Lep putopis! A eprenete emocije od poslednjeg dana...neprocenjivo!!!

Druže, imaš neke teme gde novi forumaši traže speed-ove po razumnoj ceni, ponudi nekome od njih. Pozdrav,

A gde je priča o Litvancima...Letoncima...Estoncima...ili kako već beše... :moto3:

E nek ste se vi nauživali! :moto3: Lalajko, odličan putopis!

Marinka nisam poznavao lično, i ne volim da se oglašavam u crnoj hronici, ali smo se bavili istim sportom i dosta ljudi koje poznajem ga je poznavalo...mislim da je ok da ovo postavim ovde http://www.youtube.com/watch?v=g-HE1SFFek8&feature=player_embedded

A možda i nije....čekamo! :lol:

Pratim!

Sve pohvale! Već nebrojeno puta saradjivao sa Miletom, i svaki put je bio maksimalno korektan...pokadkad je malko zaboravan...ali svakako manje od mene!

Da ne pametujem...odličan putopis...vidi se da ste uživali!

Nedelja 03.07.2011. Ustajanje u neko doba...klopa je na plaži. I pošto u dva lokala dobijamo informaciju da pizze nema pre 12h, odlučujemo se za Špagete, palačinke i omlet...nas troje naravno Posle toga lagano pakovanje, za polazak koji je planiran za 12h. Vlada ustanovljava da jedna pločica na prednjoj kočnici ne postoji. Ok...stižemo do Beograda bez prednje kočnice... ne preporučujem, ali zaista nisam imao izbora! Pločice sam menjao pre desetak hiljada...ne bi trebalo da su već otišle...šta je tu je... Krećem oko 12.30h. Jesam li pomenuo da žurim?! Čekaju me drugari u Beogradu....obećao sam da stižem na fudbalicu u 20h Gass istim putem kojim sam došao, osim penjanja ka Risnu, tu idem onim "drugim putem", novim! Kod Žabljaka me upucava radar...jbg, žurio sam. Kaže čika u plavom 95km/h...30 €... <_< Ma znam da sam kriv...imam čak i pare, ali žurim... Objašanjavanje kako se ujutru moram pojaviti na poslu, i da moram da vozim po mraku ako me bude vraćao do pošte da platim (da sam pominjao fudbalicu, streljao bi me na mestu! :jee: ). Ljudi su i ti plavi anđeli.... Neverovali ili da, uglavnom...puštaju me uz opomenu! Bez kazne, bez "časti"! Nešto sam im bio simpatičan...ili šta god Dalje gas...isti put kojim sam došao, nigde kiše, nigde oblaka! Do Beograda stižem taman na fudbal...nekako smo stigli i bRez prednje...možda je to samo zavera proizvođača prednjih kočnica...možda ona nije neophodna! Šalim se...bilo mi je potrebno mnogo, mnogo više koncentracije, opterećivanja motora pri kočenju i savršena procena pri preticanju da bih nadomestio nedostatak prednje kočnice...ZAISTA NE PREPORUČUJEM! Da ne pominjem da sam potrošio i zadnju kočnicu za tih 600 km nazad, jer je bila perfektna kad sam krenuo iz Crne gore...taman sam ih zamenio u kompletu opet. I da...vožnja po kiši se ustvari uopšte ne razlikuje od vožnje po suvom, potrebno je samo biti mnogo koncentrisovaniji, mnogo sporije voziti i obratiti pažnju na ostale uslove na putu...i hladnije je...i više zamara...ali se inače uopšte ne razlikuje! :moto3: To je bilo mijih 22h na Crnogorskom primorju za ovu godinu!

U Novom se nalazim sa Vladom#4 posle malo muke i nesporazuma...i odvodi me u smeštaj za večeras. Sve u svemu tamo sam bio oko 14.30h. Desetak sati vožnje...nisam se proslavio, ali uslovi zaista nisu bili na mojoj strani! U Novom je sunce, naravno...i onda sve po redu...zevzečenje, pivce, zevzečenje, tuširanje, zevzečenje, klopa, zevzečenje, pivce, zevzečenje, plaža, zevzečenje, pivce, zevzečenje, klopa, zevzečenje, spavanje...a tek što smo se zevzečiliiiii :jee: A sutra nazad!

