slavisa978 Uzeo sam je od Nikite iz Užica... Kupljena u Yamahi Rodić, 2008g. Sadašnja kilometraža 44000. Motor mi se jako dopada i redovno ga održavam. Sada planiram preko zime da menjam lanac u motoru, što mu spada u redovan servis... Inače ostalo sve zamenjeno, ulja, tečnosti, gume, lanac i td...

Kartu gledaj , seljaka pitaj pa se po polju skitaj... uvek bilo... hehehe A u našoj zemlji , verovatno , uvek biće... Pa nismo mi Japan... hehhee Nego sigurica za zemlju Srbiju... ENDURO ... Pa ne razmišljaš....

s a n j a Jadža hvala BusMan Da, što ga više vozim sve mi više leži... Mlad sam, vreme preda mnom, hahahaha... Šala, ali stvarno, ono što mi je bilo strašno sada postaje izazov i uživanje... Hvala za motor... Pre zadovoljan izborom tipa motora...

Navigacija koju imaš, Dakota 10, da li ti koristi... ja sam ubacio kartu Srbije i nešto mi slabo koristi... kod tebe? Pozdrav legendo...

Pitaju me , kako možeš da ideš na vožnju sam , u brda... ODSADA... moj odgovor biće... pročitajte kawazokijev putopis... Do Tokija...

Debeljan... Hvala... Vjeko Pa nije mi bilo svejedno, ali ovo čisto da napišem... Dosta ljudi voli da ode u Sarajevo, ali čisto da se zna da i ovakve stvari mogu da vam se dese... Daleko od toga da je to tako. Narod je uglavnom ljubazan u komunikaciji... Za mene lično , koji sam živeo u Sarajevu to nikad neće biti isti grad. IlI bar zasada nije. Pre je imao dušu multietničke sredine, danas je to isturena tačka u Evropi muslimanskog sveta. Ali nećemo o tome... Aj mi da se vozamo i uživamo...

Zoki uz tebe smo ...

BRACO dogovoreno... imam ja to arhivirano... JohnyB opravićemo... nemo Moto ko moto, to je uvek slična priča...lepo je sresti poznate ljude, videti motore... Eto kad načeh temu... dolazim u petak na kapiju, nema rezervisanih hotela. Ovaj hotel sam, sam našao ,,IMZIT,, spavanje je 27 e. ali pošto sam bio i ranije gost, recepcionerka mi je ipak spustila na 15e. ... Nije u redu da posle puta, sam lutaš i tražiš hotel...

