Nema oglasa na polovnim automobilima jer je motor prodat kolegi sa foruma

Pfunds Obilaskom svega što može videti u BMW Welt-u polako se i završavala moja poseta Minhenu. U glavi sam već zacrtao da ću ponovo doći motorom u ovu oblast i detaljno je obići kao i sam grad Minhen, u koji sam siguran može još dosta toga da pokaže. Na izlasku iz salona dočekuje me kiša, koja nije prestajala od kako sam istim tim mostićem prešao iz muzeja u prodajni salon. Ne uzrujavam se mnogo, valjda sam se već navikao pa mi je sve jedno. Svakako mi je sledeće stajanje negde u nekom restoranu na ručku, da li na izlasku iz Nemačke, da li u Austriji, videćemo. Motor me čeka tamo gde sam ga i ostavio. Pakujem stvari, oblačim kišno odelo, dokumenta spremam u kofer da ne pokisnu. Putarine u Nemačkoj nema, a vinjeta za Austriju mi još uvek važi tako da nema zbog čega da vadim pare. Palim motor da se malo zagreje, a on veselo zabrunda. Ljudi koji prolaze stazom pored, gledaju u motor i nekako sa osmehom ga prate dok prolaze dalje. Iako su verovatno navikli na prizor GSA u Minhenu ili bilo gde u Nemačkoj, nekako mislim da ga više gledaju sa ponosom misleći: "To smo mi napravili..." i da ih raduje kada ga čuju kako radi. Čudan neki narod ovi nemci. Destinacija u navigaciji je već ukucana i samo proveravam da li me ruta vodi auto-putem iz grada jer želim što pre da izađem iz njega i da ne gubim vreme provlačeći se kroz ulice. Posle kada napustim grad ako se poboljšaju uslovi napustiću i auto-put. Spakovan kao robokap gde su mi pokreti tela prilično limitirani kišnim odelom sedam na motor i krećem. Današnja destinacija je grad Pfunds blizu granice sa Italijom. Imam dovoljno vremena za celu danasnju rutu, pa će pored ručka biti mesta i za neki izlet verovatno. Dok lagano napuštam Minhen, vozeći po kiši, a dok muzika lagano svira preko komunikacije, počinjem da razmišljam o novoj jakni i pantalonama koje mi se već neko vreme motaju po glavi, a koji bi bili idealni za ovakvo kišne uslove. To je Revit Dominator jakna i pantalone sa Goretex Pro postavom implementiranom u spoljni sloj jakne. Sjajna stvar koju kada nosis ti ne treba kišno odelo uopšte. Mnogo komotnije za vožnju u ovim uslovima, samo prebaciš BMW u rain mod i nastavi da teraš bez da staješ da se oblačiš. Mala digresija, vraćam se dalje na putovanje. Put me od Minhena vodi ka Garmisch-Partenkirchen-u. Poznato skijalište, sa još poznatijom skakaonicom gde se odvija jedno od najvećih takmičenja u skokovima, turneja 4. skakaonice. Put je sjajan, liči na auto-put, a vodi se kao magistralni, pritom da u nekim delovima ima i 3 trake. Jaka kiša koja me je pratila lagano prestaje i put se suši. Stajem na jedno od prošrenja pored puta kako bih skinuo kišno odelo jer je već sada krenulo da mi bude vruće. Ako nisam bio mokar spolja, bar ne moram sada da budem mokar i iznutra. Kroz Garmisch-Partenkirchen samo prolazim i pratim put dalje koji me vodi jugo-zapadno ka Austriji. Lepo mesto sa dosta turista. Moglo bi se i obići drugom prilikom malo detaljnije, a možda čak i videti tu čuvenu skakaonicu. Malo mi je bilo muka od sve te kiše pa sam nekako hteo i da pobegnem od Nemačke, računajući možda mi se sreća promeni kada odem ponovo u Austriju. Pozdrav Nemačko, vidimo se drugom prilikom. Posle Garmiša ubrzo dolazim do granice i prelazim u Austriju. Tu odlučujem da pratim putokaze koji me vode preko Fern prelaza. Prolazim kroz mesto Ehrwald i Biberwier. Već ovde je put bio potpuno suv, i oblaci svetliji sa naznakama plavog neba pa je konačno posle 5 dana kiše moglo da se i malo uživa. Krećem lagano penjanje ka prelazu, asfalt odličan, a put krivudav, okoliš za uživanje sa odličnim predelima, i to je sve što mi treba trenutno. Krivina za krivinom sa malom količinom saobraćaja. Ovo mi je vratilo osmeh na lice. Motor brunda, a ja ga prebacujem iz nagiba u nagib. Tu ti tamo sretnem motoristu u drugom smeru pa se pozdravimo. Mnogo sam srećan. Vratio se osmeh na lice, a sva ona kiša u Nemačkoj je već bila zaboravljena. U toj sreći i vožnji počinje da mi se javlja stomak, kako je prazan i kako mu treba dopuna. Ok stomak, staćemo samo da nađemo nešto. Na prolasku pored jezera Blindsee spazim parking restorana koji se zove Zugspitzblick. Ok tu stajem da jedem. Nisam imao pojma kakva je bašta restorana sa kakvim pogledom. Hrana u restoranu nije ništa posebno, ali oprostiću im. Bilo mi je dovoljno da ne budem gladan. Parkiram motor među grupu od 6 ili 7 vozača GL-ova čisto da im pokažem šta je mašina i zauzimam mesto u bašti tik uz ogradu. Odlična pauza koja mi je bila potrebna, na suncu sa fantastičnim pogledom. Taman da napunim baterije za ostatak deonice. Dosta ljudi dolazi i prolazi. Lepo je mesto da se stane i napravi pauza. Gold Wing sekta i BMW medju njima Pogled iz bašte Moja malenkost (selfi čisto kao dokaz da sam bio ) Dobro odmoren, sit, i osunčan, oblačim se i nastavljam dalje prema jugu. GL banda je već otišla, verovatno ću ih stići negde usput. Malo više saobraćaja na putu, ali ok je, većina se sklanja da napravi mesta pa brzo ibijam na čelo kolona i mogu neometano da vozim. Dolazim i do tog Ferna prelaza gde se nalazi mala pumpa i prodavnica i to je to ništa posebno. Ne zaustavljam se nego vozim dalje i ubrzo prolazim pored Fernstein jezera gde imaju dva restorana uz sam put i sudeći po količini motora i kola ispred svakog rekao bih da je tu bolja klopa mnogo od one gde sam upravo jeo, ali nemaju takav pogled. Sledeći put ću znati gde da jedem. Krivudav put, a gume drže odlično pa mi je i tempo dobar pa ubrzo dolazim do mesta Brennbichl gde vidim tablu koja pokazuje ka mestu Pitztal, najviši glečer u oblasti Tirol. Hmm zvuči zanimljivo. S obzirom da je negde oko 17h, a do smeštaja imam još nekih 40-tak kilometara odlučujem da napravim mali izlet i da malo istražujem i da vidim šta to tamo na kraju puta ima. Pratim odličan put kroz dolinu između dve planine i prolazim kroz mnogo malih sela. Sve je kao sa razlednice. Vožnja ne traje dugo iako mi brzina ne prelazi skoro 50km/h i ubrzo stižem do kraja puta. Poslednje selo, i tabla koja govori da sam na glečeru, ali glečera nigde nema. Verovatno se otopio. Vidim da dosta ljudi se tu parkira i kreće u punoj pešačkoj opremi sa sve štapovima putem kuda bih ja rado motorom, ali je zabranjeno za motorna vozila. Da imam iole normalniju obuću za hodanje i da nije kasno popodne verovatno bih se i ja prošetao do samog podnožija glečera. Pomalo razocaran, okrećem motor da krenem nazad. Doduše nije sve bilo uzalud, ova deonica od glavnog puta je odlična za vožnju i predeli su nestvarni. Deo puta ka glečeru. Kraj puta odakle se može samo pešaka doći do glečera. Opet ja... Nije mi bilo teško da se vraćam istom deonicom nazad do glavnog puta. Uživao sam celim putem. Ne vraćam se na glavni put već gledajući navigaciju ostajem na malim sporednim putevima koji me vode u brda krećući se dalje ka zapadu i krajnjoj destinaciji za danas. Kod mesta Wenns se odvajam levo i idem ka Fuchsmoos-u. Na kraju tog puta, na račvanju primećujem vidikovac sa leve strane na koji odlučujem da stanem i da malo uživam u pogledu na reku Inn ispod koju ako je budem pratio dolazim do hotela. Tu koristim priliku i da napravim par fotki tog vidikovca. Povratak sa glečera. Pogled sa vidikovca. Reka Inn i magistrala na koju treba da se uključim. Shvatajući da već dosta uživam i da vreme prolazi, palim motor i nastavljam lokalnim putem ka jugu do mesta Prutz gde se uključujem na glavnnu magistralu. Skrećem levo i pratim nju, prateći reku Inn koja posle postaje Bad Inn sve do svog odredišta. Odličan put tako bez veće frke ili napora stižem u hotel Edelweiss u mestu Pfunds. Parkiram se i čekiram u hotelu. Dobijam sobu na 5 spratu, ali je dobra stvar što postoji lift pa ne moram da teglim stvari uz stepenice. Recepcionar mi pokazuje i garaže samo za parkiranje motora, koje se noću zatvaraju i zaključavaju. Čak su im i pored puta postavljene table na kojima piše da su Biker friendly. Sve u svemu zadovoljan sam. Soba je prostrana sa lepom pogledom na planine iza. Grad mi izgleda zanimljivo za obići, ali od toga odustajem jer želim da večeram. Tuširanje, raspremanje, stavljanje sve od elektronike na punjenje, izbacivanje stvari na terasu da se izluftiraju i silazak na večeru. Posle klope naravno zalivanje svega toga sa jedno 2-3 piva i više mi se nije išlo nigde već pravo u sobu da legnem pustim neki film i da krenem sa prebacivanjem slika i videa od tog dana na eksterni. Komunikacija sa budućom ženom, porodicom i prijateljima da im svima javim da sam dobro i da sa njima podelim neku sliku sa današnje deonice. Kao i prethodnih dana na ovom putu, lako se uspavljujem umoran i srećan. Laku noć. Garaža za motore. Pogled sa terase Ruta za taj dan oko 330km. Nastaviće se

Imao isti fazer samo 2007 godiste i pre sada vec skoro 4 godine ga prodam za nesto preko 4500e, Od opreme sve moguce slajdere, 3 kofera, preradjeno udobnije sediste, poviseni vizir, uticnice, pokazivac stepena prenosa... ozbiljna ozbiljna oprema. bukvalno su 2 osobe dosle da pogledaju motor, i na kraju uzme drugar koji je bio treci da ga pogleda. Mozda je bilo 3 poziva. Vrhunska masina sa dosta snage koju sam ja vise okrenuo putovanjima nego zezanju po gradu, ali opet jako ne interesantna ljudima. Iako u toj masini moze sve da se dobije. I trkalica i touring masina...

Nisam dugo osvezio oglas. I dalje je BMW na prodaju. Nova kilometraza 50.700. Uradjen veliki servis, zamenjena sva ulja u motoru kao i filteri, ventili prekontrolisani. Sedi i na put oko sveta. Cena je korigovana na 14.700 Zamena za neki skuter uz doplatu je i dalje aktuelna. Pozdrav!

