Zamislio sam da pređem u Rumuniju i uz Đerdapsku klisuru odvozam se nji'ovom stranom. Nikad nisam vozio tamo...nikad nisam bio u Rumuniji uopšte, znači nema šanse da ne idem! Odgovarali su me da ne prelazim sa raznim argumentima, te zadržaćeš se na granici (ko se motorom zadržava na granici?!), te šta ćeš tamo (?!!?!!?!?!? :moto3: ) Ma ja sam rešio, Bog čuva budale! Tomici, mom domaćinu za večeras sam se najavio da stižem. Ali sam bio suzdržan po pitanju vremena. Naučio prethodnih dana da svugde stižem kasno, a jutros sam krenuo sa kašnjenjem. Našu granicu prelazim u sekundi uz kratko ćaskanje sa plavim anđelima. I onda...kolona...ne znam...recimo dvadeset automobila, ili više. U tom trenutku mi se čini prilično duga, a veći problem je što se uopšte ne pomera. Stajem poslednji, da razmislim o taktici. Ako odmah krenem okolo biće baš baš providno, i bezobrazno...ili možda ipak.... U tom vidim da se iz poslednjih kola okreće vozač, matoran 60ak godina ili više, prilično izboranog lica, namučen, pocreneo, "dunđer". Gleda me u čudu, i posle par sekundi samo pokazuje rukom da prođem. Nije mi trebalo mnogo! Obilazim kolonu i dolazim do rampi, a tamo krkljanac...ali opet svi stoje. Prvi policajac koji me je primetio mi pokazuje da prođem do rampe sa oznakom "CD". Tamo nema nikog, i opet ćaskanje sa policijom. Svima su motoristi zanimljivi. Sveukupno, za dobijanje dozvole za ulazak u zemlju grofa Drakule...10 minuta! Vidim na karti da me put naravno vodi uz Dunav. Pomalo mi je frka da ipak ne napravim neki izlet u "kontinentalni" deo Rumunije. Za početak uspevam da se držim obale, ipak nije toliko teško. Prolazim kroz prvi gradić, izgleda mi kao turističko mesto. Vidim da ima ljudi koji se kupaju u Dunavu na uređenim kupalištima. Pratim putokaze, ovde gps ne dobacuje, nemam mape za Rumuniju. Moraću da se oslonim na kartu, Ferdinanda i sebe...do sada smo bili "relativno" uspešni. Ona me pita da li ću znati da se vratim, nema brige, samo ću pustiti svoje srce da me vodi! Magistrala je ipak bolja na našoj strani. Svakako ujednačenija! Posle recimo, par kilometara odličnog asfalta, bez najave se nailazi na par stotina metara puta gde asfalta nema! :staa: Put je totalno izrovan i brzina je 20-30 km/h. Ima i raznih građevinskih mašina i radnika, nesumnjivo se radi, ali mislim da bi to ipak moglo i da se obeleži! To nije slučajnost, i posle par puta se već navikavam. Jedino mi je već dosta truckanja na ovoj avanturi! A onda...još veći šok...opušteno krdo krava kampuje u levoj traci! Smanjujem brzinu, dovoljno da bezbedno prođem, ali ne previše...ko zna, možda se neka namerači na Ferdinanda...zgodan momčić u pravim godinama, kako ću ja posle kući peške!? Cenim da imam do dva sata vožnje po Rumuniji. Nameračio sam i da sednem negde i popijem kafu ili možda čak i klopam nešto u tuđini, ali mi se usput ništa ne čini dovoljno primamljivo. Ima dosta ugostiteljskih objekata van naselja, neki izgledaju lepo, ali bih ipak da stanem negde gde ima više ljudi, bar obzirom da sam totalno sam. Kako više odmičem, kapiram da sam priliku ustvari propustio u gradu koji mi je promakao odmah čim sam prešao granicu. Ok, mogu i bez toga ovaj put. Đerdapska klisura je nesumnjivo predivan kraj, sa bilo koje strane da gledaš. Vidim na karti da izlazim na mestu odakle se preko puta vidi Golubac. Pre nekih godinu dana sam tamo ručao na Tour around Serbia, i verovatno nisam ni pretpostavljao u kakve ću se sve avanture upustiti samo u narednih 376 dana...ustvari, ko zna šta li nas tek čeka! U to ime, gassss!