Sa Crnogorske strane vreme bolje. Nema kiše, ali je meni i dalje hladno...mokar sam ...do gaća sam mokar... Stajem u Pljevljima da pitam kuda najbrže do Herceg Novog...Đurđevića Tara, Žabljak, Šavnik, Nikšić, Grahovo, Risan, pa uz magistralu...oko 3 sata vožnje kaže čovek...ok, na morencetu smo oko pola 14h. Sve vreme pazim na ograničenje brzine...gps pokazuje 40 Ok, nećemo biti bukvalni, ali tu smo...oko 80 do 100. A ni geografija puta i vremenske prilike ne preporučuju više. S vremena na vreme malo, jako malo sunca, a onda opet malo više kiše...sve se nadam da me na obali čeka bolje vreme. Preko kanjona Tare samo prolazim, ne stajem. Već sam umoran od vožnje i loših vremenskih prilika, cele nedelje posla i nedovoljno spavanja...hteo bih samo što pre da stignem i da se opustim. Posle Žabljaka nailazim na pravi pravi pravi savršeni put. Čovek koji mi je objašnjavao kuda idem pomenu neki "novi put"...to mora biti to. Tu dozvoljavam sebi da se zaletim malo više ne bih li nadoknadio vreme, koje čini mi se prebrzo prolazi...a ja nikako da se primaknem... Tu malo stajem da fotkam, a i priroda zove. Dalje ka Šavniku, pa Nikšiću...kod Nikšića opet Slansko jezero privlači moju pažnju dovoljno da stanem za fotkanje. Ferdinand pozira kao u najboljim danima. Odatle gas ka Grahovu gde me zaustavlja prva patrola. Vidim da nije imao radar, i da me je zaustavio jer je video motor u koloni automobila. Stajem i Boga pitaj kako sam izgledao.... pita me da li sam se umorio, i da li sam regularan. Osmeh i piči dalje... "Jel ima još puno do mora?!" "Nema", kaže "samo pazi na odrone, sad ih ima dosta!" Kod Risna hvatam prvi putokaz desno...koja katastrofalna greška!!! "Makadamski" put, sa jedne strane zid, a sa druge strane provalija...širina, za jedno vozilo...možda... Kiša...kiša počinje da lije i svaki kontakt sa kočnicom uzrokuje klizanje točka, što prednjeg što zadnjeg Oko mene se slivaju potoci vode, po ionako lošem asflatu... Polako, polako...obilazim par autmobila, turisti sa decom...čini mi se da će da se okreću, da ne mogu da prođu. A onda, ponestaje asfalta! To nam je ove godine lajt motiv, i jedva uspevam da se zaustavim pre "provalije". Pritom primećujem "lupkanje" na točku čim pipnem prednju kočnicu. Ok rešavaćemo posle, daj da izvučemo živu glavu... Jedno pola sata borbe i izlazim na magistralu...ma morao je biti bolji put! Jeste...posle par stotina metara niz magistralu, vidim da je i sa te strane moglo da se spusti...pa dobro...drugi put Niz magistralu...do "Novog"...kiša pada, ali mi više ne smeta. Toplo je...more je!

