Hahaha, putovanje solo ima svoje čari, ali svakako je lepše imati nekoga koga možeš posetiti usput. Da ne kažem – te četiri koleginice u Tbilisiju!

@Zarkela hahah nije, krenuo je i on sa mnom ali se brzo vratio jer ga nisu pustili Bugari zbog probne (ako mislimo na Aleksandra)

Hvala svima na lepim rečima o dosadašnjem putopisu! Nažalost, više ne mogu da izmenim post – ili sam barem toliko glup da ne znam kako – da ubacim veće slike, ali obećavam da ću od sada kačiti slike u normalnoj rezoluciji. Novo jutro, novi dan za vožnju. Malo je reći da sam bio oduševljen doručkom i jutarnjim pogledom sa glamping terase svog smeštaja. Pravi seoski doručak, sa domaćim sirom, kiselim mlekom, testom sa sirom, jajima, medom i domaćim hlebom. Toliko obilno da bi bez problema bilo dovoljno za dvoje. Uz sve to, prelep pogled na planine dodatno je upotpunio doživljaj i pružio savršen početak dana. Sada je preda mnom laganih 224 kilometra vožnje do Tbilisija, jer je najteži deo puta, jučerašnja vožnja kroz kamenolome i nezavršene puteve na jugu Gruzije, ostao iza mene. Nažalost, nisam puno slikao predele ovog dela puta jer sam uživao u svakoj krivini. Asfalt je ovde bio iznenađujuće dobar, a krivine su bile kao iz snova. Svaki zavoj bio je pravo zadovoljstvo za vožnju, i nisam želeo da stanem. Prolazeći kroz sela, osećao sam neku čudnu melanholiju. Kuće sa limenim krovovima, koje izgledaju kao da čekaju prvi jači vetar da ih sruši ili ošteti, stvarale su pomalo turoban prizor. Ali ono što me je najviše dirnulo bila su lica ljudi u tim selima. Gledali su me s oduševljenjem, a osmesi dece koja su trčala pored puta i mahala mi bili su potpuno iskreni. Iza svake teške fasade osećala se neka toplina, koja me je pratila kroz ceo taj deo Gruzije. Svaka pauza ispred lokalne prodavnice bila je pravo iskustvo. Čim bih stao da predahnem, neko bi mi prišao, započeo razgovor, iako smo se najčešće sporazumevali rukama jer u manjim mestima gotovo niko ne priča engleski. S druge strane, moj ruski je dovoljno dobar da razumem poneku reč, ali daleko od tečnog razgovora. Treba napomenuti da te prodavnice nisu nalik onima na koje smo mi navikli, sa velikim reklamama i frižiderima ispred. Ovde se morate dobro zagledati da biste uopšte shvatili šta je prodavnica, jer su uglavnom smeštene u istim onim trošnim kućama, s limenim krovovima. Bez jasno istaknutih znakova, one su deo svakodnevnog života meštana, skromne i nenametljive. Ipak, ono što je svaku takvu interakciju činilo posebnim bio je trenutak kada bih rekao da dolazim iz "Srbistana" (Zemlje Srba). Ljudi bi se oduševili, fascinirani činjenicom da je neko stigao motorom iz Srbije. Njihove iskrene reakcije i osmesi svaki put bi me osvežili i dali mi novu energiju da nastavim dalje. U tim susretima bilo je toliko srdačnosti da sam se osećao kao kod kuće, a svaki kontakt s meštanima bio je pravi podstrek da nastavim putovanje s još većim entuzijazmom. Mali predah uz Paravni jezero, najveće u Gruziji, bio je savršen trenutak za odmor. Voda je bila mirna, a vetar lagano prolazio preko površine. U daljini sam primetio oblake kako se skupljaju, donoseći kišu. Navukao sam kišno odelo, spreman za put. Još jedan pogled na jezero pre nego što nastavim dalje, dok su oblaci počeli da prekrivaju horizont u daljini. Ostatak puta bio je relativno sličan kao i dosadašnji deo dana. Imao sam sreće – kiša me je zaobišla toliko blizu da sam u jednom trenutku pomislio da bi, da se put samo malo više nastavio ulevo, bio mokar do kože. Kao da sam vozio tačno uz ivicu nevremena, dok su oblaci pretili u daljini, ali sam ipak ostao suv. Pritižem u Tbilisi, a temperatura polako počinje da raste na