Pretpostavka je da je srpski logor (u koji su Turci upali noću) bio u okolini mesta Černomen oko 40ak km uzvodno Maricom od Jedrena. To se nalazi u Grčkoj (Grci ga zovu Ormenio) oko 20-25 km od graničnog prelaza Kastanjes gde smo ušli u Tursku, tako da nismo prošli kroz to mesto. Tim putem se može ući u Bugarsku u Svilengrad, ali je nama cilj bilo Jedrene. Možda drugi put...:). Ineče, ima puno kontraverzi oko te bitke pošto su Turci iznenadlli Srbe na spavanju, potpuno nespremne, a kažu i prilično "pod maliganima", pri čemu su poginula braća Mrnjavčević (kralj Vukašin i despot Uglješa). Kao da je posle toga sve krenulo po zlu...

Deo četvrti – povratak kući preko Makedonije (još „samo“ 1000km) Ujutru shvatamo ozbiljnost situacije kroz koju je prošao (i prolazi) Aleksandropoli tokom nedavnih požara koji su zahvatili ovaj region. Prvo iznenađenje je motor prekriven pepelom koji je napadao tokom noći, a zatim i jutarnja izmaglica koja se nije razišla ni kada je dan uveliko odmakao. Sunca nigde, nebo, more...sve je isto, mutno :(. Očigledno da vatra još uvek negde tinja… "Instant“ plan za taj dan je napravljen, izbegavamo Bugarsku (i još jednu granicu) i idemo direktno u Makedoniju, još jednu (petu po redu) zemlju na našoj ruti. Već smo okrenuli 2000 km i „samo“ još 1000 nas deli do kuće. Plan za taj dan je Lesnovo (udaljeno nešto manje od 500km), poznato po Lesnovskom manastiru iz XIV veka u kojoj se nalazi najčuvenija (i verovatno jedina očuvana) freska Cara Dušana (ona slika iz udžbenika istorije). Put nas vodi pored Komotinija i Ksantija gde su posledice požara katastrofalne, hektari izgorelog rastinja, sve se crni. Kod Kavale se isključujemo sa Ignatia autoputa i vozimo interesantnijim lokalnim putevima do Seresa. Seres (ili ti Ser) je stari srpski grad iz Dušanove Srbije, ali tu o tome nema ni pomena (očekivano). Vrućina je velika pa pravimo neophodnu pauzu za mali predah i osveženje. Od Seresa na granični prelaz kod jezera Dojran brzo stižemo pored još jednog jezera i nacionalnog parka Kerkinis. Iako stalno biramo neke alternativne prelaze, opet neprijatno iznenađenje, gužva, šleperi u koloni, prelaz je mali i nema puno mesta za provlačenje, pa bukvalno vozim po travi, bankini i trotoaru. Grčkim i Makedonskim carinicima motor, očigledno, nije interesantan pa prolazimo ekspresno. Hvala, braćo, to nam treba po ovoj vrelini. Dokopasmo se Strumice i novog autoputa do Štipa, odakle lokalnim putevima preko Zletova stižemo (tačnije penjemo se) u Lesnovo koje se nalazi na 900m nadmorske visine. Posle dve nedelje konačno osetismo svežinu… Lesnovo, Kratovo, Zletovo…sve se to nalazi u krateru davno ugašenog vulkana, pa shvatamo koliko je ovo putovanje u stvari „vulkansko“ (prvo Lezbos, pa sada i ovde). Smeštaj koji smo rezervisali telefonom pola sata pre dolaska je savršen, nalazi se pored samog manastira, a motor sam parkirao na 2m od kreveta, pored prozora, tako da su sve stvari bezbedno prenoćile na njemu. Gostoprimstvo i ljubaznost domaćina je za primer. Uživali smo… Ujutru obilazimo manastir, ima se zaista šta videti, slušamo (uglavnom noviju) istoriju (stariju znamo i sami). Zaključujemo da ova oblast zaslužuje bar vikend varijantu, pošto ima i pećina i drugih tragova vulkanske prošlosti koje treba obići, ali vreme je da se pođe kući, treba „peglati“ još 500km. Opet biramo alternativu, idemo na Prohor Pčinjski, ubrzo se „kačimo“ na autoput i pre prvog mraka stižemo kući. Rezime…putovanje je bilo prelepo, poslužilo nas je vreme, prošli smo 3160km kroz pet država na dva kontinenta, sretali razne divne ljude, videli svakakva čuda, upoznali različite kulture i običaje i obnovili znanje iz istorijskih čitanki i udžbenika geografije. Naravno, naš dvojac bez kormilara je na ovom putovanju, u stvari, bio trio, pošto smo našeg Bendžamina tretirali kao ravnopravnog i brinuli se da li je bezbedno i udobno smešten, da li mu smeta drndanje po makadamu, što je pretovaren koferima i torbama…a pri tome je jedini servis pred put bilo pranje i provera pritiska u gumama, neverovatno!? Motor star 20 godina, pa takve u BMW muzeju u Minhenu kače na zid kao eksponat, a mi…vozi Miško!? Šta reći, osim naklon do zemlje nemačkim inženjerima, al’ su ga opravili, svaka čast !!