Od Soko Banje sam iskreno više očekivao...ali izgleda da je uvek tako. Opet, može biti da je moj problem taj što nisam imao nikoga da me provede, a krenuo sam manje više na bum i nepripremljen i često usput izmišljao kuda ću ići i šta ću sve proći. Kratka kafica u centru grada i nastavljam dalje. Pravac Zaječar, penjem se na Rtanj, i tu hvatam prelepe kadrove prirode Srbije. Ovde bi trebalo doći na odmor na par dana. Da se isključiš od sveta. Moraću to da joj predložim pod hitno! Ovde je već uživanje i za vožnju i za fotkanje. Hvatam zalet ka Zaječaru, pa dalje ka Negotinu, ali avaj...put me tera okolo preko Bora. A hteo sam do Zaječara! Fizikalisao sam tamo pre dobrih skoro desetak godinica na koncertu Vlade Georgijeva. Uuuu, bila su to bezbrižna vremena...po ceo dan se zezaš oko koncerta, onda odradiš desetak sati fizikalije...i onda pivo i zezanje....pa par sati fizikalije...pa put na sledeći koncert...i ko duže izdrži. Vidim Vlado i dalje peva Brzo dolazim do Bora. Tu su nezaobilazni kopovi koji se vide iz centra. Neću ići do njih, nemam toliko vremena. I na jezeru je lepo, ali preskačem i to ovaj put. Gassss ka Negotinskoj krajini. Krš iznad Bora je prilično zanimljiv. Hvatam neke kadrove koji su meni privlačni, ali pretpostavljam da je to samo zato što sam samo u gostima. Lokalci bi taj krš verovatno rado menjali za neko obradivo zemljište, ili makar šumu. Posle toga je put prilično ravan i dosadan, standardno nešto preko stotke i brzo prolazim pored Negotina. Pravac, pravac, pravac i posle oko sat vremena monotonije izlazim na desnu obalu Severno Američkog kontinenta. Neeee...nisam poludeo! Lepo piše Hollywood!!! A tu je i velika voda! :moto3: Da je tabla malo veća, i na brdu u šumi, mogli bi Ferdinand i ja da se okušamo u rimejku Top Gun-a. Znam i gde bi našli Kelly McGillis. Ovako se samo spuštamo do Kladova. Tu očajnički pokušavam da na brzinu nađem neki lokal na obali, ili nešto što bi mi na prvi pogled izgledao kao savršeno mesto za odmor pre odlaska u tuđinu. Hmmmm...ništa kratka pauzica, i gasss!

Nailazi neka starina i pitam ga za sledeće selo koje mi je upisano na karti. Od njega do Soko banje nema mnogo pa kapiram da odande može dalje...samo treba stići tamo. Kaže, "samo pravo, slobodno. Nemoj da skrećeš u planinu, ni levo, ni desno. Drži se blizu reke i samo pravo. Čak se reka prelazi na par mesta. Može da se prođe motorom, može i kolima." Ok, gasss! Mislim, gas...polako krećem dalje i imam šta da vidim. Put je na momente isti kao prekjuče. Jedina razlika je što sad "znam" da sam na pravom putu. Opet gubim signal na telefonu i Ferdinand i ja zavisimo jedan od drugog da se izvučemo iz ove vukoHebine. Bare, potoci, rečice, granje, izbočine, rupe postale su najnormalnija stvar u našoj avanturi. Reku smo prelazili bez mostova...ok, nije baš do struka voda, ali ipak. Zaista ne znam koji automobil ovuda može da prođe! Iskreno sam sumnjao da ona starina sedi negde u šumi, i smeje mi se dok se mučim. Dobro, nisam se ja toliko mučio, koliko me je mučilo neznanje o tome šta me tek čeka. I tu i tamo sumnja da li se nalazim na pravom putu. Ferdinand se ponašao kao pravi junak. Tu i tamo je pretio da prokliza, malo prednjim, malo zadnjim, ali me je svaki put nežno upozoravao te sam ga vraćao u ravnotežu pravovremenim reakcijama. Plašio sam se samo da mi ne sleti negde u neko blato, kako bih ga posle sam čupao!? Nekako smo izašli iz šume. Nailazimo na neki, pretpostavljam lovački "raj" i pitamo za pravac. "Samo pravo. Ima dobar, novi put", kaže starica. Uffff, sad nam je laknulo. Samo izgleda da imamo različite standarde, kada su "dobri, novi putevi" u pitanju. Malo asfalta, malo zemlje, dosta šljunka. Ipak, brzo se spuštamo do Jošanice, i odatle gas do Soko Banje.

Utorak, 21.06.2011. Opet sam se malo uspavao. Ali neću mnogo kasniti sa polaskom. Kafa i doručak sa Bakijem i njegovim bratom Jocom i otišao sam. Sada moram češće da dolazim, sada znam gde je...a i on će se javiti kad dođe za Bg. Lepo je obnoviti takve stare kontakte. To budi ono najlepše u ljudima. Čekaj, čekaj...a gde idemo?! Ah, da...još jednom starom drugaru sam se najavio da ću da mu dođem. On je u Vojvodini, Novi Kozjak kod Alibunara. Ne, put ne vodi preko Beograda, vodi preko Rumunije...kad vam kažem! :moto3: Brz silazak do Kruševca. Tuda smo prošli juče. Kaže Baki da je uživao. Zahvalan je suvozač, iako ima preko 90 kg. Od Kruševca prolazim do Ćićevca...čini mi se da sam ovde skoro bio... GPS me izvodi na autoput, pa preko Aleksinca do Soko Banje. Ne, neću više zbog par desetina kilometara da plaćam putarinu. Okrećem motor i kod Pojata prolazim ispod autoputa na drugu stranu. Sad sam se setio....prolazio sam kroz Ćićevac prošle godine kada sam kinezom išao za Niš! Bilo je to naše poslednje zajedničko putovanje. Opet sam našao neki put kroz planinu do Soko Banje. Posle par sela koje mi služe kao putokaz, ponovo mi ponestaje asfalta... Ooo, ne, ne opet!

