Čačkao sam po pretrazi, jer me svrbi tzv "biker friendly" smeštaj za dvoje u Budimpešti i nisam uspeo da nađem. Ako ima negde tema o tome neka admini prebace. U principu, kao najbližu destinaciju Budimpeštu godinama ostavljam za kasnije, ali bi konačno bio red da je posetim u nekom od narednih vikenda. Ako neko ima dobrih iskustava sa pre svega čistim smeštajem, gde se na sigurnom može ostaviti motor, neka podeli lokaciju. Valjalo bi da je smeštaj dobro pozicioniran u odnosu na javni saobraćaj, kako bi se uz što manje muke obišlo sve što valja videti. Naravno (ukoliko takva tema već ne postoji, a čini mi se da ne) smisleno bi bilo da se ovde podele dobra iskustva sa smeštajima u zemlji, okruženju, širom Evrope, ali i sveta, koji su prilagođeni našim potrebama. Verujem da bi takva baza značila svima nama putnicima namernicima na dva točka, pre ili kasnije. Svako dobro!!!

Putopis u brojkama: * 2 motora (Yamaha TDM 900 i Suzuki V-STROM DL 650); * 2 kontinenta (Evropa, Azija); * 4 učesnika (Nikola i Julijana na TDM-u i Aleksandar i Ivana na STROM-u); * 4 različite zemlje (Srbija, Bugarska, Turska, Grčka); * 5,3 litra prosečna potrošnja goriva na putu; * 6 meseci pripreme i razrade puta (decembar 2017 – maj 2018); * 9 različitih prenoćišta (Plovdiv, Istanbul, Ankara, Goreme, Antalija, Kušadasi, Čanakale, Kavala, Sofija); * 22 godine zajedničkog prijateljstva; * 30-ak kilograma tereta po motoru; * ~ 230 litara benzina; * 300 turskih lira za neplanirani servis u Turskoj; * 420 kilometara prosečno voženo u danu; * ~ 4400 kilometara puta; * bezbroj uspomena, utisaka, fotografija i snimaka sa putovanja. Kefalonija, Grčka, septembar, 2017. Našoj četvorci, drugo zajedničko letovanje u nizu. Obilazimo ostrvo i komentarišemo kako tih 10-15 dana godišnjeg odmora moramo mnogo bolje da iskoristimo naredne godine. Moramo da se bolje odmorimo jer nismo više za celodnevne obilaske ostrva. Ivanina ideja je Turska i all inclusive hotel, i da uz to iskombinujemo i putovanje motorom. To zvuči kao prava stvar i kao i uvek kada smo nas četvoro u pitanju, pada jednoglasan dogovor, da sledeće godine u 15 dana iskombinujemo moto turu i letovanje. Odlučujemo se za hotel u Antaliji u Turskoj, a usput planiramo da obiđemo Istanbul, Kapadokiju i u povratku Pamukale, Efes i Troju. Sve između ćemo naknadno dogovoriti. E sad, motorima, kojim motorima...hm... Saša je prodao svoj maksi skuter, Apriliu Atlantic 500, pre par meseci i trenutno je bez motora, ali planira kupovinu Stroma 650, a ja sam još uvek sa mojim Atlanticom koji planiram da prodam posle letovanja, pri kraju sezone, i da kupim TDM 900. Pretposlednji dan odmora, Saša kapariše motor i odmah po povratku ide po Stroma. Odličan primerak, sve od opreme, kupljen nov u Srbiji, 2008.g. dva vlasnika pre njega, poznata istorija, ukratko, odlična kupovina!!! Čačak, decembar, 2017. Početak decembra, a mi već dogovorili skoro celu rutu, i rezervisali smeštaje za ceo put, kako bi maksimalno iskoristili pogodnosti „early booking-a“ i uštedeli neki dinar. Iako u tom trenutku ja niti imam novi motor, niti sam prodao stari, ali... Čačak, januar 2018. 13.01.2018. i ja kaparišem TDM-a, 2003.g. tek uvežen iz CH i prva registracija u Srbiji. U CH imao jednog vlasnika sve ove godine. U dosta pristojnom vizuelnom stanju za to godište ali je motor „go“. U narednom periodu, kreće opremanje TDM-a...servis, zadnja guma, vizir, crash barovi, prerada sedišta, nosači bočnih kofera, bočni koferi i nakon dosta uloženog vremena i novca na kraju Tedi izgleda ovako: U narednom periodu kreću detaljnije pripreme vezane za sam put. Planiranje rute, šta sve obići, koliko kilometara po danu prelaziti. Rešili smo da uradimo nalepnice i majice za put. Otprilike smo zamislili kako bi trebalo da izgleda ali ne znamo kako i da napravimo. Moj brat nam pomaže i odrađuje pripremu za štampu, i dobijamo konačno idejno rešenje i zvaničan logo naše ture koji će kroz celo putovanje privlačiti pažnju i pohvale mnogih. Detaljni servisi motora su urađeni na vreme, sve je isplanirano tako da smo spremni već 45 dana pre polaska. Ostaje nam samo da odbrojavamo dane do 01.06.2018.g., datuma našeg polaska na prvu ozbiljnu moto avanturu.