Pre nego što nastavim putopis moram prvo da se izvinim svima koji su ga pratili. Gomile obaveza plus posao i sve to u kombinaciji sa mojom lenjošću koju sam već opisao na početku je dovela do ovolike pauze. Izvinjavam se svima i obećavam da neću ništa drugo raditi dok ne završim putopis. Minhen Po dolasku u Landshut kod prijatelja nakon iscrpljujuće vožnje po kiši dao sam sebi za pravo da se sutradan ceo dan odmaram. Plan nisam imao, ali pošto su mi i prijatelji bili slobodni odlučio sam da se organizujem prema njima. Narednog dana kada sam ustao kiša je i dalje padala. Debela jaka dosadna kiša. Počela je negde tokom noći. Sećam se toga jer me je probudilo lupanje kapljica po simsu prozora. Doručak, kafica i neki plan šta raditi danas. Predlog je da mi pokažu grad ukoliko iole stane kiša. Gledam prognozu i ne pokazuje ništa dobro narednih nedelju dana, a ne danas. To je trebala da mi bude baza par dana odakle bih ja kretao ujutru u obilaske Bavarije i uveče se vraćao kod njih. Dok smo popili kafu kiša je stala i došli su malo svetliji oblaci. Radost u meni pošto vidim da ne pada kiša je bila neopisiva. Sedamo u kola i idemo u grad, da oni završe nešto, a i da ga obiđemo. Landshut nije veliko mesto, sa lepim gradskim centrom tipičnom za Nemačku, i sa dvorcem iznad grada. Na periferiji grada se nalazi i fabrika BMW gde se sastavljaju neki modeli (nisam zapamtio koji). Grad kao grad ima sve, čak i univerzitet pa bukvalno ne postoji potreba da se živi u Minhenu i u gužvi, ako baš ne moraš. Lepo vreme je potrajalo bukvalno sat vremena nakon čega se vratio jak pljusak sada praćen i grmljavinom. Nije bilo svrhe obilaziti zamak i kisnuti bezveze pa smo to ostavili za sutra ako vreme dozvoli. Bukvalno jedine dve slike Lanshuta koje imam. Prebacili smo se u neki pub na dobro pivo i nakon toga zapalili kući. Ostatak dana proveden u priči uz opet pivo, vino i nargilu dok je napolju kiša neprestano padala. Buđenje narednog dana me i nije posebno obradovalo. Prehodne večeri sam napravio plan da odem i posetim Neuschwanstein zamak, a usput i da svratim u BMW Muzej u Minhenu, kilometraža bi bila oko 350km što bi taj dan gotovo potpuno ispunilo i negde predveče bih bio nazad u Landshutu. Sjajno, tj. to bi bila sjajna vožnja da kada sam se probudio kiša nije lila kao da je neko otvorio česmu. Gotovo mi je bilo zanimljivo kako ulice nisu poplavljene do sada. Smoren gledam sa prozora kako kiša pada i kako voda odnosi taj moj plan i rutu za taj dan pravo u kanalizaciju. Nije mi problem da vozim po kiši, ali da baš krećem po pljusku ne želim. Kretao sam po kiši kada negde moram da stignem pa čuti i vozi. Ovako s obzirom da bi trebalo da bude uživanje, a uz onakvu kišu to svakako ne bi bilo, jednostavno sam odustao. Nije mi se dalo. Nema veze prilagodiću se. Taj dan sam proveo sa drugarom igrajući PS4, čekajući drugaricu da dođe sa posla pa smo zapalili kolima do grada na pivo, jer kiša nije stala ceo dan. Vremenska prognoza mi se nije sviđala nikako. Kiša kiša kiša i tako u nedogled. Bar za oblast Minhena. Već sam postao nervozan što su mi dva dana propala zahvaljujući kiši, a i vozilo mi se, pa mi sve to zajedno nije davalo mira. Budim se 27. Jula i po prvi put u prethodna 3 dana ne čujem kišu da pada. Ne verujem šta se događa. Gledam kroz prozor čak vidim i sunce i delove plavog neba. To je to. Mali tračak sunca koje ću da iskoristim da pobegnem iz ove proklete kišne Nemačke negde prema jugu gde prognoza kaže da je bolje stanje. Drugarica je već otišla na posao, drugar još uvek spava, doručkujem i pakujem se. Smeštaj rezervišem u Austriji u gradu Pfunds. Hotel Edelweiss. Hteo sam da dođem što bliže Italiji kako bih sutra napao prelaz Stelvio. Prognoza je pokazivala da će sutrašnji dan u toj regiji biti sunčan. To želim da iskoristim. Dok sam ja završio pakovanje, u kojem sam postao veoma vešt i nije mi trebalo više od 10min, bio sam spreman da pođem. Za to vreme su se navukli crni oblaci i sunce je nestalo. Sada idem pa makar padale ovce baš me briga. Radujem se što ću opet voziti. Drugar se taman budi da se pozdravimo i da mi poželi srećan put. I on je nekada vozio motore, sada samo skutere i vidim da mu malo fali da kaže čekaj idem sa tobom bar do negde. Vreme je negde malo pre 9. Palim motor i krećem. Prva destinacija je Louis radnja u Landshut-u blizini u kojoj kupujem vodootporne kisne rukavice. Ne želim više da mi ruke budu mokre. U Louis-u se ne zadržavam puno. Radnja kao radnja, ista kao i ona u Vilahu. Danas imam na bolje stvari da gubim vreme. Iz Landshuta izlazim na Auto-put i vozim prema Minhenu, želim da što pre pređem sa druge strane grada kako bih uživao u magistralnim putevima. Za sada nema kiše, ali nema ni sunca jer je oblačno. Prolazim pored Allianz arene i odlučujem da svratim bar da opalim koju fotku. Jedan od mojih omiljenih klubova ikada, još od vremena kada je branio Oliver Kan i kada sam samo zbog njega hteo biti golman. Neki drugi put ću otići i na utakmicu Bajerna i obići stadion i muzej. Ovako, samo kratko zadržavanje usput. FC Bayern Munich Nastavljam dalje i pošto me vreme za sada služi i ne pada kiša, a imaću vremena odlučujem da posetim BMW Welt. Prodajni salon i muzej koji se nalazi u Minhenu. To mi je odavno bila želja i deo plana na ovom putu i razlog uopšte dolaska u Nemačku, ali mi je loše vreme pokvarilo deo planova. Minhen kao grad treba obići svakako, jer ima toliko toga da se vidi, ali meni to na ovom putu nije bilo primarno obilaziti gradove već se voziti, a usput šta se vidi. Grad ću obići drugom prilikom gde ću samo za njega da odvojim par dana. Brzo dolazim do Minhena i navigacija me bez problema sprovodi do destinacije. Malo zveram dok ne nalazim parking za motore odmah uz zgradu muzeja pod natstrešnicom. Nije obeleženo posebno da je za motore, ali vidim da ih ima 1000 parkiranih pa tu i ja stajem. Skidam sa sebe opremu i pakujem u kofere i rasterećen krećem u muzej. Idem prvo tamo, jer pod broj jedan parkiran sam pored njega, a pod broj 2. i više me interesuje od prodajnog salona koji se nalazi sa druge strane ulice i koji je sa muzejom povezan pešačkim mostom. Na glavnom ulazu se kupuju karte, cena može da se proveri na netu, jer je se ja ne sećam. U okviru karata može se uzeti i paket kojim može da se poseti fabrika u okviru celog tog centra. Za to samo treba proveriti vreme, jer su ture u određeno vreme i treba rezervisati mesto. Muzej svakako treba posetiti bez obzira da li vozite BMW ili ne. Sjajno je postavljen i vodi Vas kroz istoriju nastanka motorcikla i nastanka automobila i na prebacivanje sa proizvodnje avionskih motora, njihovi razvojni putevi, trkačko nasleđe, patenti i sve ostalo što je zaslužno zašto je BMW to što je danas. Svakako za preporuku svakome ko iole malo više voli motore ili automobile. Slike će to malo bolje dočarati svakako. Samo mali deo onoga šta se sve nalazi u muzeju. Svakako za preporuku za obići i videti. Pun utisaka napuštam muzej i pešačkim mostom prelazim u BMW Welt. Prodajno-izložbeni salon u kakvom nisam bio do sada. Tu se može doći i videti sve što BMW trenutno ima u ponudi, na sve i u sve se može sesti, videti probati. Tu se dolazi da se kupi auto koji će vam biti posebno isporučen i koji će te moći da izvezete tu direktno iz salona. Stvarno su ceo taj doživljaj kupovine podigli na visok nivo. Od dočekivanja na ulazu do sprovođenja posebnim liftom, popunjavanja papirologije i na kraju dobijanja ključeva od vaseg BMW-a. Verujem da je baš dobar trip. S obzirom da je kiša opet krenula da pada brzo prelazim most i ulazim unutra. Cela zgrada je i sa arhitektnoske strane veoma zanimljiva i totalno čudnog oblika i linija. Arhitekti svaka čast. Stvarno imate osećaj da se nalazite negde posebno. S obzirom da je ovo salon ne plaća se nikakav ulaz, a i hostese su privlačne. To obilazim manje više ubrzano jer nema tu mnogo stvari koje me zanimaju. Većinu motora sam vide uživo, kao i kola. Sve u svemu lepo je, ali muzej je zanimljiviji. Automobili koji čekaju svoje nove vlasnike. Verovatno moj sledeći motor Moto odeljenje My baby Nastaviće se

Landshut Sinoć kada sam zaspao, posle lepe večere i nekoliko piva, bilo je delimično vedro. Mogli su da se vide i Mesec i zvezde. To me je radovalo misleći da ću se sutra probuditi još jednom sunčanom danu. Vremenske prognoze nisu obećavale, ali kao da je to i tačno. Odbacujem te podatke kao ne prihvatljive. Ujutru budi me zvuk koji svi mi motoristi mrzimo da čujemo ujutru kada smo za taj dan planirali neku vožnju. Zvuk koji pravi kiša kada udara u metalan sims prozora. Odvratan zvuk. Već pri prvom otvaranju očiju shvatam kakvi su uslovi napolju. I ako se ne varam po zvuku rekao bih da pada baš jaka kiša. Nekako ustajem iz kreveta i dovlačim se do prozora samo da bih potvrdio već ono što je bila istina. Pada kiša, i to baš jaka kiša. Moje raspoloženje u tom trenutku je bilo kao i to vreme. Sumorno. Šta da se radi, još je rano, tek je oko 08h. Idem na doručak pa ću lakše razmišljati o svemu kada ne budem mislio na glad. Kafa će mi takođe pomoći. Spuštam se u restoran i prolazim pored glavnog ulaza. Opet gledam napolje, sada izlazeći na ulicu. Ko zna možda je i drugačije vreme na prozoru moje sobe i na ulazu hotela. Nikada se ne zna. Nažalost isto pada kiša. Nakon jakog doručka gde je bilo svega od omleta sa šunkom i sirom, preko kroasana, pa do hleba sa nutelom, ostajem još malo za stolom ispijajući ne tako dobru kafu i razmišljajući šta mi je danas činiti. Za danas je plan bio otići kod prijatelja u Landshut u Nemačkoj. Mesto koje je na oko 40km od Minhena. S obzirom da sam tamo svakako planirao da odem u dogovoru sa njima je pala odluka da dođem danas u ponedeljak, jer su oni narednih par dana slobodni i moći će da budu tu. Meni je svejedno bilo. Da li danas, da li za desetak dana, svejedno. Hteo sam malo da obiđem tu Bavariju, a s obzirom da ću biti gost kod njih napravio sam svoj raspored tako da najbolje odgovara njima i njihovim obavezama. Od mog hotela gde sam trenutno do Landshuta ima oko 320 km manje više u zavisnosti od rute kojom krenem. Završavam doručak i odlazim do sobe gde krećem sa pakovanjem. Stvari koje su sinoć bile mokre su se u međuvremenu prosušile. Sve što nije potrebno ide u kofere. Već naviknut na pakovanje i raspakivanje brzo se spremam. Iako ne moram da izađem iz sobe lagano spuštam kofere do parkinga ispod hotela gde je motor čekao ispod nastrešnice. Sve pakujem i ukucavam adresu u navigaciju. Motor spreman, stvari spakovane, kiša i dalje pada. S obzirom da me niko ne tera odlučujem da ostanem još tu ne bi li bar malo prestala kiša da pada. Check out iz sobe i spuštam se u restoran gde zauzimam dobru poziciju pored štekera kako bih punio telefon dok budem gledao filmove ili citao forume. Sedim potpuno obučen u moto opremu spreman kao zapeta puška čekam na najmanji znak da kiša prestaje da bih mogao da krenem. Ne žurim pa mi se baš i ne polazi po najvećem pljusku. Nakon jedno 2 sata sedenja i gubljenja vremena primećujem da je kiša skoro potpuno stala. Tamni oblaci su otišli na sever prema Grosglockneru. Palim motor i polazim. S obzirom da se kiša pomerila na sever ka grosu ponovo odlazim na Felbertauern tunel. Iako mi je žao zbog toga zdrav razum pobeđuje i nekako tešim sebe da je tako bolje. Ne bih da rizikujem one krivine i serpentine i da na to još dodajem i jaku kišu. Ovo je vise razumnija opcija pa je se i držim. Put je ok i poznat od jučerašnjeg dana kada sam išao u drugom smeru. Za sada je suvo, ali na žalost neće tako i ostati. Na trenutke, ali jako kratke trenutke se čak i sunce pojavi. Malo pre Felbertauern tunela kreće lagana kiša. Odlučujem da stanem sa strane na proširenje kako bih obukao kišno odelo. Kiša je još uvek lagana. Prebacujem tank torbu nazad u kofer kako se ne bi pokvasila. Ostavljam samo pare u malom pretincu iznad rezervoara za plaćanje tunela i ostalih sitnica. Proveravam sve još jednom da li je dobro zatvoreno i zakjlučano. Kišno odelo dobro namešteno. Mogu nastaviti. Malo dalje niz put, lagana kiša se pretvara u pljusak koji će trajati narednih 300km. Jaka kiša me je pratila sve do Minhena. Po ovakvom vremenu me je mrzelo i da istražujem okolinu i predele gde ću proći već sam po prvi put na ovom putu vozio samo da negde stignem. U početku mi nije toliko smetalo, ali nakon nekog vremena baš me je nerviralo. Jaka kiša, plus ono što kamioni i kola bacaju, pa vas dodatno okupaju. Nisam znao više ni da li mi kišno odelo drži ili je negde pustilo. Ruke su mi mokre jer naravno nisam imao kišne rukavice. Setim se da stanem na pumpu usput i da uzmem one rukavice kese koje se koriste za sipanje goriva. Njih prvo pa preko moje mokre rukavice. Koliko toliko je bilo bolje. Vožnja je bila mučna i naporna. Neprestano udaranje kiše i vetra, kao i koncentracija na vožnju i put i uslove su učinile da već posle 2 sata budem premoren i da mi je dosta vožnje za taj dan. Samo sam želeo da sam negde gde je suvo i po mogućstvu da ima neki spa da se opustim. Mesta kroz koja samo prolazim su opet Mittersill, pa onda Kitzbuhel i prema Kiefersfelden gde ulazim u Nemačku. S obzirom da sam poludeo od toliko kiše odlučio sam da se kod Rosenheima uključim na autoput i da autoputem dodjem do Landshuta. Sa ove deonice puta mislim da imam najmanje slika baš zbog ove kiše. Nigde nisam stajao, nigde nisam pauze pravio. Samo sam vozio. Na ulasku u Nemčku me čeka kolona i veća gužva gde se milimo malo po malo. Kiša i dalje pada ali sam srećan jer me vozila više ne prskaju. Gužva se stvara jer je Nemačka policija napravila punkt kroz koji kontrolišu vozila. S obzirom da nema granica ovo im je jedan vid kontrole. Motore ne diraju i prolazim bez problema. Malo posle toga stajem na pumpu sa desne strane da sipam gorvo, a i da se malo odmorim. Vozim već neko vreme i potrebna mi je pauza za hranu, kafu i za wc. Premoren se parkiram i silazim sa motora. Već po tom silasku shvatam da je kišno odelo odavno pustilo i da mi je jakna na nekim delovima mokra. Na rukavima, i sa prednje i zadnje strane kako se voda slivala niz kacigu i padala direktno za vrat. Nije strašno. Pantalone su i dalje dobre. Nigde nisu mokre. Ulazim u kafić restoran tu na pumpi gde me ljudi gledaju kao da sam sa marsa pao, jer verovatno nisam normalan što vozim po ovoj kiši. Odbacujem njihova mišljenja i sedam za slobodan sto. Skidajući sve sa sebe utvrđujem kolika je šteta i kapiram da nije strašno. S obzirom da mi je malo i hladno postalo, odlučujem da kada nastavim put obučem i kišnu unutrašnju postavu jakne koja mi do tog trenutka nije trebala uopšte. Javljam se prijateljima da sam ušao u Nemačku i da ću uskoro biti kod njih. Uzimam nešto na brzinu da prezalogajm i da popijem kafu. S obzirom da nigde usput nisam stajao i da sam samo vozio tempo mi je bio dobar i u Nemačku sam ušao oko 15-16 časova. Malo odmoren i sa malo popravljenim raspoloženjem nastavljam dalje. Imam dve opcije puta, jedna je na autoput prema Minhenu pa onda autoputem prema Landshutu ili da od Rosenheima nastavim pravo lokalnim putevima preko Haag in Oberbayerna do svoje destinacije. S obzirom da mi je bilo muka od kiše i tolike koncentracije odlučujem da izađem na autoput. Bar ću moći malo rasterećenije da vozim. Oblačim dodatnu kišnu postavu i ona čini da mi bude toliko lepo da sam na ternutak zaboravio na kišu. Na pumpi srećem i bračni par koji putuje na novom RT-u. Tu naravno započinjemo razgovor, gde ja oduševljeno gledam u RT-a jer bi mi to bio možda i sledeći motor, a gde on gleda u GSa i žali što nije još malo viši jer bi definitivno vozio njega. Sve u svemu prijatan razgovor. Našli se ludaci da putuju motorom po ovoj kiši. Odpozdravljam i krećem dalje. Nakon 20 min izlazim na autoput. Stvarno odličan put sa 3 do nekada 5 traka. Baš lepo može da se vozi. Sviđa mi se kako napredujem. Kiša konačno lagano prestaje, i asfalt počinje da se suši. Nekoliko kilometara kasnije pojavljuje se i sunce, a zbog toga sada krećem da se znojim zbog kišnog odela. S obzirom da ima tamnih oblaka dalje odlučujem da ga ostavim na sebi, ako ponovo uletim u kišu. Na moju sreću kiše više nije bilo za taj dan. Ogromne gužve na autoputevima u sred turističke sezone me dočekuju na autoputu pa na neke trenutke i milimo u koloni. S obzirom na kulturu nemaca u vožnji, oni s elepo svi sklanjaju i ostavljaju ogroman prostor između najbrže i srednje trake. To rado koristim i laganim tempom od nekih 20-30 km/h se provlačim. Posle od prijatelja Florijana saznajem da se to ne sme i da je u Nemačkoj zabranjeno provljačenje između kola. S obzirom da sam imao led svetla i da sam bio u flo bojama verovatno su mislili da sam policajac, pa ti niko nije pravio problem. Moja odbrana je bila, osim što nisam znao (što me ne opravdava) je da bih da nisam to radio kod njih stigao negde oko ponoći u najboljem slučaju. Na Nemačkim autoputevima nema naplate putarine pa ne moram da stajem nigde. U nekom ternutku prolazim pored Allianz arene i govorim sebi da moram da je posetim u narednim danima. Na putu prema Landshutu prolazim i pored nekoliko BMW fabrika. Na toj deonici puta nema ograničenja pa može da se vozi koliko hoćeš. Ja držim 120... Ubrzo po suvom putu bez kiše, ali znojav od kišnog odela stižem u Landshut i na svoju destinaciju kod svojih prijatelja koji me čekaju zabrinuti jer mi je mnogo trebalo od trenutka kada sam se javio dok nisam došao kod njih. Nisu računali da je gužva zbog turističe sezone. Doduše drago im je što me konačno vide. Raspakivanjei nakon toga prelazak na odličnu večeru koju su spremili. Sve se zaliveno hladnim pivom. Posle toga opuštanje uz nargilu i prepričavanje šta se sve dogodilo danas i kako mi je bilo na putu do sada. Uhh kako je sve to prijalo. Prijalo mi je da budem na suvom malo, opuštajući se. Ubrzo smo i svi otišli na spavanje jer su oni ustali rano pa su bili umorni. Nisam se bunio, i ja sam jedva čekao da legnem. Motor je bio parkiran ispred zgrade zavezan za stub pa sam mogao mirno da spavam. Neće on nigde. Te noći sam baš lako zaspao... Ruta za danas. Oko 320km. Nastaviće se