Ponedeljak 20.06.2011 Rano ustajanje...oko 10.30 ili kasnije. Nemam pojma. Odrapio sam spavanje. Baki me prevario i navukao roletne. Kafa, doručak, sve po redu... Popodne odlazimo do Kruševca. Baki se nikad nije vozio na motoru osim po Aleksandrovcu. Hoće da ga ja vozim. Pozajmljuje kacigu od nekog drugara i odosmo. U Kruševcu završavamo neke Bakijeve obaveze i ostavljamo Ferdinanda na pranju. Komplet ribanje 100 rsd...ccc...bilo me iskreno sramota! Ali blistao je kao čaša! Posle toga bleja po gradu, šetkanje, nastavak priča i pričica od jutros i sinoć. Nismo se mi slučajno družili na studijama. Imamo dosta tema za razgovor. Jesam li rekao da mi je nedostajao Baki? Kupujem savršeni poklon za Nju za 100 rsd...da, da...savršen! Da, za 100 rsd! Nazad za Aleksandrovac. Uveče bleja...gledanje filmova...otišao na spavanje oko 23h. Ujutru se rano ustaje...idemo nazad...neeee, idemo dalje!

Pakujemo Ferdinanda u otvorenu garažu. Stvari ostaju na njemu. Kaže Baki, neće niko da dira. Ja ipak dolazim iz neke druge sredine Tuš klopa i u Aleksandrovac na pivce. Imamo dosta da se ispričamo. Dosta smo propustili. Poslednji put kada me je video nisam pokazivao ni najmanje interesovanje za dvotočkaše. Poslednji put kada sam ja njega video imao je 20 kg manje mišićne mase. Baki je car! Mnogo mi je nedostajao! Nažalost, lokali po novim propisima rade do 00h radnim danima i priču nastavljamo kod njega. U nekom trenutku odlazim na spavanje. Rekao sam mu da po navici ustajem rano...da ne ustane ujutru zbog mene.

Na karti imam ucrtana dva puta. Jedan je kraći, a drugi vodi preko Vučja. Ne bih preko Vučja, i kod skretanja za Vučje nastavljam pravo. Posle par kilometara ponestaje puta. Ok...ne ponestaje puta, ponestaje asfalta....put ima... Dobro, možda nađemo nastavak negde dalje. Posle par kilometara uključujem GPS i tražim Leskovac...on kaže nazad. Ferdinand i ja tvrdoglavo odlučujemo da nastavimo u nadi da će se GPS predomisliti. U nekom trenutku on više nema ucrtan put kojim se mi krećemo i samo svetli naša strelica koja se nalazi u sred ničega. Ok...gasimo GPS! Posle oštrih uspona koji više pristaju nekoj offroad avanturi, par dubokih bara koje jedva izbegavamo i par odvajanja levo i desno od kojih ni jedno nije obeleženo odlučujemo da odustanemo i vratimo se nazad. Ne znam da li sam pomenuo, nigde kuće...nigde nikog! Palim gps, on i dalje ne pokazuje ništa. Posle desetak minuta se vraćam na tačku gde gps hvata "put" i navodi dalje. Naravno, njegovo rešenje je skretanje kod odvajanja za Vučje. Ok...ovaj put je pobedio. Nastavljamo asfaltiranim putem, ali ne zadugo I ovom putu ponestaje asfalta ubrzo! GPS mi je sada jedina uteha...on pokazuje da sam na pravom putu. A i nemam drugog izbora nego da se držim ovog izbora. Kasno je da se vraćam. Što li ovakva Odiseja ne može da me snađe u nekim prepodnevnim časovima... Jedina dobra stvar je što sam sam u sedlu, i brinem jedino o sebi u ovom trenutku. Posle desetak kilometara offroad vožnje izlazim na iznenađujuće dobar put kod Vučja. Vučje je lepo...treba sam odmah njega da izaberem! Jedino mi ostaje nejasan onaj put što je u mojoj karti i dalje ucrtan. Ono je više kozja staza. Ferdinand je i to izgurao, bez poteškoća! GPS me navodi najbržim putem do Leskovca, pa zatim mu zadajem da me vodi sve do Aleksandrovca. Izvodi me na autoput. Ah, da....zato ga beše ne palim. Ali ok, ovaj put će poslužiti, ionako se smrkava. Izbacuje mi nekih 140 km preostalog puta, i računam da me autoputem vodi do Kruševca. Hmmm, moraće da se predomisli. Isključujem se kod Žitorađe, tu mi već izbacuje nekih 80ak km do cilja. Ok, tako već može. Kod Prokuplja hvatam zalazak sunca koji me je podsetio na Nju. Javlja mi da je u Beogradu pljusak, a i ja vidim neke oblake koji se valjaju iz planina. Zahladilo je dobrih 15ak stepeni za pola sata. Na pumpi brzinski ispijam vruću kafu i jedem čokoladu da se okrepim. Trajankine kiflice su me držale ceo dan. Gasss. Imam još malo do Bakija, ali mi se na gps.u već prazni baterija i nisam siguran da ću po mraku pogoditi odvajanje za Aleksandrovac. Video sam da mi je pokazao oko 3km do skretanja kada se ugasio, i palim ga na isparenja samo da mi da preciznije lokaciju kada sam se već primakao. Kaže 50 metara. Hvatam prvo levo i to je to. Odatle samo pratim putokaze i brzo sam u Aleksandrovcu. Bakiju sam javio da stižem kada sam bio na granici, on reče da treba da ide na neko krštenje. Sačekaću ga u prvoj kafani. Samo da stignem. Na ulazu u Aleksandrovac, pri 80 na sat, primećujem poznatu siluetu pored puta. Na metar od mene vidim zaprepašćenu Bakijevu facu. Kočim i stajem na sred ulice. On zaprepašćen! "Pa kako si me prepoznao?!" "Tupane, ti nemaš kacigu na glavi!!!" :jee:

Sa naše strane prvo nailazim na manastir Prohor Pčinjski. Lepo je, ali se ne zadržavam. Ponestaje mi sati dnevne svetlosti. Penjem se preko planina i brzo dolazim do Vranja. Vranje volim, tu sam dolazio kao klinac da registrujem auto, kada je ćale tvrdoglavo odbijao da plati prenos, i iz godine u godinu je neko morao da ide dole da produži registraciju. Posle sam mu ja slupao kola, da nas rešim te muke. Polupao sam i sebi tom prilikom neke snove...ko zna zašto je to dobro! Život me je odveo na drugu stranu, i sad vozim motor! Od Vranja odlučujem da uhvatim neki lokalni put preko neke planinčuge. Gps me izvodi na pravi izlaz iz grada. Penjem se u planinu. Prolazim sela i zaseoke...ništa mi ne deluje poznato, ne znam ni zašto bi...prvi put sam ovde. Srećem 5 (pet) kornjačica u jednom danu, i razmišljam da li se iza toga krije neka skrivena poruka...

A onda grana...na Makedonskoj strani jedan jedini službenik...uvalio se u stolicu i izgleda iznenađeno što sam ja uopšte naišao. Raspituje se odakle idem i koliko dugo sam bio. Obzirom na moju otvorenu i šarAmantnu ličnost brzo prevazilazimo prvobitnu sumnjičavost i raskravljujemo priču. E sad, ja znam da je njemu dosadno...ali nešto nemam toliko vremena njemu baš da pravim društvo. Na "našoj" strani stajem pored prozora. Službenika nema. Čekam...par trenutaka...pa još par...ništa! Hmmm... Silazim sa motora i krećem peške da potražim znake života. U većem "kontejneru" zatičem trojicu službenika kako zdušno napadaju neku klopu. Pogledali su me i konstatovali, "sad ćemo, kad stignu ostali" Koji ostali?! :nanana: "Nisi valjda sam?! Kako bre sam?!" :moto3: Vidim da sam ih razočarao jer su se zgledali između sebe da odluče ko će "izvući kraću slamku" i bataliti klopu na pola. Ma jok, završite vi svakako, pa onda...odlučujem delom zbog karme, a delom i zbog toga što oni mene svakako mogu zadržati mnogo duže, samo ako im padne na pamet. Brzo završavamo formalnosti i nastavljamo dalje...e sad...gde dalje?! "Već se vraćaš nazad?" pitala me je. Ustvari, mislim da niko nije znao kakav plan sam skovao...buahahaha!!! :moto3: Nedelju dana pred put sam počeo potragu za starim drugarom iz studentskih dana. Broj telefona nisam imao, jer sam telefon izgubio prošlog leta na Beer festu...hmmm...kako baš tamo!? Kada je završio studije Baki se vratio za rodni Aleksandrovac kod Brusa, i par puta se javljao kada je dolazio za Bg. Posle je prestao...ili da se javlja ili da dolazi. Pitao sam neke drugare koji su studirali sa nama, ali su svi pogubili kontakt. Baki je uvek i bio takav. Jedino što sam znao je da je iz Aleksandrovca, čak sam jednom bio kod njega...na kratko u prolazu, ali ne bih pogodio kuću, on me je tada dovezao. Bila su to lepa vremena...to veče sam imao čast da me tadašnji kapiten Zvezdine fudbalske ekipe vozi od Kruševca do Beograda...možda ga znate...i sad je kapiten nekih "crvenih đavola" Ah, da...pa radio je Baki jedno vreme u Vino Župi...izgooglao sam telefon Obračunske službe i potražio ga tamo. Prebacivali me sa lokala na lokal i vikali po preduzeću da neko nađe Bakija. "Nažalost, ne radi više ovde...ali evo mu ide sestra, ona će Vam pomoći" Najavio sam se Bakiju da dolazim u toku iduće nedelje...iznenadio se, Boga mi se iznenadio. I obradovao! Ma da ga nisam našao tako, išao bih od kuće do kuće po Aleksandrovcu dok ga ne iskopam. Inspiracija za ovu potragu sam dobio u jednom Čaruginom putopisu...on je tražio neka davno prošla vremena, ja sam ipak imao daleko lakši posao.