Prolog Ovo putovanje desilo se donekle neplanirano. Turska mi je oduvek delovala predaleka da bi se vozila, a dobiti dovoljno slobodnog vremena na poslu da se može organizovati put tako da ima poente prevaliti skoro 1000km samo kako bi se stiglo do nje nikad mi nije delovalo realno. Ipak, i pored toga, jeste mi u malom mozgu stajala kao neka destinacija na koju bih voleo da odem kada dođe vreme i društvo. Možda je ovo drugo bilo čak i problematičnije. U principu, vozim sam. Najviše zbog toga što u svom okruženju imam tek nekoliko ljudi koji voze motore, a sa njima ume biti teško organizovati se za vožnju. Drugi razlog je taj što sam već navikao na to da ne moram da se prilagođavam tuđim željama i stilovima vožnje. Kada sam sam, brzina i pauze zavise isključivo od mene. Ne pušim i ne pijem kafe, tako da i nemam potrebe stajati češće nego što to pojedini delovi tela zahtevaju. Ruta takođe zavisi isključivo od toga kuda se meni ide. Mogu da je skratim ili da je produžim bez da moram da nagovaram bilo koga na bilo šta. Kompromisi koje pravim bitno je da odgovaraju samo meni. Već neko vreme nemam predug fitilj za lovačke i isprazne priče ili makar one koje se meni čine takvim. Često u ovom svetu motociklizma ljudi se upuštaju u razgovor da bi mnogo rekli umesto da bi nešto čuli, a ja sam za to već izgubio strpljenje. I u ovom svetu, ali i u svakodnevici. Tako da u suštini taj ceo koncept vožnje sam u 90% slučajeva radi bez greške. Međutim, duža putovanja spadaju u 5% gde ići sam nije baš savršeno zadovoljstvo. Preostalih diskutabilnih 5% ostavljam za one solo vožnje koje ispadnu manji doživljaj nego što bi bili da su vožene u društvu. Tokom prošle godine, jako sam malo vozio. Postalo mi je naporno da oblačim opremu na 30’C ili više. Motor je dobar deo leta prestajao na parkingu. Polako mi je kroz glavu počela gmizati misao da li je došlo vreme za rastanak od dvotočkaša. Na kraju krajeva, živim sam i najčešće radim od kuće, tako da dosta vremena provodim sam u svakom slučaju. A onda još kad dođe vikend, pa se opet treba sam voziti ume negativno uticati na motivaciju. Ipak, negde pred kraj sezone kad sam se rešio da iskoristim nešto niže temperature i odem da se provozam, u povratku sa jedne od vožnji, na perionici upoznajem @kokot. Ispostavlja se da živi na 5 minuta od mene i dogovaramo se da se provozamo zajedno kad nađemo vremena. Preko njega upoznajem još jednu devojku tako da eto sad ni od kuda u mesec dana imam potencijalno društvo za buduće ture. Kroz razgovore, pominju se daleke destinacije, tako da sad i meni počinje da radi crv u mozgu gde ići i da li ići. * Volim da gledam serije. Da nije njih bilo, mislim da bih iskočio iz kože za vreme svih onih zatvaranja u koroni. I danas volim uvek da imam jednu seriju koju gledam, makar jednu epizodu dnevno. Nemam kablovsku i informišem se online. Dakle, ne provodim sate i sate ispred TV-a. Na ovaj način sebi opravdavam da je okej imati u svakom trenutku jednu seriju koju pratim. Pre, sad već, godinu i po dana, dakle u zimu 2021/2022, serija koja je bila na meniju je Gomorra. Snimljena je po knjizi koja je napisana na osnovu istinitih događaja, mada verujem da to svi već znate. Ono što je bitno je da se radnja serije smeštena u Napulju, a to samo po sebi znači da lokacije na kojima je serija snimana su fantastične. Svega tu ima. Od neuspelih betonskih blokova koji (su) zbog svih okolnosti izgledali kao iz nekog drugog sveta (deo je sad već srušen, jer je nivo kriminala i droge toliko bio visok da je ceo projekat obeležen kao izgubljen i jedino preostalo rešenje je bilo da se to naselje nazvano Le Vele sravni sa zemljom), preko starih delova Napulja koji i dalje tako izgleda, pa sve do unutrašnjosti stanova gde se može videti milion različitih stilova uređenja, mada u ovoj scenografiji često prevladava visok nivo italijanskog kiča, mislim, stila. No, ono što je bitno za nas danas je da je gledanje Gomore imalo za posledicu, naravno, i želju da posetim Napulj. Početkom ove godine, dok je zima i dalje bila dovoljno blaga, ali i dovoljno hladna da vožnja motora uopšte i nije bila opcija, počinjem da kujem plan. Imam stari odmor koji moram da iskoristim do kraja juna. Ne skijam, tako da odlazak na planinu mi nije želja niti faktor u ovom procesu planiranja. Dakle, sigurno bih mogao da izdvojim 10 radnih dana i da posetim Napulj, Amalfi obalu i još neke interesantne stvari na putu. Ako odem trajektom iz Dubrovnika, mogu i deo Bosne da uključim. Ako se vratim trajektom za Drač, mogu i deo Albanije, Kosova i Crne Gore da obiđem takođe. Možda ne bi bilo loše spojiti 15 radnih dana i uzeti 3 nedelje odmora? Koliko košta trajekt? Koliko je smeštaj? Koliko je gorivo? Majku mu, sve skuplje od skupljeg! Ali dobro, ako ponesem šator i kampujem van velikih gradova po Italiji, možda bih mogao celu priču za završim sa 800 evra. Boga mi, nategnuto. Mislim, lepa