@boza_kg puno hvala na odgovoru. Zvao sam Eurosumar, 10800 je nosač kofera SHAD i imaju ga na stanju, ali mi se njegov koncept ne sviđa. Tako da ću uzeti u MOTOLAND-u Kappa nosač, koji košta 5900 din. Rekli su mi da će biti na stanju sredinom marta, a kako mi se ne žuri sačekaću malo. Taman pre sezone da ga opremim kako treba. Naručio sam i sa Aliexpress-a par nekih sitnica za njega. Malo sam ga provozao ovih dana kroz ulicu gde nema policije (jer još nije registrovan) i baš lepo ide. Jedino nikako da se naviknem na tupavi CBS. Valjda ću se navići vremenom.

Nisam video da ima na ovom forumu tema o ovom skuteru a pošto sam odnedavno vlasnik istoga, možda će nekome koristiti. Dakle, u pitanju je SYM Jet 14 125 (nije X). Ovaj skuter mi se odavno sviđao, a pošto je bio ponuđen po akcijskoj ceni od 2390 eura, odlučio sam da odreagujem i uzmem za sebe jedan. Mislim da vredi te pare. Gledao sam dosta testove, pošto nije nov model, čitao iskustva, forume i nisam mogao da nađem nijednu ružnu reč za njega. Mislim da će za ono za šta je namenjen (gradska vožnja plus pokoja vožnjica van grada) biti dobar. Kad je prethodnik služio bez greške, nema razloga da i ovaj to ne radi. Izgled ovog skutera je, po meni, pun pogodak! Ful led farovi dominiraju napred, plus sijaju kao Las Vegas. Mislim da nisam vozio skuter sa boljim farovima. Pozadi je takođe veliko zadnje LED svetlo. Ono što mi nikako nije jasno je što bar nisu stavili i LED žmigavce već obične sijalice. Ali nema veze. Takođe, sviđa mi se to što je ravan pod ispred vozača, plus praktična kuka na koju može da se okači torba, kesa ili slično. Kad nije neophodna, može da se sklopi. Sa leve strane je jedna pregrada koja se zatvara gde je ubačena 12v utičnica za punjenje telefona. Mana je što se ona ne zaključava, pa svako može da je otvori. Ispod sedišta ima knap mesta za Jet kacigu i to je to. Zato je kofer neophodan. Položaj sedenja je klasičan, ali kako nisam odavno vozio skutere sa ravnim podom, malo mi je bilo čudno. Nekako dosta se uspravljeno sedi. Mesta ima dosta za kolena i noge i bez problema se sa svojih 182 cm spakujem na njega. Mislim da je sve stvar navike. Inače, sedište je široko i nešto tvrđe. Ogibljenje je klasična viljuška napred, dok je pozadi samo jedan amortizer. Na Pedi sam imao dva amortizera pozadi, pa mi je to malo zasmetalo. Kočnice su napred jedan disk, dok je pozadi doboš. I to mi je zasmetalo, jer je prethodnik imao i pozadi disk. Ima CBS sistem, koji mi je baš čudan, nisam navikao na to. Navikao sam da prvo kočim zadnjom da umirim motor pa tek onda prednjom. Ovde kad sam to uradio prvi put sam se pogubio jer sam imao osećaj da je prednja propala. Valjda ću se i na to navići. Ono što mi se još ne sviđa je što je skuter mat crne boje. Boja mu inače lepo stoji, ali plašim se zbog održavanja koliko će biti takva. Nadam se da će sve biti ok. Agregat je EURO 5, vazdušno hlađen, snage oko 10KS. Vrlo malo sam ga probao i čini se da jako lepo ide. Mislim da će kad se razradi još bolje ići. Potrošnja, verujem da ću i tu biti zaovoljan. Kako sam prethodno vozio Pedu GP 125 vidi se tačno zašto je ovaj skuplji toliko od nje. Mnogo bolja završna obrada i kada se sedne vidi se da je sve na daleko višem nivou. Skuter je kupljen u Autoprometu i bukvalno sam ugrabio poslednji u Srbiji po ovoj ceni. Veliko hvala Draganu iz Autoprometa na ljubaznosti. Planirao sam da ga uzmem u Eurosumaru, ali nažalost nisu ga imali. Takođe, hvala Slobodanu iz Eurosumara na strpljenju u salonu i na ekspresnom organizovanju da se ugrabi taj u Novom sadu. Oba salona i radnici u njima odaju utisak profesionalnosti što mi se veoma dopada. Od mene imaju plus i preporuku. Nemam mnogo sličica U Eurosumaru Stigla "zverčica" u novi dom Već sam sa Aliekspresa poručio par dodataka. Ono što bih još morao da mu dodam je kofer (prvenstveno nosač za isti) i možda vizir. Tu će mi trebati saveti iskusnijih gde to nabaviti. U Eurosumaru su rekli da će nosač imati na proleće, a vizir ne.