Dalje vodi relativno dobar put. Jedna ili dve prilično široke trake. A oko mene ni žive duše. Retko koga sam sretao. Asfalt nije kao staklo, ima pukotina tu i tamo, ali se pod točkovima ne osećaju. Gasssss, do stotke, otprilike, nisam želeo sam da rizikujem da se raspravljam sa nekom zalutalom saobraćajnom patrolom. Moj strah je ipak bio neosnovan...nigde nikog! Brzo prolazim pored Bitola i u Prilepu odlučujem da napravim prvu značajnu pauzu. Mali grad, po mom utisku. Napominjem, da je imao ko da me provede, verovatno bi mi otkrio svoje čari...ovako mi se učinilo kao varošica u bezuspešnom pokušaju da izraste u moderno naselje. Ferdinand je odmor pronašao u hladu, a ja sam gađao najneupadljiviji ugostiteljski objekat...nije mi uspelo... Kafić u koji sam seo je bio odmah do kladionice, stakleni stolovi...bez blama vadim Trajankine kiflice, i naručujem kafu i sok! Ipak sam ja beogradska stoka! Nastavljamo ka Velesu. Magistrala sa strane ostavlja previše kadrova za dobre fotke...sada sve izgledaju slično, pa ne bih zatrpavao, ali je meni svaka posebno draga. Tu srećem i prvog čiku u plavom...samo me je kulturno zamolio da stanem na parking da se slikam, i da se sklonim od bankine...upropastio mi je fotku! Pre Velesa izlazim na autoput i pun gasssss! Stajem na pumpu na autoputu i zaključujem da mi je od vrućine ispario mozak jer pet minuta nisam mogao da preračunam denare u eure za jedan pun rezervoar...pumpadžija u godinama me je čudno gledao...čudna sorta ovi motoristi! To je 20€ u Srbiji...toliko je i u Makedoniji! Još se pruža lep pogled sa autoputa na Vardar, i hvatamo desni rukav autoputa ka Kumanovu. Stajem na pumpi da operem vizir na kacigi i vidim da sam upravo na 1000tom kilometru od početka avanture. So far so good! Pitam za mesto Sveti Nikola, kažu samo pravo. Hvatam pravo i opet pun gas ka granici. Posle par kilometara prelazim Pčinju...čekaj, čekaj, čekaj...Pčinju bih trebao da pređem tek za još desetak kilometara....hmmmm....a ne, ne. Nešto sam pomešao, Sveti Nikola me vodi nazad na jug, meni treba Kriva Palanka. Ok, 180 stepeni i gasss. Nisam puno omašio. Desetak kilometara. Raspitujem se za prelaz Prohor Pčinjski i dobijam detaljna uputstva. Srećom, jer put liči na sve osim na jedan koji vodi na granični prelaz dve evropske države. Nigde znaka, put sa jednom trakom, nigde pumpe, restorana...bilo čega. Samo jedan memorijalni centar par kilometara pre granice sa Makedonske strane. Ipak, priroda je "lepa"

Nakon Ohridskog jezera penjem se na planinu Galičicu. Jedan od Nacionalnih parkova Makedonije. Odvaja dva jezera Ohridsko i ovo drugo...ono čijeg imena ne mogu da se setim kada sam u društvu, nego uvek kada sam sam. A da...Prespansko...Galičica odvaja Ohridsko i Prespansko jezero. Kliment kaže da Prespansko jezero nije toliko lepo kao Ohridsko jer je voda stajaća, a ne tekuća kao na Ohridu. Paaa,svaki gazda svoga konja hvali. Sve i da je tako, ja idem da ga vidim. Penjanje uz Galičicu protiče u zelenilu. Zaista lepi predeli. "Lepi" je izraz koji se široko koristi i nisam siguran da je najprikladniji za ono što sam ja tamo video...često ga koristim kada hoću da Njoj objasnim vatru koja mi se zapali u očima svaki put kada je vidim...tako da, poslužiće Par fotkica iz ruke za vreme vožnje, i nisam nešto zadovoljan kako su ispale, ali zato nalazim neki označeni i ograđeni vidikovac. Par mladih profesionalnih fotografa odlazi čim sam ja uvezao Ferdinanda iz njihove Lade. Ok...prolazim do ivice vidikovca i hvatam možda najlepše kadrove sa putovanja. Ferdinand je ponosno pokorio Galičicu i bio je spreman za poziranje...a tek treba da se dokazuje na ovom putovanju kao mali brdsko planinski bik...no, o tom potom... Ja sam se vala oznojio pokušavajući da ga namestim kako sam zamislio. :jee: Penjemo se skoro do samog vrha Galičice. Nekih 200 metara deli mesto odakle se može videti Ohridsko i Prespansko jezero. Nažalost Kliment je bio u pravu. Ovde definitivno nije ni blizu Ohridskog jezera. Vegetacija je zelena, ali voda nije toliko plava i prozirna. I nema nikakvih sadržaja, verovatno sa razlogom. Tu i tamo promiče poneko naselje, i poneko skladište...nigde hotela, nigde muzeja. Žurno nastavljamo dalje...

Osim paunova u dvorištu iza manastira se nalaze i prelepi vodeni slapovi. Mislim da su izvori prirodni, ali je naravno dekoracija veštačka. Jedino ne znam da li je novijeg datuma...ali svakako je prelepo. Ne posećujem previše crkve i manastire, svoju duhovnost ne nalazim u tim institucijama, već u uverenju da stvari koje radim radim iz srca i da mi je savest čista, ali me ovakvi prizori ponekad zateknu. Ovde bi svakako mogla da se napiše i neka pesma, a možda čak i roman. Nažalost, nisam tja kalibar. Više mi leži kafanski humor. Sa zida manastira jasno vidim mesto gde Ohridsko jezera dobija svoju svežinu i čistoću. Sa jedne strane prozirna i bela, lomi se preko šljunka, a sa druge strane mirno teče kroz zelenilo prirode. Čak izgleda kao ustajala bara, srećom izgled vara! Kliment mi je pričao da svoje goste ponekad vodi u vožnju do sredine jezera i da kada ugasi motor, može vodu da pije direktno iz jezera bez ikakvog prečišćavanja. Priroda uvek nađe načina da sama sebe očisti. Šteta što je sve manje i manje ovakvih mesta na svetu.

Uputili su me da posetim manastir Sveti Naum koji se nalazi 30ak kilometara od grada. Kažu nikako ne propustiti! Po njihovim rečima tu zaista izvire Ohridsko jezero, a ne na Biljaninim izvorima. Do sada nisu grešili, poslušaću. Kratka vožnjica do Svetog Nauma i predeli koji podsećaju na vožnju po morskoj obali. Nedostaje jedino onaj miris soli u vazduhu. Par stotina metara pre ulaza u manastir prostiru se tezge sa suvenirima i kojekakvim sitnicama. Za sada mi se ova pijačna atmosfera ne sviđa. Ali zato u manastiru!!! U dvorištu manastira šetaju paunovi i paunice...sasvim slobodno. Ima ih oko 15ak i oni su pravi domaćini ovde.

