Pogled sa tvrđave Belogradchik, Bugarska...

Naravno! Čujemo se za vikend.

Hvala Bane Vidi ovako, ja sam potrošio tačno 380 Eura samo na putu, neračunajući troškove koje sam imao ovde( klopa, putno osiguranje, nova prednja guma...)

Tara je majka, nema šta! Pratim ps. jedan predlog... ako hoćeš, stavljaj slike da se vide u većem formatu a ne u thumbnail-ovima

Dan #10 Došao je i taj dan, vreme je da se ide kući... :'( Svraćamo kod kurte na komplet lepinju Mljac... Kući idemo preko Bajine Bašte na Loznicu, Šabac itd... Drina... i jedna zajednička za kraj... Usput svraćamo u Banju Koviljaču na sladoled i limunadu. Ovde ponovo počinju problemi sa akumulatorom na tdm-u. Palimo na guranje i nastavljamo dalje preko Loznice do Šabca. Usput nailazimo i na prvu saobraćajku... naravno u Srbiji... I tako natenane stižemo do Rume gde posle večere i kraće pauze kod Minićevih, nas napušta grug Miroslav. Dalje do Novog Sada vozimo Milan i ja. U Ns-u se rastajemo i nas dvojica, Milan skreće ka Kikindi a ja za B.Petrovac Šta reći na kraju? Za nama je oko 3500 km... Ovaj putopis smo hteli da nazovemo ''put u sto kuraca'' jer smo stvarno za ovih deset dana obišli i videli sve i svašta, preživeli četiri godišnja doba, lomili srca devojkama širom Balkana... Tekst, slike, sve je to samo jedan mali deo ove nezaboravne avanture. p.s. Drugari, hvala vam! Sa vama i na kraj sveta!

Dan #9 Mamurno jutro na Vlasini... Idemo kući??? Ne!!! Današnji cilj Tara, ali odakle? Preko Kopaonika, Peštera, Zlatara i Zlatibora! Predlog se usvaja jednoglasno, sa tri DA! Pakujemo stvari i krećemo dalje. Spuštamo se ka Surdulici gde stajemo na doručak. U međuvremenu sam se čuo sa Ivanom (Bopk) da se vidimo kad stignemo u Prokuplje. Stižemo u Prokuplje. Na ulazu u grad nas čeka drug Ivan. Zajedno idemo na kafu u restoran na brdo Hisar, sa kojeg se pruža lep pogled na grad. Ovde smo iskulirali nekih sat vremena.. Rastajemo se sa Ivanom, kojem je bila važnija montaža automt.podmazivača lanca, od vožnje sa nama... Dalje idemo na Kopaonik preko Brzeća i Brusa. Jedna slika sa Kopa... i još dve Od Kopaonika se spuštamo na Biljanovac preko Jošaničke banje, odakle se uključujemo na ibarsku magistralu i peglamo do Novog Pazara. U Novom Pazaru, normalno, stajemo na ćevape... koje nismo stigli da slikamo... Pauza u Pazaru Vreme je da se krene dalje. Od N.Pazara vozimo do Nove Varoši preko Sjenice i Pešterske visoravni. Na Pešteru nisam stigao da slikam... Ove slike sam pozajmio od svoje prošlogodišnje ture da upotpunim rutu... Nije se puno promenilo Negdde kod Zlatara odakle odprilike kreće odličan put sve do skretanja za Kremnu... Peglanje! Zlatar, Nova Varoš, Zlatarsko jezero, Zlatibor... po meni jedan od najboljih ako ne i najbolji put u Srbiji... Kod Kneževića skrećemo za Kremnu odakle stižemo na Kaluđerse bare (Tara). Ponovo na domaćem terenu Kamp postavljamo ispred nekog retsorana Večera, zeza, i krevet, doduše majka nam je otišla u švaleraciju...

