao kući,nema mi nigde ikonice. Sve pregledao i nema je.Tek pre neki dan da dotegnem lanac na motoru,skidam sedište i ona ispod sedišta,do rezervoara.Sediste od Moldavije do Srbije nisam dizao.Jutro posle dobivanja ikone,obukao sam odma kisno odelo pre prilaska motoru,jer je bila provala oblaka.Kako se ona našla tu,zaista ne znam. Sad mi je u novcaniku, kao amajlija.

Kad neko.kaze off,ne mislim na vukojebine sa pola metra blata i mulja,mislim da ni jedan motor u dvoje tu ne može,kakav god bio.Mozda sam se ja loše izrazio,meni treba da mogu da odem van asfalta na neko kampovanje, a najviše mi treba da motor guta kolko tolko los put.Evo par fotki od ove moje zadnje ture,opet kažem, sve sam ja to prošao sa vfr,bez problema, ali on nije za ovo

Zato bih i probao nešto drugačije, touring enduro, da bih mogao i van asfalta i po asfaltu

Pozdrav društvo, planiram da zamenim moj sadašnji motor,Honda vfr 800. Po prvi put uzeo bih nešto drugačije. Iskren da budem pre par godina nikad u životu mi nebi palo da vozim bilo šta drugo osim sport tourera, eto vreme se menja Trenutno su mi u glavi 3 motora,pa možda neko od vas može da mi pomogne oko odabira Suzuki vstrom 650 Suzuki vstrom 1000 Honda varadero 1000 Uzeo bih nešto da budem miran najmanje 5 godine, motor mi je potreban za bas ozbiljne ture,maksimalno natovaren i u većini slučajeva sa suvozačem Od stroma interesuju me modeli ne stariji od 2014,Varadero od 2003 Kad bih znao da mali strom može sve to podneti i da mi nece faliti snage,uzeo bih mozda i novog.Neke od sledećih destinacija za šta mi treba Nordkapp, Africa do Mauritanije,Mongolija,Iran..... Ove godine sam napravio krug oko Crnog mora sa Hondom bez ijednog jedinog problema, put od 9300km,ali nije ona za sve one terene gde nema puta,gde je makadam i blato. Sta vi predlažete

Pozdrav društvo, planiram da zamenim moj sadašnji motor,Honda vfr 800. Po prvi put uzeo bih nešto drugačije. Iskren da budem pre par godina nikad u životu mi nebi palo da vozim bilo šta drugo osim sport tourera, eto vreme se menja Trenutno su mi u glavi 3 motora,pa možda neko od vas može da mi pomogne oko odabira Suzuki vstrom 650 Suzuki vstrom 1000 Honda varadero 1000 Uzeo bih nešto da budem miran najmanje 5 godine, motor mi je potreban za bas ozbiljne ture,maksimalno natovaren i u većini slučajeva sa suvozačem Od stroma interesuju me modeli ne stariji od 2014,Varadero od 2003 Kad bih znao da mali strom može sve to podneti i da mi nece faliti snage,uzeo bih mozda i novog.Neke od sledećih destinacija za šta mi treba Nordkapp, Africa do Mauritanije,Mongolija,Iran..... Ove godine sam napravio krug oko Crnog mora sa Hondom bez ijednog jedinog problema, put od 9300km,ali nije ona za sve one terene gde nema puta,gde je makadam i blato. Sta vi predlažete