oko 30 stepeni. Ceo dosadašnji put bio je idealan – temperatura nije prelazila 25 stepeni, baš onakvo vreme kakvo svako od nas verovatno preferira kada je na motoru. Osetio sam kako se klima menja dok se približavam gradu, ali toplo vreme me nije omelo u osećaju zadovoljstva zbog uspešno pređenog puta. Tbilisi je grad sa bogatom istorijom i jedinstvenim položajem, smešten na raskrsnici Evrope i Azije. Njegovo ime dolazi od reči "tbili", što znači "toplo", po izvorima tople sumporne vode koje su ovde prisutne vekovima. Grad je bio deo mnogih carstava, uključujući Persijsko, Otomansko i Rusko, što je ostavilo traga na njegovoj arhitekturi i kulturi. Smešten u dolini reke Kure, Tbilisi je prepoznatljiv po svojim uskim, vijugavim ulicama, starim hramovima i utvrdama koje pružaju prelep pogled na grad. . Raditi za internacionalnu firmu koja ima zaposlene širom sveta je prava sreća. Gde god da odem, uvek imam nekoga koga mogu da posetim. Tako je i ovde u Tbilisiju – imam četiri koleginice koje će me provesti kroz grad i pokazati mi sve lokalne znamenitosti. To je jedna od velikih prednosti globalnog okruženja – gde god se nađem, uvek postoji neko ko će mi pomoći da bolje upoznam mesto i uživam u novim iskustvima. . . . . Bilo je sjajno što sam bio smešten u samom centru starog grada, odakle sam mogao da idem peške svugde. Međutim, jedno potpuno novo iskustvo na koje te ni jedan off-road put ne može pripremiti su neverovatno strme kaldrme ulice. Tokom traženja parkinga, svaki pokret morao je biti pažljivo isplaniran jer ovde jednostavno nema prostora za grešku. Što se tiče parkiranja, tu vlada poseban "sistem" – ljudi se parkiraju gde god mogu, čak i na sred slepe ulice, a broj telefona se obavezno ostavlja na šoferšajbni za slučaj da neko treba da pomeri vozilo. Tbilisi je grad prepun iznenađenja, a jedno od njih je česta nestašica vode. Nije retkost videti vodu kako teče ulicama zbog puknute cevi. Zanimljiva scena desila se s vlasnicom stana u kojem sam bio smešten. Kada je prvi put nestala voda, sačekale su me flaše pijaće vode u stanu za koje u tom trenutku nisam znao. Vraćao sam se iz grada, pomalo (malo više) pripit, kad sam je ugledao na terasi kako maše i viče: "Nikola!" na sav glas, pa nešto na gruzijskom. Potpuno zbunjen gledajuci je kako silazi dole, predala mi telefon sa Google translate, na kojem je objašnjavala da je nestala voda, ali da me u kuhinji čekaju 2-3 flaše pijaće vode. Taj trenutak – njena briga i način na koji je sve organizovala – bio je nezaboravan i jedan od primera gruzijskog gostoprimstva. Ujutru sam je posebno voleo zbog toga hahaha. Komšije koje su živele u okolini prolazile su pored mene pomalo oprezno, verovatno misleći da sam iz Rusije, jer su odnosi između Gruzije i Rusije napeti zbog rata iz 2008. godine oko Abhazije, koja je sada pod ruskom kontrolom. Sve se to promenilo kada sam jednog dana video komšiju kako nešto radi oko auta i pitao ga da li mu treba pomoć. Od treutka kaada sam mu rekao da sam iz Srbije, svakog sledećeg dana, kog god da sam sreo iz okolnih kuća na ulici, svi su mi se javljali sa osmehom, postavljali pitanja ili delili svoje neke priče. Bilo je neverovatno kako se atmosfera promenila kad su saznali odakle dolazim. Pet dana u Tbilisiju bilo je nezaboravno iskustvo. Sada se psihički pripremam za polazak prema Jermeniji, nemajući pojma šta me čeka – ni sa granicom, ni sa putevima, ni sa bilo čim drugim. Uzimam jedan khinkali ( tradicionalne gruzijske knedle) kao suvenir za srećan put i spremam se na počinak. Ali, kao i do sada, nisam previše brinuo o sutrašnjem danu, već sam se fokusirao na sadašnji, ni ne sluteći šta će me zadesiti tamo.