je Italija, ali to gorivo od 2 evra za litar mi teško pada na budžet. Šta mogu… Zoom out mape i gledaj šta se još nudi. Rumunija? Voleo bih da je obiđem motorom, ali nema poente ići pre avgusta. Bosna? Previše obična za potrošiti 15 dana u njoj. Hrvatska? Radije ću da dam lovu u Italiju negu u Hrvatsku, tu mogu i na 5-6 dana da odem, a da se isplati. Bugarska? Šta raditi 15 dana u Bugarskoj? Istanbul, tamo sam već bio. Mada, pre 15 godina sam takođe bio u Oludenizu i išao na paraglajding. Od tad želim da skočim iz aviona, mada bih voleo i da ovde letim opet. Cena smeštaja u Turskoj? Razumna. Kampovanje? Može svuda osim ako nije drugačije naznačeno. Cena goriva? Evro! Odluka je pala, a pašće i Turska! Datum polaska 26. maj! O nazivu Naziv teme, kao i neka vrsta naziva celog putovanja ili, još lepše rečeno ekspedicije, isprva je predstavljao radnu verziju. Kasnije, ispostaviće se, bio je proročki. Kako se planirani datum polaska približavao, tako se i sve više znakova pitanja postavljalo o samom putu i o tome da li će se desiti. Ruta je bila isplanirana i to, ja mislim, dobro. Međutim, jedan za drugim su se ređali događaji ko su direktno uticali na to da se datum polaska ne zna do poslednjeg trenutka. Prvo, iako mi je odmor odobren, situacija na poslu se zakomplikovala. I bila je sve komplikovanija iz dana u dan. Ja nisam tu mogao mnogo da učinim da se ona promeni, ali se jesam loše osećao što planiram odmor u trenutku kada nije sve pod konac i što ću svojoj zameni ostaviti jako puno stvari koje bi trebalo da isprati. Na celu ovu papazijaniju, kompanija odlučuje da nas vodi na tim bilding na Kopaonik od 22-24. maja. Pošto je moj plan bio da krenem 26. ovo i ne utiče previše na datum mog polaska, ali otvara mogućnost da krenem ranije na put i produžim ga za još dva dana. S druge trane, ozbiljno utiče, and not in a good way, na vreme dostupno da se gomila problema na poslu reši ili makar uprosti. Još jednom loptica nije u mom dvorištu i i dalje mogu samo da gledam sa strane i nadam se da će se sve razrešiti na vreme. Ipak, najveći problem predstavljao je zaista pravi problem. Deset dana pre nego što sam planirao da otputujem, uz puno loše sreće, uspevam da probijem rezervoar za gorivo ključem za kofer. I to u trenutku dok ga vozim ka Sebi da mi napravi nosače za bočne kofere. Gorivo lipti iz punog rezervoara, isisavamo ga u kante i motor ostaje kod Sebe naredna 4 dana da reši nosače. Ja nalazim majstora koji bi trebalo da može da mi popravi rezervoar, ali naredne nedelje nikako ne uspevam sa njim da se dogovorim oko termina popravke. Nekoliko dana kasnije i već je utorak, 6 dana pre planiranog polaska na Kopanik, a ja i i dalje nemam ispravan motor. Srećom, zovem Ugrešića iz Barajeva i on mi kaže da dođem istog dana, ali ne motorom, nego da mi majstor skine rezervoar i samo njega da donesem. Kaže, do petka popodne će biti rezervoar gotov. Ovo je prihvatljivo, ali nije savršeno, jer sam planirao u petak da uradim tehnički i registraciju, a kako stoje stvari, motor mi neće biti sklopljen do tada i to znači da bih morao da pomerim polazak sa ponedeljka ujutru na ponedeljak popodne, što znači da ću kasniti na Kopaonik, a to znači da je možda bolje da idem autobusom sa firmom, pa da se vratim nazad po motor, ali to nije avantura, AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!! Ovo je možda i najveći znak pitanja u celoj priči i jedna od prvih situacija u kojoj se radni naziv pretvara u stvarni naziv puta. Zovem tehnički i pomeram sa petka za ponedeljak. Zovem svog majstora i odlazim kod njega, on skida rezervoar za sat vremena, sedam u taksi i idem kući gde sedam u svoj auto i vozim rezervoar u Barajevo. Kad je Nemanja video rupu pita jel imam pola sata da mi to odmah reši. Mislim se, druže imam sve vreme ovog dana, rešavaj! U svakom slučaju, zakrpi on rezervoar za pola sata, zovem svog majstora da mu javim da donosim rezervoar u četvrtak umesto u ponedeljak, zovem tehnički da mi vrate termin sa ponedeljka na onaj u petak koji sam prvobitno bio rezervisao. U sredu popodne zafarbavam autolakom vrh rezervoara gde je bila rupa kako bi mogao da se osuši do četvrtka ujutru i vraćanja na motor, a u petak završavam i tehnički! Dakle, jedno po jedno uspevam da rešim dok mi telefon nenormalno zvoni, jer na poslu je haos! Ipak, u petak popodne sve je rešeno i mogu da se spremam za polazak. Na kraju odlučio sam da motorom idem na Kopaonik i tim bilding, a onda pravo sa Kopa za Bugarsku i Tursku. Na Kopu sam od ponedeljka do srede, a četvrtak i petak pokrivam tako što sam dao krv i dobio 2 dodatna slobodna dana. Već neko vreme hoću redovno da krenem da dajem krv, ali sam bio na jednoj listi za doniranje trombocita, pa nisam hteo da dajem dok ne vidim da li ću im biti potreban. Preko vikenda kreće pakovanje kako bih u ponedeljak ujutru bio spreman za polazak i 1. dan puta.