Kod mene je počelo sa 5-6 godina kada me je deda vozio na svom Tomos Automatiku. Dolazio je kod nas svake nedelje po dva-tri puta i jedva sam čekao da dođe. Nakon toga sa 8 godina sam počeo i da ga palim ali nisam se usuđivao da sednem na njega. To je sve trajalo do moje desete godine kada sam ga upalio i iskoristivši trenutak kada nikog nije bilo oko mene, seo i odvezao se niz ulicu sa njim. Kad sam se vratio, deda je otišao a ćale mi je zalepio takav šamar da se toga još uvek sećam i rekao mi je da motori ne dolaze u obzir. Međutim, ja sam nastavio da uzimam nekako od dede motor pa je ćale nakon par godina popustio i kupio nekog automatika da imamo da se vozamo tu po lokalu pod uslovom da ja položim PSP (moj ćale isto voli motore, ima A kategoriju ceo život ali je ćutao zbog keve). Taj automatik je neslavno završio tako što sam mu dušu izvadio, izgubio papire od njega i na kraju je tako i prodat. Kada sam bio u srednjoj školi, pojavili se Sprint skuteri, ja sam molio i kumio ćaleta da uzmemo jedan. Ni sam ne znam kako sam to uspeo (bio sam loš đak, plus ovako malo lud) ali se sećam da je jedan dan otišao u Novi Sad u Masetehnik i doterao novi crno-crveni Sprint Sport. Mojoj sreći tada kraja nije bilo, vozio sam ga punih 7 godina, popravljao, padao sa njega itd. Nakon toga kupim Sprint Max, malo veći ali isto 50. Sa njim sam se slatko navozao, išao i do Mitrovice, Tronoše, Ilinja... Posle njega Spint Maxx 50, dvotaktni. Njega sam kratko imao (dve godine) jer sam ga skršio 2019 kada mi je jedna budala izletela iz bočne ulice i pokupila me. Srećom, odreagovao sam kako treba, pa sam prošao samo sa ugruvanim kukom, kolenom i kragnom koju sam nosio mesec dana. Nikad neću zaboraviti facu moje keve kada sam došao u 1 ujutru iz bolnice (nije znala da sam pao, mislila je da sam u gradu) kada me je videla sa sve kragnom i rendgen snimcima, žena kad nije okapila, rekla je "nadam se da ćeš se sad okaniti motora". Međutim, drugi dan nakon pada sam otišao da poteram polupan motor od druga gde je bio posle udesa. Naravno, seo sam na njega i doterao ga. Ubrzo sam ga sredio posle pada i prodao. Došla 2020, korona, nema putovanja nigde, a ja ne mogu bez motora pa to ti je. Opet nekako skupljaj pare, pa ajde da ne uzimam opet 50, aj nešto malo jače. Upisujem autoškolu, polažem za A na Kawi ER6N, testovi i vožnja iz prve. Kupujem ovo moje kinesko sokoćalo. Isto sam išao u Novi Sad da ga poteram (ali ovog puta JA) i eto me na njemu već malo jače od dve godine. Za sledeće sezone ću gledati neki opet malo jači skuter da uzmem (SYM HD300 mi se mnogo sviđa) pa polako. Inače odgovor na pitanj iz naslova teme: pre mesec dana kad sam seo na motor da odem negde da se provozam da iskoristim još neki lep dan (išao sam na Tekeriš), upalim ja motor, sedam na njega i kez od uveta do uveta. Izlazi moja keva gleda me i kaže "zar je moguće da toliko voliš da voziš to". Naravno da volim! Eto zato sam na dva točka. I ja se raspisah kao i kolege pre mene, nadam se da ni ja nisam smorio. Da smo samo živi i zdravi i da su nam putevi široki a motori ispravni!