Konačno stižemo u domovinu! Posle kraće pauze na granici, nastavljamo dalje ka Vlasini. Usput skrećemo u Vranje na ručak. Ovde moje magare slavi 69-ti rođenrdan... Malo se raspitali gde ima da se klopa i dobili preporuku da obavezno idemo u etno restoran Gradska meana. Nismo pogrešili... Posle obilnog ručka, nekako uspevamo da dođemo ksebi i nastavljamo dalje ka Vladičinom Hanu i Surdulici. Od Surdulice se penjemo ka Vlasini dobro poznatim putem. Vlasina... Stižemo do kampa na Vlasini, gde uspevam da dogovorim ulaz po promotivnoj (četiri piva) ceni, za koju dobijamo kamp mesto za dva šatora, struju, wc, kupatilo sa toplom vodom... Veče provodimo u društvu sa domaćinima u komšijskom hipi kampu pored vatre uz pivo i gitaru...

Stižemo do Soluna. I dalje slušamo putokaze i pratimo put za Makedoniju. Gledam ja u navigaciju i vidim da smo na totalno drugom kraju grada... tačnije, u grad nismo trebali da uđemo. Stop! Nešto nije u redu, a na putokazu još uvek stoji Makedonija. Jedino što nismo primetili na vreme je da pored reči Makedonija stoji simbol za aerodrom... shit! Mi se uputili prema aerodromu makedonia... a ne prema državi Makedoniji... Ništa, navigacijo izvini, vadi nas iz gradske gužve, i to što pre!!! I tako posle lutanja po Solunu, konačno stižemo na E75, ponovo na pravom putu Za gorivo smo u Grčkoj potrošili samo 10 eura... jer je litra oko 1.7 e! To nam je bilo dovoljno da stignemo do Makedonije na znatno jeftinije. Makedonija... Kroz celu Makedoniju vozimo autoputem... Reka Vardar... Negde usput slavimo i 50-ti rođendan Stajemo kod arheološkog nalazišta Stobi, u koji nisu hteli da nas puste bez plaćanja... Denare nismo imali, dinare nisu hteli, a eure nedamo! jedna slika spolja i palimo dalje.

Za rumuniju, tj. fagaraš i transalpinu ti je dovoljno dva, eventualno tri dana... možda odvojimo još jedan vikend za ovu turu do kraja sezone, tačnije dok ne padne sneg na karpatima.

Dan #8 Osmog dana smo trebali da ostanemo na moru i uopšte da nepalimo motore. Međutim, ujutru nas budi grmljavina. Kiša samo što nije... Šta raditi? Pre svega, idemo na plažu da se okupamo, pa ćemo posle razmišljati... Pošto vreme nije obećavalo dogovaramo se da krenemo dalje preko Makedonije ka Srbiji i Vlasinskom jezeru. Ovde smo svakako planirali da svratimo i prenoćimo sledeću noć a jedan dan viška ćemo da iskoristimo za vožnju po Srbiji, tačnije po južnoj i zapadnoj Srbiji... It's a deal! Posle kupanja se polako pakujemo. Inače se do kraja i razvedrilo, ali već imamo novi plan... hebeš more, idemo ponovo u šume... Od kampa krećemo magistralnim putem,prema Solunu. Put dobrim delom ide pored samog mora... Tu smo se malo posvađali sa navigacijom... Putokaz ili navigacija???? Definitivno putokaz!

Samo polako, nije još kraj...treba valjda i kući da se vratimo...

Dan #7 Današnji cilj je Grčka i more... Pred nama je oko 200 km puta. Vraćamo se na grad Goce Delcev odatle idemo za Exochi. Šta reći o Bugarskoj? Divna zemlja, ponovo priča za sebe... jako zanimljiva priroda, na momente slična kao kod nas. Bugari, dobar, pozitivan i prijateljski narod, barem oni koje smo upoznali i sa kojima smo imali kontakt (bajkeri, radnici na pumpama, slučajni prolaznici, komšije u kampu...) Šta da kažem, osećao sam se kao u Srbiji. Mi na Srpskom, oni na Bugarskom i sve se razumemo Tako da, ako neko ima bilo kakvih negativnih predrasuda o Bugaskoj odnosno o Bugarima, verujte da nije tako! I ako neko planira da poseti ovu divnu zemlju, samo napred! Izlazimo iz Bugarske srećni ko deca jer nas na granici nije sačekao snimak radara ili kamere kako pravimo prekršaje... a bilo ih je sasvim dovoljno za nekoliko lepih kazni... Na grčkoj granici dobijamo dragoceni pečat za tiran1na, i nastavljamo preko Exochija do Drame. Od Drame vozimo ka Kavali, i konačno more!!! Spuštamo se u kavalu, i produžavamo dalje magistralom pored samog mora u pravcu Soluna tražeći kamp. Na izlazu iz Kavale nailazimo na dosta kampova, na jednom nije bilo mesta, drugi je bio totalno na divljaka... Konačno nalazimo jedan kod gradića Nea Peramos. Cena 12 eura po šatoru, tuševi, wc! Odgovara. Plaćamo za jednu noć i jedan šator. Majka je pristala da spava napolju... Nakon podizanja kampa, odosmo na plažu... Pa na pivo... More ko more... otpadanje na plaži celo posle podne.