Pozdrav. Posle dužeg niza godina bez motora, stvorila se prilika da, na desetogodišnjicu prethodnog, ponovim putovanje za Tursku. Ono što mi trenutno predstavlja nedoumicu je HGS - odnosno turski način naplate putarine/mostarine. Istražio sam skoro sve što sam mogao da nadjem na netu (uključujući i YT, zvanične sajtove... čak i SAT patrolu), znam gde mogu da je kupim, koliko košta nalepnica i kako izgleda, znam da aplikacija i sajt za proveru stanja i dopunu ne radi za strance, medjutim informacije koja je meni potrebna - nema. A info je: Količina potrebnih sredstava koju treba da uplatim na HGS za putarine/mostarine od ulaska u Tursku - Istanbul - 15 juli most - Gebze - Osmangazi most - Izmir - Kušadasi - Čanakale - 1915 Čanakale most - Edirne. Molim one koji imaju saznanja iz "PRVE RUKE" za 2022. godinu ili PROVERENE informacije da mi daju neku okvirnu (ili još bolje tačnu cifru) potrebnih sredstava na tagu za motocikl. Saveti tipa "nemoj auto-putem", "niko neće da te juri", "što tom rutom, evo ti bolja"... nisu neophodni. Ponovljamo putovanje koje smo obavili pre 10 godina i ruta nam je manje-više zacrtana. P.S. poslednji put kad sam bio motorom u Bugarsku vinjeta se nije kupovala za motocikl. Da li je i sada tako?

Ove godine zaista nije bilo lako isplanirati neko duže putovanje. Sve što sam želeo da ostvarim tokom proleća je moralo da bude odloženo, a ni početak leta nije doneo bolje uslove. Tek krajem avgusta se pojavio tračak nade u vidu najave da će od 1. septembra biti ukinuta sva ograničenja za putovanje po Bugarskoj. To me je ohrabrilo, pa sam odbacio skoro gotove planove o kružnoj turi kroz Srbiju i počeo da razmišljam o inostranstvu. Dok sam prikupljao podatke o atrakcijama koje nude naše istočne komšije, pažnju mi je privukao prsten koji često nosi moja lepša polovina. Jednostavan srebrni okvir i plavo zeleni kamen u sredini – tirkiz. Odmah sam poželeo da detaljnije istražim njegovo poreklo i evo šta sam pronašao: Šta znači TIRKIZ? » tirkiz • muški rod (mineral) Modri dragi kamen. Dragi kamen lepe modre boje i prilične tvrdoće; najlepši dolaze iz sev. Persije, većinom okruglo uglačani (naziv po tome što su prvi doneseni u Evropu iz Turske). Osim toga, saznao sam da je tirkizna boja zapravo mešavina zelene i plave. Ona je poznata kao boja koja ima smirujuće dejstvo. Takođe, smatra se sofisticiranom bojom, koja izgleda elegantno na nakitu, napravljenom sa tirkiznim kamenjem. Tirkizna, dakle, kao „mirna“ boja, predstavlja spokoj, ali i kreativnost. Najčešće je vole žene i stoga je ona označena kao ženska boja. Kažu da smanjuje nivo stresa, tj. da vraća um u stanje smirenosti. Kao simbol sreće i bogatstva smatra se da privlači novac i jača intuiciju i sposobnost procene, pa ga je preporučljivo nositi prilikom ulaska u nove poslovne poduhvate. Pošto njegov naziv potiče od francuske reči pierre turquoise, što znači turski kamen, rešio sam da ove godine kao krajnju destinaciju izaberem Tursku tj. njenu tirkiznu obalu. Prema ovom planu, trebalo je da prvo posetimo Jedrene a zatim nekoliko dana provedemo u Istanbulu. Nakon toga bi usledio prelazak u Malu Aziju i poseta antičkoj Nikeji (današnjem Izniku) kao i odlazak na Pamukkale. Nastavak putovanja je podrazumevao obilazak čitave turske rivijere (Sredozemnu i Egejsku obalu) da bi se na tlo Evrope vratili preko Dardanela. Sve ovo je trebalo da potraje oko dve nedelje a za polazak sam izabrao petak, 11/09. Tako je i bilo…

Pozdrav drustvo! Evo i ja da postavim temu posle 100 godina.. Naime, planiramo put Turske i Gruzije vec za uskrsnje praznike jer je to jedini period kada mozemo da iskombinujemo dovoljno dana odsustva sa posla. Jedan deo ekipe(čitaj 2-3 motora) ide do Kapadokije pa se vraca nazad zbog poslovnih obaveza a ostatak(opet 2-3 motora) nastavljaju prema Gruziji. U slucaju dugorocne lose vremenske prognoze za Gruziju plan je podlozan izmeni, tj. da se okrene na jug Turske. Za Kavkaz znam da je rano ali drugi period da se napravi dovoljno vremena jednostavno ne postoji pa sta nam Bog da.. Ko ima neki pametan savet (ili bilo kakav) za put neka pise. Zanima me da li je uvedena vinjeta za motore kroz Bugarsku? Putarine tj. koliko bi trebalo uplatiti el.putarinu kroz Tursku? Neki predlog za pristupacan smestaj u Plovdivu, Istanbulu, Kapadokiji? Da li je realno kampovanje u ovo doba godine itd. Za ideju je kriv RadicM koji nas je sa prvobitnog plana za Maroko okrenuo na istok! Mozda se rodi i neki putopis do kraja mada nisam bas vičan pisaniju..