Još slika ka glavnom gradu

Idemo dalje,danas je dan sa najmanje vožnje tokom ovog putovanja,samo 200km.Takav je i bio plan,jer treba ući u Gruziju preko čuvenih Kavkaza, predeo gde smo očekivali najniže temperature,ipak je kraj oktobra. Pre nego što smo napusti smeštaj, tražili smo potvrdu iz hostela da smo boravili kod njih.Pre je to bilo u Rusiji neophodno,a trenutna situacija kaže da nam ne treba ako se ne zadržavamo duže od 7 ili 10 dana, ne znam tačno. Mi smo je tražili za svaki slučaj.Za ovaj granični prelaz sam uputio mail našoj ambasadi u Rusiji sa pitanjem da li je otvoren za sve putnike ili je samo za Ruse i Gruzijance. Odgovor nisam dobio.Pre puta kontktirao sam dosta ljudi koji su išli u ove krajeve, ali niko nije prošao ovde,čak sam dobio informaciju da je to bio vojni prelaz i da je pre par godina bio makadam, ali su tad počeli da ga asfaltiraju. Taj prelaz od starta je bio znak pitanja, zato smo ostavili lufta za plan b,a to je drugi granici prelaz, ali ne sa Gruzijom, nego sa Azerbejdžanom,a on nam je na 500km od ove granice. Put i predeli su prelepi,najzad oni predeli zbog kojih smo i krenuli na ovaj put Stižemo do granice gde nije velika gužva,i ako je ovo jedina granica dveju zemalja. Dok čekamo prilaze nam dva carinika,gledaju motore,i kad videse tablice,počeli da gledaju u nas kao ludake. Otkud mi ovde.Krece odma priča, pa hladno je,na planinama je sneg,pa kuda dalje itd.Skoro 20 minuta mi ćaskali,jedan od njih isto vozi motor,ali samo po okolini,za ovo pokazuje treba imati muda Na granici sve gotovo za par minuta,i kad sve zavrsismo, lik za salterom nam reče da stanemo sa strane,ima neko ko bi voleo da porazgovara sa nama.Dolazi lik,traži pasoše i gleda,nije imao priliku da vidi Srpski pasos,čudna mu je prva strana Jer piše na ćirilici.Pita isto gde smo bili,gde smo spavali u Rusiju, kuda dalje,da li se vraćamo istim putem,i kad je dobio sve odgovore, pozelese nam srećan put. Carina u Gruziju, samo nam je poželela dobrodošlicu u njihovu zemlju,nikakav pregled torbi i kofera.Na pitanje gde možemo zameniti novac,dobijamo odgovor da ima posta odma tu desno u njihovoj zgradi,ali bolje nam je zameniti pare u gradu,mnogo bolji je kurs.Hvala im na tome. Gruzija nekako čim smo ušli prvi metar nekako mi je sve bilo lakše,neznam zašto.U Rusiji mi je prolazilo što stvari kroz glavu,šta ako se nešto desi i ostanemo duže nego smemo,šta ako nas vrate sa granice, hiljadu šta, ne verovatno ali u Rusiju nismo popili ni jednu votku,ni jedno pivo,i to je jedina zemlja gde nisam popio pivo, eto to moram što pre ispraviti. Prva stvar koja nam je zapala za oko čim smo ušli u Gruziju, prelepa pravoslavna crkva. Od ovog trena samo su se nizali lepi predeli.Jedino loše,a i to smo očekivali je bila magla,ito baaaaas magla.Temperatura samo dva stepena, ali ne smeta ni najmanje. Idemo pravac Tbilisi, glavni grad.

Pratim,trebaće mi uskoro vaše iskustvo

Hm,zanimljivo, ja sam bio pre mesec dana do Baku,Azerbejdžan, a išao bih ponovo, ko zna,možda,mada u glavi za sledeću godinu imam neke druge ideje