Istim putem se vraćamo nazad. Ja sam zaostajao za roditeljima, jer sam bio zadužen za slikanje. Malo se zaneo u krivinama, i naravno promašio skretanje kod albukerkija. Produžio sam sigurno nekih 10 km u nepoznato... I ništa, teraj nazad. Sreća setio se raskrsnice kod neke brane gde sam trebao da skrenem za Dospat. Jedan od vidikovaca na jezeru Dospat U kamp se vraćamo negde oko 3 popodne. Sledi kupanje u jezeru i odmor celo poslepodne Veče je prošlo dosta pasivno, roštiljali kobaje i družili se sa komšijama uz domaći( sa jezera)livadski čaj. Sutra nas čeka Grčka i more...

Dan #6 Sunčano jutro na jezeru Široka Poljana. Danas nas čeka kraća vožnja Trigradskim kanjonom do pećine Đavolsko grlo. Svega oko 130 km...tamo i nazad. Šatore i veći deo opreme ostavljamo u kampu i što pre krećemo da odradimo današnju turu...da bi imali malo više vremena za odmor i otpadanje na jezeru. Vraćamo se nekoliko km na Dospat i idemo ka Borinu Još jedan Rimski most... Trigradski kanjon Đavolski lepim kanjonom stižemo do pećine Đavolsko grlo... Otvaranje vrata pećine je propraćeno jezivim zvukom gajdi... Ulaz je čini mi se 4 lev-a. Ulazimo grupno sa još nekoliko desetina turista. Vrata se zatvaraju i nema nazad. Prepušteni smo petnaestominutnom smaranju vodiča koji je pričao nešto, valjda o pećini. Kad su se svi smejali i mi smo, mora da je bilo smešno... Nismo ga ništa čuli niti razumeli jer smo bili na kraju grupe u uzanom tunelu. Konačno se pokrenula grupa. Spuštamo se stepenicama do samog dna pećine. O ovome je verovatno pričao vodič, dok smo mi slikali rupe u zidu tunela... Ka izlazu se penjemo skoro vertikalnim stepenicama sigurno preko 100 metara. Đavolski ludo...a boga mi i opasno. U nekim delovima smo se morali saginjati da bi se provukli ispod stene. Tiran1n je uspeo glavom da zakači jednu. Sreća stena je ostala čitava i ne oštećena... Konačno, svetlo na kraju tunela Evo još malo kamenja i mahovine...

Чедоморац...

very nice, keep going... e da, kokice

U Dospatu stajemo da se obezbedimo namirnicama, i neophodnim stvarima za kamp, kao što su: mesina, kobaje, pivo, voda, sokovi, i naravno rešetka za roštilj, koju smo jedva našli. Jezero Dospat Ovde se zadržavamo samo na kratko, i nastavljamo ka jezeru Široka poljana. Počinje i neka kišica. Usput trazimo mesto za kamp, koje btw nije bilo baš lako pronaći, jer je bilo neverovatno jako puno kampera pored jezera, kao kod nas za 1.Maj... Na jednom od mesta sam uspeo i da padnem, sreća u mestu Konačno pronađosmo mesto za kamp. Šatore podižemo nedaleko vode u jelovoj šumici. Ovde ostajemo sledeca dva dva dana, tj. dve noći Pumpaj, pumpaj ... Iz komšiluka tuku naši narodnjaci... Neko je morao i flašu da nosi... jezero na sumraku Za večeru sam bio zadužen ja, poludeo sam sok sam ispeko roštilj... najgori roštilj u mom životu...suva jelka je za ku*ac, pet puta mi se gasila vatra Koliko mi je trebalo vremena,ladno smo mogli prase ispeći... Već me i mrak uhvatio... A posle klope žurkica Komšinice, ubave bugarke... To je to za peti dan, ae ćao