Posto se zima blizi kraju, natjerah sebe, da vam napisem par rijeci o mojem putovanju kroz Bugarsku I Tursku, jer ce se neko mozda odvaziti I krenuti tim putem. To sam odvozio u 5.-om mjesecu 2005.-te, samo desetak dana posto mi je stigao motor. U tih desetak dana sam ga morao razraditi, uraditi prvi servis I postaviti kofere. Zena mi je bila kod babe u Bugarskoj vec 20-tak dana, I trebao sam sto prije krenuti. 13.05.2005. Konacno sam sve sredio, postavio Givi kofere I kupio Tank torbu, napisao plan putovanja, razradio kilometrazu, jer je prvi dan trebalo da prevezem oko 1100 kilometara. Odlucio sam da krenem u 4.00 sljedeceg jutra. Po planu sam trebao biti u Burgasu oko 20 sati… 14.05.2005. Jutro je bilo svjeze I vedro. Temperatura oko 15 stepeni, ja obucen dobro I spreman kao nikada. Krenuo sam tacno na vrijeme I sve je bilo kako sam I planirao. Prelazio sam kilometre I brze nego sam mislio, no onda sam dosao do kanjona Morace I do temperature od samo 6 stepeni. Magla je bila toliko gusta da sam morao drzati vizir svo vrijeme otvoren. Srecom nemam problema sa sinusima, jer bi ovo bilo pogubno. Tako sam nastavio sve do Rozaja gdje sam prvi put vidio sunce toga jutra. I to zato, jer sam bio na visini od preko 1500 mnv pa sam samim tim bio iznad magle koja je pokrivala cijelu dolinu… Poslije kratkog odmora, nastavio sam dalje. Put me vodio za Novi Pazar, pa do Biljanovca, gdje sam skrenuo prema Kopaoniku. Prolazio sam podnozjem ove planine, a put je bio sasvim u redu. Nekoliko sela I velike obradive povrsine u zaledjima su davale veoma lijepu sliku ovog kraja. Tako sam prosao kroz Prokuplje I stigao do Nisa kojeg sam zaobisao kratkim auto putem u izgradnji. Nadam se da ce ga brzo izgraditi, jer ova dionica od Nisa do granice Bugarske je najlosiji dio puta. Veliki broj rupa, narocito u tunelima, primorao me da spustim brzinu na nekih 50-60 na sat… Srecom, veoma brzo sam dosao do granice koju je karakterisala velika guzva I mnogo kamiona koji su cekali red. Ipak, kada su me vidjeli sa motorom, pozurili su me, I cudili se kako ja cekam red… Carinik je bio vrlo ljubazan, dobro je govorio nas jezik, I sve je bilo gotovo za desetak minuta. Pitao me gdje idem I koji je razlog mog putovanja. Pitao me da li idem kao roker, jer sam motorom, a ja sam mu odgovorio da idem kao zet, jer mi je tasta iz Bugarske… Malo smo se nasmijali I sve je bilo ok. Putarina se za motore ne naplacuje u Bugarskoj, I za par minuta sam bio na veoma dobroj cesti koja je vodila za Sofiju… Pored Sofije sam prosao zaobilaznicom I izasao na auto put koji je vodio do Plovdiva. Brzine su mi bile sada mnogo vece, ali I odmor mi je trebao cesce. Od Plovdiva sam skrenuo ka staroj Zagori, a zatim pored Slivena prema Burgasu. Noc je vec polako padala, zena me zvala svakih 50-tak kilometara, a I ja sam jedva cekao da je vidim, jer bi to znacilo kraj ovom dugom prvom danu… U Burgas sam bio oko 21 sat, a ne oko 20, kako sam inace planirao. Bilo mi je dosta tesko naci skretanje za selo Jasna Poljana, pa sam kroz grad odvozao nekih 20-tak kilometara, dok mi nisu asistirali zenini rodjaci. Bilo je dosta hladno I u toplinu sobe sam uplovio oko 22 sata. Moj dolazak je propracen veseljem koje je zaliveno velikom kolicinom rakije koja je bila stvarno dobra. Uz obilnu veceru, lako sam zaboravio na umor… 15.05.2005. Citav dan sam proveo u setnji ovim zivopisnim krajem I selom koje se zove bas kao I rodno selo Lava Tolstoja, pa je njegova bista napravljena I ovdje. 