Jutro, oko 6 stepeni,spavali smo svega 3h,ustvari proveli smo u šatoru 3h,a spavali mnogo manje.Danas gledamo da što više km prodjemo,i što više se približimo Vladikavkazu. Stajemo na prvu pumpu, malo oronulu i staru,ali super,primaju kartice.Tu stajemo pored jedne kutije sa peskom,da doruckujemo, ima i nova kofa za nedaj boze, ako bude trebalo peska. Put je odličan, al ubiva ograničenje,rekli su nam da se ne igramo sa njima.Na auto putu 90km/h.Mi se uvek prilepimo nekom bržem vozilu,i vozimo iza njega. Asfalt je odličan,ali put je jako dosadan.Saaaaamo ravno.Drugo veće u Rusiji nocimo u mestu Tihoreck,oko 800km današnje vožnje.Nekih 100km do cilja,jedva izdrzavamo.Samo smo doruckovali i ceo dan vozili.Vetar bocni je nenormalno duvao,par puta smo noge spustili da se održimo da ne padnemo.Niz put je bilo i par požara,koja vatrogasci ne mogu zaustaviti od silnog vetra. U stan kad smo ušli,samo smo brzinski večerali i zakovali se u krevet.Spavali smo kao jaganjci. Danas nam je ostalo 530km vožnje do Vladikavkaza. Namerno smo planirali da budemo što bliže granici sa Gruzijom, jer nismo znali kolko ćemo vremena izgubiti na granici.Drugi dan,tih 530km,planirali smo da brzinski odvozamo i da se malo opustimo uveče. Međutim, taj dan,toliko je duvao vetar, da nismo u nekim delovima mogli voziti preko 60km/h.Cudno da Olivera na Tdm ljulja, ali ni približno kao mene na vfr-a.Pomera me od ivice do ivice puta.Ruke su mi otpale, jedva sam izdržao.Stajemo na pumpi da se malo odmorimo,i prilazi nam bajker iz Moskve.Tu pada upoznavanje,i priče o našem i njegovom putovanju.On vozi do Albanije,ostavlja tamo motor,vraća se avionom za Moskvu, radi mesec dana,dolazi ponovo avionom po motor i pici za Africu, i to ne kao mnogi Morocco i Zapadna Sahara, nego ide skroz dole, mislim do kraja Južne Africe. Sledeće godine ide za Vladivostok, preko Irana,Kirgistana itd.Super lik.Inace vozi Bmw Gs 800,i ekstra je zadovoljan. Neznam zašto se kod nas on slabo vozi,uglavnom svi kupuju 1200 Menjamo tu brojeve,i kad bude dolazio u Srbiju, biće moj gost,nikad nije bio kod nas,a nema gde nije bio,i rekao nam je bilo gde na ovom putu,nedaj boze da imamo problem, da se njemu javimo, ima prijatelje svud u Gruziji,Azerbejdžanu itd. Stižemo kasno u Vladikavkaz, i jedva nalazimo smeštaj. Veliki grad,i bas mnogo nove gradnje.Pitaj ovog onog i nekako nadjemo smeštaj,sve super,veliki ogradjeni parking sa kamerama,ali nema interneta,crko im navodno ruter. Ostavljamo stvari u sobu i idemo do grada da navatamo neki net.Kolko smo krenuli, stajemo na semafor,i neko iza nas svira i svira.Ne znamo nama ili nekom drugom. Upali se zeleno i pored nas sa desne strane stara lada samara,i dalje svira,otvoren prozor i dečko osmeh od ušiju do ušiju,mase l mase rukama ,i dere se Srbija Slovenija,javljam se i mi,i on pita dal nam treba pomoć, mi rekli samo internet, i on nam pokazuje da ga pratimo.Vozi on vozi i stižemo do neke mesare koja je zatvorena.Staje on,a nama ništa jasno.Ajde ovamo pored izloga,njihovu šifru za net imam.Izgleda da je internet slabo dostupan ovde. Lik je video tablice,a video je i nalepnicu Slo,prati fudbal,i zato nam se javio.Ja taj sport ne pratim uopšte,i nije mi jasno koji su naši fudbaleri dobri.Da je bilo 1990,i Crvenu Zvezdu da zna,bilo bi mi jasno.Tu ukratko završili šta imamo,javili se kući i pozdravili se, zahvalili se dečku i poklonili mu privezak i blokce. Nazad u smeštaj, večera i spavanjac