Dan #5 Bugarska Gde sam ono stao…da, današnji cilj su jezera u okolini Dospata. Pre nego što smo se spakovali i krenuli, odlazimo u Rilski manastir, koji nam je na oko 2 km od kampa... naravno motorima... Doručkujemo u kampu, i ubrzo palimo mašine i nastavljamo dalje odličnim putem prema Banskom, preko Blagoevgrada. Na piramide kod Rile smo zaboravi, šta da se radi.. Jednim delom vozimo autoputem, posle magistralom. Bili smo najbrži... 200 na zadnjem točku, pogotovo ja... Stižemo u Bansko gde pravimo pauzu... klasika...gorivo, menjačnica, burek i neko mleko ne znam ni ja od čega... Ovo je bio gutljaj samo za televiziju, posle smo ga bacili A batake nismo probali... Nastavljamo ka gradu Goce Delčev, odakle skrećemo ka Dospatu i jezerima. E tu negde smo naišli na stari, pretpostavljam Rimski most. Ave Cezare... i naravno dečije radosti

Nastavljamo solidnim putem prema Montani Tu pravimo kraću pauzu, a dalje idemo ka Sofiji preko Berkovitsa gde kreću krivine i uspon na bugarski deo Stare planine jako lošim asfaltom, punim rupa i zakrpa, pogorovo u lakat krivinama, gde nam je rizla hebala kevu! Na trenutak sam pomislio da se penjem na Iriški venac.... Usput svraćamo na ručak u restoran Balač Lep ambijent a još lepša klopa po povoljnim cenama... Posle ručka peglamo lepim magistralnim putem do Sofije, u koju ne ulazivo, jer je već u predgrađu bila ogromna gužva. Idemo na zaobilaznicu i autoputem voštimo ka gradu Stanke Dimitrov, gde se nakon nekoliko kilometara isključujemo za Rilu i Rilski manastir. Pošto je već bilo dosta sati, posetu manastiru pomeramo za sutra, i produžavamo još par kilometara do kampa Zodiak. U kampu nas dočekuje ljubazni gazda. Kad je video odakle smo, odmah se setio grupe bajkera iz Srbije i pitao nas da li smo i mi bili pre par nedelja kod njih. Ponudio nam kamp prostor i bungalove. Pošto vreme baš nije obećavalo, jer nas je još u Rili hvatao manji pljusak, odlučujemo da uzmemo bungalov za oko 7 eura po osobi. Prelepo mesto...

Dan #4 Jutro sunčano Kafa, pakovanje i planiranje današnje rute. U 7 se rastajemo sa Bojanom, koji je morao na posao, a mi krećemo do centra na doručak. Tu se nalazimo sa Dejanom, koji je na dužnosti, i kao uzoran policajac, nas pod pratnjom izvodi iz grada prema graničnom prelazu Na graničnom prelazu manji problemi... Bugarski graničar nam saopštava da kolega Minić, pošto ima stari bosanski pasoš, može samo 5 dana da boravi u Bugarskoj, pošto navodno ima samo tranzitnu vizu... te da moramo u tih nekoliko dana proći ili kroz Rumuniju ili Grčku, da bi dobio pečat. Kazna je pema rečima graničara 200 e... Ništa, u roku od odmah, pada dogovor da posle Bugarske palimo u Grčku, a kad smo već u Grčkoj, naravno da bi bilo glupo da ne idemo na more A kad smo malo bolje pogledali u kartu i gps, prema planu vožnje po Bugarskoj, trebalo bi da budemo na samo oko 150-200 km od Grčkog primorja. Pošto je došlo do manjih promena u dnevnim rutama, odlučujemo da prvog dana stignemo do Rile i kampa Zodiak, gde ćemo noćiti prvu noć. U Bugarsku ulazimo preko Vrške Čuke Prvi kontakt sa Bugarskim tlom... Kakav danak neiskustvu... Ubrzo stižemo u Belogradčik, veoma lošim asfaltom kroz gomilu manjih sela, gde ostajemo oko sat-dva i obilazimo tvđavu. Menjamo eure za bugarski lev u banci, gde dobijamo 'fiskalni račun' ispisan hemijskom na notes papiru Stižemo do tvrđave, gde motore i stvari ostavljamo na čuvanje ubavim bugarkama