Još jednom hvala na pohvalama...da ne bih otvarao novu temu, a na nagovor drugih, moram da dodam da smo Ferdinand i ja stigli da za vikend 02. i 03. jula skoknemo i do morenceta. Petak 01.07.2011 Posle posla, pravac kafana! Iz kafane se raspitujem za zdravlje junačko i sreću u putu Vlade#4. On je par dana pre toga otišao sa devojkom do Crne Gore. U dopisivanju pada dogovor da mi obezbede spavanje, i da ja pod hitno krenem ka Herceg Novom. Pošto sam već popio par piva, ipak rešavam da prvo malo odremam, i onda krenem. Pravac kući, brzinsko zatezanje i podmazivanje lanca, pakovanje i dremka...zaspao sam oko 22h Subota 02.07.2011 Buđenje u 04h, bez budilnika. Dovoljna je bila iskrica u mozgu koja me je podsećala da je put predamnom. U mamin stan ulazim oko 4.15h da pokupim stvari. Keva se budi, i bunovna pita: "Sine, gde si ti poranio u subotu?" "Nešto sam se majka naljutio, idem na more. Vidimo se sutra uveče!", dobija "zadovoljavajući" odgovor :moto3: Rodila majka budalu, i dala joj ime Đorđe Polazak oko 4.30h. Izlazim na magistralu. Stajem jedino da slikam izlazak sunca u Beogradu. To je jedino sunce koje sam video u Srbiji taj dan. Gas niz magistralu, uz oprez zbog "plavih anđela". Žurim, ali ne preterujem. Ne stajem da fotkam, što iz žurbe, što zbog vremenskih prilika. Kiša rominja sve vreme, i asfalt je mokar. I to me usporava. Tek posle Užica odustajem od sunca i navlačim kišno odelo. Do sada sam već i mokar i promrzao, ali nastavljamo dalje... U Brodarevu stajem da natankam gorivo pre ulaska u Crnu Goru. Na pumpi, šok! Neki tipus mi prilazi sa pitanjem da li sam se uputio na more...ne može, kaže. Rade tunele, zatvoren je put naredna tri sata...mogu da sednem na kafu, pa da sačekam. Ma čoveče, ja se vraćam sutra...kakvo čekanje od 3 (tri) sata?!?!?!? Vraćam se nazad ka Prijepolju, i prelazim preko prelaza Jabuka. Naravno, obilazim kolonu na granici, i molim carinika da me časkom pusti da ne kisnem. Kaže, dok dođem do mora, razboleću se. Jeste...ali će mi glava biti zdrava!

Mnogo rano razmišljaš o prodaji kofera, obzirom da kažeš da je nov. Idi u Laboratoriju, i izaberi jedan od grilova koje imaju gotove, ili će ti već napraviti neki po ukusu. Namontiraju ti na licu mesta, nema da pušta, i ne izgleda "nabudženo". Jednog dana može samo da ti podigne cenu kofera...jer je nabudžen

Svaka čast na putopisu i fotkama! Orlovo gnezdo definitivno vredi posetiti!

Drugari, potreban mi je zadnji točak za peugeot looxor. Doboš kočnica, 16'. Ukoliko neko ima, novo ili polovno, ili zna gde mogu da nađem. Nije za mene, ali kao da jeste Poruke na pp. Hvala!!!

Skini negde sa neta...ili ako imaš model od nekoga koga poznaješ...da ne kupuješ za džabe. Možda ga je već i Ivan radio za nekoga. Posavetuj se prvo sa njim...ako već jesi i nema drugog rešenja, srećno sa kupovinom!

Gde mi se sad dednulo onih 1600€ za ovakve prilike!? :stabre: Motor izgleda izvanredno, a cena je retko korektna...i kako neko reče "u mojoj omiljenoj boji" Srećno sa prodajom!

Druže, idi kod Ivana vizirdžije, on će ti napravi bilo šta što ti treba...