Deo treći – „landranje“ po Lezbosu Već prvog jutra uviđamo lepote ovog ostrva i sigurni smo da je izbor bio pravi. Čiste plaže, kristalno more, a i BMW je konačno „rasedlan“ i spreman za „landranje“ po okolini. Kao što rekoh Lezbos je ogroman (treće grčko ostrvo po veličini), razuđena obala ima 320 km dužine, ali put ne ide stalno uz more i gde god da krenete nije blizu, pa tako napravismo 500km „u lokalu“!? Ima dosta makadamskih puteva (pevušim u sebi hit Dubioze kolektiv: „svaki dan sanjam autoban, kud god krenem ono makadam“), izgleda da me maler iz Bugarske prati i dalje. Što je najgore, navigacija te ’ladno vodi tuda kao je sve normalno?? Tako smo jedne noći posle posete drugom delu ostrva „zaglavili“ u nedođiji po makadamu u sred noći, nigde nikog…rekoh ako nam se nešto desi nema ko da nam pomogne, ima mečke da nas pojedu. Neki dan kasnije, put za čuvenu plažu Vatera takođe vodi preko makadamskog puta 10km niz brdo…pa kako ću tek nazad…e, tu sam odustao posle 500m, ne hvala, više ne. Naiđe i džip sa dva grčka vojnika i potvrđuje mi da je u pitanju 10km i da postoji mnogo duži zaobilazni put, nema veze, mislim se, samo da više ne vidim makadam. Žao mi BMW-a, daleko smo odmakli, a treba da nas vrati kući. Jedva sam okrenuo motor da se vratim na asfaltni put. Inače, vulkanska prošlost ostrva je svuda vidljiva, topli izvori pored mora i u samom moru, okamenjena šuma nastala erupcijom vulkana, zbog čega je ceo zapadni deo ostrva kao pejsaž na Mesecu, nisko retko rastinje a i ono je žuto i spaljeno. Istočni deo ostrva je druga priča. Milioni stabala maslina, guste borove šume, opravdavaju naziv „zeleni smaragd“ …vožnja krivudavim putevima je pravo uživanje, kvačilo, jedna niže, gas i kez od uva do uva :)…pa dok drže gume načete makadamom . Još jedna zanimljivost je da je čuveno grčko piće uzo nastalo upravo na Lezbosu i tvrde da je tu najbolji, imaju čak i muzej posvećen ovom piću (naravno posetili, probali, kupili ). Lezbos je poznat i po velikom broju migranata, koji su prilično uništili turističku reputaciju ostrva, ali ne bih o tome… Pakujemo našu "čergu" i poslednju noć se selimo u glavni grad ostrva Mitilini da bi bili blizu trajekta i izbegli stres oko ukrcavanja. Pri povratku u Tursku sve ide po planu, pa gubimo „samo“ 3,5 sata u toj akciji. Koristimo to vreme da napravimo detaljnu rutu za povratak (naravno, opet sve u hodu). Plan je da se preko graničnog prelaza Ipsala opet vratimo u Grčku i noćimo u Aleksandropoliju (da još malo gledamo u more), što je relacija od nešto manje od 400km. Računali smo da je to manji granični prelaz gde nije gužva i tako izgleda dok smo prilazili, ali...hiljade turskih "gastosa" u kilometarskoj koloni u automobilima svih evropskih tablica. Auuh, potpuni debakl, kolona stoji satima na nemilosrdnom Suncu, bez obrazloženja, nema mesta ni motor da provučemo (po dobrom običaju ). Supruga ide u izvidnicu a ja pokušavam da nađem malo hladovine koju pravi neka tabla, da ne bih pao u nesvest. Vraća se... obrazloženje, grčki vojnici blokirali most preko reke Marice koja je ovde granica (naravno most je pola crven, pola plav) i svakih pola sata se smiluju da puste nekoliko vozila (tradicionalno dobri grčko-turski susedski odnosi ). U prvoj turi primenjujemo srpski bezobrazluk i bez pardona se probijamo na čelo kolone i prelazimo u Grčku. Lakše se diše... Stižemo u Aleksandropoli i posle par pokušaja nalazimo smeštaj u hotelu u glavnoj ulici. Plan za danas je ispunjen .