Nedelja, 19.06.2011. Budim se sa prvim zracima sunca. Još je rano za ustajanje, a i ne bih da budim ljude po kući samo zato što sam ja zaludan i ne mogu dugo da spavam. Ustajem da na brzinu slikam Ohridski izlazak sunca, on bi trebao da joj poželi Dobro jutro umesto mene. Lepo sam spavao, jedini problem već drugu noć mi predstavljaju insekti koji su me pojeli živog. Užasno svrbi i ostaju pečati sa prečnikom od po par santimetara. Eto još jedne uspomene...srećom, verovatno će brzo proći Ustajanje oko 07.30h, i lagano se spremam. I domaćini polako ustaju da me isprate. Dobijam kaficu, i preskačem doručak. Opet se izgovaram da putujem isključivo na prazan stomak, ali mi domaćica ipak utrapljuje kesu punu domaćih kiflica koje je spremila prethodni dan...Kliment i Trajanka, hvala na svemu! Divni ljudi!

Celodnevna šetnja nizbrdo i uzbrdo, obilan ručak i par "Skopskih" je uzelo danak. Po povratku u sobu gađam krevet i hvatam dobru dremku od 2-3 sata. Budim se predveče i domaćica mi kuva kafu. Uffff...jesam li pomenuo da su mi domaćini izuzetni ljudi?! Domaćin taman dolazi sa proslave 30ineke godišnjice mature, kažu organizovali su piknik u prirodi, dosadili im hoteli, restorani i kafane...odlična ideja! Moja generacija je pre par nedelja imala 10 godina mature. I ovako nas se skupilo 10...na piknik bi nas išlo troje! :jee: Ukrštamo utiske proteklog dana. Njima je izuzetno drago da sam se lepo proveo i da mi se sviđa Ohrid. Ćerke se polako bude iz popodnevne dremke i spremaju se u grad...čekaj, čekaj...pa ja nisam pomenuo da oni imaju dve ćerke...eeee, kakav previd! :jee: Oooo, da...imaju dve ćerkice, 21 i 22 godinice...studentarija...fotke neću stavljati, pola foruma bi tražilo kontakt za smeštaj na Ohridu i pojurilo da se oženi! A i domaćin kaže treba mu muška ruka po kući... One idu u izlazak. Spremanje traje par sati, dok za to vreme nas dvojica sedimo na terasi i uživamo u svežem vazduhu, mezetluku, domaćem vinu i priči. Domaćini me montiraju da me njih dve vode u grad, ali ja se kulturno ispričavam da ću im se pridružiti kasnije... sad već ne bih nikog da uvredim, ali nisam zato krenuo na ovaj odmor...moje sedište je već zauzeto Posle još par sati uz vince i priču, konstatujem da sam ipak preumoran da se spuštam do grada, a i da ujutru treba krenuti nazad. Nazad?! Jesam li rekao NAZAD?! Ne, izvinite...treba krenuti dalje!

U starom delu grada ima dosta motora. Zbog uskih uličica i blage klime verovatno su savršeno prevozno sredstvo za ovaj grad. Ali ima dosta i stranih tablica, Nemačka, Slovenija i još koje... Vreme je prelepo i još uvek nije previše vruće. Imam još entuzijazma za šetanje ali me stomak upozorava da bih pod hitno morao da zadovoljim i tu potrebu. Krećem niz šetalište koje je puno radnji, tezgi, kafića, restorana, picerija. Kupujem kartu Makedonije, i još neki prospekt o Ohridu, da prelistam kad nađem vremena. Ne bih da sedim u nekom od novih lokala. Hoću restoran ili kafanu u kojoj mogu dobiti tavče na gravče ili nešto slično. Na kraju šetališta nalazim na savršena dva kandidata...prost izbor, leva ili desna strana ulice...izbor pada na Neima, i tu odlučujem da jedem. Konobar uzima porudžbinu i ja se upućujem ka toaletu...treba izbaciti prethodna dva piva iz organizma. Na zidu primećujem fotke motora, medalje, moto-prsluk...hmmmm...po natpisima zaključujem da je Neim osnivač moto kluba Ohrid. Ok, definitivno sam napravio dobar izbor. Ponovo sedam u baštu, a za mnom ubrzo izlazi vitalni čičica i gleda po bašti... "Dobar dan, Vi vozite motor?", počinjem skromno i zovem ga da sedne sa mnom. "Zdravo, ja sam Neim, ja sam gazda i osnivač moto kluba Ohrid." Ispričasmo se Neim i ja dobrih pola sata, sat...pričao mi je šta je sve vozio, gde je sve bio...pa verovatno ne gde je SVE bio...ali... Kaže obrnuo je 300 000 na nekom suzukiju pre nego ga je prodao...a motor i dalje perfektno radi. Svašta mi je još pričao...dolaze mu bajkeri iz cele Evrope. Kaže da sam bilo koga pitao, svi bi me uputili na njega...jbg...drugi put ću znati i sam Klopa odlična...i nije skupa. Valjda kad po regionu ideš iz Beograda nigde nije preskupo. Pozdravljamo se kao stari znanci, uz dogovor da se ponovo vidimo, naravno. Još malo šetnje po centru i onda penjanje do smeštaja...uffff...uzbrdo je mnogo teže nego jutros nizbrdo :jee: Za to vreme, Ferdinand se odmarao...kaže ne treba mu ništa