Hvala na čestitkama :zdravo:a neke stvari bih ipak zadržao za sebe

Petak, 25.06.2011 Ustajanje na vreme. Navukao sam roletne sinoć, ali to mi nije pomoglo...izgleda da je trik da te neko drugi prevari. Lagano buđenje, sam sebi kuvam kafu...ritual na koji sam daaaavno navikao...vikend nije vikend ako sam sebi ne skuvam prvu jutarnju! Izležavanje u dvorištu, probiranje po fotkicama i lagano spremanje za povratak. Osećam se čudno. Da li anksioznost zbog povratka, plus treba raditi od ponedeljka...imam utisak i da sam se umorio od samog sebe...potrebne su mi poznate face. Ma jok! Potrebna mi je Ona! Smišljam "pakleni plan" da stignem pre nego završi smenu i sačekam je posle posla. Krećem na vreme, uz obećanje domaćinima da ćemo ponov doći...naravno u množini...oni su verovatno mislili na Ferdinanda i mene, ja sam mislio na još jednog člana ekspedicije Prva stanica, Subotica. Neeee, u Subotici sam boravio ranije. to je bio jedan od gradova koje smo posetili u prehodno pomenutoj turneji koncerata Vlade Georgijeva. Ostao mi je u sećanju kao jaaaaako lep grad. Od onda ga oslovljavam kao jedan od najlepših u Srbiji. I spavali smo na prevaru u jednom od hotela...na reč, i na ličnu kartu...najtvrđa dva sata sna kojih se ne sećam! Vožnja kroz parkove i centar, poznati predeli...malo fotkanja, za "Dobro jutro", i hvatam putokaze ka Novom Sadu i Beogradu. Raaaaaavni, raaaaavni, ravni putevi....znate svi o čemu pričam! Ništa preterano zanimljivo! A onda... Primećujem polje suncokreta. Podsećaju me na mene. Mene?! Pa da, i ja tako vrtim glavom za Njom, svaki put kada je u prostoriji...ko je ne zna, lako bi je prepoznao Raaaavni, raaaavni, ravni putevi u nastavku. Prva sledeća stanica je Novi Sad. Plan je da posetim kolegijum u Novom Sadu, pojedem pitu sa sirom u pekari koju ne mašim, posetim "Pegaz", i popijem kafu sa još jednim drugarom sa studija....znam, znam, dosadan sam sa drugarima sa studija...ili makar samo sa njima! :lol: Pre ulaska u Novi Sad, slučajno hvatam desetak kilometara autoputa... :staa: Prethodnih dana u glavi mi je misao da se svaka škola plaća...eeeeevo praktičnog primera... Umesto da se vratim kada sam već video da sam se zeznuo, ja sam nastavio dalje. Summa summarum, 300 dinara za putarinu posle nekih desetak kilometara...i nije bila u pitanju pista na Le Man-u! U Novom Sadu ništa novo. Ovde već moram da pazim na prekoračenja brzine...još uvek se nisam navikao na sistem kamera po gradovima. Kolege kažu, ok su...radno...i nisam morao da dolazim da ih obiđem Šalim se...zabezeknuti šta mi je sve palo na pamet! Ostavljam ih u dnevnim dužnostima, ne bih firmi da kvarim produktivnost! Pita je ista kao što je pamtim, i Pegaz je tamo gde je bio. Boki, drugar, ne može sad da se izvuče sa posla. Viđanje ostavljamo za sledeći put. Još par fotkica na Petrovaradinu i toliko o fotkanj za ovaj put... Starim putem polako pronalazim Batajnicu, Zemun....odatle je već lako naći put kući...u Pegazu u Zemunu (u NS nisu imali veličinu) častim sebe novom windfilter duksericom...stara je stradala na braniku otadžbine Preko Gazele kući...moja Odiseja se završava...idem da Je vidim, previše mi Je nedostajala!

Hmmmm, šta raditi na ovom divnom mestu. Parkovi i voda svuda oko mene...ah, da...pa ja nisam doručkovao! Pravac restoran, tu i tamo neka čorbica od pečuraka i šaran na žaru. Pridružuje mi se još jedan drugar sa studija. On živi u Subotici. Javio sam mu se tek kad sam stigao. Došao je da popijemo kafu. Ispričasmo se dobro. O životu, kuda nas je odveo, i kuda nas vodi. Prošli put smo bili klinci...sad već znamo šta nas čeka u pravom svetu. Ipak par šala i sve je ok. On žuri nazad na posao. Čućemo se možda kasnije, ako budem išao uveče u izlazak u Suboticu. Ja gađam park...prva slobodna klupica je moja. Poneo sam jednu knjigu sa sobom. Napisao ju je jedan moj poznanik. Nisam stigao skoro ni da je pogledam, i evo pogodne prilike. Sunčam se na klupici i čitam. Knjiga je ipak previše mračna za ovakvu atmosferu, i čitanje ne ide kako sam želeo. Razmišljam o Njoj. Danas je imala težak dan, a ja nisam bio pored nje. Razoružava me što nekad ne postoje druge stvari koje možeš da uradiš za nekog, osim da budeš tu...a ja sam i to danas propustio. Iz parka odlazim da nađem smeštaj za večeras. Dobio sam preporuku za neki pansion u polasku, i okrećem broj. Objašnjavaju mi gde se nalazi i upućujem se tamo. Nije problem, nije Palić baš toliki da se izgubim Smeštam se u predivnim apartmanima, izuzetno dobro uređenim za ono što sam ja očekivao. Pa meni treba samo krevet, sve ostalo je suvišno...ali nije na odmet! Pokušavam da joj objasnim koliko mi nedostaje, tada i tu...dobijam osmeh...najlepša stvar koju sam ja imao prilike da vidim! Hvatam dremku, i uveče izlazim da ulovim večeru. Preporuka domaćina je restoran "Abraham" niz put. Porcija pohovane ćuretine, sramota me je da priznam, je bila više nego što sam mogao oda savladam! Opuštanje u sobi uz neki film sa Džeki Čenom i hvatam san...tu se nalazim sa Njom svako veče Ujutru idemo nazad...ustvari....ustvari, ne...idemo nazad!