Deo drugi – Galipolje i prelazak u Aziju Ujutru pred polazak, naravno malo šopinga taman da budemo u cajtnotu sa vremenom, ipak treba stići na 400km udaljeni trajekt na vreme (isplovljava u 18h). Vožnja po nečemu što bi trebalo da bude nalik autoputu na 40-ak stepeni po ludačkom bočnom vetru, kao da smo u turbo-rerni. Svašta se da videti na turskim (auto) putevima...traktor, čak i kombajn, pa plast sena ide putem a ispod sed jedva nazire kamion i na kraju, čovek vozi skuter zaustavnom trakom u kontra smeru!? Inače, naš BMW ima siluetu k’o omanji kamion, sreća što je tako natovaren težak pola tone pa nas vetar ne baca levo-desno, ali nam udari vetra skoro skidaju kacige sa glava. Ništa nije bolje ni preko Galipolja, a tek na novom mostu preko Dardanela (Čanakale 1915) koji spaja Evropu i Aziju…vozimo 40-50 km/h trudeći se da ostanemo u svojoj traci. Most je impresivno građevinsko čudo i vrhunsko inženjersko dostignuće (ipak su Turci poznati graditelji ćuprija) a sa njega prekookeanski brodovi izgledaju kao čamci na Tamišu. To je najduži viseći most na svetu sa dva pilona viša od 300m i naravno, ofarban je u patriotske crveno-bele boje. Za pet minuta smo u azijskom delu Turske, i ubrzo silazimo na rivijeru (nama nepoznata letovališta), tri trake u jednom smeru kroz naseljena mesta pored samih plaža, svi voze kao ludi, kupači pretrčavaju put sa peškirima preko ramena…samo da ne smaknemo nekoga u tom haosu. U Ajvalik na trajekt stižemo u minut (obavezan sat pre polaska) i odmah nas ubacuju „u mašinu“ (ne stigosmo ni da jedemo nešto)…parkiraj motor ovde, čekiraj se u agenciji preko puta, pasoška kontrola, plati agencijsku taksu…sve to traje. Trajekt (valjda zbog tog jakog vetra) kasni sat i po, tako da imamo vremena za ćaskanje sa kolegama bajkerima iz Nemačke i posetu malom FreeShop-u. Sada je sve mnogo opuštenije, nema više trke sa vremenom, ali Lezbos je veliki, treba stići i do smeštaja koji je udaljen 45km od luke, a noć se približava. Trajekt putuje sat i po i već se smrklo kada smo pristali u luku Mitilini na Lezbosu. Opet carinska procedura i sve u svemu ode čitavih 5 sati (!?) od kada smo stali u red za trajekt u Turskoj. Samo malo više nam je trebalo da savladamo 400km od Jedrena. Srećom, još u luci nam prilazi Grk koji je prepoznao naše tablice (pozdravlja nas sa "Zdravo Pančevo") i kaže da je početkom 90-tih studirao stomatologiju u Temišvaru pa ima prijatelje u Pančevu i okolini, a sada ima privatnu ordinaciju na Lezbosu. Doktor je inače i ozbiljan bajker (Ducati Multistrada sa kojom je ovog leta obilazio Transalpinu i Transfagarašan) i u toku plovidbe nam daje osnovne informacije o ostrvu, šta posetiti, gde otići…Na kraju nas i sprovodi iz grada, daje kontakt telefon i instrukcije kako da stignemo do smeštaja. Hvala mu do neba, bilo bi baš teško snaći se, mrak, uski nepoznati krivudavi putevi…brat bajker, uvek i svuda! U neko „zlo doba“ stižemo do apartmana, izvinjavamo se na kašnjenju, ali gazdarica je tu, očekuje nas, tako da je sve OK. Posle celodnevnog putovanja, uz šum talasa spavamo kao bebe …

Kada su u pitanju višednevna (više nedeljna) moto putovanja, moja draga saputnica i ja svakako nismo primer detaljnog planiranja, pošto mi to radimo samo okvirno, dok ćemo se, za detalje, već usput dogovoriti. Na kažem da je to pametno, ali kod nas je to jednostavno tako. U skladu sa tim, ovog puta smo znali samo da imamo na raspolaganju dve nedelje, da je konačna destinacija grčko ostrvo Lezbos na koje stižemo trajektom iz grada Ajvalik u azijskom delu Turske. Ali krenimo od početka… Deo prvi - Off-road kroz Bugarsku Kako se dan polaska približavao „neizdrž“ je postajao sve veći, pa je naprečac doneta odluka da se krene u petak predveče (umesto planirane subote) i, po proverenoj varijanti, stigne na prenoćište u Pirot, čime bi put skratili za neinventivnih 300-ak km autoputa. Na brzinu završavamo pakovanje, rutinski vozimo i bez trošenja previše emocija stižemo u Pirot. U međuvremenu sam na BMW ugradio dodatne farove što je večernju vožnju učinilo sasvim prihvatljivom. Noćenje, doručak i prava avantura može da počne. Nisam ni sanjao kakva… Na granici je očekivana gužva, ali uspevamo da se provučemo i ulazimo u Bugarsku. Sa posebnim nestrpljenjem i radošću čekamo dogovoreni susret sa Nešom, našim bivšim sugrađaninom i poznatim članom BJB foruma (alias „Furious Panda“- autor neprevaziđenog putopisa o putovanju na Nordcap ) u bajkerskoj kafani „Route 80“ na putu za Sofiju. Naravno, priči nikad kraja, ali