Vratili se pre tri nedelje

Na granici dolazimo do vojnika koji nam daje neki papir, to jest formular,i upućuje nas na red, ispred nas fina kolona vozila,stajemo u red i čekamo.Vidimo da svi nesto pišu,popunjavaju itd.Odlazimo da vidimo šta i kako treba.Prvi taj formular popunjavamo i idemo na jedan od šaltera da nam overe. Završavaju overu i upućuju nas na carinika. Dolazi taj carinik i traži da otvorimo sve kofere i torbe, detaljna provera kako naših motora tako i svih vozila.Dolazimo na sledeći šalter,tu dobijamo jos dva a4 lista. Upisivanje svih mogućih podatka iz pasosa,lične karte i saobraćajne od motora. Tu nam prilazi jedan od radnika,i pomaže nam pri popunjavanju.Dajemo papire koja jadna službenica sve mora da unese u kompjuter. Na jednom papiru pogrešio neku totalnu glupost,i prepravio je deblje ispisano olovkom,ona klima glavu,to tako ne sme,aj ponovo novi list.Popunih i njega, poče ona da ubacuje podatke,i vidim opet klima glavom, šta li je sad.Na pitanje odakle dolazimo, napisao sam Srbija,kuda idemo, za Gruziju,to jes samo smo kroz tranzit kroz Rusiju. Ne,ne treba Srbija,nego Ukraina,pitanje se odnosi iz koje zemlje ulazimo u Rusiju,a nalazimo se na graničnom prelazu sa Ukrainom.Znaci glupost ne viđena,ali dovoljno da sve moram popunjavati ponovo. Najzad završi kod nje,daje mi papire i kaže inspektor na ulici,koristeći Google prevodioca. Ok,inspektor, šta sa njim,ona samo ponovi par puta,inspektor, inspektor. Ne razumem sta sa njim, odlazimo do onog radnika što nam je pomogao prilikom popunjavanja papira,uzima papir, stavlja ga na nogu i udara pečat, on je taj inspektor na ulici. Ponovo vraćamo papire,overava sad druga radnica i vraća nam neke potvrde.Reko to je to,ne nije tražiš carinika drugog koji drži neki daljinski i diže rampe. Pokazujemo i njemu dokumenta i najzad prolazimo rampu.Ta dokumenta ne smemo izgubiti,i nosimo ih snama,tu je upisan datum i sat u kolko smo ušli u Rusiju, podaci od motora itd,mislim da je to kao privremeni uvoz vozila, i bez toga ne možemo izaći iz zemlje,naravno ne smemo ni prekoraciti vremenski rok kolko smemo ostati u zemlji. Kolko smo je prošli druga rampa,reko ovo neka zajebancija, dva vojnika traže dokumenta, samo ih pogledase i pozelese nam srećan put. Najzad Rusija Idemo na prvu pumpu u nadi da ćemo naci net.Dolazimo do isključenja za pumpu,i gledamo se šta je sad ovo.Asfalt odećen jedno 10-15 santima,i i nekih par metra blato.Tako je i na ulazu i na izlazu sa pumpe. Takvih situacija smo imali više puta da vidimo, pretpostavljam da je zbog lopova. Na pumpi nema net,idemo dalje, druga,treća, šesta,,nigde nema neta.Kroz celu Rusiju ni na jednoj pumpi nismo imali internet. Sta ćemo sad za smeštaj, skoro pa će i ponoć.Vec je bilo i prilično hladno.Reko ajmo u Belogorod, prvi grad od granice,nacicemo neki hostel.Kad smo ušli u grad,kao da smo u nekom horor filmu,nigde žive duše, par hostela,sve zatvoreno i zaključeno.Nema nam druge, oblacimo se fino i krećemo u pravcu Vladikavkaza,pa usput da potražimo neki smeštaj, kakav god da ima.Vozimo do 3 sata ujutru, bukvalno vozimo i spavamo, više ne možemo da izdrzimo. Nemamo bolju soluciju, stajemo pored puta, pored neke stare asfaltne baze,razapinjemo sator i spavamo tu.Naj zanimljivije je to da Oliver nikad do sad nije spavao u sator.Ja sam bas zato najviše i poneo šatore,da mu pokažem kolko je to lepo,pored mora, u ladovini uz zvuk talasa.Zalozimo vatricu, bacimo roštilj, pijuckarimo lagano,ma milina. A ovo je bilo daleko od idealnog, em hladno,em pored puta svako vozilo čujemo kad prodje,em neke djukele laju,em,em.Dogovaramo se da samo malo dremnemo i ustajemo rano,da damo dušu na muku i sto pre stignemo na sledeće odredište,gde sam hvala Bogu bukirao smeštaj iz Ukraine. Ovaj put samo dve jutarnje slike našeg luksuznog smeštaja

Slažem se,jednostavno ne znam sto,ali svidja mi se Moldavija i Ukraina takva kakva jeste.Uvek bi pre odabrao ove destinacije nego Evropu.Postavio sam ja pitanja za granične prelaze,i rekao sam da planiram ovu rutu,ali eto,za sledeću turu značu kome da se obratim,i jedva čekam ponovo u ove krajeve, samo sa drugim motorom