Četvrtak, 23.06.2011. Zvonjava sata mi para uši...par puta odlažem ustajanje na po 5 minuta, kao da mi je to najveća usluga u životu. Čujem Tomu koji se kikoće na drugom krevetu. "Spavaj bre, ako ti se spava!" Ustvari, sad tek shvatam da je bio u pravu. Taj dan sam imao premalo kilometara po relativno poznatom terenu. Ustajanje sa dvadesetak minuta zakašnjenja, ali i dalje sam po planu. Kafica, doručak opet preskačem...sam sebi bih siguro spremio, ali ne mogu više da se namećem ovim dobrim ljudima. Ipak bih voleo da požele da dođem ponovo Prethodni dan smo pričali sa Tomicinim ćaletom. Mile ima oko 60ak godina. Vozio je Mile motore. Sećam se da mi je jednom prilikom kad sam dolazio, Toma u garaži pokazivao nekog staaaaarog apn-ca...ili tako nešto. Pravi seoski prizor mašine koja se više ne koristi. U prašini, umereno zarđao i odaaaaaavno više nije bio u upotrebi. Mislim da sam tada još uvek bio na službenom skuteru, i sanjao o sopstvenom motoru....eventualno može biti da je kinez bio aktuelan, ali sumnjam. Mile kaže da bi voleo da ima nešto za obilazak njiva, i po selu dok završava stvari. Kupili su yugo kabrio prethodnih dana :moto3: kažem da je bolje da je Mile sebi uzeo nekog tomosa, ili slično. "Ja ako bih uzimao sada motor, uzimao bih nešto tako kao što je tvoj...ali nažalost nisam ja više za to." Na momenat sam u njegovom glasu i očima video onu mladalačku iskru koja čak i pametnog čoveka tera na gluposti uprkos svemu...e za to ljudi žive! Polazak je oko 9h, i prva, bukvalno prva stanica je pumpa u susednom selu. Vozim na rezervi, a sledeća pumpa je na 30om ili 40om kilometru...previše za kockanje. Odatle, sve je ravno, previše ravno. Plan je za početak da posetim tetku i teču u Sutjesci kod Zrenjanina...to je blizu, manje od sat vremena vožnje. Prelazim Tamiš i brzo sam tu. Njima se nisam najavljivao, uopšte. A nisam bio nekih 9 godina. Mislim da ću ih iznenaditi. Znam da su kod kuće, nemaju oni gde daleko da idu, takav je život ovde. Jedini problem je što se ja ne sećam ni gde je njihova kuća. Ok, opet izvlačim Charugin putopis kao inspiraciju. U sred sela vidim dve starine u parku. Oni moraju znati rodoslov celog i dobre većine okolnih sela. Hmmm, ništa...kažu nikad čuli... :staa2:Pominjem sestre...sve što mi pada na pamet... "Pitaj u prodavnici", kažu. U prodavnici druga slika. Čim sam pitao, sa vrata, javila se dvojica koji znaju gde je kuća. Objašnjavaju na brzinu, i ja sam već nestrpljiv da nastavim. dok sam uzjahivao Ferdinanda i ona prva dvojica se gegaju do mene, i pitaju "da li je to onaj Steva što je radio u Beogradu, pa došao u penziju...". Jeste, jeste...znam, znam Evo, kaže tetka tek što je bila tu da kupi nešto. Žurno nastavljam ka njima, i nalazim kuću iz prve. Dvorište poznato, bio sam ja tu... Parkiram motor, i ulazim. Sa kapije pozdrvljam dobar dan. Teča sedi u uglu zida, okrenut leđima i ne reaguje na moje pozive. Tek posle drugog, trećeg se okreće....e sad, njegovu nevericu ne mogu rečima da vam opišem! "Odakle?! Kuda?! Kojim dobrom?! Kako?! Što se nisi javio?!" :moto3: Sve mu ja natenane objašnjavam. Ok, došao sam, ali mu nije jasan taj Ohrid u priči...i kakva bre crna Rumunija?! A to što sam solo...kakav me to đavo spopao!!! Dolazi tetka, i skoro pada s nogu. O bože, kako je malo potrebno da nekog usrećiš! Grde me što se nisam javio, ali ja znam da bi oni "zaklali prase" i insistirali da prespavam. A samo sam došao da ih vidim i popijem kafu. Znam, premalo nakon 9 godina...ali bolje i to nego da prođem, i ostavim dolazak za drugi put, zar ne?! Pretresamo porodične teme, sve aktuelno i propušteno. Teča Steva je šeret. Novinar u penziji. Izuzetno inteligentan čovek, pametan za sebe, drugima se ne meša. Najpametniji! Tetka je tetka, puna ljubavi i brižnosti. Kafa sa njima je bila zaista nešto što je nedostajalo ovom putovanju! Kafica popijena, vuku me za rukav da ostanem na doručku, ručku...osmeh i pozdrav...dođem još jednom do kraja leta nadam se, kad i sestrić i sestričina budu tu. Gasss! Idem dalje...destinacija je Palić. Na Paliću, pogađate, nisam nikad bio Usput nailazim na rodino gnezdo sa mladuncem unutra. Hmmm...mislim da bi joj se svideo! Negde u Kikindi prelazimo 2000ti kilometar od početka. Hmmm, not bad...pa počeli smo pre manje od nedelju dana. Preko Tise ulazim u Kanjižu i odatle opet nekim lokalnim putevima do Palića, ovaj put nije bilo greške...a svakako mi se nije izlazilo na autoput.