Grossglockner 2.deo Großglockner Hochalpenstraße Nakon prolaska rampe sa severne strane, zvanično sam i napustio tu deonicu planinskog prelaza. Osećaj je i dobar i loš. Dobar zato što si se upravo provozao neverovatnim putem kojim nikada do sada nisam, a loš jer se udaljavam dalje ka severu, a najradije bih okrenuo motor i odmah obrnuo još jedan krug prema jugu. Posle rempe malo ka severu se nalazi i pumpa na koji odlučujem da stanem da sipam gorivo. Imao sam negde oko pola rezervoara iliti 280km domet po bord kompjuteru. Rekoh ajde da sipam. U tom sipanju goriva skapiram da sam sada vec dobro ogladneo, a setim se da sam malo ranije sa leve strane prošao restoran koji uopšte nije izgledao loše. Ok vraćam se tamo. Mnogo mi je prijalo to što je sunce ponovo počelo da sija kao i činjenica da se temperatura vratila na nekih 28 stepeni. Restoran se zove Gasthof Bärenwirt i po onome što sam video izgleda da je prilično omiljeno svratište za motore koji idu od i ka Grossu. Hrana je takodje bila odlična i za svaku preporuku. Supa od pečuraka (VRH) i burger. Kafa i kisela voda. Cene su normalne kao i svuda u Austriji. Bitno mi je da sam namirio svoje potrebe za hranom. Slika sa neta Put nastavljam ka severu i prema jezeru Zeller See gde ga prolazim sa istočne strane. Gledao sam da izbegavam veće puteve gde god sam mogao. Jezero je prelepo i bilo je dosta ljudi. Dosta porodica sa kamperima koji su došli na odmor. Dosta ljudi koji se i kupaju, Dodje i meni tako kada ih vidim da uživaju da se malo opustim. Možda sam i trebao. Kako bi lepo bilo imati kuću tu na jezeru. Vozim dalje i prolazim kroz mesta Saalfelden i Lofer gde onda idem desno prema Nemačkoj i Berchtesgadenu. Magistralni put koji vodi ka Nemačkoj je u odličnom stanju. Ograničenje je 100kmh i može lepo da se vozi. Kamera za brzinu ima samo po naseljenim mestima gde mora da se uspori na 50kmh, ali su i obeležene lepo pa mogu da se uoče na vreme. Vozim kroz divne predele gde put dozvoljava malo veću brzinu. Nedugo zatim stižem i na granicu. Nema nikakvih građevina već samo tabla gde piše Deutschland. Novi cilj. Prvi put motorm u Neačkoj. Za sada mi se sviđa sve ovo prvi put što ispunim. Jedino što mi se trenutno ne sviđa su sve crnji i crnji oblaci koji se skupljaju. Poslednje zrake sunca koje sam video su bili dok sam pravio pauzu za ručak. Već počinjem da razmišljam o kiši, a to me nervira. Podaleko sam od smeštaja da bih ceo povratni put vozio po kiši. Neće biti zabavno. Dobrim tempom brzo stižem do grada. S obzirom da sam zapamtio da je polazna tačka za Orlovsko gnezdo van grada više ka istoku upoređujem sa google maps i navigcijom i pronalazim pravi put. Dolazim do mesta gde sam ja mislio da je Orlovsko gnezdo. Kada ono međutim. To je samo ogroman parking sa autobusima. Prvo sam mislio da nije to to i nastavio još malo da lutam tuda pokušavajući da nađem neki znak neki putokaz koji će me uputiti na pravu lokaciju. Navigacija mi svo vreme govori da sam na pravom mestu. Rekoh nije to to. Čak i par puta vidim znake "Eagles Nest" koji upućuju tu na parking. Rekoh ma bre to je u planinama ne može da bude tu. Odlučim ja da stanem na taj parking i da se malo raspitam. Odem do mesta gde se prodaju karte i od gospođice tamo saznam da je potrebno da se tu parkiram i onda posebni autobusi voze do određene tačke u planinama, a ona deo mora da se popne pešaka. Na moje pitanje koliko je to pešaka, dobijam odgovor: pola sata! Nema šanse. Ne u ovim trkačkim čizmama koje nisu stvorene za duge pešačke ture. Dok se vozi motor sjajne. Ventilacija super, udobnost, ali kada dođe do pešačenja bolje da to bude od motora do ulaza u kafanu 5 metara pored. To je to. Hvala lepo, popeću se gore jednom prilikom kada budem u regiji kolima ili namenski obučem patike za tu priliku pa neće biti problem. Kao i kod slapova Savica, lepo poneo patike i nije bilo frke. Dok stojim tu, razmišljam šta da radim, vreme i ne pokazuje neke znake poboljšanja ili bar delimičnog razvedravanja. Odlučim da bar dok sam tu da odem da vidim grad i tu se malo prošetam po centru popijem kafu, pa da krenem lagano nazad. Treba proći gross i sa druge strane. Sedam na motor i vozim dok ne pronalazim ono što je meni ličilo na stari centar Berchtesgadena. Parkiram se na simpatičnom mestu predviđenom za parkiranje motora i krećem u šetnju. Lep gradić za posetiti. Seo u neki kafić da popijem espreso dok zveram u okolne kuće koje su nekada pripadale krem de la kremu Nacištičke partije u koje su dolazili na odmore. Koliko je velikih odluka donešeno u tom mestu. Mogu reći da me je malo uhvatila jeza. Znaju oni isto dobro ko je tu sve živeo, ali ne smeju ništa da pričaju. Završavam espreso, plaćam i krećem ka motoru. Usput slikam par fotki. Mašina čeka spremno da me odvede nazad do večere i smeštaja. Radujem se večeri i dobrom pivu. Ulazak u Berchtesgaden Parking za motore Povratak nazad je bio bez većih uzbuđenja sve do ponovnog ulaska u Austriju gde su se oni oblaci konačno izjasnili. Ceo dan se mrače i oblače, crni i sivi. hoće li padati ili ne. E pa hoće i to baš hoće. Prvo kreće lagana kiša, gde ja koristim to vreme da stanem sa strane pored puta na proširenju da obučem kišno odelo. Bmw prebacujem u rain mod i teraj. Nema problema. Asfalt je odličan, gume dobre, moće skoro normalno da se vozi. Osim što te nervira kiša koja pada. Kako se približavam nazad Zell am See, kiša se pojačava kao i vetar. Ok može i dalje da se vozi. Nakon možda 10-tak minuta kreće provala oblaka sa jakom grmljavinom i jakim vetrom. Baš me briga i ako kišno odelo pusti i ako se pokvasim, brinu me gromovi koji udaraju tačno na putanji kroz koju ja moram da prođem. Odlučujem da stanem na proširenje pred tunel koji vodi ispod grada Zell am Seea i da tu malo sačekam da prođe oluja. Oluja je došla nekako sa zapada i nastavlja prema jugo istoku. Ogromne količine vode se slivaju u tunel, za trenutak pomišljam i da ga ne poplavi, pa da mi motor ostane unutra. Puca svuda oko mene. Malo sam sakriven od vetra, ali vidim u daljini šta radi drveću. Ništa čekam tu. Imam neke snikers čokoladice pa cepam njih dok kiša ne stane. Gledam navigaciju i google maps i gledam šta da radim. Autoput je dosta daleko i dosta okolo tako da to otpada. Ostaje mi Gross i zapadno od njega Felbertauerntunnel. Nakon jedno 30 minuta čekanja primećujem da se intezitet kiše smanjio, pa verujući da je oluja prišla, odlučujem da nastavim. Vozim kroz tunel i po izlasku zatičem ratnu zonu. Za trenutak sam pomislio da sam jedno 6 meseci čekao ispred tunela i da je u međuvremenu došla zima. Svuda je bilo belo. Prvo sam mislio sneg, ali kada sam video bio je to grad, veličine većih klikera. Na putu voda i granje, na nekim delovima bukvalno voda dolazi do cilindara, na drveću ni jedan list nije ostao. Reke teku putevima noseći granje. Probijamo se lagano kroz to. U koloni zajedno sa drugim kolima. Verovatno me gledaju kao idiota jer po takvom vremenu vozim. Gledajući navigaciju vidim da je nevreme nastavilo pravo preko Grosglockner prelazai da će uskoro i tamo da udari ako već nije. Razmisljam kako li je gore ako te uhvati tako nešto kada si tako malo više. Nisam baš hteo da razmišljam. Bio sam srećan što sam napravio pravu odluku i sačekao pred tunelom jer da sam odmah nastavio uleto bih pravo u taj grad, a to verujem da bi bolelo. Pošto je Grosglockner otpao, odlazim desno ka mestu Mittersill i tunelu koji vodi kroz planinu. Bar ću ići kroz planinu, a ne preko pa ću biti zaštićen od kiše i gromova. Žao mi je što neću obiši Grosglockner od severa ka jugu kao što sam i prvobitno planirao. Na putu do Mittersilla se čak i razvedrava, pa mi sada sunce blješti pravo u oči još dodatno odbijajući se od mokrog puta tako da bukvalno ne vidim gde idem. Od mesta Mittersill idem ka jugu i Felbertauern tunelu. Put je širok i lep, ali dosadan u poređenju šta bi me čekalo na Grosglockneru. Odelo ne skidam iako je u tom trenutku već bio suvo. Izgledalo je kao da kiša nije ni padala. Plaćam prolaz kroz tunel (10eur) i izlazim na drugoj strani. Tu nakon tunela skidam kišno odelo jer je već sada krenulo da mi smeta i da se znojim iznutra. Postajalo je previše vruće. Sa druge strane tunela me je čekalo skoro vedro nebo. Kao da se ništa nije dogodilo. Možda ih je i nevreme promašilo. Laganim tempom vozim ka mestu Lienz i dalje prema smeštaju. Još jednom sam obukao kišno odelo, ali ne zbog kiše već zbog vode koju su kola podizala i bacala na mene kupajući me tako. Pa sam odlučo da se bar od toga zaštitim. U smeštaj stižem predveče, taman na večeru. Parkiram motor na istom mestu kao i sinoć samo što sada nema porodice na Trijumfima, već dva starija RT-a. Došli novi gosti. Odlazak u sobu i raspremanje i stavljanje stvari da se suše za sutra. Čizme sušim fenom, a jaknu i pantalone na grejaču u kupatilu. Dok sam došao sa večere već su bili polu suvi. Dobra večera zalivena sa dva hladna točena piva da sve to zaokruži. Bio sam umoran, ali i srećan i pored sve te kiše. Jedina žalost je bila što nisam prošao gros ponovo, ali dobro valjda će opet biti nekih prilika. Mrtav umoran odlazim u sobu da namestim sve snimke i slike sa gopro-a da se prebacuju na eksterni dok se ja javljam svima i saljem im slike sa danasnjeg dana. Nešto malo pre ponoći se komiram. Spavao sam kao beba. Od Mittersilla prema tunelu. Sunčani periodi nakon tunela. Ruta 3.dan oko 360km Nastaviće se