Jako lep Triumph, dobro dosao

Pozdrav

Hvala svima, sto se tice fotografija, vidim da sam upload mali format, pa cu se potruditi na sledece postu da ispravim A sto se tice kadrova, nikad mi nesto nije islo fotkanje na putu, vise sam uzivao "uzivo" i fotografisao u glavi

Samo nastavi tako

Jedva cekam nastavak i detalje Ja planiram nesto slicno, trajekt sa Sicilije za Tunis, pa Alzir, trajekt Spanija, pa Maroko

Bilo je kasno popodne 31. maja. Završio sam sve obaveze za taj dan, zatvorio laptop i pregledao poslednje detalje. Motor je već bio spreman za put, temeljno sam ga proverio ranije. Ovo nije bilo samo obično putovanje – bio je to početak nečeg mnogo većeg, moje prvo solo putovanje koje će me odvesti u Tursku, Gruziju i Jermeniju. Bio je to moj lični test, trenutak u kojem ću sebi dokazati da sam zaista bajker. Krenuo sam sa posla s uzbuđenjem i blago nervoznim osećajem u stomaku. Cilj prvog dana bio je Pečenjevce, moje rodno selo. Dok sam vozio, kroz glavu su mi prolazile slike detinjstva i uspomene koje su me vezivale za to mesto. Bilo je nešto simbolično u tome da moje veliko putovanje počinje baš ovde, gde su moji koreni. Okretanjem ključa u motoru i izlaskom na put, započeo sam avanturu koja će me oblikovati i doneti mi ono što sam oduvek tražio – osećaj istinske slobode na dva točka. Nakon što sam napustio Pečenjevce, zaputio sam se prema Kavali u Grčkoj, vozeći preko graničnog prelaza Kulata sa Bugarskom. Ruta je bila dugačka oko 500 kilometara, a putovanje me je vodilo kroz predele Srbije, Bugarske i konačno Grčke. Svaki kilometar me je sve više uvodio u avanturu koju sam čekao. Stigao sam u Kavalu predvče, iscrpljen ali zadovoljan. Seo sam u restoran pored obale mora, gde sam večerao uz šum talasa. Bilo je to savršeno mesto za odmor nakon dugog dana vožnje. Dok sam uživao u večeri, polako sam skupljao snagu i motivaciju za sutrašnji put do Istanbula, znajući da me čeka još mnogo kilometara i novih iskustava. Ustao sam rano ujutru u Kavali, doručkovao u hotelu i krenuo prema Istanbulu. Dolazak do grčko-turske granice bio je poseban doživljaj. Granica je izgledala kao vojno utvrđenje. a turskoj strani sam prošao kroz tri provere, odnosno tri rampe. Iako sam uspeo da prođem preko reda, sve provere su trajale oko sat i po vremena. Konačno sam bio na turskoj strani i nastavio put prema Istanbulu, uzbuđen zbog svega što me čeka u tom veličanstvenom gradu. Jedna pred poslednju rampu na Turskoj granici: Stigao sam u Istanbul, grad koji mi je već dobro poznat. Bilo je posebno lepo vratiti, jer sam ovde imao prijatelje i kolege. Nakon napornog puta, ovaj grad je bio idealno mesto za kratak odmor. Planirao sam da ostanem nekoliko dana, da se odmorim i uživam u društvu poznatih ljudi pre nego što nastavim dalje ka Batumiju. Kada sam krenuo dalje iz Istanbula ka Samsunu, gradu na obali Crnog mora, nisam bio siguran hoću li uspeti da stignem do tamo u jednom danu ili će mi trebati prenoćište negde usput. Kako se dan odmicao i kilometri se nizali, shvatio sam da ću morati da stanem ranije. Na kraju sam prenoćio u mestu po imenu Havza. Zanimljivo mesto gde je gotovo svaka peta kuća bila hamam. Bilo je to mesto sa posebnom atmosferom, idealno za kratki predah pre nastavka puta. Nakon prolaska kroz Bolu, vreme se drastično promenilo. Postajalo je sve hladnije, a kiše su postale sve češće. Vožnja je postajala