Видим освануло лепо недељно јутро, мало дуже одспавах него иначе, малко јутарње блеје по фејсу и инстаграму па паковање за вожњицу а у плану спомен комплекси у Текеришу и на Гучеву. Спакирах ствари у мог бенгулића па прво до линде па неки пекарски провијант, тачније узех неке њихове мале бурекчиће са печуркама и пар лименки Конг стронг без шећера, седај на моторин и паљба, милина возити по лепом јутарњем сунцу, пређох Иришки венац, спуст ка Иригу а кад кренух оним правцем према Руми, ШОК, возим под сунцем испод ведрог неба а тамо негде у даљини у правцу где идем нешто сиво натмурено али настављам даље да возим, прођох Руму и кренух према Шапцу, а небо ка Шапцу све грђе и грђе и како уђох у Јарак тако нестаде сунца, изађох из Јарка, ајд стадох па на телефон да видим кретање наоблаке оћел бити кише, међутим на мапи наоблаке нигде нема кишних облака, све не верујем, ајд провери преко друге апликације кад ни тамо, док ја блејах по апликацијама кад сину сунце, еееее обрадовах се ја па кренух даље, до Шапца ред сивила, ред сунца, ко је бржи, пређох Саву и уђох у Шабац, стадох на семафор где идем право и као и увек кад уђем у Шабац и видим стару радњу драгог а прерано преминулог пријатеља Александра Ерског сузе саме крећу, пали се зелено и дајем гас само да то више не гледам, наставих даље како ме пут води и сренух на пут ка Текеришу (ту треба гледати где пише Крупањ), стадох на познату НИСову пумпу у Шапцу (ко чита ово сетиће се 2014те) а ту нестаде сунца скроз, ајме неће ли ваљда киша а ја заборавих кући кишни уложак јакне, наточих гориво и кренух даље, вожња по сивилу времена а у даљини никако да видим планину Цер, све нешто облачно и шмрљаво, кад на пар километара испред почетка успона на Цер где се иначе види Цер колико је велик спазих да је цео врх Цера у облаку, ма терај Гиго даље, лагано кривина по кривина дођох до Крста на Церу где се раздваја пут, десно на гребен па до врха Цера а лево ка Текеришу, застах ту да окинем који фото и док фотках ето сунцааааааааааааа, силно се обрадовах, одатле па све куда прођох и све до куће није више било облачности.
Текериш, паркирах се уз спомен комплекс палим Српским јунацима у Церској битци, док фотках све већ мени познате детаље, присетих се наше групне вожње 2014те године када смо нас наколицина ишли да као бициклисти Новог Сада одамо почаст палим Српским јунацима на 100годишњицу Церске битке, ја сам тада пуних 100 км возио бицикл са венцом у пуној величини а оно трње са венца ме је богме поштено изболо по гооози, а вала ни време нас није мазило, у два наврата смо покисли ал трпех и издржасмо сви јер ни Церским јунацима није било лако, дођосмо до Текериша, положисмо венац и одасмо почаст палим Српским јунацима. Након фоткања купих магнетић за успомену те наставих даље према Лозници и Бањи Ковиљачи јер је следећи циљ Гучево.
Пут ка Лозници прелеп, ал прелеп. Одличан асфалт за разлику од Шапца до Крста, тамо ко да је време стало негде пре 30-40 година када су мислим ударили последњи слој асфалта тако да је ово била ко да се возим тркачком пистом, успут у месту Доња Бадања видех прелепу цркву Св.Тројице па стадох да је уфоткам, наставих даље, место за местом, кривина за кривином полако се приближих и уђох у Лозницу, провукох се кроз Лозницу, видех на неколико места на путу зеленом вриштећом бојом обележено како доћи до мото скупа који је био од 20 до 22.7, јбга ето дођох дан касније, па дође Бања Ковиљача и кренух горе ка Гучеву …. Уфффф, хаххаххахаааа, колико је до горе лакше мотором него бициклом, бициклом је баш паклено, ко није пробао нека проба, ја сам неколико пута дозивао покојну фамилију у помоћ и сам себи јбо све по списку куд и кренох, ал кад кренеш горе, највећа срамота по бициклисту је окренути се у неком моменту и вратити се назад, нема предаје, до горе се иде па макар и гурајући, није срамота сићи са бицикла и гурати, мало гураш па кад дођеш к'себи опет седнеш и настављаш даље, наравно да бициклисти увек након силног пентрања следи награда у виду спуста, но, вратимо се мотору, кривина за кривином, на неколико места баш узак пут, тешко за мимоилажење два аутомобила, мотор и бицикл може да прође крај аутомобила и тако малло по мало али опрезно возити јер је по путу било на доста места ситног камења по путу од силних киша које су их туда у бујицама нанеле, два пута у кривинама сам и проклизнуо, но сва срећа што сам возио опрезно и лаганије, да сам ишао брже гарант би треснуо и онда дођох до спомен компекса Гучево, паркирах мотор, раскомотих се, фотку у руке и до споменика, одфотках спомених кад ајд да ухватим фотке з апанораму кад опет ШОК, од пуно испарења из земље након силних киша једноставно нема шансе за квалитетну панораму а да је било кристално видљиво само на то бих испуцао гомилу фотки, испуцах шта сам могао, направих паузу са оброк, поједох два бурекчића, попих један конг стронг, спаковах се и време да се крене кући.
Наравно следи још опрезнији спуст са Гучева и лагано и сигурно се спустих до доле, погледах на гармина, екстра, још само 130 км до куће, везивала се места једна за другим, равно ко тепсија све до Руме где смотах ка Врднику а онда горе ка Змајевцу, на Змајевцу опет која фотка панораме, мандркнух још један бурекчић и конг па онда лагано ка кући.
Прелеп, ал прелеп дан за вожњу, батерије за следећу радну недељу напуњене и ћао до неке следеће кратке вожњице.