16.05.2005. Dovoljno dugo sam bio bez motora, pa ga je trebalo malo I aktivirati, a I zena me stalno pozurivala. Odlucili smo da prosetamo obalom I obidjemo par mjesta u radijusu od stotinjak kilometara. Selo u kojem smo bili smjesteni je na 10-tak kilometara od mora, tako da smo vrlo brzo bili na veoma dobrom putu koji je prolazio pored sjajnih hotela uz obalu. Obisli smo Primorsko, Sozopol I Nesebar. Dok je Primorsko novi grad u kojem je turizam glavna grana privrede, Sozopol I Nesebar su dva prelijepa stara grada koja se moraju vidjeti. U Sozopolu smo I rucali, za sitan novac, a hrana je slicna Leskovackoj kuhinji, znaci jaka I veoma ukusna. Grad je jedan od najstarijih I najljepsih na crnomorskoj obali. Ispred grada se nalazi malo ostrvo koje se zove Sveti Kirik koji je povezan dugackim nasipom sa poluostrvom Skamni na kojem se nalazi Sozopol. Najstariji pismeni zapisi o ovom gradu se nalaze u starim Grckim zapisima iz 7-og vijeka prije nove ere, u kojima se kaze da je na ovom mjestu bio stari grad Apolonija, koji su osnovali Milecani I to 50 godina prije dolaska Persijanaca… Bio je srediste stare Grcke kolonizacije I stvarno se ima sto vidjeti… Nesebar je grad na ostrvu koji je takodje povezan sa kopnom jednom prevlakom. On datira iz kraja drugog milenijuma prije Hrista. Sacuvani su mnogi ostaci iz najstarijeg doba, a sa dvije strane se nalaze marine u koje uplovljavaju brodovi sa velikim brojem turista. Fantasticno… 17.05.2005. Danas opet odmaramo, jer sjutra krecemo na dugacak put, koji nas vodi do Istanbula, a onda polako I prema kuci… 18.05.2005. Posto smo se dobro naspavali I najeli, polako spremamo kofere I krecemo oko 11 sati. Imamo oko 350 kilometara do glavne tacke naseg putovanja, a posto idemo dobrim putevima, racunamo da cemo na odrediste stici u ranim popodnevnim satima. Oko 60-tak kilometara je do granice, I prelazimo je na velikoj nadmorskoj visini. Malo je svjeze, ali je sunce dosta jako I cim stanemo, odmah je vruce. Carinici na Bugarskoj strani se dive motoru, pitajuci da li je nov I koliko kosta. Prolazimo bez ikakvog zadrzavanja I stizemo na Tursku granicu. Tu nailzaimo na nesto vecu guzvu, ali dok smo platili vizu (10 eura), sve se vec normalizovalo. Poslije 15-tak minuta zadrzavanja u Free shop-ovima I mijenjanja nesto novca, odlazimo jako dobrim putem kroz cetinarsku sumu prema dolini u kojoj nas ceka auto-put. Poslije sat vremena lijepe voznje, bez ikakve guzve stizemo I prikljucujemo se na put Edirne-Istanbul… Krajickom oka sam primijetio da smo se prikljucili pored neke benziske pumpe, pomislivsi da ce ih biti kasnije jos, ali tu sam se presao, jer sam prvu sljedecu vidio tek prije dolaska u grad. Malo me bilo strah da necemo stici do pumpe, tako da kada smo je vidjeli, odlucili smo da tu malo I zastanemo I odmorimo se. Odlucili smo da probamo cuvenu tursku kafu, ali nas je iznenadio jako los kvalitet. Naime svi Turci su pili neki njihov caj, a ne kafu, pa smo I mi odlucili da probamo. Ovaj veoma jak napitak nas je okrijepio I dao snagu za nastavak putovanja. Od tada, gdje god smo stali narucivali smo caj, koji je slican Ruskom caju, ali mnogo mnogo jaci. Nastavili smo, sa malo straha, jer nas ocekuje 10-to milionski grad, u kojem rijetko ko govori strani jezik, a guzva u saobracaju je kao iz price. Usli smo u Istanbul u cetvororednoj koloni. Na jednom pokazivacu pravca je pisalo Blu Mosk I nastavio sam da idem prema tamo gdje je strelica pokazivala. Ostali natpisi su bili na meni nerazumljivom jeziku I tako se I nastavilo sve dok nisam dosao do nekog luksuznog hotela koji se nalazio uz sam bulevar u strogom centru . Imali smo srece, I tu smo se zaustavili da popijemo caj I pitamo za smjestaj. Hotel je bio sa 5 zvjezdica, a smjestaj je u dvokrevetnoj sobi bio 120 eura. Nismo htjeli potrositi toliko novca, pa smo samo ulicu nize naisli na veoma pristojan hotelcic sa 4 zvjezdice u kojem je cijena bila 40 eura za dvoje. TV, klima, jako lijepo I cisto kupatilo, I na samo 50-tak metara javna garaza gdje su nam cuvali motor za samo 5 eura za cijelu noc. Istusirali smo se, malo odmorili I u setnju. Grad je bio fantastican u predvecerje. Prelijepe dzamije na svakom cosku, osvijetljene vrlo profesionalno, ulicni prodavci, mnostvo butika I restorana, od kojih su oni tradicionalni