Nećeš se pokajati, međutim dovoljno ti je jedan dan da ga obiđeš sa sve posetom banji. Tada nisam znao, svratio sam bio u Sunčanu reku i rekao sam više nikad neću tamo otići. Kada budem išao opet poslušaću tvoj savet u vezi restorana.

Sutradan dok se motor odmarao, šetao sam po Višegradu. Naravno, obišao ćupriju, Andrićgrad, uz nezaobilazno fotkanje. Inače, začudio sam se koliko je Višegrad mali. Mislio sam da je malo veći. Bukvalno smo ga celog obišli za četiri sata sa sve ručkom u Andrićgradu. Onda je usledio popodnevni odmor, pa večera, šetnja i spavanje. Inače, spavao sam u apartmanima Bambola. Za 30 maraka po noći dobio sam jako pristojan i čist apartman sa pogledom na Drinu. Vlasnik je ljubazan, i biker su friendly jer imaju dvorište i nadstrešnicu gde su motori bezbedni. Čak mi je i zagradio motor kolima za svaki slučaj. Od mene preporuka. Treći dan sam rešio da odem do Višegradske banje koju su mi nahvalili da je lepa. Do nje ima jedno 10-ak km a put je OČAJAN. Pun rupa i zakrpa, uzan radnici koji kopaju nešto na sred puta i ne jebu živu silu. Ali nekako sam stigao gde sam odmorio u hotelu Vilina vlas koji kao da je stao u 80-im. Tu sam posetio i tursko kupatilo gde sam baš uživao. Voda je vrela, ulaz je 3 marke i vredi svaku paru! Baš ono što treba čoveku dok je na odmoru. Opuštanje, mir i ništa drugo. Nakon posete banji, i kafe u hotelu Vilina Vlas (1 KM) spustio sam se nazad u grad gde sam još malo prošetao, pojeo ćevape, popio hladan Nektar spakovao se i legao da spavam jer me sutra čeka povratak. Inače, cene u Višegradu su baš povoljne za naše uslove. Kafa je 1KM, porcija ćevapa i pivo 5 KM, jedino su cigare skupe. Ali nema veze. Gorivo je manja razlika nego u Bijeljini, ali je ipak ima pa sam napunio rezervoar. Utorak je, budim se u pola 7, pijem kafu, pakujem stvari na motor, pozdravljam se sa vlasnicima i gas. Do granice ima 25 km lepog puta, par tunela i lepih predela. Brzo stigoh do granice, gde mi samo mahnuše rukom da prođem. Tako beše i na srpskoj strani. Sad kreće uspon na Mokru goru. Odlučih da ne stajem skroz do Tare. Predeli su prelepi za vožnju, gužve nije uopšte bilo i relativno brzo sam stigao. Usledio je uspon na Taru koji sam opet savladao sa 50 na sat i oko pola 9 sam bio na Tari. Odlučih da doručkujem u hotelu Beli Bor. Inače, u tom hotelu sam bio 1998 godine sa rekreativnom nastavom i ništa se nije promenilo. Zaglavljen