sve zahtevnija, ali još uvek nije bila ni približno teška kao ono što me je čekalo na severoistoku Turske. To je bila samo naznaka onoga što dolazi, ali za sada sam bio spreman da nastavim i vidim gde će me put odvesti sledeće. Kada je svanulo sledeće jutro, znao sam da imam jedan dan da stignem do Batumija i da me čeka izuzetno naporna vožnja. Krenuo sam iz Havze prema Samsunu, a zatim uz obalu Crnog mora sve do Batumija. Ono što me iznenadilo jeste koliko je taj deo Turske nerazvijen turistički, uprkos prelepom položaju pored Crnog mora. Kako sam se udaljavao od Samsuna, saobraćaj je postajao sve haotičniji. Tokom vožnje dugoj oko 700 kilometara, ne lažem vas, video sam sigurno 50 udesa. Kamioni sleteli s puta, direktni sudari – prava katastrofa. Oko Trabzona, vreme se potpuno promenilo, počela je provala oblaka koja nije prestajala sve do Batumija. Kiša, odroni na putu, i znakovi ofarbani direktno po asfaltu koji su se klizali pod točkovima, učinili su ovu vožnju pravim paklom. Dok sam se približavao granici sa Gruzijom, primetio sam kolonu kamiona. Pomislio sam da je to znak da sam blizu, ali kolona nije prestajala ni nakon pola sata vožnje. Kiša je i dalje padala, a odroni na putu su otežavali prolaz. U nekim delovima, brdo se skroz odronilo i prekrilo cele desne trake. Kada sam konačno stigao do granice, prizor je bio zastrašujuć – izgledala je kao vojna baza, sa ogromnim kontrolnim tornjem. Turska treća kontrolna tačka bila je haotična, bez ikakvih pravila. Kamioni su uleću u bilo koju slobodnu traku, mešajući se sa ostalim vozilima. Nekako sam uspeo da se provučem, ali u jednom trenutku, uopšte nisam primetio da sam prešao žutu liniju kontrolne tačke. Odjednom, trojica policajaca i dvojica vojnika izvukli su puške i pištolje, vičući na mene da stanem. Onako pokisao, skidam kacigu i vičem kroz smeh: "I'm sorry, I'm sorry, I did not see the line!" Na sreću, i oni su počeli da se smeju, govoreći nešto na turskom. I dalje je lila kiša, a već je pao mrak. Na brzinu sam sredio osiguranje za motor i krenuo prema Batumiju. Put uz Crno more bio je prava avantura – dve trake, gde je leva bila popunjena kamionima, a u desnoj su vozači jurili prema meni kao kamikaze. Atmosfera je bila kao iz nekog filma, kamiondžije su kampovale pored puta, a ja sam se samo nadao da će sve proći bez većih problema. Mrak, kiša, farovi koji jedva osvetljavaju, i rupe po putu... šta da radim? Krenem za taksistom, pratim ga iza levih točkova, izbegavajući bare koliko god mogu. Na poslednjem mostu pre smeštaja, saobraćaj je zaustavljen, krećemo se naizmenično. Na sred mosta rupa kroz koju bi šleper mogao da propadne mislim se u sebi, Nikola majmune gde si ti pošao Konačno, dolazak u Batumi. Nalazim smeštaj, 10 sati uveče, a kiša pada sve jače. Stigao sam. Posle dva dana i 1300 kilometara, konačno sam tu. Planiram da ostanem 5 dana i istražim svoj prvi grad u Gruziji. Batumi, moj prvi grad u Gruziji, bio je pravo iznenađenje. Grad na obali Crnog mora, poznat po svom modernom izgledu i neobičnoj mešavini kulture i arhitekture. Ovaj grad se često naziva budućim Las Vegasom, zbog brojnih kazina koji privlače igrače iz celog sveta. Kockarnice su ovde glavna atrakcija, osvetljene i glamurozne, prave male oaze zabave i luksuza. Pored kazina, Batumi je i raj za brokere. Ovo je mesto gde mnogi stranci dolaze da investiraju i posluju, privučeni