Sreda, 22.06.2011 Ustajanje, rano, rano ujutru...oko 11h! Opet sam uspeo da se naspavam! I Tomica je spustio roletne. Moraću to da zapamtim kad meni neko dolazi u goste! Kafica, opuštanje, bleja, pričice...odmor za dušu! Ferdinand je ušuškan odmah do radne mašine, verovatno joj je ceeeeelu noć prepričavao gde sam ga sve terao da zalazi prethodnih dana. A on je njemu otkrivao male tajne velikih majstora, razloge zašto ima krampone na gumama. Ferdinand se prethodnih dana dokazao kao brdsko planinski bik velikog srca i dobrog dometa. Nažalost ne mogu da ga obujem u krampone, mada bi bila zanimljiva adaptacija. Kaže super se izdružio, i celu noć ga gledala Šarulja iz štale prekoputa...ali on više voli gradske cice Dogovor je da zategnemo lanac, pri kraju je i opaaaaasno se otegao. Isterujem ga u dvorište, malo poziramo dok blicevi sevaju...neko reče da smo mogli da glumimo u rimejku Top Gun-a....a da, ja sam rekao :jee: Pa dobro, mislim da retko ko donosi tri i po SVOJE fotografije sa odmora! Zato se Ferdinand ispozirao...već ima fore da istakne oči, ili da izgleda sexy, ili da mi da izbaci tu pozadinu... Bacam Ferdinanda pod hladan tuš, zatim uzimam niveu od Tomicine gospođa majke (Veliko Hvala) i mažem novo sedište by Boban (pohvale su u drugoj temi...ali nije na odmet). Ostalo je dosta blata na njemu, nismo detaljisali pranje, ostatci insekata na viziru izgledaju kao da su zalemljeni. Ali je ipak zablistao u odnosu na sinoćnje izdanje, namučen, prljav i umoran. Podmazivanje lanca za kraj, i nazad u garažu...da se šepuri Za to vreme,, Tomica i ja se okrećemo ozbiljnijim temama. Treba uloviti nešto za ručak! Tomica raspaljuje roštilj, i uz par piva sve je očas posla gotovo. A posle toga, onaj lepši deo...klopa! Ozbiljno smo shvatili zadatak ispred sebe i nije mnogo ostalo u šerpi. Popodnevni odmor je više nego zaslužen. Sunce i hladno pivce udaraju u glavu i gađam krevet na dobra dva sata. Uveče ponovo malo kafana....i naše druženje se polako bliži kraju... Vidimo se ubrzo, na mom terenu...pada dogovor...ja ujutru idem nazad. Ehhhh, do sada već više nikog ne mogu da prevarim...ujutru idemo dalje!!!