moramo dalje, daleko putujemo… Sama vožnja autoputem kroz Bugarsku ne bi zaslužila više od par rečenica u ovom putopisu, ali…kad ja tamo, a ono međutim . Neša nas ispraća do ulaza u Sofiju, i pokazuje pravac kojeg treba da se držimo. Samo treba da pratimo putokaze za Plovdiv, a dalje prema Turskoj i Jedrenama već znamo prolazili smo skoro tuda. Lako i jednostavno, zar ne? Da, ali za pametne i pismene. Ja pripadam generaciji koja je putovala dok navigacije nisu izmišljene već se put nalazio pomoću putokaza i auto karata, tako da i danas imam dilemu da li da verujem navigaciji ili sopstvenim očima i osećaju. Kao navigaciju, ja u stvari, koristim mobilni telefon koji ima lošu osobinu da se ugasi kada se pregreje na Suncu, što se i sad desilo. Ne brinem se previše, uključiće se sam ponovo kada se ohladi, uostalom za pismene postoje putokazi. Kako se desilo da smo negde omašili skretanje za Plovdiv, nemam objašnjenje, tek posle jedno pola sata telefon se pali i ja, u panici shvatam da je plava tačka koja označava naš položaj prilično daleko od plave linije zacrtane rute . Pa da, em smo zajedno konstatovali da nam je put nepoznat (a kao prošli smo tuda skoro!?) a ne sećamo se da je skoro bio neki putokaz za Plovdiv. Šta nam je činiti, nazad za Sofiju ili postoji neka alternativa? Uočavamo da postoji neki lokalni put koji bi možda mogao da nas vrati na krak autoputa za Plovdiv. Da probamo…ne deluje predaleko. Silazimo sa autoputa (kojim bi, inače, stigli u Varnu na Crno more, a krenuli smo na Egejsko!?) i vozimo se lokalnim putevima kroz zelenilo i bugarska sela. Pa dobro, nije loše, može da bude i zanimljivije nego dosadan autoput. Posle nekog vremena vidim da se plava tačka sporo približava zacrtanoj plavoj liniji, a put je sve lošiji… Počinje slalom između rupa, asfalta je sve manje, ali ne odustajemo (uostalom „svaki put vodi negde“), sve dok iza jedne okuke ne nabasasmo na policijski auto!? Verovatno su čuli motor pre nego što su nas videli, ali izraz njihovih lica kada su videli naš dvojac bez kormilara ne može se opisati. Mislim da bi se manje iznenadili da su sletela dva Marsovca u letećem tanjiru. Stajem sam, nisu morali da nas zaustavljaju…počinjem da kukam: - „Bratko, pomagaj, izgubili smo se, kuda vodi ovaj put“? Obilaze oko motora, sa nevericom gledaju u tablice: - „Kak stigna do tuka ?" - „Nemam pojma, mogu li ovuda do Pazarčika i Plovdiva?" - „Ne može, put je zatvoren, moraš nazad do Sofije, pa okolo“ - „Nemoj bratko, molim te, do Sofije mi treba dva sata…kako bre zatvoren?" - „Taka, ot 2014“ - „A…devet godina zatvoren, šta ću sad !?!?!?!?" Drugi policajac nekako procedi kroz zube da bi motorom možda mogao da se provučem ali polako i pažljivo. Nemamo kud, zahvaljujem se što nas nisu vratili nazad i krećemo. Nisu nam ni dokumente tražili… Da se odmah razumemo, nisam neki off-road vozač sa iskustvom, odavno nemam prilike a ni ambicija za takve moto avanture, i na kraju nemam ni takav motor. Pretovareni BMW R1150RS sa nas dvoje, nikako nije pravi zbor za ovakav poduhvat. Off-road u pravom smislu te reči, više nema asfalta, samo makadam i zemlja sa koje su planinske kiše sprale sve i ostavile vododerine. Možda to nije više od par desetina kilometara, ali mi se učinilo da nema kraja, prva, druga, pa opet prva… Iako je put zatvoren tolike godine, lokalci ga koriste tako da smo susreli nekoliko automobila čak i jednog sa kamp prikolicom (veći ludak od nas??). Posle dva sata mrcvarenja planinskim bespućem konačno se dokopasmo asfalta i autoputa za Plovdiv gde stajemo na prvoj pumpi da se okrepimo i dođemo sebi. A i da proverimo da nije nešto otpalo sa motora ili nas...Deluje da je sve OK, BMW je položio težak ispit . Prošli smo kroz lepe planinske predele ali ja zaista nisam imao vremena da uživam u pogledu. Javljamo se našem drugu Neši u Sofiju, čovek je u šoku , očekivao je da se, posle četiri sata, javimo iz Turske, a ne iz Plovdiva na svega 150 km od mesta gde smo se rastali!? Kako bre, kuda ste išli… e, to je duga priča, taj put postoji valjda samo na bugarskim (i ruskim) vojnim kartama . Naravno, kasnimo bar dva sata u Jedrene, stižemo po mraku u hotel koji smo bukirali. Srećom primaju nas, a opuštena atmosfera na ulicama i baklave popravljaju utisak nakon ovog neplanirano teškog dana…

Svaka čast momci . Ovo vaše putovanje samo pokazuje da "boj ne bije svijetlo oružje" i da malim motorima može da se napravi velika stvar. Mi što vozimo motore velike k'o SCANIA mislimo (pogrešno) da je veličina bitna...