Izvinjavam se što ne izbacujem brže, ali nisam stizao poslednjih dana. Drugi deo bi trebalo da bude do večeras. Hvala

Danas ću verovatno završiti 3 dan pošto sam stao na pola. Biće na kraju tog posta i ruta. Mislim da sam izbacio za prethodna dva dana na kraju ima screenshot. Jedino ako mislis da navedem bas detajno mesta, to mi nije teško da napišem.

Grossglockner 1.deo Jutro u Alpima... Kakav fantastičan osećaj. Budim se nešto oko 7.30. Krevet je bio udoban, ali perijani jastuci su bili premekani za moj ukus. Nisam baš dobro spavao i u par navrata me je budila kiša i grmljavina koja je sinoš bila. Kada sam odlazio da spavam, bilo je vedro nebo. Prevrtljivo vreme u planinama. Ustajem i spremam se i silazim na doručak Izlazim na terasu i gledam nebo. Poneki oblak tu i tamo sa povremenim zracima sunca. Hladno je i zato se vraćam unutra. Mislio sam da ću doručkovati napolju. Doručak mi je bio uključen u cenu sobe, ali je izbor bio standardan. Hleb, zemičke, kroasani, nekoliko vrsta mesa, džemovi, margarin. Ništa posebno. Dobijam kafu i sveže spremljenu kajganu. Ne žalim se uopšte. Jeo sam i bolje i gore, bitno je da ne budem gladan. Dok sedim i jedem razmišljam o planu i ruti za danas. Prognoza kaže da će tek kasno uveče biti kiše. Odlučujem da u tom hotelu produžim još jednu noć boravak jer sam u glavi smislio, gledajući google maps, okvirnu rutu ,a koja je uključivala i sutrašnji dan i sutrašnju vožnju. Zbog toga uzimam smeštaj za još jednu noć. Odem kod recepcionara i kaže da nema problema. Nisu puni. Cena sobe ista kao i za prethodnu noć. Gledam kroz ulazna vrata hotela i vidim da je put mokar. Nadam se da će se prosušiti. Inicijalni plan za obilazak Grossglockner prelaza je bio da krenem prema Lienzu, pa onda putem severno preko Felbertauern tunela do mesta Mittersill. Nakon toga preko Kitzbuhela i Lofera do Berchtesgadena u Nemačkoj. Plan je bio obići Orlovsko Gnezdo (Das Kehlsteinhaus). Povratak iz Berchtesgadena bi bio opet do mesta Lofer, ali ovaj put južno prema Zell am See i onda napadanje Grossglockner prelaza sa severne strane, prelazak i onda ka smeštaju. Ruta negde oko 350km. Ništa strašno što ne može da se izvede za jedan dan. To bi bio inicijalni plan. Razlog zašto sam tako isplanirao je bio taj da sam odlučio da sutradan krenem prema Nemačkoj ka mestu Landshut u blizini Minhena kod prijatelja koji me tamo čekaju. Oni su mi potvrdili da zato što ne rade početkom nedelje najbolje tada da dođem kako bi mogli svi zajedno da se družimo. Pošto bih sutradan u ponedeljak krenuo ka Nemačkoj opet bih išao preko Grossglockner prelaza samo sada sa druge strane, a kao što svi znate svaki put ima dva naličija. i da se potpuno drugačije stvari vide kada se ide u jednom ili u drugom smeru. Neke reljefe i prirodu kojoj si bio okrenut leđima i nisi video sada vidip jer voziš u drugom smeru. Silazim do motora da snesem i spakujem stvari koje će mi trebati samo za taj dan. S obzirom da se vraćam na isto mesto, bočni koferi ostaju u sobi, a nosim samo top case u koji pakujem vodu, par čokoladica, fotoaparat i kišno odelo. Bilo je tu još par nebitnih sitnica. Motor je bio parkiran pored još 3 motora sa zadnje strane ispod hotela skriven od pogleda, a pod nastrešnicom pa je bio zaštićen i od kiše. Tu srećem i u razgovoru se upoznajem sa porodicim iz Nemačke gde svi voze motore. Otac i majka na Trijumfu Exploreru 1200 (novi model), stariji sin na Exploreru 1200 (stariji model), a najmlađi sin na KTM Duke 690. Tako svi zajedno putuju i idu na vikend vožnje. Svi sa komunikacijama. Sjajna porodica. U razgovoru sa njima, dolazimo i do toga gde će danas ići. Dobijam odgovor da idu na grossglockner. Pitam ih dalje da li je bolje da se ide sada ili kasnije, jer neka moja prognoza kaže da će se razvedriti popodne i da će vreme biti generalno lepše nego što je bilo u tom trenutku. Oni odgovaraju da je najbolje da krenem sada pravo na Gross, jer će posle biti jake kiše i uopšte neće moći da se vozi. Odlučim da ih poslušam jer u planinama gde se uslovi često i brzo menjaju, ne treba baš verovati prognozi. Tu moj inicijalni, plan koji sam gore opisao, pada u vodu. Ok nije problem, pravim novi plan. Idem preko Gross-a do Berchtesgadena i onda nazad isto preko Grossa u drugom smeru do smeštaja. Tako bar i da me popodne uhvati kiša, uživaću pre podne. Jebo me taj Berchtesgaden i Orlovsko gnezdo i gde sam zapeo da idem tamo. Ta moja želja da se vozikam i vozikam će mi se posle obiti o glavu, ali doći ćemo već do toga. To je problem kada voziš udoba motor pa onda kažeš sebi: "ma šta je to 100km od Zell ma See do Berchtesgadena, da skoknem časkom kada sam već tu". Idiot sam, ali sam imao neki nobvi plan. Soba je plaćena pa plaćena za još jednu noć nema potrebe otkazivati je. Palim motor i krećem. Put me vodi zapadno prema mestu Winklern gde se na raskrsnici skreće desno i gde putokaz vodi ka Grossglockneru. Oblaci su se razbežali, sunce sija, put je suv. Sjajno se osećam. Ima izgleda da ovo bude jako dobar dan. Skrećem desno i nastavljam dalje. Na tom putu sa leve strane se u jednom trenutku i prolazi pored Jungfernsprung vodopada za koji predpostavljam da vredi stati i pogledati malo i uživati, ali ja nisam hteo da stajem jer sam želeo da se što pre popnem na prelaz. To je ono što me je najviše zanimalo. Videću vodopad u povratku kada se budem spuštao sa prelaza. Vidim oblake u daljini, na vrhovima i oni me malo nerviraju, ali šta je tu je. Kišno odelo sam poneo. Jungfernsprung (slika sa neta) Put vodi dalje na sever i kreće lagano penjanje ka naplatnoj rampi koja označava i početak te deonice puta koji vodi preko prelaza. Negde je suvo, a u nekim delovima vlažno pa vozim pažljivo. Gume Metzeler Tourance Next drže odlično i za svaku pohvalu su. Temperatura je negde oko 18 stepeni i padaće kako bude rasla nadmorska visina. Ovde se već može videti veća koncentracija motora koji su kao i ja krenuli na prelaz pa dosta veliki deo do glečera vozimo zajedno. Kao što sam se i šalio, tako kada slučajno se na putu priključim nekoj grupi motora, ispada kao da vozim sa njima, pa onda kada nekog sretnemo u suprotnom smeru niko neće reći, jao vidi ga jadničak putuje sam Dolazak na naplatnu rampu. Cena je 25e za motore, 35e za kola. važi ceo dan. Super neću morati da plaćam u povratku. Za tu cenu karte se dobija neki info pamflet, par stikera, ulaz u muzej na glečeru, poseta rudarskim tunelima, silazak do samog glečera. Svakako nisu bačene pare. Super su to uradili. Plaćaš generalno vožnju, ali imaš nešto i da obiđeš i vidiš za tu cenu. Kreće penjanje na gore na savršenom putu koji se i prosušio, pa može lepo i da se vozi. Pogledi su još lepši, pa čovek ne zna šta bi radio. Dolazi se do kružnog toka gde se levo ide na glečer, a desno put vodi prema samom prelazu i severnoj strani. Opisivati kvalitet puta nema potrebe jer je savršen. Krivina za krivinom sa neverovatnim krajolikom gde ne znaš da li bi pre uživao u pogledu ili terao malo brže kako bi se malo i zabavio. Odlučujem se za ovo prvo i teram nekim slabijim tempom kako bih mogao da uživam u svemu tome, jer ko zna kada ću ponovo doći. Put prosto vuče i tera te da odvrneš taj gas i da padneš u nagib. Posle dosta krivina i nekoliko serpentina dolazi se do samog vrha i do velikog parkinga samo za motore koji se nalazi odmah ispred zgrada prodavnica , muzeja i svega ostalog što je tu. Motora već ima dosta, i samo pristižu. Neki se pakuju i odlaze. Male grupe, velike grupe, sami putnici. Tablica ima raznih, a kao i palete motora. Svih brendova i svih tipova. Parkiram se na slobodnom mestu i krećem sa raspremanjem. Kaciga ostaje na motoru vezana, skidam komunikaciju, pakuj u kofer sve, izvadi fotoaparat... Temperatura je oko nekih 10 stepeni. Bogami zahladnelo. Okuplja se društvo Besplatan parking za motore na samom kraju puta. Obilazak glečera i pravljenja milion slika. Sa platforme na kojoj se nalazi parking se lepo vidi ono što je ostalo od nekada moćnog glečera. Jedno pola sata sam samo stajao u upijao. Kada sam bio zadovoljan da sam dovoljno video, krenuo sam u obilazak mesta. Ako imate vremena treba obići i muzej automobila i motorcikala koji je posvećen trkama koje su se nekada odvijale na planinskom prelazu. Na interaktivnim ekranima u muzeju može da se vidi da je cela ta dolina neka bila prekrivena ledom i koliko se led smanjio samo u poslednjih 50 godina. Čovek postane malo svesniji kako zagađenje i efekat staklene bašte utiče na prirodu. Tu postoji i izložba planinskih kuća na kojoj se vidi kako su ljudi nekada živeli na tako nepristupačnim delovima planina, kao i životinjske vrste koje se mogu tu naći. Po izlasku iz muzeja krećem u obilazak rudarskih tunela koji vode kroz planinu do samog glečera. Toliko su dugački da sam u jednom trenutku zbog obuće odustao i vratio se nazad. U letnjim trkačkim čizmama se stvarno ne može mnogo šetati. Odlična zaštita i odlična ventilacija, ali nikako nisu za pešačenje duže od 200m. Po povratku na platformu se tu zadržavam još malo kako bih sve to zapamtio. Postoji i još jedan vidikovac iznad toga, ali do njega se ide peške, a meni se više nije pešačilo. Sve u svemu, ne plaća se samo cena 25e za put, već može tu svašta da se vidi i obiđe pa mi i nije bilo žao što sam platio. Odlučujem da mi je dosta i vraćam se motoru kako bih se spakovao i krenuo dalje. Ono što je ostalno od nekada moćnog glečera koji je prekrivao celu ovu dolinu i bio preko 200m dubok. Moja malenkost Muzej Silazak sa glečera je potpuno nova priča. S obzirom da sam bio okrenut leđima kada sam se penjao, sada sve to što sam propustio gledam silazeći nazad ka kružnom toku. Zato i kažem da svaki put ima dva naličija. Na nebu ima oblačnosti, ali za sada ništa ne pada. Nadam se da će tako i ostati. Opet predeli, opet krivine opet savršen asfalt, ali bolje da samo pokažem slike. Na kružnom toku nastavjam pravo putem koji vodi prema prelazu. Temperatura pada na hladnih 8 stepeni. Kolovoz je ponegde vlažan, i ima dosta oblačnosti. Ne smeta, uvek može biti i gore. Prateći put i uživajući u predelima dolazim do samog vrha. Tu se ne zadržavam puno jer niti sam gladan niti mi se ide u wc. Pravim poneku sliku i to je to. Dosta vozila i dosta motora parkiranih. Neko se šeta, neko priča sa svojim prijateljima, neko jednostavno kao i ja samo posmatra. Od tog mesta odvaja se mali put od kaldrme koji odlučujem da pratim, a koji vodi ka vidikovcu iznad svega toga. Gore na vrhu ima i parking za kola i motore. Penjanje na taj vidikovac je malo zajebano ali ništa strašno. Vidikovac se zove Edelweissspitze. Gore na vrhu ima i restoran ko želi da malo odmori i prezalogaji nešto. Pogled odatle po slikama koje sam video je fantastičan i stvarno se vredi popeti ako je sunčan dan. Kada sam se ja popeo gore ušao sam u gust oblak i ništa se nije videlo. Šteta. Drugi put ću možda imati više sreće. S obzirom da je magla, i da sam na glečeru imao veliku pauzu ne zadržavam se već krećem spust opet do glavnog puta. Put je fantastičan i vozim lagano. Motori pretiču, prolaze u suprotnom smeru, pozdravljam, neki odpozdrave neki ne. Na par proširenja stajem da slikam gde mi se učini da je lepo i da može da ispadne lepa slika, ali generalno napredujem ka severu. Na nekom od mesta na kojima sam stao da slikam se upoznajem i sa mladim parom iz Češke koji isto putuju motorom, kao i sa nemcem Stefanom sa koijim se pratim još od naplatne rampe. Rekoh krajnje je vreme da se upoznamo. Vozi čovek xjr1300 i isto putuje sam. Ispalilo ga društvo, a on nije hteo da odustane. Pozdravljamo se i on nastvlja, a ja ostajem još malo da uživam. Prolaze motori stalno. Ima svakakvih, ali stvarno najviše BMW-a. Vetar duva i pravi buku koja se meša sa bukom koja dolazi od motora koji prolaze. Sve to meni prija. U daljini neko cepa nekog eRa i cela planina odjekuje. Voleo bih da je sunčanije, ali opet ne mogu ni da se žalim. Bar ne pada kiša. Vreme me je poslužilo za sada i drago mi je što sam poslušao onu porodicu u smeštaju. Idem dalje pratim put i ubrzo sam na severnoj strani gde prolazim naplatnu rampu i napuštam planinski put koji vodi preko Grossglockner prelaza. Još jedna stavar čekirana na spisku. Jedna od većih želja ispunjena. Još ću ja razmišljati o tome šta sam upravo prošao. Čoveče kako mi je drago što vozim motor. Nastaviće se