Moto skup u Sarajevu, prilika da se provozam po okolnim planinama... Prošle godine je to bila Jahorina, ove godine Bjelašnica... Prva pauza i malo šetnje pored hotela, iznad Zvorničkog jezera... Dvesta metara dalje novo izgrađena crkva i sada, pošto imam Teneru, prilika i da obiđem i ovo mesto, pošto je prilaz šljunčanim putem... Nekako srce mi puno čim sam prešao u Bosnu, tako da sam morao da stanem i da zabeležim trenutak na putu ispred Vlasenice... Sledeća pauza na ski centru Igrište. Nekako tužna scena, sve zapušteno , sve zaraslo u korov... Dalje nastavljam i pravim par kratkih pauza na ravnoj Romaniji, da se divim lepim pejzažima... Jako je lep deo pravog puta na ravnoj Romaniji, oivičen velikim krošnjama drveća sa strane... Dolazak u Sarajevo i pravac čaršija i druženje sa mojim cimerom i drugom iz vojne škole Esadom Lekovićem. Dosta vremena prošlo, neka ružna vremena iza nas i lepa sećanja na naše mladalačke dane... Nekako vreme se natmurilo, taman kad sam krenuo, poče kiša i mokar ko miš dođo do hotela, pošto sam u grad išao u civilnom odelu. Tako da se ne čudite kad na sledećim fotografijama budete videli raširene pantalone, zavezane rukavice i patike sa strane. To ja sušim veš sa strene, nije nikakav modni detalj... KADA PARKIRATE MOTOR NA ČARŠIJI SLOBODNO PARKIRAJTE U PODZEMNIM GARAŽAMA... motor vam je na sigurnom i platićete za par sati 2, 3 marke Ujutro ustajem i pravac Bjelašnica. Put prema Kalinoviku i odvajanje desno prema Igmanu i Bjelašnici. Sve isto, kao da nije prošlo 20 godina, kada sam prolazio ovuda zadnji put. Lepa i prijatna vožnja. Vozim lagano , puštam svi da me pretiču i uživam u predivnim prizorima. Želim da budem sam na putu i to mi i uspeva, jer nema puno saobraćaja... Dolazim do same ski staze, parkiram motor i sećam se samo koliko sam dana proveo skijajući na ovoj planini. Prilazi mi čovek mojih godina, vidi Ša registraciju, pita kako smo prošli u poplavama. Čovek je čovek, ako je čovek... Vraćam se iznad i pored hotela i se penjem šljunčanim putem, kroz šumu, prema vrhu Bjelašnice. Moram da kažem da su mi to pokazali momci na kvadovima koji su se tuda vozili... Iz šume izlazim na visoravan i vrh bukvalno gledate podignute glave... Normalno, moja mokra oprema se uspešno suši... Pogled sa leve strane puta opčinjavajući. U daljini se vidi Treskavica i ostali planinski vrhovi... Klima se polako menja i osećate dah planine oko vas... Ostajem desetak minuta i uživam u lepoti prizora. Gledam desno i vidim vrh i serpentine od kojih mi se ledi dah. Sve mi to izgleda strašno strmo i zahtevno za mene kao novopečenog enduraša... Prvo sam pomislio da izađem peške a onda kažem sam sebi , pa za ovo i jesi kupio ovaj motor. Polako krećem uzbrdo... Na okukama strašno. Mekana rizla, okret za 180 stepeni, ako daš gas ode u brdo, ako je mali staješ, ako nagneš motor padaš. Ali malo po malo, mic po mic i polako napredujem prema vrhu... Pogled vredan divljenja...Evo jedan trenutak... Put, motor i nebo... Iza svake krivine razmišljam da odustanem, ali nećeš Momire odustati, jel si bajker ili pi.ka... hahahaha Polako izlazim na vrh... Iza mene metereološka stanica... A sa leve strane srušen u bombardovanju objekat... U produžetku plato Bjelašnice prepuna ogromnih vrtača, koje ni leti ne izgledaju naivno a naročito zimi... Niz ski stazu puca pogled na Sarajevo, Romaniju, Igman i tako do u nedogled... Uživam u prizoru ali i sa zebnjom razmišljam o spustu dole niz serpentine...Ali posle pedesetak metara, vidim da vozim pravi enduro motor. Jedan cilindar, samo sa gasom regulišem brzinu spuštanja... SREĆA, SREĆA, RADOST... U Ž I V A N C I J A ... pozajmljujem citat iz sunđer Boba... hahaha Kroz šumu vozim čak i u drugoj brzini.... hahahaha...Nastavljam prema Igmanu. Nekad sam tamo voleo da odem na trčanje na skijama...Šetnja i uživancija... Vraćanje do hotela, šetnja čaršijom, kolači, kafica, malo, moto skup i pravac hotel, ispunjen doživljajima u toku dana... Ujutro ustajanje, ljubazno pozdravljanje sa recepcionerkom i hladan tuš... Shvatam da devojka gleda pravo kroz mene i ne progovara... Okrećem se i ništa, izlazim... Ali i to se dešava... Indoktrinacija omladine je velika... Čovek sa kojim sam se video na čaršiji je izgubio sina od 12 godina. Granata sa Srpskih položaja ga je ubila kad ga je slao po vodu, a dočekao me je kao svog naj rođenijeg. A onda ovo... Ali ko zna ...svako ima svoj život i kao što rekoh čovek je čovek , ako je čovek... A da spavao sam u hotelu u delu grada koji pripada muslimanskom delu... Pravac Romanija i kratak predah i pauza u blizini Crvenih stena. Na fotorafiji se vidi stena koju sam ispenjao, odmah ispod barjaka. Ceo dan smo penjali 150m čiste vertikale, za one koji su imali dodira sa alpinizmom, ocena 7, tehničko penjanje u većini smera... (pre 20 godina) I tako polako za Šabac... Pitaju me momci mladi iz kluba, profesore kako možeš da putuješ ceo dan, zar ti nije smorno. Ako pročitaju ovaj putopis, možda će im biti jasno, a ako ne onda, kada budu imali malo više godina a možda ni tad. Bitno je da mi svi uživamo u vožnji motora na ovaj ili onaj način... E pa ja se raspisah... Nešto me krenulo...Možda neke stvari nisam ni morao, ali eto otelo mi se... VELIKI POZDRAV...