najljepsi. Pogadjanje za cijenu u svakom ducanu I odlicna hrana, ne I mnogo skupa. Veliki broj policajaca na malim GS-ovima I u punoj ratnoj opremi… Odlucili smo da ponovo dodjemo u ovaj fenomenalan grad I ostanemo I malo duze… Kasno smo se vratili u sobu, a prije toga obisli I motor… 19.05.2005. Posto smo zavrsili sve formalnosti u hotelu, pokupili smo stvari, namontirali sve na motor, I krenuli kroz grad, kako bi prosli preko velikog mosta na Bosforu. Sam prelazak je kostao 3 miliona ili 3 lire, upravo je bilo ukinuto 6 nula, pa je odatle ovo bilo zbunjujuce, ali posto smo mi vec navikli na to, nije bilo strasno. Prelazak preko mosta je fantastican… Nastavili smo, ovoga puta kroz Aziju prema Ankari. Kod mjesta Kocaeli smo skrenuli I nastavili prema Bursi, prolazeci uz more. Prolazili smo kroz mala mjesta, bez guzve na ulicama, I posto smo bili sami, mojoj zeni je bilo malo nelagodno, dok nismo usli u Bursu koja ima 1.200.000 stanovnika. Na skoro svim balkonima su bile okacene Turske zastave, sve je bilo ukraseno, a mi nismo znali razlog tome. Saznacemo tek kad dodjemo u Canakkale. Presli smo oko 650 kilometara po jako dobrim putevima, djelimicno I novim auto-putem koji je planiran da ljude sa kontinenta vodi do najpoznatijih Turskih ljetovalista u okolini Izmira. Zasluzili smo dobar odmor I kada smo usli u Canakkale odusevilo nas je sto na svakom koraku imate hotele. Grad je bio prepun ljudi koji su samo pristizali trajektom iz Evropskog dijela Turske. Bilo je veoma zivo I mislili smo da cemo to vece prije spavanja, dozivjeti zivost prave sezone I guzve po ulicama kao u velikim gradovima. Ali, cekalo nas je iznenadjenje. Naime, 19.05. je drzavni praznik Turske I po starom obicaju, centralna proslava je u ovom gradu. To znaci da se ovdje sliva veliki broj ljudi, kako bi u dva tri luda dana proslavili ovaj praznik. To je rezultiralo da je bilo nemoguce naci sobu, pa smo morali kasnim trajektom preci na drugu stranu obale, kako bi tamo nasli kakav hotelcic. Vec je bila skoro ponoc, I nervoza se uvukla u nase redove… Na drugoj strani nas je cekalo malo mjesto sa svega nekoliko kuca I jednim hotelom u kojem smo jedva nasli jednu trokrevetnu sobu, u dosta jadnom stanju, ali bolje I to nego napolje. Tu smo I vecerali, upoznali se sa gazdom koji je znao malo Italijanskog jer je bio u Svajcarskoj na radu, I platili za sve oko 40 eura. Na kraju je sve dobro ispalo… 20.05.2005. Sunce je vec od ranih sati przilo. Danas nas takodje ocekuje dug put, a cilj nam je Plovdiv u Bugarskoj. Vozili smo se prelijepim predjelima, a kvalitet puta vise necu pominjati, jer je sve u najboljem stanju… Velike obradive povrsine nam pokazuju zasto ova zemlja ima veliki uticaj na cijene svih proizvoda I kod nas. Jednostavno su polja nepregledna, sve je obradjeno do samog mora. Obale su ruzne, pa je glavna grana poljoprivreda. Imamo malo problema sa veoma jakim vjetrom, ali sve je ok. Idemo prema auto-putu kojim smo I usli u Istanbul, I njime, samo u suprotnom smjeru, nastavljamo putovanje. Ulazimo u Bugarsku, bez velikog zadrzavanja I nastavljamo prema Plovdivu. Odlicne ceste, prelijepi predjeli I uopste, pravo uzivanje u voznji. Prije samog ulaska u grad, pocinje kisa koja brzo prestaje. Ulazimo I trazimo dobar hotel. Odlucili smo da ne zalimo novca, nego da nadjemo nesto stvarno dobro. Nalazimo hotel sa 4 zvjezdice u centru grada, ali nas obavjestavaju da nemaju slobodnih soba, vec da imaju samo skupe apartmane sa jakuzijem, barom, TV-om, luksuzno opremljene I moraju se platiti u eurima. Cijena 60 eura za noc sa doruckom. Naravno da nam to sve odgovara I odmah pristajemo. U okviru hotela ima garaza I parking koji je cuvan, a u holu besplatni interenet za goste. Poslije izivljavanja u jakuziju, odlazimo u grad koji je dosta velik sa zivim korzom prepunim mladih ljudi moderno obucenih. Jedemo u jako lijepom restoranu, vrlo jeftino, uz dobru muziku, I