niskim porezima i povoljnim poslovnim okruženjem. Ovde možete pronaći mnogo onih koji zarađuju na finansijskim tržištima, koristeći prednosti lokalnih zakona koji im omogućavaju da rade sa stranim klijentima i ne plaćaju porez. Grad je takođe postao utočište za mnoge Ukrajince koji su prebegli u poslednjih nekoliko godina. Oni su ovde pronašli novi dom, a ulice Batumija su ispunjene njihovim radnjama, restoranima i kulturnim centrima. Ova mešavina različitih kultura i naroda daje Batumiju poseban šarm, čineći ga mestom koje je istovremeno moderno i tradicionalno. Pet dana u Batumiju bilo je sasvim dovoljno za razgledanje i odmor. Proveo sam vreme istražujući grad, upoznavajući ljude i uživajući u opuštenoj atmosferi. Dok sam šetao obalom i upijao energiju grada, razmišljao sam o nastavku puta i gde bih mogao dalje da idem. Na kraju sam odlučio da nastavim južnim putem ka Vardziji, na preporuku prijatelja iz Tbilisija. Vardzija je fascinantno mesto, poznato po svom manastirskom kompleksu uklesanom u stene. Ovaj impresivan drevni grad u steni datira iz 12. veka i prvobitno je služio kao utvrđenje i verski centar. Prolazi i komore iskopani u steni pružaju neverovatan pogled na bogatu istoriju i kulturu ovog regiona. Krenuo sam prema Vardziji, sve je delovalo super. Put je bio regularan i lepo ucrtan na mapi. Međutim, ono što mi niko nije rekao jeste da će otprilike 50 kilometara tog puta biti pravo iznenađenje. Naime, deo puta bio je zapravo tek probijen kroz klanac i stene, što je značilo da me čeka veoma zanimljiva vožnja. Kako bih vam najlakše opisao kvalitet puta, reći ću samo da sam u jednom trenutku ugledao Toyotu Land Cruiser kako ide pet na sat, pažljivo birajući put između kamenja i rupa. Srećom, ja sam bio na adventure motoru, pa sam mogao da ustanem i samo nastavim vožnju, prelazeći preko prepreka s dozom adrenalina. Bila je to prava avantura, iako neplanirana, i uživao sam u svakom trenutku tog nepredvidljivog puta. Možda i najlepši deo celog putovanja bio je od Akhaltsikhea do Vardzije. Taj deo puta delovao je kao pravi raj na zemlji. Vozio sam, okružen neverovatnim pejzažima, i nisam mogao da verujem svojim očima. Osećao sam se preplavljen emocijama, jer je priroda oko mene bila netaknuta i savršena. Put je vodio kroz predele toliko očaravajuće da je izgledalo kao da su na kraju tog puta sama vrata raja. Idealno vreme, sa zracima sunca koji su obasjavali doline i brda, stvaralo je savršenu atmosferu. Bilo je to iskustvo koje se rečima ne može opisati – pravi raj na zemlji koji je bio vredan svakog pređenog kilometra. Stigao sam u Vardziju i smestio se u glamping mesto nedaleko od manastirskog kompleksa. Odmah me je dočekalo neverovatno gostoprimstvo domaćina. Smestaj je bio kao iz snova, sa pogledom na planine koji oduzima dah. Kao i bazen sa sumpornom vodom koji oni zovu spa, higijenski ispravno ili ne, naravno da sam se morao okupati Penjanje do manastirskog kompleksa Vardzije bilo je sve samo ne jednostavno, posebno nakon napornog lomatanja po gruzijskim putevima. Uspon je strm i izazovan, a nadmorska visina ga čini još težim. Na pola puta ostajem bez daha, osećajući kako mi je svaki korak sve teži. U tom trenutku, prilazi mi jedan od monaha i pruža mi bocu vode. Smeška se, jer odmah prepoznaje da nisam odavde i zna da strancima ova kombinacija nadmorske visine i uspona često zadaje muke. Uzimam