je u tom vremenu. Tu sam pojeo dobar omlet, malo prošetao, kupio par suvenira, dolio goriva i krenuo. Na izlasku iz hotela primetim jedan potencijalni problem na motoru. Jedan nosač kućišta filtera vazduha je pukao! Kako nisam imao čime da ga pričvrstim, a drugi glavni se dobro držao odlučih da krenem pa šta mi bog da. Srećom, nisam ostao usput bez kućišta filtera. Sad sledi spust do Bajine Bašte. Ovog puta sam iskoristio iskustvo od prošlog puta, pa sam ravnomerno dozirao prednju i zadnju kočnicu i bez problema sam se spustio. Nisam stajao tu već odlučih da produžim do Ljubovije gde sam napravio još jednu pauzu za kafu. Ohladio sam motor i sebe, odmorio pozadinu i krenuo prema Zvorniku. Ponovo prelep put uz Drinu, čisto uživanje i ekstaza. To je valjda i glavni razlog zašto volim motor. Krivine koje te mame, prelepa Drina koja hladi, put bez greške. Prosto sam želeo da se nikad ne završi. Ali, avaj, sve što je lepo ima kraj, te tako stigoh do Zvornika gde sam napunio rezervoar, napravio puš/piš pauzu i ponovo seo na mašinu i gas. Od Zvornika do Loznice nema mnogo, ali već pomalo i umor i glad hvataju, pa nemajući kud opet stanem u Sunčanoj reci na ručku. Karađorđeva koja nije bila nešto, za te pare bi trebala bolja da bude ali ajde. Nakon ručka kafica, pa polako za Šabac. Za kratko stajem u Loznici da se javim drugu, popijem sok, i krećem. I sad se dešava nešto što me je potpuno isteralo iz takta. Stojim na semaforu u traci za pravo, lik iz suprotnog smera sa autom skreće levo, obojici se pali zeleno, ja krećem, a on mi divljački seče put! Centimetri su odlučili da ne udarim onako natovaren u njega. Neverovatno, ceo put nisam imao ni jedan jedini incident i eto u Loznici umalo da stradam. Srećom, sve se završilo uz sviranje i par sočnih psovki. Put od Loznice do Šapca sam već opisao i nema šta dodati. Opet polako 50 na sat. Srećom, skrenuo sam ranije u selu Slepčević prema selu Bogosavac kako bih se bar malo mogao opustiti jer je put prazan. Malo-pomalo, kilometar po kilometar i dođoh do kuće! Malo umoran, ali prepun utisaka sa puta koji definitivno moram ponoviti. Ukupno je pređeno 560 km, motorčić je potrošio svega 13l benzina što znači da je prosečno trošio oko 2,5 l i sa tim sam veoma zadovoljan. Nije štucnuo ceo put, lepo je se ponašao i sa njegove strane sve je bilo super. Inače, ceo ovaj put me je izašao nešto malo ispod 18 000 rsd.