odlazimo u sobu odusevljeni I gradom I svime do sada vidjenim u danasnjem danu… 21.05.2005. Iz Plovdiva krecemo oko 10 sati I biramo put koji na karti izgleda dosta krivudav. Jutro je nesto hladnije, a mi pocinjemo lagano da se penjemo. Temperatura pada na svega 6 stepeni celzijusa, I tek tada shvacamo da prolazimo kroz Borovec koji je veliki skijaski centar I jedan od najpoznatijih na Balkanu. Hoteli sa 5 zvjezdica govore o gostima koji posjecuju ovaj dio Bugarske. Prosli smo pored Rilskog manastira, ali nismo svracali, jer je trebalo proci dodatnih 60-tak kilometara, a za taj dan smo planirali da stignemo do Ohrida. Zao nam je sto nismo vidjeli ove vjerske objekte, jer ih je preporucio Nikola_M u svom putopisu. Ponovo napominjem da su ceste sjajne, I put prolazi u ugodnoj voznji, a kako se spustamo prema Makedoniji I temperatura je sve veca. Granicni prelaz smo jedva pronasli, I nalazi se ponovo u nekoj planini na velikoj nadmorskoj visini. Na granici nemamo nikakvih problema, I poslije kraceg razgovora sa vrlo prijatnim ljudima nastavljamo kroz Makedoniju. Iskreno smo se osjecali kao da smo kod kuce. Na samom pocetku ovog dijela puta nailzaim na prelijepo vjestacko jezero, a zatim se redjaju divni krajolici dok prolazimo kroz ovu bivsu Jugoslovensku republiku. Prolazimo kroz Kocane gdje je sve pretvoreno u polja rize, kao da smo negdje u Vijetnamu, zatim kroz Veles, Prilep, Bitolu I na kraju skrecemo prema Ohridu. Dijelom idemo I auto-putem koji ne placaju motoristi. Stali smo da nesto pojedemo u okolini Bitole, I sve je bilo jako jeftino, a kvalitet prvoklasan. Slucajno smo odabrali taj restoran koji je na nekom vidikovcu izvise grada I nismo se pokajali. Kasnije smo vidjeli da je mjesto dosta popularno, jer je mnogo ljudi dolazilo specijalno da tu jedu. U Ohrid stizemo u vecernjim satima I uzimamo sobu u jednom obliznjem hotelu koji je bio dosta skup. Primjecujemo da smo medju rijetkim gostima, ali je sve u najboljem redu. 22.05.2005. Probudili smo se dosta rano I otisli u setnju. Ohrid I jezero su divni. Temperatura je vec u 9 sati bila oko 20-tak stepeni. Ocekivao nas je put kroz Albaniju, za koju su mi rekli da je u redu, ali to mi je bilo prvi put da idem tuda, pa me obuzela lagana nesigurnost, koju nisam smio pokazati pred zenom, jer bi onda sigurno odustali od tog puta… U gradu smo sreli lokalnog kolegu bikera koji nam je ponudio da mu se javimo kada budemo sljedeci put dolazili, kako bi nam on nasao smjestaj I pokazao stari grad. Inace on radi kao turisticki vodic, pa bi mu to doslo kao normalan radni dan… Ispricao nam je da ni u ludilu ne bi isao kroz Albaniju, I da su tamo ljudi losi, na svakom skretanju je policajac I da bih trebao spremiti po 10 eura za svakog od njih. Nisam se pokolebao, a I nije mi se islo oko Kosova, jer bi to znacilo novih 500-600 kilometara. Planirali smo da nam ovaj dan protekne u ugodnoj voznji od nekih 350 kilometara, sto bi bio pravi odmor poslije prethodna tri dana kada smo dnevno prelazili po skoro 700 kilometara. I tako je I bilo. Vrlo opusteno bez ikakvih problema, jako dobrim cestama smo se vozili do Tirane. Tu smo napravili gresku I usli u glavni grad Albanije koji je u stalnoj izgradnji, sa velikim kontrastima izmedju siromastva I kica novopecenih bogatasa. Poslije dobrih sat I po uspjeli smo da izadjemo iz ove ludnice I da se uputimo prema Skadru koji se nalazi na samo 20-tak kilometara od nase granice. Putovanje je bilo lijepo, po toplom vremenu, uz malo guzve I bez policije. Bilo ih je pored ceste, ali me nijedan nije zaustavio. Kasnije sam cuo da su dobili naredjenje da u sezoni ne maltretiraju strance. Super. Oko 17 sati smo bili na granicnom prelazu, platili 2 eura za prolazak kroz Albaniju I za nepunih sat vremena smo bili u nasoj garazi. Predjenih skoro 4500 kilometara za 10-tak dana je bilo za nama. Dosta jak tempo, tako da cemo ovo sigurno ponoviti…