Vredi svaku paru, a možda smo se i sreli u subotu. Bilo je puno motora, valjda zbog tog moto skupa kod Anine? Nacionalni parkovi Nera, Semenic, banja Herculane, ima se šta videti. Rumunija kao deo EU više nije tako jeftina, ali je još uvek prihvatljiva za džep prosečnog srpskog bajkera. Sad kada ste "skinuli nevinost" nebo je granica.... Preporučujem tri trans-a...nakraći i najbliži Transemenik, malo dalju i fascinantnu Transalpinu (bio, treba bar vikend+) i najdalji Transfagarašan (kod mene pod MUST TO DO u najskorije vreme, ali treba produženi vikend+), Pozz,

Kada osvane subota, i kada iznenada shvatite da ste ceo vikend oslobođeni roditeljskih i drugih obaveza, a pri tome je vremenska prognoza više nego povoljna, mora se brzo razmišljati. Dobro, u našem slučaju ne baš tako brzo, ali do podneva smo bili spremni. Pravac Rumunija, nacionalni park i vikend skijalište Semenik i put koji spaja Rešicu i Slatina-Timis i zove se (a kako drugačije) „Trans Semenik“. Zatim bi se spustili preko Karansebeša do Oršave na Dunavu, pa rumunskom stranom nazad do graničnog prelaza Kaluđerovo. Relacija je oko 600km, a pred sobom imamo dan i po. Polazimo dobro poznatim putem prema Beloj Crkvi, uživajući (kao i svaki put) u vožnji kroz pejsaže Deliblatske peščare. Brzo prolazimo carinske kontrole i stižemo u obližnju Oravicu, odakle put ulazi u nacionalni park i postaje izuzetno zanimljiv, dobrog je kvaliteta, krivuda kroz šumu i pored napuštenih radničkih naselja vodi do rudarskog grada Anina. Uz put saznajemo da se tu održava moto skup, ali ovog puta imamo druge planove. Od Anine prema Rešici uporno pokušavamo da pronađemo način da nekom prečicom stignemo do Semenika. Kod mesta Karašova, na obali Karaša (protiče i kroz naš deo Banata) pored puta vidimo kafanu sa puno motora ispred i, naravno, to je mesto za brejk i lagani ručak. Tek tada vidimo da su tablice na motorima nemačke, da na jednom piše „Romanian tour 2023“ i da ih ima 20-ak. Ubrzo se pakuju i odlaze a ja koristim priliku da jednog domaćeg bajkera pitam za put koji tražim. Gleda u moj teški BMW natovaren sa nas dvoje, vrti glavom, vidim da baš nije voljan da me pošalje u tu avanturu, ali na moje insistiranje pristaje…uhh . Prvi pokušaj se završio posle par kilometara kada je ispred lokalne prodavnice prestao kakav-takav asfalt. Ljudi piju pivo i gledaju dvoje entuzijasta koji su stižu na motoru . Srećom, jedan je Srbin i objašnjava nam da je to put težak i za džipove i da motorom nemam šta tu da tražim. Na levo krug, idemo dalje… Inače, ovo je kraj gde srpski jezik još uvek prolazi (konobari, muzika u kafani…). Ne odustajemo, pa u sledećem selu Doman, pokušavamo ponovo. Ovde ne pomažu navigacije, Google mape…pitamo za put (kartu čitaj, seljaka pitaj ), a čovek nam na čudnoj mešavini rumunskog-engleskog-nemačkog jezika kaže da je to „drum forest“, pa zaključujemo da je to šumski put i opet na levo krug. Ipak se mora u Rešicu kako Bog zapoveda, tj. kako su nas svi upućivali. Od Rešice put postaje pravi planinski, to je početak Trans Semenika koji je dugačak oko 60 km i završava se kod mesta Slatina-Timis. Negde na polovini je skretanje za skijalište, oko 7km groznog puta…delimično asfalt, delovi pod kockom, izbrazdani beton… ako imate nekog R-a ili niski kruzer ovo nije za vas, poispadaće vam plombe iz zuba, idealno je za izbacivanje kamena iz bubrega . Pravo čudo da ništa nije otpalo sa BMWa (ili sa nas), bar se nadam?? Za ovaj deo kažu da je bogat snegom, nadmorska visina je preko 1400m, ume da padne i po dva metra pa je verovatno ovaj put takav da bi mogao da se prođe i po snegu i ledu? Samo „skijalište“ (dva zarđala ski lifta, nisam siguran da uopšte rade) je više kao neka kombinacija Peštera i Zlatibora, liči na visoravan ima lep pogled na okolinu, nije napadnut objektima, samo ogromnim antenskim stubovima koji baš ruže ambijent. Uživamo u miru i tišini, ali shvatamo da će Sunce brzo da zađe, da smo u Nedođiji a da nemamo nikakav smeštaj za noćas (!?). Ideš u inostranstvo, a nisi ni kliknuo na Booking.com…baš pametno Krećemo u potragu za smeštajem ali naravno, postaje sve hladnije (ipak se vozimo kroz šumu), vadi se iz kofera sve što se može staviti na sebe. Možda bi i sve bilo lakše da posle desetak km nismo naišli na neki sređeni kamp i veliki parking prepun automobila (opet!?) nemačkih tablica. Šta li su navalili na Rumuniju, zna li neko?? Pravi nemački vašar u sred Rumunije, toči se pivo , peku kobaje, orkestar u kožnim bermudama svira, Švabe tancuju…da ne poveruješ. Stajemo, gledamo to čudo, ali moramo dalje treba obezbediti spavanje. Vozimo sada već po