Odlično... Planirao sam Soko grad pa mogu da to povežem sa Rožnjem, Krupnjem i sl. isplaniraću rutu... Malo o Teneri... Što je više vozim sve više mi se sviđa... Naročito u brdima, gde se vidi da je to pravi enduro motor, surov , jak, snažan da potegne ili da uspori snagom jednog cilindra... još ga isprobavam i učim da vozim... Mali problem je što su mi noge kratke... hahahaha, nije motor visok... hahaha on je super napravljen, visok je ali mu to omogućava vožnju po lošim terenima... meni to može da predstavlja problem, visok sam 174cm i dohvatam zemlju vrhovima prstiju i na of-u moram stalno da balansiram i stajanje da planiram samo na ravnom... u početku to je bio problem, međutim to sada polako leže na svoje mesto... Na putu se ponaša sasvim pristojno... i sa TKC 80 ... Auto putem sam išao 120 putnom brzinom i preko toga već je počinjao da vibrira, ali meni ta brzina savšeno odgovara, čak ga brže vozim od fazera... Zaštita od vetra fantastična... na 120 se ne oseti nikakvo duvanje a na 80 možete da otvorite vizir... Sve u svemu što ga više vozim, sve više mi se sviđa...

Da ne bude zabune... citiram svoju rečenicu... ,, a sada je deo istorije i sećanje na neka bivša vremena... ,, Poenta je moto skup koji ima svoj sadržaj i dušu... Obilazak muzeja sa kustosom i presek kroz istoriju, tog kraja, od praistorije do danas i divan izlet do izletišta, sa muzikom uživo u prirodi...

Sve češće, moto putovanja mi nisu vezana za moto skupove, ali Užice u organizaciji mc Užice i Kiška su nešto posebno... Lepa prilika da provedem ugodan vikend, a i volim Užice kao grad i vožnju do njega na relaciji Šabac Užice...Pauza u Valjevu, kafica, pa na Bukovima malo da protegnem noge... hehehe Dolazak smeštaj u hotel u centru, malo da kampa da vidim motore i ima li koga od poznatog društva... Jedna fotka sa ,,Jarom,, Sinišom Lubardom... Vraćanje do hotela, šetnja po gradu, uveče obavezno u bioskop, pošto u Šapcu isti nemamo, muzika, spavanjac i ujutro obilazak muzeja i fabrike oružja za vreme ,,Užičke republike,, Na fotki ispred muzeja sa topom... Ispred ulaza u fabriku bista druga Tita, koja je nekad bila u centru grada, a sada je deo istorije i sećanje na neka bivša vremena... Obilazimo samu fabriku oružja u podzemnim hodnicima... Dalje nastavljamo ekskurziju do izletišta iznad Užica... predeli lepi, pogled divan... Na samom izletištu iznenađenje... klopa , piće ( kola i sokovi, što je za svaku pohvalu, bez alkohola) i odjednom muzika, TAMBURAŠI i počinje pesma i veselje... divno... Nikad nešto ovako nisam doživeo, muzika, priroda, hrana, piće, druženje... Posle izleta, vraćanje u Užice i koristim priliku da se prošetam uz Đetinju... Uveče opet muzika i u nedelju vraćanje nazad , ali ovaj put preko Divčibara... Predeli živopisni, vožnja laganica... Ispred jedne crkve vidim grupu motora iz Češke sa enduro gumama , koji su se vozali kroz šumske predele... Prolazim pored bivšeg ski lifta i malo se vozim po stazi, sada zarasloj u visoku travu... Polako, nazad za Šabac i još jedan lepo proveden moto vikend... Zahvalnost Kišku i mc Užice na izuzetnom gostoprimstvu... Pozdrav za sve bajkere i da se vozimo u zdravlju i veselju...

Divno... Svaka čast momci...

Bravo, lepo, detaljno, korisno ...

Ceo taj potez planina od Ljubovije do Valjeva je fantastičan...predeli divni... Pogledaću Rožanj na netu... ako imate neki predlog ili ideju ili ako ste bili negde, slušam... Ideja je vozanje sa spavanjem, prema tome neki planinarski dom ili privatni smeštaj... Enduro svet je prava avantura...

Panoramska sa vidikovca iznad šumarske kuće... Uspon do drugog vidikovca... Pogled ispred doma... Još jednom, divni predeli, prelepa priroda... POZDRAV... I za sledeći putopis uvodim novi internet...

Odvajanje levo za Bobiju... Strmiji deo uspona... Šumarska kuća u kojoj sam prenoćio... Dalje do vrha peške... Divni šumski putevi...