Kako traje zima i kako nema vožnje, pronađoh jedno moje putovanje (ujedno i prvo dalje putovanje) koje se desilo prošle godine. Ovaj put je trebao da se desi još u maju mesecu 2021, jer sam tada trebao da dobijem 5 dana odmora. Međutim, zbog stanja sa koronom, gospoda iz firme su mi uzeli tih 5 dana i morao sam da to pomerim za odmor na leto, a pošto se odlazak na more iz određenih razloga izjalovio, eto prilike. Dakle, u pitanju je tura, Šabac-Tara-Višegrad, oko 500 km u oba pravca. Nije naivan put, ali ni predugačak s obzirom šta sve ljudi prelaze. Meni je to bio prvi toliki put, pa je zahtevao određene pripreme. MOTOR: Zamenjeno ulje, filter vazduha, filter goriva, prekontrolisan prenos. Kupljen sprej za krpljenje guma, poneta litra ulja za ne daj Bože, malo alata i to bi bilo sve. Mnogi su me odgovarali, gde ćeš sa 125 po onim planinčinama, pa još kinezom?! Ali meni ni najmanje ne smeta to što je kinez, a ni mala kubikaža, jer ja motor ne vozim preko 65-70 na sat, a to je otprilike njegova putna brzina. PLANIRANJE RUTE: Pronađen smeštaj u Višegradu, uplaćena AMSS pomoć na putu za ne daj Bože, planiranje vremena polaska, pauza, mesta gde će se točiti gorivo. Od tog plana nisam mnogo odstupio, tj sve je bilo otprilike po toj satnici. Plan je bio da vozim od Šapca preko Loznice, Zvornika, Ljubovije, Bajine Bašte, Tare, Mokre gore na Kotroman pa do Višegrada. To se pokazala kao dobra odluka iako su mi predlagali i druge rute (na Valjevo i Osečinu umesto Zvornika, kao i preko BIH preko Rogatice i Han Pijeska). BUDŽET: Računao sam jedno, ostvarilo se sasvim drugo (dosta manje sam potrošio). Koliko? Videćete na kraju. PAKOVANJE: To je bio cirkus. Naime, skuter ima prostor ispod sedišta koji je prilično uzan, a ni top case nije od neke pomoći jer u njega ne može ranac da stane. Na kraju sam ranac nekako ugurao ispod sedišta, a neseser, prvu pomoć, alat i sve ostalo strpao u kofer. 03.07.2021 Budim se, brzinski pijem kafu, oblačim se, stavljam pojas, kacigu i KREĆEMO! Brzo sam se izvukao do sela Slepčević i tu sam se uključio na put Šabac-Loznica. Za one koji nisu vozili tim putem, put je odličan, ali ima policije more tako da se mora voziti striktno po ograničenju. Bukvalno u svakom selu radar. Tako da sam hteo-ne hteo bio osuđen da se klackam od Šapca do Loznice sat vremena. Prvu pauzu za doručak sam napravio u etno selu Sunčana Reka na nekih 10 km od Loznice. Ambijent je lep, klopa nije loša, cene su bogami evropske. Ali nema veze, doručkovao sam i idemo dalje. Put dalje vodi tzv Drinskom magistralom. Putevi prelepi za vožnju, Drina pored se zeleni i dodatno hladi iako nije bilo preterano vrućina. Brzo stižem do Zvornika gde odlučujem da napravim mini pauzu da natočim gorivo i da ispušim jednu. Inače, iz predostrožnosti sam točio gorivo na svakih 50 km (mada i nije bilo potrebe). Dalje put ide ponovo uz Drinu. Neverovatni predeli, put bez ijedne rupice, pun krivina, milina za vožnju. Moj tempo je bio nekih 65-70 na sat jer sam želeo da upijem što više oko sebe. Nakon toga stajem u Ljuboviji, gde pravim pauzu u jednom kafeu gde sam popio limunadu od koje mi se želudac prevrnuo. Malo odmorio mašinu i sebe, pa dalje. Od Ljubovije put nije više tako dobar, ali nije ni loš. Lepe krivine za vožnju, ali nema nešto preterano lepe prirode. Put ide kroz naselja, pa je ograničenje 50, ja vozim 60 i to je neka moja idealna brzina. A i gde da žurim kad sam na odmoru! Sledi Bajina Bašta gde stajem i pijem kafu i ladim mašinu pred zloglasni