Taman kad sam krenuo dalje, pored mene se niodkuda stvara "kapetan" i nudi turističku vožnjicu po jezeru. Posle prvog odbijanja ipak pristajem...jbg...kad sam već tu, a ionako ne mogu da se kupam, moram nešto da radim. Izgleda da je i primetio da mi je totalno svejedno kakav će sadržaj vožnje biti, te iz rukava vadi dva dečkića koji će me voziti umesto njega. "To su iskusni jezerski medvedići", kaže. Ok, ok...nisam džangrizalo! Momčići su muški pokušavali da odrade svoj deo posla. Jedan je uz vidnu tremu pokušavao da ispriča sve bitne fakte koje jedan turistički vodič treba da iznese, a drugi mu je suflirao sve one sitnice i priče koje je prvi pretio da omaši. Svašta su mi napričali. 14 i 15 godina. Pravo vreme da počnu da uče porodični zanat, ali suviše rano da ih ja davim nešto. Pitao sam ih čime se oni zanimaju, kako provode slobodno vreme, da li idu u školu...i molio ih samo da mi ne persiraju Imena nažalost nisam zapamtio, sram me bilo! A i inače treba da poradim na tome, sad već počinje da mi smeta ta moja mana. Posle vožnjice rešio sam da sebe častim hladnim pivcem...domaćim...Skopskim...i još jednim Nastavaljam šetnju uz plažu, i rešavam da pronađem mesto za ručak. Mostić za pešake koji omogućava da se cela obala obiđe uz vodu, i dolazimo do Svete Sofije. Jedna od većih crkava na koje sam naišao. "Iskusni jezerski medvedići" su mi rekli da Ohrid u i oko grada ima 365 crkava, za svaki dan u godini po jedna crkva. Nema razloga da im ne verujem, ali mi je brojka i dalje impresivno visoka. Pored Svete Sofije ponovo nailazim na "brata blizanca"...šteta što sam peške, i on bi mene možda zapazio

Odatle šetnja kaldrmom nizbrdo ka obali. Hvatam putokaz koji vodi do crkve Svetog Jovana Bogoslova. Ulice podsećaju na neki primorski gradić i blizina vode zaista čini da se osećam kao da sam došao na more. U crkvi prolazim kroz dvorište i u zadnjem delu nalazim svoj mir. Ovde turisti iz nekog razloga ne zalaze. Klupa u hladu čini se kao savršeno mesto da presaberem svoje misli. Ostajem sam sa sobom. Razmišljam o Njoj. Bilo bi savršeno da je tu. Šaljem joj mms s vremena na vreme. Na poslu je, prijaće joj da vidi nešto lepo i da zna da mislim. A zna. Od crkve Svetog Jovana spuštam se stepenicama do crkvice odmah ispod nje, bukvalno do vode, odmah pored plaže. I tu je mir i tišina. Turisti vole da zapucaju odmah ka plaži i i kafićima i izađu na sunce. Ovakva mesta mahom omaše. Ok, meni bolje. Prvi put se srećem sa jezerom i rashlađujem ruke u jezerskoj vodi. Nisam poneo kupaći, a mogao bih da se okupam...ništa...kupanje ostavljamo za sledeće "sretanje".

Smešten sam u sobi pristojnog komoditeta. Luksuzan smeštaj mi je poslednja stvar na listi neophodnosti. Imam odvojeno kupatilo...sav luksuz koji mi je potreban. I pogled! Pogled je fenomenomenalan!!! Sinoć su dole sijala svetla i sve se to presijavalo na vodi i bilo je impresivno...ali ujutru! Ujutru je cela ta skica dobila konačnu formu. Posle obilnog doručka, kafice i pune čaše vitamina C (sve u organizaciji mojih domaćina...jesam li pomenuo da nisam platio klopu, samo smeštaj!? :D ) krećem u šetnju po Ohridu. Kliment mi je sinoć i jutros pričao o Ohridu nadugo i naširoko...čovek poznaje mesto gde živi, a i ja znam na koje stvari da obratim pažnju. Prvo do Samuilove tvrđave. Utvrđenje na vrhu brda, malo, ipak starovekovne građevine na mene uvek ostave utisak. Turista ima, ali ne previše i nije gužva, a još nije ni prevelika vrućina. I odavde se pruža lep pogled. Vidi se ceo Ohrid. I stari deo i stambeni. Tamo nisam zalazio, nije bilo razloga. Od tvrđave se spuštam kroz park do Plaošnika, starovekovni univerzitet. Čini mi se da površinom pokriva veći deo nego tvrđava. Nekada je tu studiralo 3200 studenata...to je dosta i za današnje uslove. Vila Nada, koja bi samo zbog bašte mogla da se nazove "Ruža" I jedan "brat blizanac", mogli smo ovde zajedno :jee: Vlasnika nema, makar da pozdravim trud...