mraku, po krivinama, planinskim putem koji je solidan ali se često pojavljuju baš velike rupe pa treba biti oprezan. Palim moja nova dodatna svetla (made in China), dosta mi pomažu i vidim da nisam džabe dao čitavih 7 evra po komadu. U par lepih pansiona pored akumulacionog jezera pokušavamo da nađemo sobu ali ćorak, Švabe sve "okupirale" (zar opet ). Očekivanja od mesta Slatina-Timis su ipak bila nerealna, to je smo malo veće selo u kome ne radi ništa, nema žive duše na ulici…a subota veče, leto!? Na kraju ipak stižemo u Karansebeš, grad na obali Tamiša (koji teče i kroz moje Pančevo), već je 22h i uz pomoć lokalne gospođe taksiste koja govori samo rumunski nekako pronalazimo hotel koji nas prima na konačište. Dobro je, nećemo spavati na klupi u parku. Ista situacija i ovde, subota veče, letnje doba a u 23h ništa više ne radi, nemaš gde da sedneš, gde da jedeš…mi iz Srbije to ne razumemo!? Sreća, nađosmo jednu non-stop prodavnicu tek da ne spavamo gladni. Ujutru krećemo prema Dunavu, kupujemo uz put lokalne specijalitete (u BMW-ovim koferima se uvek nađe mesto za koju flajku rakije ), ali svraćamo u Banju Herkulane koja je poznata još iz doba Rimskih imperatora po toplim izvorima lekovite vode. Koristimo priliku da se „bućnemo“ u toplu vodu (idealno za koske matorog bajkera), ali i u hladnu reku Černu (dok smo još mladi) . Dobrim putem brzo stižemo u Oršavu, koja podseća na morsku rivijeru, veliki Dunav, dugačko šetalište, gužva, kafići, čamci... Rumunskom obalom Dunava sam prošao pre desetak godina, ali sada ništa ne prepoznajem? Od privatnih vila i lux pansiona ne vidi se Dunav (!?), kapital EU se ovde nije štedeo. Deo oko Decebalovog lika u steni je pretvoren u priličan vašar, gužva, ulični prodavci svega i svačega, vožnja čamcima. Jedva nalazimo malo mesta za motor, slikamo se i bežimo iz tog haosa. Takođe, jedva nalazimo mesto gde se služi riba (na samoj obali Dunava??), valjda je i to uticaj EU…bitno je da je fancy, nema više prave riblje kafane. Naše kafane u okolini Bele Crkve su zakon, keva. Gledamo preko Dunava majku Srbiju, promiču Donji Milanovac, Golubac…i po mraku stižemo u Kaluđerovo. Palim moja nenaštelovana „made in China“ svetla, osvetljavam avione na nebu, svi mi blicaju, ali rutinski, dobro poznatim putem stižemo do kuće . Za manje od 36 sati, prešli smo 630km kroz nacionalni park Semenik, banjali se u banji i hladnoj reci, vozili se Đerdapskom klisurom pored Dunava…to može samo motorom, ipak je to druga dimenzija putovanja. Ko ne veruje, neka proba !

Kada dođe vreme za trošenje "starog" godišnjeg odmora, a pri tome treba uklopiti profesionalne obaveze sa roditeljskim (ispitni rokovi, matura, prijemni ispit), pitanje je uvek isto...kada i kuda? Sreće, pa moja lepša polovina i ja brzo razmišljamo i donosimo odluke kada je neka moto tura u pitanju Termin, poslednja nedelja juna. Nakon prošlogodišnjeg putovanja po zapadnom delu Balkanskog poluostrva, logično je bilo poći i malo istočnije, a pošto nikada nismo bili motorom u Bugarskoj, eto ideje za početak. Plan je zaokružen dodavanjem Grčke (brčkanje u Kavali), stare turske prestonice Jedrena i povratkom "Maričkim koridorom" preko Sofije. Na rapolaganju nedelju dana i 2K kilometara, ambiciozno... Da ne gubimo vreme, a i dani su bili topli, krećemo kasno popodne (!?), a plan je da se dovučemo do Pirota gde bi noćili. Nije baš da volim i preporučujem putovanja motorom noću, ali dođu godine pa čovek malo podetinji . Srećom autoput od Niša, gde se već dobrano smrklo, je nov i neopterećen (verovatno ni Turci još nisu krenuli kući) pa brzo napredujemo i stižemo do Pirota. Samo da dodam, novi autoput nije previše osvetljen a naš stari BMW je bez neonskih, laserskih, halogenih i ostalih HiTech svetala (izgleda da ću morati da poradim na tome ). Ujutru, ključ u bravu i paljba...preko Sofije stižemo u Bansko, najpoznatiji bugarski ski centar (pasionirani skijaši ne propuštaju skijališta ni leti) gde smo napravili pauzu i probali lokalne specijalitete. Put od Banskog do Drame u Grčkoj je najlepši na celoj turi. Lepe krivine, put kroz zelenilo, jednom reči...uživanje. Granični prelaz je neopterećen, brzo smo prošli carinske formalnosti. Kada se krene od Drame ka Kavali uticaj mora počinje da se oseća, mada se more ne vidi....u stvari ne vidi se ni kada vidite putokaz Kavala 5km!? Kavala, nama već poznata, ne previše turistička destinacija, više kao polazna stanica za trajekt za Tasos, ali smo uživali tri dana (kupanje u predsezoni ima svoje prednosti ). Pakujemo se i polazimo u nepoznato, u tom delu istočne Grčke nikada nismo bili, tu ne dolaze srpski