Pisem upravo, bice danas. Izvinjavam se

Cela ta regija je prelepa i moze dosta i da se provoza i da se vidi. Izvinjavam se svima koji prate putopis, danas ni juce nisam stigao nista da napise. Nadam se da ce biti sutra. Hvala na strpljenju

Hvala nisu ove lepote tako nedostizne. Ako se lepo organizuje.

Austrija Jutro, novi dan, 22. Jul, opet oko 6 ujutru. Opet me sestričina Nika budi. Šta zna dete da se meni spava, ona bi da se igra i da doručkujemo zajedno. Nema veze ne smeta mi. Ustajanje, umivanje, doručak, kafa. Još uvek sam pod utiskom od jučerašnje vožnje i relizacije da mi je ceo dan malo bio da odvezem ono što sam ujutru planirao, a opet jako rano sam krenuo. Dosta sam odmarao i dosta stvari video pa nije ni čudno što je dan proleteo. S obzirom da sam u toku jučerašnjeg dana obišao deo Slovenije koji nisam ranije video i da sam prilično zadovoljan time, odlučujem da danas put nastavim dalje. Da krenem lagano prema Austiji i nekoj od sledećih destinacija za koju u tom trenutku još nisam znao gde je. Samo sam znao da će biti u Austiji. Razlog za to je bila i vremenska prognoza koju sam pomno pratio. Naime, u Narednim danima, na celom području Austrije, Slovenije, Švajcarske, Italije su najavljivali velike i obilne kiše, pa sam ja na na osnovu toga hteo da pre tih kiša što više zađem u Austriju. Ostatak Slovenije ću nastaviti u povratku, ili čak možda i drugi put. Gledajući google maps za doručkom odlučujem da želim da vidim Grosglockner prelaz i da ću se u tom pravcu kretati. Prognoza najavljuje kisu tek u nedelju 23. Jula uveče tako da mi to odgovara da ga u toku sutrašnjeg dana obiđem. OK, imam plan za danas i sutra. Odlazim na booking.com i tamo brzo nalazim smeštaj koji se nalazi sa južne strane prelaza u mestu Rangersdorf, nedaleko od samog početka uspona na prelaz. Super. Izgleda dovoljno pristojno, biker friendly je i cena nije velika. Rezervišem i nastavljam sa doručkom. Krećem sa pakovanjem i sve lakše ulazim u štos. Iako sam se isto pakovao i na ranija putovanja potrebno je par dana skidanja i stavljanja kofera da se čovek uigra na početku svakog putovanja u ceo taj proces. Onda sve to ne bude zamarajuće i naporno. Na navigaciji ukucavam destinaciju, ali ruta kojom ću da stignem do nje će tek biti izabrana. Otprilike znam u kom smeru treba da se krećem, ali kojim putem to ću još videti. Opet nigde ne žurim i ništa nije zacrtano u kamenu. Spreman, spakovan, pozdravljam se sa svima i krećem dalje. Videću ih ponovo u povratku. Krećem iz Ljubljane i uključujem se na autoput koji vodi prema Kranjskoj gori i aerodromu. S obzirom da postaje toplije, želim da se što pre izvučem iz grada i dapobegnem od gužve. Na auto-putu standardna količina saobraćaja i može normalno da se vozi. Brzo napredujem i nedugo zatim dolazim do isključenja za aerodrom. Tu se isključujem desno i nastavljam magistralnim putem. Prolazim kroz mesta Senčur, Visoko, Zgornje Jezersko i dalje prema prvom prelazu za danas i mestu Bad Vellach. Sjajan put i sjajni uslovi za vožnju me čine baš srećnim. Činjenica da opet zalazim u planinske krajeve i da se krajolik menja deluje na mene pozitivno. Dobra mužika u slušalicama, pun rezervoar i krivine, sunce koje sija. Šta čovek više da poželi. Austrija u daljini. Savršeni uslovi. Nakon seta krivina dolazim do znaka koji mi pokazuje da se desno nalazi Planšarsko jezero. Odlučujem da svratim, ako išta bar na kafu. Na samom jezeru dosta ljudi i dosta kola i motora. Predpostavljam da je jako popularno. Sedam u kafanu do jezera i naručujem kafu. Lep je dan, i treba uživati. Motori samo dolaze i odlaze. Verovatno je i za njih dobra usputna stanica za odmor na putu do Austrije i Klagenfurta. Nažalost sa ovog jezera nemam slika, a ne znam ni zašto. Valjda sam mnogo uživao pa se nisam ni setio da opalim koju fotku Svakako je za preporuku svratiti bar malo se odmoriti. Slika jezera (nije moja) Vreme je za nastavak dalje. Sedam na motor i vraćam se na glavni put i nastavljam dalje prema severu i Austriji. Odmah nakon jezera kreće set kratkih, ali dobrih serpentina što sa Slovenačke što sa Austrijske stane. Sjajno za vožnju motora. Nedugo zatim sam na granici. Još jedan cilj ispunjen. Prvi put u Austriji motorom Prelaz Jezerski vrh. U nastavku vožnje mali Stelvio sa Austrijske strane. Asfalt je dobar pa nema bojazni da će prednja guma pustiti, ali ne treba ni preterivati. Serpentine Put me dalje vodi prema mestu Eisenkappel Vellach, tu odlučujem, gledajući puteve na navigaciji, da skrenem levo i da idem manjim putem koji više zalazi u planine, vodeći se logikom da je možda zanimljiviji, nego da idem pravo magistralom. Ionako još nisam aktivirao navigaciju da me vodi pravo ka destinaciji, pa mi je svejedno gde idem. Kada mi dosadi istraživanje, odem na Where To... Favourites... Destinacija... Vozi i slušaj šta ti teta kaže. Vozeći tim putem, koji nekim delom prati kanjon neke male rečice, dolazim do jednog odmorišta sa malom nastrešnicom i drvenim klupicama sa kojih puca pogled na dolinu iza. Odmorište se zove Schaidasattel Parkplatz. Iako sam skoro bio na pauzi na jezeru ranije, odlučujem i ovde da stanem, ako nista bar neku sliku da napravim. Vidim da ima dosta parkiranih automobila i ljudi koji idu na pešačke ture u okolnim brdima, verovatno je popularno. Pogled sa klupice Malo me nerviraju oni oblaci u daljini... Ok dosta sam pravio pauza. Sledeća će da bude za ručak i to je najverovatnije u Vilahu. Sledece mesto kroz koje prolazim se zove Terkl i tu skrećem levo prateći lokalni put prema mestu Ferlach. Ispred mene je lagano išao neki Mercedes kabriolet iz recimo 50-tih, 60-tih koji se vidi da se vozi samo povremeno po takvim danima. Gospodin uživa za volanom i nigde ne žuri. Dolaskom u mesto Ferlach postajem svestan da nemam vinjetu za Austriju, i da shodno tome bi trebalo da izbegavam auto-puteve, mada generalno zašto bih i išao tamo. Nema veze uzeću kada naletim negde na pumpu. Brzo i nailazim na pumpu, ali nemaju vinjetu. Negde će se već pojaviti. Idem dalje, putem broj 85 prema Vilahu gledajući da negde slučajno ne izađem na auto-put. Morao sam samo da predjem preko mosta koji ide preko Ferlacher rezervoara i da se vratim na put sa južne strane reke Drave. To je bio mali detour samo radi fotografije. Tu je bio i neki zamak u blizini koji se video sa mosta, ali nisam hteo da pravim novu pauzu. Most Dolaskom u mesto Vilah, odlazim prvo na mesto gde i svaki srbin koji vozi motor ide kada se nađe u nekom mestu koje ima Louis radnju. Pravo u Louis. Prošetao se, video, ogroman izbor, ali kao za baksuz ništa mi ne treba. Imam sve od opreme. Ehh da sam znao koliko će kiša da pada kupio bih još tu goretex rukavice, ali nisam znao. Sve na karaju naučiš na teži ili lakši način. Izlaskom iz radnje praznih ruku, nažalost, dolazim do saznanja da sam gladan i da bih mogao da jedem. Nije mi trebalo mnogo jer kako sam podigao glavu odmah preko puta Louis radnje se nalazi bajkerski pub restoran koji je bio prilično pun. Tamo gde ima ljudi verovatno je i dobra klopa. Idem tamo pa šta god da bude. Restoran se zove Racer's. Preparkiravam se ispred restorana, ulazim unutra i naručujem meni i kafu. Ne mogu da se setim šta sam jeo, mislim da je bio neki burger i da je bio prilično dobar. Unutra je bilo lepo i klimatizovano pa mi se nije izlazilo na spoljasnjih 35 stepeni koliko je bilo u tom trenutku. U razgovoru sa konobaricom dolazim do saznanja da vinjetu mogu da uzmem na BP pumpi odmah niz put kako se uputim ka gradu. Sjajno i to je rešeno. Plaćam račun i krećem nazad ka motoru. Bogami nije mi se baš kretalo, a tako bih stukao jedno 2 piva za merak. Deo enterijera Racers restorana Obavezna Louis radnja Sledeće stajanje je bilo na pomenutu BP pumpu radi regulisanja vinjete. Gorivo se uopste ne sećam kada sam sipao i gde. Tamo gde se setim tu ću da pomenem Uglavnom domet od skoro 600km na BMW-u me i ne tera da toliko razmišljam o tome. Napuštam Vilah (jako lep grad, nadam se da ću ga drugom prilikom bolje upoznati) i krećem se lokalnim putevima ka severo-zapadu izbegavajući auto-put iako sada imam vinjetu. Nema tu zabave. Na auto-put ides samo ako želiš negde da stignes brzo, ili da pređeš velku kilometražu. Put kojim sam išao nije bio preterano zanimljiv, a još uvek sam trebao da odaberem put kojim ću doći do smeštaja. Odlučujem se za severnu stranu putem koji vodi uz jezero Millstatter. Gledam na navigaciji i vidim krivudavi put koji se odvaja desno u šumu. Idem tuda. Oh koliko sam dobru odluku napravio. To je deonica između mesta Sonnwiesen do Dobriach. Jezero Millstatter Nakon te deonice se priključujem glavnijem putu koji prolazi sa severne strane jezera. Neverovatni prizori. Zalazak sunca samo upotpunjuje celu sliku. Na tom delu puta srećem i neku grupu bajkera na harlijima, neko vreme ih pratim, ali kada mi zadnji pokazuje da ih preteknem, krećem lagano i brzo ih ostavljam u retrovizoru. Voze polako i uživaju. Nakon vožnje po obodu jezera, dolazim do autoputa na koji sma nažalost morao da se uključim jer sam samo tako mogao nastaviti put prema hotelu rezervisanom za večeras. Na moju sreću deonica je bila kratka i brzo se isključujem na magistralni put 106. Po navigaciji vidim da nemam još puno do smeštaja i da ću brzo stići. Sjajno. Vozim lagano dok pada mrak i ubrzo sam u hotelu. Hotel se zove Stadlwirt i nalazi se u mestu Rangersdorf. Cekiranje i raspremanje. Raspitujem se za večeru i dobijam informaciju da restoran radi do 22, a tada je bilo negde malo posle 20h. Super, imam vremena. Odlazim do prodavnice nedaleko kako bih kupio vodu i neke slatkiše što za kasnije što za sutra, zajedno sa nekim pivom i sve to nosim u sobu. Večera je bila sjajna. Supa od pečuraka u kombinaciji sa nekom piletinom u sosu, i sa dva piva da sve to zalijem mi je baš prijala. To pivo sam prvi put probao i baš sam se oduševio. Nakon svega toga jedino što mi je ostalo je da prikačim svu elektorniku da se puni, da isprebacujem šta treba i u krevet premoran na spavanje. Sutra ako sve bude po planu Grossglockner Jezero Millstatter Prenoćište za danas Pogled iz sobe. Zaboravih da dodam i rutu za drugi dan. Oko 250km Nastaviće se

Žičaru na Bohinjskom jezeru sam ostavio za neki drugi put. Bila je opcija i otišao sam do nje, ali je tek otišla, a sledeća je za sat vremena pa mi se nije čekalo. GS je u oglasima jer planiram da predjem na RT LC, da probam malo i to. Ako bude trebalo zbog porodice potpuno ću da se odreknem motora, na neko vreme. Ne zauvek. Jaknu nikada nisam probao po kiši sa tom membranom. Pošto sam dosta kisnuo na ovom putu, uvek sam navlačio kišno odelo preko koje je radilo posao. Ta kišna membrana je pomogla kada je kišno odelo na putu do Nemčke po velikom pljusku popustilo. Membrana je sprečila da budem ceo mokar. Samo se spoljni sloj natopio. Generalno jakna je dobra mada nije bas bas vrhunska, ali za tu cenu zadovoljavajuća.