Evo ovako, da probam naknadno da ubacim fotografije... sa kratkim komentarima... Tekeriš Panoramska na Proslopu... Kroz kanjon Ljuboviđe... Pauza i ispumpavanje guma za of road... pumpa bikers dream... Prvi deo puta je asfaltiran ... centar sela...

Samo ... mala napomena... zbog lošeg interneta nisam uspeo da prebecim fotografije ali ću pokušati u toku sledećeg dana... IZVINJENJE VELIKO Od kada sam uzeo Yamahu XT 660 Z Tenere, putne enduro gume TKC 80 i nisam išao na neki of road, osim malo po Ceru i po šumama u okolini Šapca, lovišta Karakuša.Odavno mi je želja da obiđem planine na potezu Ljubovija - Valjevo. Posle čitanja putopisa ( ovim putem se neizmerno zahvaljujem putopiscima) razgledanja karte i konsultacije sa ljudima iz tog kraja, odlučujem se za Torničku Bobiju, jer na tom putu ću imati naj više of a.Pakovanje i prvo kafica u Citu kafeu... Odlučujem se za put preko Cera, Zavlake, Osečine, pa prema Ljuboviji i na tom putu skretanje levo u brda...Na Ceru pravim pauzu pored spomenika na Tekerišu... Nastavljam dalje i kod skretanja za planinarski dom na Ceru, pogled sa vidikovca... Dalje preko Zavlake i Osečine, skrećem na put prema Ljuboviji koji se polako penje i pravim pauzu na Proslopu... Evo i jedna panoramska fotka... Put se polako spušta nizbrdo i ulazimo u kanjon reke Ljuboviđe. Na jednom mestu se prolazi kroz kratak tunel i put koji je ukopan u steni... Nastavljam dalje i skrećem po uputstvima kod dve prodavnice sa puta levo... Ipak pitam meštane i uveravam se da je to ipak taj put... Stajem na mostu preko reke Ljuboviđe...Koristim pauzu da ispumpam gume a i da isprobam pumpu ,,bikers dream,, Uz brdo vozim putem koji na pojedinim mestima liči na asfalt... Posle desetak kilometara pravim pauzu i pogled postaje sve lepši, jer se polako i nadmorska visina povećava... Pravim pauzu za ručak. Paprika i sir i parče hleba. Obožavam jelo na putovanjima, jer tek tada čovek vidi, koliko ustvari puno jedemo i bez potrebno se prežderavamo. Ovo je sasvim dovoljno, a da mi ne smeta, jer na kraju, ne znam šta me čeka.. jer ipak ovo je za mene avantura... Put na pojedinim mestima postaje boljii i mada su nagibi jaki sasvim prijatan za laganu vožnju... Dolazim do centra sela. Nigde žive duše. Ipak pronalazim jednog domaćina i uveravam se da sam na pravom putu... Dalje nastavljam uz brdo makadamskim putem, koji je sasvim pristojan za put tog tipa... Mada na pojedinim mestima ima i iznenađenja poput ovog potoka... Posle jedno 7 - 8 km nalazim na račvanje i pošto sam gledao na karti a i raspitao se kod meštana, skrećem levo uz brdo, putem koji bi trebao da me vodi na planinu Bobiju, tj do šumarske kuće... Put ovde postaje zahtevniji za vožnju. Uži je, na mestima prolokan i sa kamenjem na putu veličine pesnice... Pogled je divan i evo jedna panoramska fotka...Prolazim kroz zaseok i dalje put počinje pod jakim nagibom...Za mene avantura i pravi izazov... Pri vrhu vidim kuću i taman kad se spremam da stanem i da pitam kuda dalje, izleću dva ogromna psa... ja po gasu i voziii miškooo... Sunce me ogrejalo kad sam izašao na zaravan i video šumarsku kuću i dim koji se vijori iz nje. Parkiram motor i zamolim domaćina za smeštaj. Tada sam mislio da je to planinarski dom. Čovek mi kaže da oni nemaju smeštaj , ali da će me primiti u njihovu kancelariju, jer šumari nisu tu, ali da ne očekujem neki komfor... Kakav komfor i to je bolje od šatora, koji sam ipak poneo sa sobom... Smeštam se i od bajkera pretvaram se u planinara... Put pored kuće vodi uz brdo do vidikovca... Divni predeli, mir, tišina... totalno drugačija priča od pre nekoliko sati... Na pojedinim mestima šuma je toliko gusta, da imate osećaj kao da je pao mrak... na kraju sav trud, biva nagrađen divnim pogledom... E sada pravi ručak. Pasulj sa slaninicom... E sad da napomenem, svu ambalažu sam poneo sa sobom i vratio nazad... greh bi bilo ovde bilo šta baciti i pokvariti ovu lepotu... Posle kratkog zadržavanja vraćam se deo puta nazad i penjem se do vrha Bobije... Prolazim pored repetitora i evo još malo... I evo jedan selfi na vrhu...Prizor nestvaran, veličanstven... sada mi je bilo žao što ovde nisam postavio šator... ali možda drugi put... Sedim jedno dva sata i uživam u pogledu i prirodi, tišini... Već polako pada mrek kad se vraćam nazad. U šumi vidim mravinjak koji je visine do ramena... </div><div><br></div><div>Vraćam se do kuće i sada već zabrinutuh domaćina, da nisam zalutao. Obilazim crkvu brvnaru u blizini, ali to ostavljam za sutra...