turiski, agencije ih ne dovode autobusima...To je oblast gde se reke ulivaju u more, plodne delte, nepregledne plantaže pune voća i povrća (kivi i ostale egzotike). Smenjuju se gradovi Ksanti, Komotini, Aleksandropoli - poslednji veći grad u Grčkoj, gde pravimo pauzu za još jedno kupanje pre nego što smo, k'o naši stari leta Gospodnjeg 1371. izbili na istorijsku reku Maricu, koju u Grčkoj zovu Evros (!?) i koja od tog momenta postaje granica između Grčke i Turske i prati nas narednih 300 km. Odlučujemo se da prema oblasti gde se 1371. odigrala Marička bitka ipak vozimo grčkom stranom granice do Orestijade gde na prelazu Kastanjes konačno prelazimo u Tursku. To je posebna priča...tri kontrolna punkta, brkati carinici, beskonačno gledanje pasoša, zelenog kartona, vozačke dozvole...snimanje lica kamerom, ali konačno stogosmo u Jedrene udaljenom od Grčke svega 8 km. Grad na Marici, Prestonica Otomanskog carstva pre pada Konstantinopolja 1453., sedište Turskih sultana, poznato po jednoj od većih džamija u islamskom svetu, po kamenim mostovima kao "na Drini ćuprija" koji su još uvek u savršenom stanju i u funkciji odvijanja saobraćaja (a građeni su u XVII veku!?). Smeštamo se u mali hotel u centru, domaćini su beskrajno ljubazni, ali naziremo problem, hotel nema parking za motor...BMW ostaje na ulici, vlasnik nas ubeđuje da neće biti problema. Ja nisam oduševljen ali nemamo kud, ostaje da mu verujemo. Naravno da je sve bilo OK . Posle dva dana obilaska grada, muzeja, šopinga (da, da, iako smo na motoru, ipak su Turci šampioni trgovine ) sa najlepšim utiscima napuštamo Jedrene i vozimo prema granici sa Bugarskom udaljenom svega 18 km, gde na graničnom prelazu za koji kažu da je jedan od najvećih na svetu (!?) opet prolazimo trostruku proveru i ulazimo u Bugarsku. I dalje smo na "Maričkom koridoru" a cilj za taj dan je Borovec, drugi najvažniji bugarski ski centar, gde smo rezervisali noćenje. Za razliku od Banskog koje je živo cele godine, Borovec je prilično "mrtav" van ski sezone, ako ne računamo one likove što se biciklima spuštaju niz ski staze (posle kažu da smo ludi mi što vozimo motore, da vidiš tek ove ???) , ali nam to ne smeta da uživamo u zelenilu i vožnji žičarom. Inače, na ovoj planini izvire Marica, tako da smo praktično prošli ceo njen tok od ušća u more. Još malo smo se vozili lepim krivudavim putem oko velikog veštačkog Iskar jezera pre nego što smo se dokopali obilaznice oko Sofije koja nas je bezbedno vratila do majke Srbije a sa prvim sumrakom i kuće. Šta reći...osam dana, 2000 km kroz četiri zemlje uspešno smo izbegavali kišu, vozili se kroz planine i pored mora, probali lokalne specijalitete, šopingovali, obnovili znanje o srpskoj istoriji. Nosimo najlepše utiske sa ovog putovanja, uskoro se vraćamo u taj deo sveta, ali o tome u sledećem putopisu. Na kraju, sve pohvale za našeg vernog saputnika BMW1150RS "bavarskog gutača kilometara", koji je sve ovo "junački" podneo, a nismo ga štedeli uopšte....

Dragan je u pravu, ne bih da se ponavljam, a pogotovo da negativnom energijom kvarim lepe opise u ovim postovima :). A i dalje mi je kiselo kada se setim i pričam o tome :(...

Bravo momci, svaka čast :):):). S obzirom da sam i prošle godine (Saranda) i pre dve nedelje bio u Albaniji (Skadar) apsolutno se slažem sa utiscima. Ljudi su ljubazni, preusretljivi prema turistima (čak i na motoru) a Skadar je za svaku preporuku. Nažalost većina ovih tura podrazumeva put preko CG, što je, bar što se mene tiče, apsolutno za izbegavanje!!! Na ovom putu za Skadar, posle svih lepih utisaka (računajući i Trebinje :)) doživeo sam neprijatnosti sa policijom u Danilovgradu, gde sam privođen i tretiran kao običan kriminalac!? Posle 40 godina na motoru i 55 godina života ovakva poniženja mi ne trebaju. Pregazio sam dobar deo Evrope, ali ovo je previše, ne hvala!!! Otišao bih opet u Albaniju, ali ispada da je bolje ići preko KiM, što sam probao prošle godine, bez ikakvih problem ili neprijatnosti.

Lepo i inspirativno napisano, bravo majstore :). Drago mi je da si prošao ovu turu bez ikakvih neprijatnosti ("neslana" šala u Albaniji nije ozbiljna), pogotovo sa CG policijom koje postaju već redovna pojava. I to sam na motoru... Ja sam skoro identičnu turu (samo sa odlaskom preko Ulcinja u Skadar i povratak preko Ostroga) prošao ovog meseca ali sa neverovatnom epizodom privođenja na putu Danilovgrad-Nikšić, kod dežurnog sudije u policijsku stanicu u Danilovgradu. Bahat odnos, ponižavanje....maltretiranje i mene i supruge...CG zaobilazim u širokom luku. Ne hvala, posle 40 godina na motoru i 55 godina života to mi ne treba.