Ha Sjajno!!! To je bilo inače 2016 godine, i planiram i taj putopis da napisem. Jedini slobodan smeštaj u to vreme, a 50km od staze. Vama svaka čast, ja kada sam se probudio u 06, vi ste već otišli

Usvojiću i pokušati da primenim, što se tiče ćopave pa nemam na šta drugo da ga naslonim. Ostavim u brzini i ne moze da mrdne. Hvala, nisam ja to mislio, ali će Zena da me natera. hahahahah

Slovenija Prethodni deo se završio mojom posetom Slapovima Savice na Bohinjskom jezeru. Nastavljamo dalje. S obzirom da sam se prošetao i prilično lepo odmorio, vraćajući se lagano ka motoru sam počeo da razmišljam i da nešto pojedem. Sva ta šetnja mi nije smetala jer sam se kod motora presvukao u šorc i majcu i tako uživao, što mogu reći da mi je veoma prijalo. BOlje tako nego da u moto opremi tabanam na 30 stepeni tokom leta. Za ručak se nisam nešto mnogo brinuo jer generalno u ovim krajevima Gostilna iliti restorana na svakom koraku. Turističko je mesto, pa je za očekivati. Idem prema Bledu, kao sledećoj destinaciji pa ću videti usput. Motor me čeka gde sam ga i ostavio, samo što mu se priključilo i društvo. Došlo je još par motora čeških tablica, svi u dvoje voze. Vidim i oni uživaju. Ponovo se presvlačim i dok tako ranjiv stojim u gaćama, primetim kako me jedna tu starija gospođa koja je silazila sa motora malo gleda. Rekoh: "Gledajte gospođo ima šta i da se vidi!" . Pakovanje i polazak. Bmw veselo zabrunda kao da se i on raduje što nastavljamo vožnju. Laganim tempom pored Bohinjskog jezera dolazimo do kraja jezera i umesto da idemo pravo pa kroz Bohinjsku bistricu do Bleda, vidim na navigaciji da na tom mostu na kraju jezera mogu i levo pa desno nekim okolnim putem dodji do Bleda. Ne žuri mi se, što da ne. Hajde da vidimo šta tamo ima. Nije neki veliki izlet i opet se posle vratiš u Bohinj, ali bar ideš drugim putem. Pogled sa mosta na početu jezera (iz pravca Bohinjske bistrice). Odličnim putem, sa puno krivina, koji prati reku Sava Bohinjka stižem i do Bledskog jezera i grada Bled. Čim se malo priđe gradu, odmah se upadne u gužvu. Iako je malo mesto, veoma je turistički popularno, pa su zato i velike gužve. Krećem se lagano u koloni, nije preterano toplo i može da se izdrži. Dok tako se polako krećem i dalje razmisljam gde da jedem. Već sam prošao par restorana, ali me je mrzelo da stajem. Pa tek što sam upalio motor. Ionako ću malo razgledati Bled. Dok sam stajao u koloni da se neki minivan uparkira, gledam levo ka tvrđavi koja stoji na litici iznad samo jezera i kažem sebi: "ma idem tu direktno". Već je počelo da me nervira miljenje 5 km/h i gužva i samo želim da se izvučem iz toga. Pored obale jezera ću se šetati drugi put. Stomak, moraćeš još da čekaš na famoznu krempitu u Hotelu Park... Šta da ti radim. Gledam mapu na navigaciji i pratim ulice koje se meni čine da me vode prema dvorcu. Lako pronalazim put i parkiram se. Ovaj put ne moram da se presvlačim u šorc. Izdržaću. Ulaz na tvrđavu se naplaćuje, ali ne mogu da se setim koliko. Možda 10e ali nisam siguran. Ovo mesto svakako vredi posetiti jer se odatle pruža neverovatan pogled na Bledsko jezero, grad Bled, i okolna brda i planine. Stvarno nešto neverovatno. Svakako će to slike bolje opisati nego što ja ikako mogu. Tu gore na tvrđavi postoji i kafić i restoran, ali su im cene malo jače. Kafa me nije zanimala, ali hrana jeste pa sam to proverio. Neka hvala ješću negde drugde. Za sada želim samo da uživam u pogledu. Grad Bled Neverovatna boja vode (poželeo sam da se okupam) Ok, obilazak zamka je završen, vraćanje prema motoru i nazad na put. Vožnja je bila kratka, jer čim sam se spustio sa zamka naleteo sam na gostilnu Grajska Preža, gde sam svratio da jedem. Uzeo neki gulaš i nije bio ništa posebno, ali bar više nisam bio gladan. Jedino što je valjalo u restoranu su bili konobarica i pogled (na okolnu prirodu, ne na konobaricu :)). Sit i namiren na neki određeni period krećem dalje prema sledećoj destinaciji. Krećem se prema severu prema mestu Javornik da se tu uključim na magistralni put koji ide uporedo sa auto-putem. Iako imam vinjetu na autoput ne izlazim osim ako baš baš moram.Put je odličan i nema mnogo kola pa može da se drži lep tempo bez potrebe da se puno koči. Sledeće mesto na koje nailazim i prolazim je Mojstrana i nastavljam dalje prema Kranjskoj gori. Na putu ka Mojstrani Planine čekaju. Nakon dolaska u mesto Kranjska gora, pratim put koji se odvaja levo i vodi u planine. Sjajan put sa neverovatnim pogledom kao onome što me kao uvertira čeka. Eto me stižem. I hoću sve. U ovom trenutku sam osećao neverovatnu sreću jer ću konačno da obiđem i tu regiju za koju dugo pričam da želim da je vidim. Otčekiraću još jedno mesto sa liste želja. Lagani uspon kreće na dobrom putu. Ima dosta krivina i sepentina, a te serpentine su i dalje ostavljne kao kaldrma. Sada je bilo suvo, pa su gume držale odlično, ali predpostavljam da su te kocke klizave ako pada kiša pa treba paziti. Prolazim i pored Ruske kapelie, ali se ne zadržavam, mada za svaku preporuku stati i posetiti. Generalno na ovoj ruti ima dosta toga da se svrati i da se vidi, ali to drugi put kada ponovo budem u Sloveniji i namenim jedno 4 dana za to pa lagano. Sada je destinacija Mangart. Početak rute koja vodi u planine u daljini Kaldrma na serpentinama Ubrzo zatim i dolazim do svog prvog prelaza na ovom putovanju, a to je Vrsic prelaz. Baš sam bio ponosan. Mogu da se pohvalim da sam presao neki prelaz preko planine. Ok preći ći još dosta na ovom put, ali ovaj je prvi i uvek ću ga pamtiti kao prvog na ovom putu. Prelaz sam po sebi nije ništa ni posebno, mala prodavnica sa suvenirima i parking. Tu blizu ima i par planinskih domova gde može da se svrati, ali ja nisam stajao. Da čovek ne oseti da posle konstantnog uspona ne krene da se spušta ne bi ni provalio da je prešao preko prelaza. Takav je bar meni bio osećaj. Sada kada pomislim mogao sam bar da stanem da uzmem nalepnicu. Nema veze drugi put. Prelaz Vršić Od vrha jedini put je na dole, to može i da se primeni i na planinske prelaze. Nakon prelaza samo spust. Krećem sa laganim spustom uživajuću u neverovatnom pogledu koji se pruža čak i odatle. Priroda je stvarno neverovatna šta sve može da napravi. Malo posle prelaza postoji i sa desne strane ima parking iza koje se nalazi drvena platforma na koju može da se popne i uživa u pogledu. Naravno da stajem. Hoću i ja da uživam. Pomišljam u glavi da baš često stajem i koliko mi to svako stajanje oduzima vremena. Pogled sa platforme Spuštam se sa planine i prolazim kroz manja mesta Trenta i Bovec. Malo pre Boveca skrećem desno prema severu, prema Italiji, ali najvažnije prema Mangartu i Mangartskom sedlu. Od Prelaza Vršić do skretanja za Mangart ima oko 40km. Laganom vožnjom brzo se pređe i ni u jednom trenutku nije dosadno. Kako i da bude, kada su predeli takvi da se najmanje pažnje obraća na put, a najviše na sve ostalo. Zato treba ići sporije kako bi se uživalo u svemu. Put je krivudav, ali malo uži i prati reku Soču. Tu stižem i jedan par na motoru pa se pratimo sve do razdvajanja puta gde se desno ide prema vrhu, a levo u Italiju. Oni produžavaju u Italiju. Odvajanje za Mangartsko sedlo Sam uspon do vrha je neverovatan, jer je put uzak, a dosta se brzo podiže nadmorska visina, i sjajno je za vožnju. Doduše mora se paziti, jer ako se izleti ode motor u jendek i verovatno ga nikada nećete naći, a ni vas. Sve sam ovo snimao gopro-om pa ću i te snimke naknadno izbacivati u ovoj temi kako ih budem sređivao. Gore pri samom vrhu je bila i ekipa koja je slikala i snimala neki sportski auto. Kada sam ja prolazio prekrivali su ga i nisu mi dali da se zaustavljam, ali me nisu ni sprečavali da prođem. Na spustu nazad kasnije sam se i mimoišao sam zatvorenom prikolicom koja ga je prevozila. Nije ni čudno da tu snimaju s obzirom na predele u pozadini. Verovatno je to redovna pojava. No ja nastavljam tamo gde sam ja zamislio, a to je dokle god put ide. Kada nestane puta ja ću ili peške ili nazad. Pogledi koji se pružaju na sve strane su me terali da na svakih 15 sekundi stanem da bih slikao ili samo malo u tišini sa ugašenim motorom posmatrao. Bilo je i vetra koji se pojačavao, ali ništa strašno za sada. Ne smeta u vožnji. Primećujem da postoji i neka izmaglica i da se polako grupišu oblaci sa dosta tamnijim u daljini. Pomislih možda me i kiša uhvati. Ni to nije strašno, ali bih voleo da siđem odavde po suvom. Na putu do gore ima i nekoliko tunela koji su mokri i uski (prokletstvo! uprljao sam motor...) kroz koje se brzo prođe, ali u kojima temperatura ozbiljno padne. Moram da napomenem i da iako je ceo dan bilo toplo i prijatno pred kraj dana lagano je počela temperatura da pada, a kako sam se penjao ka vrhu toliko je pala da sam počeo i da se smrzavam. Morao sam da dodam podjaknu kako mi ne bi bilo hladno. Metar po metar i eto me kod vrha. tj kraja puta. Prilika za fotografiju Lagani uspon Neverovatni pogledi Malo odrona na putu. Kraj puta. Kada sam došao do kraja puta, tj puta koji ide u krug do vrha i onda vraća nazad do jednog dela gde se opet spaja sa onim istim kojim sam došao, parkirao sam motor i odmah se začudio koliko je tiho. Bio sam sam u tom delu, nije bilo ljudi nije bilo buke. Jedina buka je dolazila od vetra koji je duvao. Neverovatan mir i tišina. Krećem u šetnju, a stvari ostavljam na motoru. Treba malo ovo i istražiti ipak jedan od ciljeva na ovom putu je postignut. Kako sam se pešaka popeo uz brdo koje je uz glavni put dolazim do vidikovca odakle se pruža neverovatan pogled. Nisam verovao da će moći biti bolje od onoga što sam video penjući se motorom, ali sam pogrešio. Može, i to hiljadu puta bolje. Tu su i nastale one slike iz uvoda koje neću ponovo postavljati. Tu sam seo na ivicu i samo se opustio, uživajući u pogledu u daljinu i slušajući zvuke vetra. Niko pored mene. Samo priroda i ja. Povremeno se osvrnem da vidim i šta sve ima oko mene i da pokušam da zapamtim što više u mentalnoj memoriji. Da imam potvrdu, da bio si tu, sedeo si na ivici, video si sve to. Tu sam proveo skoro sat vremena samo uživajući. Nisam hteo da to bude samo eto došao sam video sam, ajde dalje. S obzirom da je ovo bila krajnja tačka i krajnja destinacija za ovaj dan, i generalno od pravljenja prvog plana sa pomoćnikom Gomezom, ovo je bio cilj koji je morao biti dostignut. I dostigao sam ga. Od ovog trenutka kreće vraćanje za Ljubljanu. Neverovatno mesto koje ću morati posetiti ponovo, a i otpešačiti do samog vrha kada budem bio u malo boljoj kondiciji. Osmeh na mom licu govori sve. Kada sam se vratio do motora i krenuo da se oblačim i spremam za spust skapirao sam koliko sam se zadržao i da je lagano dan odmakao i da počinje da pada mrak. Sada sam stvarno ostao sam jer se čak i ekipa koja je snimala kola povukla u podnožije gde su na većem parkingu čekali da prikolica dodje po auto. Prirodno svetlo ili nedostatak istog im više nije bilo odgovarajuće. Spuštanje do dole do glavnog puta prolazi bez većih problema samo što sada imam drugačiji pogled nego kada sam se penjao i to me raduje. Manje stajem da slikam, jer svetla je jako malo, i slike bi bile mutne. Imam klip spusta na gopro-u i to mi je dovoljno. Nakon povratka na glavni put stajem da se namestim i shvatam da je već 19h i da je sunce već zašlo. Prvobitni plan jutros napravljen i odobren od pomoćnika Gomeza pada u vodu. Nema šanse da prodjem kroz Italiju, odem u Austriju i da se preko Vilaha vratim u Ljubljanu. Ipak moram da mislim i na malu sestričinu, pa ne smem mnogo kasno da dodjem kod sestre. Ok menjam plan. Idem ka severu do grada Tarvisio u Italiji i onda ću da se odvojim desno ka Sloveniji i mestu Podkoren i dalje Kranjskoj gori. Tako i radim. Fantastični putevi kroz taj deo Italije mi omogućuju da brzo gazim kilometre, i dok sam pomislio eto me ponovo u Sloveniji u Kranjskoj gori bez nekih većih muka. Odatle pratim put i uključujem se na auto-put i vozim prema Ljubljani. Vinjeta i dalje važi pa ću da je i koristim U Ljubljanu dolazim negde malo pre 21h ako se dobro sećam. Čeka me vruća večera i sestričina koja insistira da se malo poigram sa njom pre nego što ode na spavanje. Savetnik Gomez već spava. Tuširanje, raspremanje, stavljanje svega i svačega da se puni, čišćenje kacige i ostale stvari koje se moraju odraditi da bi sutra sve bilo spremno za vožnju brzo završava. Stučem dva piva i strovalim se u krevet mrtav umoran, ali srećan. U glavi samo razmišljam, ako je ovo sve ovako bilo već u Sloveniji. Šta me tek čeka u Austiji i Švajcarskoj... Laku noć Ekipa snimatelja Ruta nakon prvog dana (oko 350km) Nastaviće se