Danas imamo nekih 550km,to je nekih5-6 sati normalne vožnje,u normalnim uslovima .Ali Google mapa pokazuje 9 sati voznje,a u stvarnosti vozili smo 12h.Put za plakanje.Ne verujemo da nešto ovako i postoji.Vozaci automobila i kamiona su tek priča za sebe.Na ovom nazivi putu,oni voze brže nego mi na auto putu. Dal je to nov auto,ili neka stara lajka,to nema veze, samo pun gas.Retko ko zaobiđe rupu,samo pravo i samo vatra.To se lomi,krši,da vas je jeza kad prodju pored vas.Na svakih par kilometara stoji neko pored puta i menja gume.Prva i druga brzina,retko kad imamo prilike da vozimo u treću.Stani kreni.Drugaru od truskanja odvila se sajla za brzinu.Jedva smo čekali neku pumpu da stanemo koji minut i protegnemo noge.Na pumpi,sipamo gorivo,i meni ispada novac dok sam se okretao.Nekih 20-30e u njihovoj valuti.Decko mi prilazi i tapka me po ramenu,okrećem se i pokazuje mi na novac.Svaka mu čast.Sto bednija i siromasnija zemlja,to su bolji i ne iskvareniji ljudi.Ne zadržavamo se mnogo,jer ne znamo kakav nas put dalje čeka. Tek nekih zadnjih 100km kreće dobar put,mada i na auto putu može da se naleti na finu rupu,nema ih previše,ali i jedna je dovoljna da vas sjebe. U jednu sam ljudski uleteo, da sam mislio da ću otkinuti felnu. Ulazimo u Harkov, prelep grad i drugi po veličini u Ukraini. Zgrade,put,vozila,ma potpuno drugačije od onog što smo videli do sad,država u državi.Dolazimo do smeštaja, kad tamo nema nikog.Zovemo br.na kapiji koji je ispisan,lik pospan se javlja i kolko smo ga razumeli,kaže zovi drugi broj. Koji broj,kad samo ovaj ima.U komšiluku niko nezna za njega,kažu tu ne živi niko.Odlazimo do pumpe po net,i vidimo da na bookingu ima još jedan broj.Zovemo taj drugi br.i javlja se neka starija žena ,kako smo se razumeli, to samo mi znamo,u suštini razumeli smo da treba da se vratimo od pumpe i da je čekamo kod Meka.Sedimo tu kao slepci pola sata i više.Net je dosta los ali uspevamo da dobijemo adresu gde se ona nalazi.Tacno preko puta nas Dolazimo do nje, i žena nas ubedjuje da prespavamo u toj zgradi, a ne u smeštaj koji smo rezervisali.Nema net,nema ni parking u blizini.Od tri smeštaja u Ukraini, nigde nismo spavali gde smo bukirali.Predlazem Oliveru da nastavimo dalje,imamo još nekih 50 km,a i manje do granice.Spavacemo u Rusiju i nećemo gubiti vreme na granici ujutru. To nam je bila oš jedna greška.Severian je jednom u svom putopisu lepo napisao,postoje evropske granice,i postoje ove druge, od svih granica koje smo prošli tokom ovog puta, ova je najduže trajala,i najviše piskaranja i popunjavanja papira i obrazaca.

Videćeš na kraju teme kolko sve to ukupno kosta, zaista nije ni približno mnogo. Planirao sam da za svaki smeštaj napišem cenu,cenu goriva i ostalih troškova za taj dan.Vidim da sam to preskočio,ali ubuduće pokušaću da dodam cene koje sam zapamtio.Velika moja greška što nisam vodio neki mini dnevnik u beleškama. Mnogima za ovakva putovanja to ne znači ništa,ali meni znaci mnogo.Uvek u svakom putopisu sam pitao za cene,da bi kolko tolko imao uvid u troškove.Primera radi, 6 dana Azurne obale, mog drugara je koštalo više, nego 18 dana na ovom putu