Pozdrav svima, žao mi je kada čujem da je nekom ovakav peh pokvario nesumnjivo sjajne utiske koje ove godine svi nosimo iz Trebinja, ali nadam se da će sve biti OK i da ćemo se i dalje sretati na drumu...ali ipak podalje od CG, gde su neprijatnosti postale više redovna pojava nego pojedinačni slučaj. Moje iskustvo ove godine je definitivno zapečatilo odluku da CG zaobilazim u širokom luku. Takođe sam, sa suprugom, istog dana (u nedelju nakon susreta u Trebinju) krenuo preko Graba u Boku Kotorsku. Nakon kupanja, ručka nastavili smo preko Kotora, Budve, Bara i Ulcinja da bi do uveče završili u Skadru u Albaniji, gde smo proveli tri dana i nosimo najlepše utiske. Ljudi su ljubazni, ima se šta videti, cene su pristojne, za svaku preporuku. Plan je bio povratak drugom stranom jezera preko Podgorice pa na Ostrog...kakva greška?? Na putu Danilovgrad-Nikšić bio sam priveden i tretiran kao najgori kriminalac!? Šta se desilo? Vozmo lagano u koloni, motor pretovaren, nigde ne žurimo, a iz suprotnog pravca nam "blicaju" i upozoravaju nas da ima policije...OK, ništa strašno, mislim...Ispred mene šleper, isprekidana linija, krećem u preticanje, ništa opasno, prazan put i kada sam stigao do kabine šlepera vidim sa desne strane znak zabrane preticanja i brzo se vraćam na svoju traku (već počinje puna/isprekidana). U tom momentu krajičkom oka vidim policajca koji iskače iz jarka sa suprotne strane puta (!?) i maše tablicom držeći se za kapu (to je ta patrola koja je radarom "pucala" vozila iz suprotnog smera, logično). Već sam prošao, ne vozim brzo, počinjem da usporavam, gledam u retrovizor, okrećem se, ali ne mogu da zaključim da je mahao meni (namerno kažem mahao, a ne po propisu zaustavljao). Ionako ne mogu da stanem, magistrala, metalna ograda desno, šleper koji ide iza mene punom brzinom...opasno. Ma nije to meni, zašto bi, nisam išao brzo, nije me snimao radar, jesam malo zakačio onu punu/isprekidanu, ali ništa strašno, od šlepera nisam video znak na vreme. Nastavljam lagano 80kmh, i posle par kilometara vidim rotacije u retrovizoru...ali ne pale sirene pošto čekaju da vide koje su tablice. E SRB...nije DE, ili SLO, samo bi se okrenuli, ali čovek na motoru iz Srbije sigurno je kriminalac. i počinje cirkus...te zašto si bežao, te nisi stao, te si preticao preko pune...ne pomažu objašnjenja da su sa suprotne strane puta, da me nisu zaustavljali blagovremeno i po propisu, da nisam imao gde da stanem, da nisam mogao da vidim znak na vreme. Privode me kao kriminalca direktno u stanicu u Danilovgradu kod dežurnog sudije, pretresaju, zavrću majicu (da ne nosim pištolj, valjda!?), pri čemu (šok???) moju suprugu sa sve motorom i stvarima ostavljaju na proširenju pored puta 20 km daleko od Danilovgrada, na direktnom Suncu. Na pitanje zašto to rade, mogao sam da vozim za njima, ionako su mi uzeli dokumente, gde da bežim u stranoj zemlji....kao "o tome si treb'a ranije da misliš, polazi". U stanici me stavljaju da sedim ispred pritvorske ćelije i da čekam sudiju da me pozove. Da ne pominjem da mi se sve vreme obraćaju sa TI, govore mi da lažem... Gospođa sudija je bila više nego iznenađena kada sam ušao...očekivala je istetoviranog, sa pirsingom i minđušama, baš sam je razočarao, nisam stereotip bajkera iz filmova ;). Samo sam je zamolio da ostane zabeleženo kako mi se obraćaju i da sam turista i na kraju strani državljanin. Naravno, sišao je načelnik sve se rešilo sa dva telefonska poziva, posle su me brže-bolje vratili kod supruge, izvinjavajući se uz put, "i mi smo ljudi, nijesmo rogati"...ali ceo cirkus traje više od sata. Napominjem da imam 55 godina, da sam na motoru više od 40, da sam prošao dobar deo Evrope, ali ovakav tretman nisam doživeo, skandalozno!!! Citirao bih na kraju Vladiku NJegoša: "U glavu mi pamet ućeraste, od tada smo viši prijatelji". Iako sam jednim delom poreklom iz Boke, sa razočarenjem sam zaključio da smo ipak nepoželjni u CG i da je treba zaobilaziti u širokom luku!!

Pozdrav svim članovima foruma. Ja sam Aca iz Pančeva, stari - novi član pošto sam zaboravio sve šifre i passworde pa sam se ponovo registrovao. Interesuje me da li neko iz okoline blize ili dalje, planira put u Brno na moto GP. Ja bio prošle godine i šta da kazem,... što bi rekli mlađi, vrh brate. Ove godine nemam društvo, pa bih mogao da se "zakačim" nekome,...