</div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Posle čaja sa domaćinima i krtke priče smeštam se u svoji vreći i sa nestrpljenjm očekujem sledeći dan... Napolju u 9 sati već mrkli mrak, planinska tišina... kao na drugoj planeti... Ustajem ranom zorom i bacam pogled na vidikovac ispod kuće...</div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>U japankama idem do crkve i izvora da doručkujem... koji osećaj kad vam jutarnja rosa pere noge... umivam se na izvoru i uživam u predelu i razmišljam o ljuskoj tugi i nesreći i podelama u našem narodu, na kraju koja je i dovela da se ova crkva sagradi... ali nećemo o tim temema... priroda je nešto što je velelepno, univerzalno, ne zamenjivo... Doručkujem i uživam u miru i tišini...</div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Pred polazak jedna fotka sa mojim domaćinim ( u sredini ) i šumarem i polazak niz brdo... </div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Moram da priznam da sam se pomalo pribijavao silaska niz ovaj deo puta... ali što bi rekao moj drug Nikola i upotrebiću njegov izraz, Tenere je INSTITUCIJA, motor napravljen za ove predele... prvo, prva a onda i druga brzina i uživancija nizbrdo... potpuna kontrola i uživanje... </div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Silazak na širi put i sada prema asfaltnom putu od Rogačice prema Valjevu... Na raskrsnici u selu idem desno, ipak prema vidikovcu iznada kanjona Trešnjice, staništu beloglavod supa...</div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Tu upoznajem meštanina Zorana, spuštam se kroz selo do vidikovca i vraćam se nazad do glavnog puta... Pa da nešto ostavimo i za sledeći put... hehe... Nastavljam put kroz predivnu prirodu.... kuće isamljene ili po zaseocima... prelepo, ali ipak predpostavljam teško za živeti...</div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Predeli se menjaju od strmih do ravnijih deonica...</div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Pravim pauzu za kaficu... fotografisanje...uživam u prirodi...</div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>Dolazim do raskrsnice, kod čuvene kruške.... </div><div><br></div><div></div><div><br></div><div>I dalje do asfaltnog puta... Na Pašinoj ravni zatičem i na vašar... pauza, čorbica, Valjevo, kafica i pravac kući, Šabac...</div><div>ŠTA REĆI... PREPUN LEPIH UTISAKA...AVANTURA...otvaram enduro svet pred sobom... objedinjujem dve ljubavi, iz mladosti planinarenje i alpinizam iz druge mladosti ,vožnja motorom... divan spoj...</div><div>Nadam se da sam preneo deo impresija sa ovog putovanja i da će nekome ovaj putopis koristiti, ko se upućuje u ove predele ( kao što su meni koristili vaši putopisi)</div><div>a ostalima da sam preneo deo onoga što sam doživeo i uživao...</div><div>VELIKI POZDRAV... Veliko izvinjenje... SVE SAM UKUCAO I KADA SAM UKUCAO sačuvaj izmene INTRNET ME JE JAKO LOŠ... verovatno je i na Bobiji bolji... SVE MI JE ZBRKALO... SUTRA ĆU POKUŠATI PONOVO...

Bio za vikend... Oduševljen, prava avamtura.. priroda prelepa... pišem putopis...

E pa za ovo služe putopisi... Planiram sutra Torničku Bobiju i super mi je došao ovaj putopis...

Super...

Bravo... i za vozača i za suvozača... putopis kao i uvek odličan...

Koji predeli, lepi i zastrašujući u isto vreme... Hrabre sreća prati.. samo napred i srećan put... i čekamo nove izveštaje...

Putopis će biti sjajan , ako ga jednog dana završiš...