Dolazimo do granice sa Krimom, po katastrofalnom putu.Kad sam rekao da Moldavija ima naj gori put,pogrešio sam,nisam bio nikad u Ukrajinu. Definitivno naj ludji vozači i najgori put kojim sam video.Prvi utisak granice mi se vec ne dopada. Vidi se da nešto nije u redu.Betonske barijere,bodljikava žica,vojska naoruzana do zuba.Kafane prazne,to jes ne rade.Autobus stoji pored i čekaju na putnike koji peške prolaze granicu.Vozac nas zaustavlja i kaže da badava pokušavamo, ne možemo proći.Ja mu objašnjavam da sam se čuo sa ambasadom Srbije u Ukraini i da su mi odgovorili da je sve ok sa tom granicom.Dolazimo do prvog punta,i prilaze nam 4 naoruzana vojnika. Mladi i fini momci,vidi im se na licu da im je neprijatno što moraju da nam kažu da dalje nećemo moći.Kazu da moramo nazad,nekih 130 km do grada Hersona, da izvadimo neku migracionalnu potvrdu.Za to nam niko pre toga nije ništa rekao. Čak i kad smo ulazili iz Moldavije, pitali su nas kuda idemo dalje,rekli smo Krim,i oni su rekli ok.Pitam ih dal postoji neka druga solucija, kažu ne,ili nazad,ili skroz gore do Harkova, pa na Belogorod u Rusiju pa na Krim. Mi odavde imamo oko 200km do smeštaja u Sevastopolju. Ako odemo tim putem gde nas oni upućuju imamo SAMO 2463 km. E tu kad nisam poludeo. Pitam ih dal rade danas ovi u Migracionalno,subota je,kažu samo požurite i stižete. Opet nas zaustavlja vozac autobus i smeje se,rekoh vam da ne može,i pita šta su nam rekli.Moj vam je savet,odma skrenuti desno i za Harkov,nećete dobiti potvrdu iz Migracionalno.Ne znamo šta da radimo,aj da pokušamo sa ovim papirom pa kako bude. Tih 130 km,vozili smo kao manijaci, realno sve preko 80km/h je ogroman rizik,mi vozili i duplo brže.Ne sipamo ni gorivo da bi stigli što pre,a i ono nam je u debeloj rezervi.Stizemo do zgrade i eto lepote,ne rade.Mozak nam već više ne radi kako treba, šta dalje.Ajmo do pumpe,da barem motore ne guramo. Na prvoj nema neta,a bez njega ne ide dalje.Nema veze,tocimo gorivo i odlazimo na drugu,net ima,motori puni,daj i nama jedno pivo da se smirimo pa da odlučujemo šta dalje.Mrak je za par sati,ajmo prvo da bukiramo neko mesto u ovom gradu pa da sednemo i dogovorimo se kako ćemo i šta ćemo. Smeštaj nalazimo brzo i relativno blizu od nas.Dolazimo do smeštaja, kad izlazi jedna devojka i počne da se izvinjava,sve je puno, može da nam ponudi hotel koji je 20 metra od njih,po istoj ceni.Ovo je već drugi put da bukiramo jedno,a dobijemo drugo.Hotel i smeštaj su super,i u sklopu hotela je lep restoran. Tuširanje i pravac restoran, danas smo samo doruckovali nešto malo i ceo dan bez hrane.Dok veceramo iznosimo sve planove i ideje.Sedeti ovde i čekati ponedeljak .Odustati i vrati se kući,ići nazad preko Moldavije,Rumunije,Bugarske i Turske za Gruziju, ići ovom rutom na sever Ukraine, vratiti se u Odesu i tražiti trajekt, do Rusije ili negde do Gruzije ili Turske.Cak se zezali na temu da idemo za Skandinaviju,planirali smo dvadeset dana na putu,pa daj bilo šta Odustajanje i vraćanje kući nikako Nazad da idemo drugom stranom Crnog mora, nam se nije svidela. Trajekt se meni nije svideo, jer sam došao da vozim motor,a ne da se vozim brodom,ako već ne moram. Od svih ideja,jedina koja nam je bila ispravna je ici gore kroz Ukrajinu i ne čekati ponedeljak. Tako i bi,samo smo izbacili obilazak i prolaz kroz Krim,da se nebi vraćali,nego idemo pravac Vladikavkaz. Bukiramo smeštaj u Harkov, na par km od granice.Sve u svemu gubimo dan dva,ali pravimo dogovor da Rusiju vozimo maksimalno, bez zadržavanja,jer imamo bukiran smeštaj i u Azerbejdžan i Jermeniju, bez prava pomeranja datuma.Nisu nam se bacale pare,a morali smo da imamo obezbeđen smeštaj zbog dobijanja viza. Na prvoj slici se vidi krug koji smo morali da napravimo ako želimo da vidimo Sevastopolj Ps.Najmanje nam je bilo do slika,tako da kroz Ukrajinu i Rusiju tek po neku fotku imamo,ali čekajte još malo od Gruzije idu super fotke