A na grani...Slovenci...na GS-ovima, kako drugačije Oni su krenuli jutros oko 5h iz Ljubljane, ubili su 1000 km, autoputa. Ne žurim ja toliko... Elem...čika sa fotke je ubio 70 000 km za tri godine na GS-u. Standard, Hebi ga! Prelazak grane bez zadržavanja, za 5 minuta, sa obe strane. Posle granice Slovence pratim do Skopja, voze standardnih 140 po autoputu. Po pravilu u srednjoj traci i daju migavac pri svakoj promeni trake...eeeej, odakle toliko struje!? Polako mi pada mrak...fotke su mutne od vibracija, brzine i vetra... "Patarina" se plaća svakih 20km...nije mnogo, ali se svako malo staje. Posle autoputa, je već uveliko mrak i zahladilo je. Imam još oko sat vremena vožnje, i stižem otprilike oko 22.30h u Ohrid. Momak na ulici mi nudi smeštaj, ali već imam dogovoreno. On me upućuje gde da idem da se najbolje nađem sa svojim domaćinima. Kliment i Trajanka su bračni par "srednjih godina". Kod njih sam smeštaj našao na preporuku, i ne bih bolje izabrao sam da sam birao. Smešten sam na vrhu starog dela Ohrida, odmah ispod Samuilove tvrđave. Ali o tome ću razmišljati ujutru...posle večere i domaćeg vina, jedino što želim da vidim je topli tuš i krevet! Prvi dan 710 km...nije loše

Dalje idem ka Kruševcu, i planiram da prođem pored jezera Ćelije kod Blaca pre nego odlučim kuda ću dalje. Nisam žurio i hteo sam po svaku cenu da izbegnem autoput. Od Kragujevca ka Kruševcu nailazim na deo puta na kome su radovi totalno neobeležni. Odjednom mi je pri dobrih 90 na sat ponestalo asfalta. Radovi su uredno obeleženi sa druge strane. Tu verovatno počinju, moja greška, ja sam naišao sa ove strane gde se radovi završavaju Šta reći, osim da je Šumadija prelepa! Dete iz grada se uvek zablesi kada je sve zeleno oko njega. Prelazimo Južnu Moravu i tu smo, u Kruševcu. Fotkamo u prolazu i rešavamo da ručamo baš na jezeru. Naćićemo neku kafanu...valjda Jezero je lepo. Volim vodu. Da bih pogodio najlepše delove verovatno ipak teba doći sa nekim ko jezero poznaje. Ovako se uzaludno spuštam do nekih vikend pecaroša. Vauuuu, roda! Jbg...dete iz grada Kamiondžije klopaju u jednoj kafani, biće dobra i za mene sigurno. Porcija ćevapa po preporuci konobara, kafa i koka kola...ovog puta odolevamo hladnom pivcu. Ručak gotov i konstatujem da je 15.30 a ja sam prešao 250km...ufff...valjalo bi se uozbiljiti... Odmah posle Blaca, saobraćajci! "Dobar dan!" "Isprave. Jel ste pili nešto?" "Bože sačuvaj!" (uffff...zamalo!) "Kuda?" "Ohrid" "Doviđenja!" :D Izlazim na autoput i kroz Grdeličku klisuru brzo sam do granice.

Prva stanica benzinska pumpa 300 metara od kuće. Rezervoar do čepa, kad krenemo ne stajemo. Vidim učiteljicu iz 1. osnovne i kulturno joj se javljam. Neobavezno "dobro jutro, šta ima, kako si, gde ćeš" rađa neočekivani odgovor: "Idem na Ohrid!" Iznenađeno:"Kad ideš?" "Evo sad" "Sa kim ideš?!" "Sam" "E ti si moj heroj. Idem sad tvoju sliku da okačim na zidu!" Već sam znao da put može da izađe samo na dobro! Brzo se spuštam autoputem do Bubanj potoka. Pa onda starim putem do Mladenovca, ka Kragujevcu. Bojao sam se da Ferdinand ne reši da bi se vratio kod Marka u Maldenovac, ali mu srećom takve misli nisu pale na pamet ovaj put. Skrećem kod putokaza za Orašac. Tamo takođe nikad nisam bio, i ako već u Makedoniju idem na mesto na kome nisam bio, mogao bih i na rodnoj grudi da posetim jedno mesto od značaja. Razgledam Spomen Park u čast mog slavnog imenjaka i Prvog Srpskog Ustanka i pravim kratku pauzu. Odatle dalje ka Topoli i Kragujevcu gde pravimo prvu značajniju pauzu za kafu u gradu gde sam stekao akademsko zvanje. Tu uvek volim da svratim.

Par dana starog godišnjeg odmora rešio sam da ne iskoristim zalud. Zacrtao sam da posetim Ohrid jer tamo nikada nisam bio. Putujem sam jer lepša polovina opravdano nije mogla, a u glavi i telu se skupilo previše stresa da bih ostao u Beogradu. Obzirom da sam idem na Ohrid, ne planiram da se tamo preterano dugo zadržavam, tek toliko da se upoznamo, steknemo prve utiske jedan o drugom i dogovorimo eventualno novo viđanje. Posle Ohrida imamo planove za dalje...o tom potom.... Da počnemo: Ferdinand je spremljen za ovu sezonu, i nisam očekivao da pravi probleme u putu. Nosim samo osnovne stvari, smeštaj imam dogovoren, tako da vreća ostaje kod kuće...a šator nisam ni nabavljao Polazak je zakazan za 17.06. u 09h izjutra. Valjda neću kasniti...a i nema ko da me čeka Ustao na vreme, spakovao sitnice koje su preostale, dobro doručkovao, popio kafu, oprao motor, napakovao sve na njega i spremni smo za polazak!

Odličan rad! Bjb zajednica je već rekla svoje i nemam šta da dodam, osim da se pridružim čestitkama na rezultatu truda i rada. Možeš da budeš ponosan na ideji i realizaciji.