Slovenija Kao što sam i mislio da će da se dogodi tako se i dogodilo. Moja sestričina Nika je kao navijena ustala tačno u 6 i počela sve ostale da budi. Samim tim sam ustao i ja. Nema veze lepo sam se naspavao prethodnu noć pa nije bilo teško. Jutarnja kafa i lagani razgovori o danasnjim planovima. Sve što sam znao da odgovorim je da ću se danas voziti po Sloveniji i da ću se do večeras vratiti na isto mesto. Uz doručak i otvoren google maps na telefonu uz asistenciju patuljastog pinča Gomeza pravim iole neki plan. Pomoćnik asistenta menadžera zamenika direktora Gomez S obzirom da sam do sada u Sloveniji bio dosta puta, što motorom što kolima, nikada je nisam baš detaljno istražio. Rute su se uvek kretale južno od linije koju pravi deonica auto-puta Zagreb-Ljubljana-Koper. Put me je uvek vodio tako da ili idem iz pravca Istre ili iz pravca Trsta pa u Koper pa u Ljubljanu ili u Kocevje, Novo Mesto... Zato sam tu regiju prilično dobro upoznao, ali ono što mi je ostalo nepoznato uvek i što sam uvek hteo da obiđe su severni delovi Slovenije, one koji se graniče sa Austrijom, Kranjsku goru, Bled, Bohinj... Čak i kada sam u Maju mesecu bio na turi po Hvaru i Istri, tada sam planirao da ću obići te delove, i obišao sam, ali šustro, nisam uživao, zeznuo sam se u proračunu sa vremenom pa sam samo proleteo i nisam se zaustavljao. Samo prošao pored Bleda, do Bohinja nisam ni stigao u žurbi da stignem kada sam se alavo zaleteo misleći da mogu sve te lepote da obiđem za jedan dan. Nemoguća misija. Slovenija je toliko lepa da joj stvarno treba posvetiti više vremena kako bi je lepo istražili i otkrili sve što nudi. Zato ću ovaj put donekle i ispraviti grešku. Idem ka Alpima, imam dovolno vremena, ovaj put ću se bolje upoznati sa Slovenijom. Prvobitna ruta, za taj dan, koju sam napravio sa pomoćnikom Gomezom Ruta koju sam napravio za doručkom je izgledala obećavajuće. Trebalo bi da konačno obiđem Bled i Bohinj, da vidim slapove Savice, da se popnem na Mangart i mozda malo da zađem u Italiju i Austriju. S obzirom da će biti lokalna vožnja bočni koferi mi ne trebaju i ostavljam ih kod sestre. Dobra stvar je kada vas probude u 6 je da sam i doručak i kafu i planiranje rute obavio do nekih 8-8.30 tako da sam već oko 9 bio na motoru spreman za polazak. Svidja mi se to što sam krenuo rano, što znači da ću imati više mogućnosti da iskoristim dan. Krećem i bez većih problema se probijam kroz grad i jurim put prema severo-zapadu i prema mestu Škofja Loka. Put je odlučan i uopšte nema saobraćaja. Odatle nastavljam prema Železniki, Zgornjoj Sorica i dalje prema Bohinjskom jezeru i Slapovima Savica kao prvu pauzu planiranu za taj dan. Neverovatno kako je lepa ova Slovenija. Malo posle Škofja Loka (ova slika je uzeta iz videa zato je kvalitet lošiji. Biće i boljeg kvaliteta iz vožnje) Kod mesta Zgornja Sorica iz razloga koji ne mogu sada da se setim odlučujem da skrenem desno na neki makadam. Verovatno sam bio u fazonu, ajde da vidim šta ima tamo. Moguće da i ima nešto, ali nema šanse da se setim šta u ovom trenutku. Moraću ponoviti ovu rutu da vidim zašto sam išao tuda. Po track logu koju pravi Gopro vidim da sam dosao do neke tačke i onda se vratio nazad na glavni put i nastavio na sever prema Bohinjskom jezeru. Prilika za slikanje sa tog izleta na makadam Nakon povratka na glavni put vozim dobrim asfaltom koji postaje sve bolji i bolji kako se približavam Bohinjskoj bistrici. Ide lagani uspon koji ne predstavlja nikakav problem. Prolazim pored malog skijališta koji mislim da se zove "Soriška planina" (neko će me već ispraviti), ne stajem da pravim pauzu jer ću uskoro biti na Bohinjskom jezeru. Vozim dalje kroz prelepe šumske predele po odličnom asfaltu i ubrzo dolazim do Bohinjske bistrice. Na tom putu sam imao i društvo u vidu 2 eR motora koji su išli ispred mene laganim tempom. Momak i devojka. I njima se uživalo u vožnji. Pratim znakove koji me vodi na put prema jezeru. Neverovatno lepe kuće gde je sve uređeno i lepo ukrašeno. Slika grada daje utisak da se ljudi dosta brinu i dosta vremena ulažu da to mesto izgleda kao što izgleda. Od skijališta prema Boshinjskoj bistici Sa dvojcem na hondama se pratim neko vreme, gde u nekom trenutku nakon izlaska iz Bohinjske bistrice ih obilazim i ostavljam. Nisam više mogao da se vučem. Pokušao je muski deo tog para da me isprati ali džabe je pratiti BMW Ubrzo zatim dolazim i do jezera. Moj prvi pogled na jezero i tu sam odmah shvatio zašto su mi svi pričali da je prelepo. Prvo nisam znao da je uopšte toliko ogromno, okruženo planinama i šumama, sa kristalno čistom i prozirnom vodom. Neverovatno. Put je fanstastičan i pravi sjajne prilike za uživanje u vožnji i pogledu. Već znam da ću se tu vratiti letovanje jedne godine umesto da idem u Grčku. Taman spojim i vožnju i kupanje. Pratim znak dalje za Slapove Savica i ka prvoj pauzi za danas. Tu se put malo sužava i prolazi kroz šumu, zato mora malo da se vozi obazrivije i ne sme se juriti jer nije pregledno i može neko da naleti iz suprotnog pravca. Dolazim do velikog parkinga gde se ostavljaju kola i motori (3e za motore) i odakle kreće poslednja deonica do samih vodopada koja preći peške. Pešačenja ima jedno 20-30min, i dobro je poneti neke udobne patike pa se preobuti, ako ste već u nekim ne udobnim moto čizmama. Bohinjsko jezero. Nakon obavezne šetnje gde se srećete sa ljudima koji umiru na putu do vodopada i koji vas obavezno zaustavljaju da vas pitaju koliko još ima, stižete do jednog čuda od prirode koje stvarno vredi posetiti ako ste u ovim krajevima. Voda koja negde u daljini nestaje u zemlji prolazi kroz istu i nekoliko kilometara kasnije izvire iz stene i spušta se niz zidine stena koje je ona uobličila praveći u podnožiju bazen kristalno čiste vode. Nakon toga nastavlja svoj put u vidu potoka i opet nestaje medju kamenjem nizvodno u daljini. Neverovatan prizor i svakako se treba malo zadržati tu i uživati u svemu tome, ja svakako jesam. Pogled sa pešačke staze je neverovatan Slapovi Savice Nastaviće se...

Slažem se. Ovo je bila jeftinija opcija u odnosu na laptop, a ako radi posao što da ne. Hvala. Izvinjavam se unapred što sinoć nisam nista izbacio, ali došao sa posla u 23 i danas na poslu od 11. Premoran. Biće danas malo vise obećavam. Što se tiče fluo boje imam i prsluk koji nosim biće kasnije u putopisu. Čak imam i dodatna svetla na bočnim koferima za vožnju noću. Ako nekog zanima izbacicu i sliku toga. Meni je jako bitno da me vide, pa se trudim.čime god mogu da povećam svoje šanse za opstanak.

Večeras kada dodđem kući kuckam nastavak. Laptop ne nosim jer imam gejmerski laptop od 17 inča koji je preglomazan i pretežak da bi se nosio na putovanja. Za to moram da uzmem neki od 13 inča da bude idalna mera, plus lako prenosiv za te potrebe putovanja motorom, ili bilo koja druga putovanja. Od elektornike: -Fotoaparat + drugi objektiv + punjač + rezervna baterija -GoPro kamera + punjač + 2 rezervne kartice + nosači razni + kablovi -Telefon -Interphone F5MC komunikacija+ kabl za punjenje. -D-Link adapter sa više usb slotova za punjenje (bukvalno najkorisnija sprava koju sam uzeo, jer se dešavalo da dodjem u smeštaj i da ima samo jedna utičnica, a ja moram da punim i telefon i kameru i komunikaciju u isto vreme...) -MobileLite wireless G3 - Služi mi da prebacim sve snimke sa gopro-a i fotoaparata na eksterni hdd samim tim i oslobodim memoriju na karticama. Kontorliše se preko aplikacije na telefonu i prilično je jednostavno za korišćenje. Zamenjuje mi potrebu da nosim laptop s obzirom da ionako sve radim preko telefona. Mana je što transfer zna nekada da potraje pa uglavnom to puštam preko noći da radi. Uzeo da testiram da vidim kako će mi koristiti na putovanjima. Nije idealno, i laptop bi to sve mnogo bolje brže i preglednije, ali mi radi posao i ja sam zadovoljan. https://www.kingston.com/en/wireless/wireless_readers/mlwg3 -Mala eksterna baterija kada sednem negde na pauzu da mi dopuni telefon ili komunikaciju po potrebi. -12v punjač za telefon ako se setim još nečega napisaću. @Arakis Hvala

Od svih prelaza koje sam sada na leto obišao jedino se plaćao Grosglockner, i to 25e za ceo dan. Ostali prelazi su bili besplatni.