Kako smo stigli kasno u smeštaj,plan je bio da ustanemo ranije,vidimo kolko možemo grad,i da pićimo za Sevastopolj, gde imamo sledeći bukiran smeštaj.Ipak su to bili samo planovi,i ništa od toga nismo uradili Dan četvrti,dok doruckujemo,gledam prognozu,delimično oblačno,sa slabijom kisom.Nisam smeo da nastavim put sa ovim mojim kisnim kombinezonom. Gledam po netu da nabavim neki kvalitetniji. Moj je marke Modeka iz dva dela.Gornji i nije los, dok donji deo se skroz oljustio iznutra, skinula se ona pvc membrana, a nisam ga dva puta samo koristio.Zesce sranje.Nalazim neke prodavnice, ali je problem sto ne rade subotom.Ima jedna koja je na izlazu iz grada i bas prolazimo pored nje.Resavamo da odemo i vidimo Crno more i da se ne zadržavamo,nego da kratimo put i potražimo to odelo.Pakujemo motore, i krećemo par ulica niže i evo ga najzad Crno more, došli do njega, ostala je samo sitnica,da napravimo krug oko njega. Na mesto gde smo stali, ružan prizor,klupa u hladovini,i pogled ka moru,u mislima a i na javi ovo bi trebalo biti idealno, ali ljudi,ljudi, smeće na sve strane,šteta. Palimo motore i posle par km stižemo do prodavnice. Ulazimo unutra,kad ono prodavnica uglavnom za skutere.Imaju samo neku kabanicu,koja ne znam dal bi poslužila i da pešice idem a kamoli na motor.Sta sad,ništa ne radi,reko ništa, idemo ka Rusiji,pa ako vidimo negde vidimo,ako ne zaustavicemo nekog bajkera i pitati njega,ali problem je što ni jednog jedinog nismo do sad videli na motoru. Kolko smo seli na motor prilazi nam neki lik i pita dal nam treba pomoć.Nekako uspemo da mu objasnimo šta nam treba,i on nam objašnjava da ima veliki auto moto plac gde imaju sve od delova do odela i nalazi se par semafora levo.Odlicno,zahvaljujemo se i odlazimo tamo. To je mini Bubanj potok.Ima sve,i sve radi,ustvari skoro sve,samo moto prodavnica ne radi Vraćajući se nazad vidimo lika na staroj Jawi, zaustavljamo ga, pružamo ruku da se pozdravimo,kad čovek nas zagrli i izljubi kao naj rodjenije. Objašnjavamo našu muku i pričamo o ovoj turi kuda idemo itd,a on čovek bukvalno ne veruje šta čuje.Kaze problem je Subota, nema druge, nego idemo kod mene, daću vam svoje odelo,kažemo da to ne dolazi u obzir, hoćemo da kupimo,ne i ne,čovek insistira da nam pokloni, jer nama će više trebati nego njemu.Jedva ga ubedismo da i ako nam pokloni da je on dosta sitniji od mene,i da to nije rešenje.Pozdravljamo se i izgrli smo se još jednom,zaista sjajan lik,jako mi je krivo sto nemam ni jednu fotku sa njim.Nastavljamo dalje, i videh ribolovacku radnju.Aj reko možda ima ovde.Jedino šta imaju one duboke čizme do pojasa, Oliver me nagovara da kupim,al meni se nikako nisu uzimale, pa bio bi smesan kao crtani film.Taman seli na motore i krenuli,kad ono sa desne strane prodavnica polovne robe,a na samom ulazu stoji kišni kombinezon koji koriste putari.Uh,odlično,poslužiće i on.Jos nismo ni sišli sa motora, prilazi lik,zdravi se i pita dal smo stali da odmorimo ili nam treba pomoć.Inace,on se pretstavi, i bajker je takodje. Ekstra,pričam ja sta nam treba,vidim klima glavom levo desno,znam,znam,reci ces Subota je.Jeste ali resicemo nešto.Kolko je uzeo telefon skupilo se još par njih, i svi komplet uzimaju telefone i zovu redom.Ja mu pokazujem ovu radnju gore,kaže ne,ne,to je polovno.Ma nebitno,daj da pogledamo.Odlazi on gore,prodavnica je na spratu i zove me da dodjem da probam, dal odgovara veličina. Za nijansu manje,ali uspevam da se uvucem.Pitam kolko para i vadim novčanik lik mi uzima novčanik i vraća u džep. Vadi on novac i plaća.Ja stojim,ne verujem sta vidim.Ne znam kako da reagujem,lik ne prihvata nikako da platim ja.Silazimo dole,dajemo im poklon koji smo spremili za put,upaljac,blokce i privezak, oni oduševljeni,a tek ja.Bili su u žurbi,tako da nismo imali vremena za piće,samo po fotku i pici dalje.Nadam se da ćemo se videti ponovo i imati više vremena za druženje .Inace oni su ove godine bili motorima u Hrvatsku i Srbiju, i oduševili se.Posle samo par km kreće pljusak, a ja ga dočekuje sa osmehom na licu