Prolazimo kroz Rumunski Banat, tu je sve ravno i dosadno...kao i kod nas u Banatu Put vodi kroz neke planine, dvadesetak kilometar, ili malo više. Nailazim na neki bmw, malo stariji, 90ineko, temišvarske table. Pegla on, peglam ja za njim. Par puta dolazim u situaciju da u nekim krivinama kočim preoštro, pogotovo nizbrdo, kada i gravitacija odmaže. Ok, pustiću ga, ne poznajem teren i nije mi do igranja. Ali kako on odmakne stotinak metara, on uspori i ako se trudim da držim odstojanje ne prelazim 60 - 80. Ok, ajde onda časkom da ga obiđem...ma jok, kako dođem do njega, on krene agresivnije. Ne previše, verovatno stalno prolazi tuda i zna gde treba i može, a gde ne treba. Posle par pokušaja, tek da se uverim da nije slučajnost, rešavamo da odustajemo. Ne skupljaju mi se delovi Ferdinanda i mene po ovoj šumi, kojoj ni ime ne znam. Šezdeset šmekeru, nadam se da ni ti ne žuriš! Ja odavno nisam tolika paljevina, naučili smo ponešto iz prethodnih grehova! Granica se brzo nazire, i Rumunsku stranu prelazimo u sekundi uz osmehe i pozdrave. Na našoj strani nas sačekuje opet prazna kućica i spuštena rampa. Izgleda da ne primamo goste tako rado. Jedna zastavnica rešava da batali svoje redovno statiranje i propusti nas dvojicu. Pita gde smo bili i šta smo radili. Kaže rado bi sa nama, ali ima suknju. Uz osmeh joj odgovaram da nemam kacigu za suvozača na ovoj avanturi. Kaže to joj ne smeta...nije me shvatila...ne, ne...to nije ta Gasss, do Belocrkvanskih jezera, začudo, ni tu nisam bio. Jesam li ja bio uopšte nekad negde?! Jeeeeesam, samo sam sad birao takvu putanju. Polako zalazi sunce i ravnim, ravnim, preravnim putevima brzo dolazimo do Novog Kozjaka. Ferdinand pozira u još jednom zalasku sunca samo za Nju. Novi Kozjak je odredište za večeras. Tomica nas primećuje na putu, širok osmeh i...ne, nema zlatan zub, ali mu ne treba. Čovek se ceri od jutra do sutra. Nas dvojica smo prošli dosta prethodnih godina, radili smo zajedno i privatno bili nerazdvojni...jedino što on ne vozi motor :moto3: Onda nas je život razdvojio, i malo smo se odaljili...to je ok, život je takav, kao reka. I dalje volim da ga vidim. Nadam se da će nekad ponovo biti kao pre, samo neke kockice da se slože. Prvo nas vodi u lokalnu kafanu, a onda na večeru, a onda opet u kafanu...vidimo se ujutru...pravi se roštilj!