Polazak Kako je došao Jul mesec i sam trenutak polaska na put tako sam ja bio sve uzbuđeniji da što pre krenem. Poslednji radni dan mi je bio 18. Jul, u 19h. Nije bilo svrhe da krecem taj dan jer iako imam samo vožnju auto putem do Ljubljane kasno bih došao kod sestre, a s obzirom da imam i malu sestričinu koja bi tada uveliko spavala, ne bih da dodjem u situaciju da ih sve probudim, pa da me sestra prebije. Ok znaci polazim 19. Jula. Što znači da bi iole trebalo da se spakujem za taj put, za šta me je i buduća supruga opominjala:"Kada planiraš da se spakuješ?"... Moji odgovori bi uvek bili da ću uskoro, mada tu je moja lenjost pobedjivala. Sta tu ima mnogo i da razmišljam o pakovanju. Ubacim čiste stvari u levi kofer, kišno odelo, nešto alata i sitnica u desni i top case prazan. Uvek se trudim da držim top case prazan jer tako kada negde stanem i pravim pauzu mogu lepo sve da spakujem u njega: jaknu, kacigu, rukavice. Nista mi onda ne ostaje da nosim u rukama pa mogu slobodno da se šetam. Kao što sam i napisao, motor je spreman pa spreman uvek za velika putovanja. Servis na 40.000 uradjen u Maju u Avtoval-u, gume nove, pločice nove, lanac očišćen i podmazan Nisam morao da radim nikakve visinske pripreme. Osim da se spakujem. Dodje i taj 19. Jul i ja skapiram da ni danas nisam spakovan i da ću lagano i da imam vremena. Na predlog buduće supruge dolazimo do zajedničkog zaključka da kada već nisam krenuo do nekih 14-15h mogu da krenem i sutra, a da se danas konačno spakujem i sve sredim što sam ja na kraju i uradio. Stvari spremne i spakovane u levi kofer, elektornika spremna, punjači, kablovi, rezervne baterije za gopro, fotoaparat, ekterni hdd i još gomila drugih stvari koje nosim u tom desnom koferu za sitnice. Top case, flasa vode i neka čokoladica. Polazak definitivno 20.Jula. Deo kablova i elektronike koju nosim sa sobom, nema fotoaparata niti gopro-a. Ako nekog zanima zašta šta koristim neka piše pa ću odgovoriti. Mala digresija na priču jer moram da objasnim na koji način ja putujem pa će te tako i vi shvatiti zašto mi je svejedno kada ću da krenem i zašto mi se nigde ne žuri. Naime, u poslednjih par godina sam počeo da putujem na način na koji se trudim da ne budem ograničen vremenom. Tako je bilo i sa ovim putovanjem osim što 6. Avgusta moram biti nazad na poslu u popodnevnoj smeni. Tako sam i prethodne godine putovao u Italiju sa prijateljem. Jedino fiksno vreme gde smo morali negde da budemo je bio trajekt Bar-Bari koji je polazio u 20h (detaljnije u drugom putopisu). Time sam se vodio i sada. Ništa nije zacrtano u kamenu, rutu ne znam, koliko ću se gde zadržavati videću. Ujutru za doručkom nadjem smeštaj za uveče i vozi. Jedino što znam je da želim da vidim neke stvari zbog kojih i krećem na ovaj put. 20. Jul Buđenje narednog dana i lagano ustajanje. Opet nigde ne žurim kada god da krenem je ok. Na kraju dok sam doručkovao, spakovao poslednje sitnice, proverio dokumenta bilo je oko 12h. Vrućina pa vrućina, šta da radim, šta se mora nije teško. Sedam na motor, puštam muziku na komunikaciji i u lagani polazak na najdosadniji deo rute u odlasku i povratku, a to je auto put od Beograda do Ljubljane, kao prve destinacije. Sestri sam se javio i očekuje me. Ona taman završava sa poslom negde oko 15h. Pauza u Srbiji i selfi naravno. Biće mnogo selfija, jer ne mogu stalno da smaram ljude da me slikaju... Mana samostalnog putovanja. Vreme i kilometri prolaze, bez neke tenzije dolazim do granice i brzo je prelazim, nastavak kvalitetnijim hrvatskim delom auto-puta, opet muzika (GnR), tempomat i udri. Nema tu šta mnogo da se vidi i da se radi, nego stisneš zube i istrpiš tu deonicu. Ono što je bilo zeznuto je vrućina. U nekim trenutcima je dostizala i preko 40 stepeni što po BMW-ovo termometru, što po onim portalima iznad auto-puta. Toliko je bilo pakleno da samo znam da popio oko 6 litara vode, a da ni jednom nisam morao da stajem zbog WC-a. Već tada sam odlučio da se u povratku vraćam noću kako bi temperatura bila iole prijatnija za vožnju. Osim stajanja na Omw da sipam gorivo u Srbiji, uopste nisam stajao sve do Slovenije, gde sam stao na pumpu radi kupovine vinjete. Dobar je dugoprugas ovaj BMW, to smo već utvrdili na ranijim putovanjima. Gopro inception Dosadna deonica auto-puta. Dolazak na Hr-Slo granicu, obavljanje formalnosti i nastavak do prve pumpe sa desne strane na prvu pauzu. Kupovina vinjete i da se javim sestri da sam usao u Sloveniju i da me očekuje za jedno sat vremena. Pao je tu i neki sendvič i čokoladica iako me je ručak čekao. Tu sam i podesio navigaciju jer mi se sestra preselila pa više nisam znao napamet da dodjem kod nje. Navigacija vodi tačno do kapije bez nekih većih problema. Malo zabavniji auto-put u Sloveniji zbog iole nešto krivina, i drugačijih predela gde vidiš da se u stvari pomeraš i napreduješ kako voziš. Dolazak raspremanje i klopa. I onda 2 piva čisto da sve to zaokruži. Jao kako su mi legla ta 2 piva. Posle sam popio još dva sa zetom, ali to čisto da mi pomogne da zaspim. Tek kada sam se raspremio i istuširao sam shvatio koliko me je ta vrućina na auto-putu izmorila. Nisam imao snage ni čašu da držim i već oko 21h sam se komirao u krevetu. Nije strašno. Zbog male sestričine koja se budi u 6 ujutru, a onda probudi i nas ostale znam da ću sutra ne svojom voljom biti budan u to vreme, zato se nisam ni bunio što ću zaspati već oko 21h. Malo igranja sa Gopro-om i selfi štapom Nastavak sledi...

Biće još boljih slika Hvala Jeste Mangart. Do kraja puta gore. Jeste u pravu si. Za to nisam imao pojma, tek mi je posle sestra koja živi u Ljubljani rekla. Doduše nije bilo nikog i put je bio zatvoren zbog slikanja nekog novog ferarija valjda, pa sam bukvalno sam bio na planini . ali da zabranjeno je.

Uvod Kažu da je najbolje vreme za pisanje i čitanje putopisa tokom zime i hladnih zimskih dana kada su nam motori parkirani i kada se ne vozimo onoliko koliko bi želeli. Kada gledamo u vremensku prognozu i samo čekamo da vidimo neki dan kada neće padati kiša ili sneg i kada će temperatura biti iole iznad nule, kako bi smo samo na kratko, samo na sat vremena izašli iz kuće i isterali motore iz garaža na kratku vožnju do omiljenog mesta za kafu i za druženje sa dragim prijateljima. Upravo je to i razlog zašto tek sada krećem sa pisanjem ovog putopisa za putovanje koje se dogodilo u Julu 2017. godine. Blaga zima i konstantno traženje prilika za vožnju. Pa ko će jos da razmišlja o putopisima, kad sezona još nije gotova. Naravno sve su ovo izgovori, koje ja koristim u svoju odbranu kada me prijatelji pitaju kada će više da procitaju nesto o mom putu u Alpe i kada će videti neke slike. Istina je da sam ja u stvari jako lenj, što opet prijatelji znaju pa mi verovatno i ne zameraju. Kažu:"Napisaće on to kad tad..." Čitajući odlične putopise koje su drugi ljudi pisali, došao sam do zaključka da je dobro napraviti neki uvod u putopis. Objasniti malo situaciju pre samog puta i pokazati kako je uopšte i došlo do celog putovanja. Sve to na kraju da širu sliku celom putovanju i na neki način celu priču uobliči i zaokruži. Putovanja motorom meni nisu strana, duga, kratka, jednodnevna, višednevna, višenedeljna... Na prva ozbiljna putovanja u Italiju sam išao davno još Burgmanom 650, pre toga pravio lokalne ture na GSX650F-u, nakon Burgmana, opet lokalne ture na GSXR 750. Tek po prelasku na Fz1s Fazer 1000 sam nastavio i počeo da planiram daleko ozbiljnije rute po južnoj i severnoj Italiji, Jadranu, Sloveniji, Bosni, Hrvatskoj. Srbiju sam prošao i uzduž i popreko na kratkim vikend vožnjama. U februaru 2015. sam presao na BMW sa kojim sam i najviše proputovao uključujući i Italiju od juga do severa, ali to ću opisivati u nekom drugom putopisu (uskoro nadam se), a koji je i ujedno glavna sporedna uloga u ovom putopisu pored mene u glavnoj ulozi. Ideja da obiđem Alpe i alpske prelaze postoji od kako sam položio za motor i u vozačku upisao A kategoriju. Čuveni Stelvio prelaz, Grosglockner, Furka... Ima ih toliko mnogo. To su neka putovanja o kojima čitaš u putopisima drugih ljudi koji su bili i nadaš se da ćeš ti nekada isto otići i doživeti sve to. Prilika se ukazala 2017. godine još na početku kada sam upisivao odmor za tu godinu. Tražio sam udarne termine u sred leta kako bi bilo toplo i sunčano. Ispostaviće se da je bilo hladno i kišovito, ali ko bi rekao da se tako nešto može dogoditi u Julu mescu. Planine su prevrtljive. S obzirom da sam se te 2017. godine u septembu i ženio, buduća gospođa je odlučila da svoje dane godisnjeg odmora ne koristi tokom leta već da prebaci za posle svadbe da bi otišli negde na medeni mesec. Sada s obzirom da ja imam mnogo više dana godišnjeg odmora od nje, meni nije padalo na pamet da se odričem letnjeg godisnjeg odmora u sred sezone kada mi je pakao na poslu i jedva čekam da pobegnem negde da se vozim i odmaram. Doduše obećao sam joj i kasnije u Junu i ispunio obećanje da ću da je vodim u Barselonu, gde se neverovatnom slučajnošću taj vikend vozio MotoGP, pa je to bila prilika da i ona prvi put gleda trke uživo (meni peti put) i da shvati zašto ja toliko vičem i sto se nerviram kada gledam trke. Malo sunca, mora, MotoGP-ja, sangrije, i piva da se pripremimo za letnju sezonu na poslu. Ostatke dana ću iskoristiti u Maju mesecu za vožnju po Jadranskoj magistrali i Hrvatskim ostrvima (putopis uskoro) i u septembru za taj medeni mesec. Bilo kako bilo, odmor u Julu prijavljen, od buduće supruge imam odobrenje (ona ionako mora da radi), motor spreman pa spreman, to je BMW nema tu mnogo šta da se radi i priprema za velike ture. Sedi i vozi. Do tada ću promeniti gume, servis u Sloveniji će biti urađen u Maju nakon ture po Hvaru i Istri, pločice će biti zamenjene. Kao što rekoh nema tu šta mnogo da spremaš BMW. Ostaje još da se sačeka tih par meseci do Jula pa da krenem kako sam ja to sebi pričao, na poslednji HURA pre nego što se oženim, prodam motor, kupim mini van i dobijem decu. Dosta me ljudi i poznaje što sa druženja što sa nekih akcija, ali dosta i nema pojma ko sam ja, pa je red i da predstavim sebe (u glavnoj ulozi) i motor sa kojim sam putovao (u sporednoj ulozi). Tako da bez daljih odugovlačenja, moje ime je Marko, nadimak Jefta, a motor sa putovanja je BMW R1200GSA. Na ovo putovanje sam krenuo sam. Kada sam prvi put spominjao rutu i kako bi to odprilike izgledalo bilo je interesovanja, ali odmori upisani u drugačijem periodu, nedostatak novca ili jednostavno strah od tako dugačke rute je dovela do toga da na kraju ostanemo moj motor i ja. Nije ni to loše kada se malo bolje razmisli. Dosta smo tajni on i ja podelili za ovaj period koliko je kod mene. Kada se malo povede priča oko toga ima i za i protiv stavova za putovanje u društvu ili putovanje u jednini. Meni odgovara da sam sam. To mi omogućuje da nametnem sebi svoj tempo, da jedem kada sam gladan, da prelazim dnevno kilometara koliko mi dupe dozvoli. Da vidim i iskusim ono što želim i da ne moram da pravim kompromise. Nus pojava toga je da čim negde stanem, pored kafe i menija za klopu tražim i šifru za wi-fi kako bih se nakačio na internet i kako bih stupio u kontakt sa porodicom, prijateljima, kako bih podelio neku sliku i neki trenutak u kojem trenutno uživam. Jer opet šta to sve sto vidiš znači u životu ako nemaš to sa kim da podeliš. Da je moja buduća supruga krenula sa mnom na ovo putovanje ne bih se onda bunio ni za šta. Imao bih najbolje moguće društvo na svetu. Kada smo kod putovanja sa prijateljima koji su na svojim motorima, i to ima velike prednosti i mane. Neka prijateljstva se i završe nakon završetka ture, ili ostanu na povremenoj kafi jednom u mesec dana. Ogromne prednosti su da kada negde staneš ili kada odvozaš neku deonicu nisi bio sam i neko je bio tu da posvedoči da to što ste upravo prošli se u stvari i dogodilo i nije plod mašte. Možeš sa nekim odmah da popričaš, kažeš svoje utiske ili odmah da prepričate neke situacije na koje ste naleteli. Bilo šta da se dogodi imaš tu nekog ko može da ti pomogne. Po mom iskustvu kada putujete sa nekim u grupi, ta osoba ili ti ljudi moraju potpuno da vam odgovaraju kako na putu i po stilu vožnje, tako i van puta u pauzama, u večerama nakon dugog dana, u kafani. Jer ako se sve to ne poklopi, svaka sitnica koja vam se čini beznačajna na kratkim jednodnevnim ili dvodnevnim turama sa tim istim osobama se višestruko uvećava i pojačava na nekom dužem putovanju. Zato meni i nije problem da idem negde sam, ali ako se pridruži dobro društvo rado ću ga prihvatiti. Drugari su me zezali da kada ja pišem putopis, samo izbacim 400 slika i eto na putopis. Zato ću se sada potruditi da malo više rečima, a i slikama ispričam ovo moje putovanje. Ako su tekstovi predugi ja ću ih skratiti. Dosta sam snimao i GoPro-om pa će biti i nekih videa ako se ikada nakanim da ih editujem i postavim na Youtube. Te snimke ću naknadno kačiti u ovoj temi. Pa da krenem u stvari sa delom koji ljude najvise zanima a to je putovanje. Nastavak sledi...