uspon na Taru. Kome god sam rekao gde idem, svi su mi pričali da ću istopiti motor na Tari, da je jako jebeno, da tu i auti stenju... Prekrstih se pre polaska i gas pa šta mi bog da. Uspon jeste jak, držim motor na pola gasa, i om se polako penje. Brzina 50 na sat, mada i ne može brže. To je sve trajalo nekih 15-ak km i nakon toga vidim turističko naselje gde sam znao da je usponu kraj. Izdržali smo! Nakon toga kreće spust. Kao rolerkoster! Tu sam napravio početničku grešku, spuštao sam motor uz mrvicu gasa sve vreme dozirajući zadnju kočnicu. Vidim tablu Kremansko proročanstvo, stajem da fotkam, pritisnem zadnju kočnicu da motor ne ode dole, ali motor klizi. Spalio sam je! Nakon toga sam ih malo dozirao i uspeo da se spustim bezbedno do puta za Mokru goru. Iako nisam mislio da ću praviti pauze do Drvengrada, ipak pravim brzinsku puš pauzu na Šarganskoj osmici. Nastavljam do Drvengrada gde se zaustavljam na ručku. Ulaznica u Drvengrad je 250 din i koliko sam video, ništa se nije promenilo od mog zadnjeg bivstvovanja ovde pre sad skoro 16 godina sa ekskurzijom. Malo se dogradilo i to je to. Šetam malo po Drvengradu, ručam i put pod noge. Mislio sam da ću malo da odmorim ali bila je neka ekskurzija ili šta već, pa nisam baš mogao od dece koja su se derala i vrištala na sav glas. Ali nema veze, pripremam dokumenta i gas do granice. Od Drvengrada do Kotromana nema puno, sve je spust, put nije loš, pa mogu malo da razvrtim mašinu. Pred granicu vidim punkt za naplatu neke eko takse i vidim da auti stoje. Stanem i ja, kad mi radnice pokazuje da prođem, motori ne plaćaju. Ha, još jedna prednost dva točka! Relativno brzo stižem na granicu gde me čeka kolona od jedno 15-ak kola. Šta ću, sedim i čekam, sunce upeklo znojim se, ali bar sam malo ohladio motor. I sad se dešava obrt. Čujem iza neko svira, kad ono motociklista na V Stromu! Pita me koliko kubika, jel 250, ja mu kažem, nije 125. Svaka čast kaže, a dokle idem? Ja kažem, idem do Višegrada, dokle ti? Do Trebinja, pa u Herceg Novi. Pita me, što se i ti ne spustiš do mora. Sad dok kucam ovo, baš mi je krivo, ali opet nisam smeo da rizikujem sa mojom probnom dozvolom. Dogodine kad stigne prava... Pita me čovek, a šta ti čekaš ovde? Ja kažem, pa čekam, vidi kolika je kolona. Lik se nasmeja i kaže ajde za mnom. I tako mi prešišasmo celu kolonu i stadošmo odmah ispred prvog na redu, koji odmah krenu da svira. Izlazi pandur da vidi šta se dešava, lik na V stromu krenu da viče šta ovi sviraju, a pandur mrtav ladan nama kaže, lakše je njima pod klimom nego vama pod opremom, ajte prvi. Tako prođosmo naš deo, na bosanskoj strani nije bilo nikog i samo gas. Inače, ono što me je oduševilo, svi motociklisti duž celog puta (a bilo ih je baš dosta) su me pozdravljali, kao i ja njih iako sam na nejakom kinezu. Kod ove table smo se razdvojili, pozdravismo se, čovek ode dalje a ja nastavih. Stigoh u Višegrad u 18:00. S obzirom da sam se u Loznici zadržao puna tri sata i da sam stajao po pauzama, prolazno vreme i nije tako loše. Tu sam se smestio, odmorio, javio sestri moje drugarice, šetali malo večerao i na spavanje. Nastaviće se.

Vole da se kupaju. Pozer (levo) i magare (desno)

Pozdrav svima, zovem se Nemanja, imam 33 godine i iz Šapca sam. Do sada sam vozio samo skutere i Tomose do 50 kubika, ali sam pre dve godine konačno naterao sebe da položim za A kategoriju i da kupim nešto malo jače. Dugo pratim ovaj forum i sada sam našao vremena da se regstrujem. Nadam se lepom druženju. Pozdrav!