Prolazimo pored ski centra i spuštamo se do Novacija. Odatle magistralnim putem do Tirgu Jiu, pa skroz do Turnu Severina. Šta na kraju reći o Rumuniji... predivna zemlja, nedovoljno istražena, specifičan i pozitivan narod... Jedino mi nije jasno zašto ne voze motore, jer za preko 1000 km po Rumuniji sreli smo možda dva-tri motociklista, ne računam skutere po gradovima i selima, a ni njih nije bilo mnogo... Jedan rumun nam je pričao, da vozi skuter samo kad planira da pije, jer motore panduri ne zaustavljaju... Prelazimo granicu kod Kladova i ulazimo u Srbiju. Planirali smo noćenje u kampu kod Kladova, ali pošto sam se čuo sa drugarom Bojanom (Rille) iz Zaječara, koji nam je ponudio smeštaj, odlučujemo da produžimo do Zaječara. Dunav nizvodno od Kladova... Pred veče stižemo u Zaječar, gde nas na ulazu u grad čeka drug Dejan (Dejan24) i vodi nas kod Bojana, tj. u kuću kod njegovih roditelja, gde treba da prenoćimo. Tu nas čeka naravno Bojan, skoro gotov roštilj, pivo, rakija....i druženje do kasno u noć. Svaka vam čast drugari i hvala vam na svemu, pravi ste domaćini! Mama i tata ponovo u bračnom krevetu, valjda ih planinski vazduh sa karpata omamio... , dok je mali dobio svoju sobu i to sa tv-om.

Blizu prevoja prestaje kiša, oblaci dolaze i prolaze, pružajući nam predivan pogled sa vrha sa preko 2200 metara nadmorske visine. Temperatura opet oko 10 C... Mahovina i kamenje... Jbt... ne znam koju sliku da izbacim... Čak se do kraja i sunce pojavilo. Iz oblaka u pozadini smo izašli!

Dan #3 Posle sinoćne kataklizme jutro maglovito ali posle lepo i sunčano. Ustajemo u pet, jer smo legli, što drug Minić kaže, pre drugog dnevnika Pakujemo se a već pola sedam smo krenuli u pravcu Sibiu-a i Sebeša. Cilj današnje rute je vožnja transalpinom, i povratak u Srbiju preko Kladova. Dosta ambiciozno, ali na kraju se ispostavilo lako izvodljivo, jer smo od Cartisoare, stigli čak do Zaječara gde nas je čekala domaća ekipa. Do Sebeša stižemo preteranim magistralnim putem. Od Sebeša se ponovo penjemo u planine i idemo na jug, ali ovaj put transalpinom (put 67C). Nismo mogli da odolimo... Pauza u koritu reke Dečije radosti... Ćale u naletu Asfalt je odličan, tamo gde ga ima, a ima ga na 95% puta. Na pojedinim deonica ima dosta radova, zbog odrona i klizišta, koja su na nekoliko mesta oštetila a čak i totalno uništila put. Na jednom delu puta nas ponovo hvata kiša, ali ništa strašno. Ne dozvoljavamo da nam pokvari dobro raspoloženje i uživanje u predivnoj prirodi. Jezero Oaša... Ovako je sve do raskrsnice sa putem Pertošani – Brezoi, odakle kreće prava i totalno drugačija transalpina sa fenomenalnim asfaltom. Slaba kiša nas prati još koji kilometar dok se penjemo ka pevoju u pravcu Novacija.