Ja se bas pitao dal valja nešto ovo piskaranje,niko nista ne komentarise

Dan treći, plan je proći malu državu Moldaviju, uči u Ukrajinu,i prespavati u Odesu. Tako malo kilometra danas,da smo mislili da ćemo imati celo popodne za obilazak Odese,kad ono.... Posto i u Moldavija ima sličnih problema, kao mi sa Kosovo, postoji deo Pridnjestrovlje koji je otcepljen i čini nezavisno područje.Da nebi gubili dosta vremena oko granica,i plaćali dodatna osiguranja za motore krećemo na granični prelaz Palanca, kod nacionalnog parka Lower Dniester u Ukraini. Put kroz Moldaviju je katastrofa, tek po neki se radi,inače zakrpa do zakrpe i rupa do rupe.Za Moldaviju sam čuo da je jako bedna,ali ovako je nisam zamišljao.Dok prolazimo motorima,retko da nam neka osoba ne mahne, dete svako.Verovatno slabo imaju priliku da vide veće i natovarene motore.Imali smo i mali peh,našli ekser,koji je završio u Oliveru gumu.Da ste mu videli samo facu,nove gume je stavio pred put,a ona tek 1000 i neki km prošla. Reko aj, vadi taj set za krpljenje, ja ću to srediti a ti postavi ručak,baš na fino mesto smo stali da je imalo i drveno stoce pored puta.On me gleda,vidim da mu nije do ničeg a kamoli do jela.Poslusa on mene i taman počeo da secka kulen,kad ja počeo da kukam i da se derem (bila je sala da njega zezam) Pa gde si ti krenuo,pa jel ideš do Kragujevca,pa dal si normalan sa kineski set za krpljenje guma krećes na put od 10000km.Nema ništa,ovo ne može da se uradi,ovo mora u neki Kombi pa kod vulkanizera,al tek u ponedeljak, vikendom ne rade.Ljudi kad sam mu video facu,pa meni je došlo da zaplače.Reko salim se,držace ovo,valjda,par metra Sredili mi gumu,lepo rucali,al ebes ručak bez ijednog pivca, pravac pumpa i po jedno ladno.Granica sa Ukrainom.Vec počinju,što bi rekli Istočni granični prelazi,koji nemaju veze sa Evropskim i onim nama poznatim.Dobijamo cedulju sa upisanim br.tablica,i overenim pečatom.Posle par metra silazimo sa motora i kulturan carinik nas upućuje na jedan,zatim na drugi šalter. Svi nesto overavaju,popunjavaju papire i papire.Prolazimo kroz neki zeleni koridor,koji je napravljen da ne bi išli kroz Pridnjestrovlje. Posle par km,sledeća kontrola,dajemo cedulju koju smo prvi dobili i overavaju pasoš i dužni ste da napomenete kolko dana ostajete.Nisam siguran al mislim da ako ostanete duže od 7 dana,morate imati potvrdu boravka mi smo prijavili 5 i ako je plan bio samo 2 dana. Dolazimo u Odesu na adresu smeštaja,ali na toj adresi je auto servis Izlazi žena i izvinjava se,sobe su joj pune (ne znam koje sobe)i nudi nam zamenu za smeštaj u istoj ceni par metara dalje.Daj šta daš,sve može kad je već takva situacija. Smeštaj dobijamo nedaleko od Crnog mora, za dve osobe ukupno 10 sa parkingom u dvorištu. I nije loše. Menjamo pare kod gazdarice,kad ona zena prvi put vidi Euro.Zove da pita za kurs,i lepo od nje da nam nije zakinula ni jedan cent.Odlazimo u market za naše gorivo (pivooo),veceramo gulaš iz konzerve koji smo poneli iz Srb,i koji je stvarno ekstra ukusan.Ne zadržavamo se dugo i odlazimo na spavanje. A,da,kao što sam rekao planirali smo 4-5 sati vožnje sa sve granicama,al sa ovim putem ispalo je 10h