nekoliko gutljaja vode i nastavljam dalje, motivisan da stignem do vrha. I konačno, nakon napornog uspona, stižem gore. Ispred mene se otvara prizor koji me ostavlja bez daha. Sve prethodne muke padaju u zaborav kada se suočim sa veličanstvenim pogledom. Manastirski kompleks uklesan u stenu, sa lavirintima stepenica i odaja, deluje nestvarno. Vardzija je izgrađena u 12. veku za vreme vladavine kraljice Tamare i služila je kao verski i vojni centar. Kompleks ima preko 600 odaja, uključujući crkve, kapele, i skladišta, sve uklesane u litici. Najpoznatiji deo je Crkva Uspenja, koja je ukrašena prelepim freskama. Ovaj lavirint hodnika, stepenica i odaja nekada je mogao da primi do 2.000 ljudi. Gledajući ovu čudesnu strukturu, osetio sam se kao da sam zakoračio u drugi svet. Vardzija je pravo remek-delo ljudske upornosti i umeća, a pogled s vrha litice je jednostavno božanstven. Taj trenutak, dok stojim tamo i upijam sve oko sebe, bio je vredan svakog pređenog kilometra i svakog napornog koraka. Na kraju napornog dana, konačno je došlo vreme za zasluženi odmor. Seo sam za sto sa pogledom na manastirski kompleks, osvetljen zalazećim suncem, stvarajući magičnu atmosferu. Večera je bila prava poslastica – gruzijska tradicionalna jela koja su savršeno upotpunila doživljaj. Prvi na stolu bili su khinkali, sočne knedle punjene začinjenim mesom i začinskim biljem, pravo uživanje za sva čula. Tu su bili i neki makaroni, čije sam ime zaboravio, ali njihov ukus je bio nezaboravan – jednostavno, ali izuzetno ukusno. Uz sve to, služili su mi i možda najbolje nefiltirano pivo koje sam ikada probao. Ovo pivo, koje postoji samo na ovom mestu, imalo je jedinstven, bogat ukus, savršeno osvežavajuće nakon dugog dana. Svaki gutljaj bio je pravo zadovoljstvo i prava nagrada za sve napore tog dana. Dok sam sedeo tamo, uživajući u hrani, piću i neverovatnom pogledu, osećao sam se potpuno ispunjeno. Bio je to trenutak koji ću dugo pamtiti, savršen završetak jednog dana ispunjenog avanturama i lepotama. Vreme je da završim ovaj prvi post. Možda je bio malo predugačak za početak, ali bilo je toliko toga što sam želeo da podelim. Verovatno sam propustio tonu stvari, ali da sam sve pisao i opisivao u detalje, mogao bih barem par poglavlja knjige napisati samo za ovaj deo puta. Nastaviću da pišem dalje u najkraćem mogućem roku, kako bih vas poveo kroz ostatak ove uzbudljive avanture.

Pozdrav svima, moje ime je Nikola i dolazim iz Novog Sada. Veliki sam ljubitelj dvotockasa od malena, kad god sam imao priliku vozao sam tu i tamo tudje motore. Aktivno sam krenuo da vozim sa 25godina, kada sam i dobio mogucnost da kupim svoj prvi motor i tada je sve pocelo. Krenuo sam sa Yamahom Thundercat, kasnije uzeo Hondu VFR 1999, koju sam zamenio za Husqvarnu Norden pre 2 godine, i od ove godine sam ponosni vlasnik i Honde VTR sp1. U prethodnih 4 godine sam proputovao 19 zemalja sa svojim ljubimcima. Dve rute na koje sam najponosniji su do Portugala 2023 i ove 2024 do Jermenije, polako se pripremam i planiram 2025tu do Nordkapp-a ako bog da Yamaha Thundercat, moj prvenac: Honda VFR 1999: Nju sam nakon prve sezone rasklopio i restaurirao do zadnjeg srafa, farbao i ispekao neko osnovno mehanicarsko znanje. Svaki deo porucen iz honde, od igle do lokomotive sto bi se reklo Husqvarna Norden 901 i fotografija sa Cabo da Roca: And last but not least, SP1: