Utisci su odlični. Meni motor generalno djeluje više kao njemački nego italijanski :). Nekako imam utisak robustnosti. Ja nemam nekih zamjerki na mjenjač, meni to sve djeluje uredno, prazan hod pronalazim bez problema. Nemam čak ni problem sa prikazom stepena prenosa na displeju. On zna nekad da promaši i da piše 2 umjesto 1 ali ja mu tačno znam kad je pogrešno tako da mi ne pretstavlja problem. Jedino promjena prema dole zna da bude malo tvrđa ali nije da mi smeta. E što se tiče zaštite od vjetra, to realno jeste problem, zna biti dosta bučno. I mislim da tu nije u pitanju vizir nego prazan prostor između upravljača i rezervoara. Mislim da najviše buke dolazi tim putem. Ili sam ja to umislio nakon što sam vidio ovo https://www.motoboxer.eu/produit/wind-deflector-v85tt/ https://www.youtube.com/watch?v=JQpYq0ApEs8 Mozda cu kasnije nesto probati da poboljsavam po tom pitanju ali zasad mi nije prioritet. Vožnja je udobna i ne zamara, mogu da vozim 2 sata u komadu, to mi je prije bilo nezamislivo. Nisam ni primjetio taj problem sa vrelinom od mašine. Osjeti se to, pogotovo kad se sporo vozi, ali ništa strašno, ja sam očekivao da će biti gore. Komande na upravljaču su kako treba i sa ergonomske strane tu nema zamjerke. Tempomat se vrlo jednostavno koristi. Killswitch je malo čudan i netipičan - radi kao taster a ne prekidač. Prije sam vozio BMW F650 GS iz 2002. On mi sad dođe kao igračka, mali, lagan, nizak. Guzzi je avion za njega. I šta da ti kažem za Guzzi mjenjač kad je na BMW-u mjenjač kao da su ga rusi pravili . Znam da ja ne Suzukiju to sve kao klik na mišu ali meni grublji mjenjač ne pretstavlja neki problem. Ako to još nešto zanima, samo reci. Ako se još nešto sjetim, pisaću.

Društvo, hvala na podršci. @Milanezi Procedura je tačno takva kako si opisao, Ali ne vidim ja tu neke velike razlike, na štenderu ili bez, vruć ili hladan. Pratim situaciju pa ću se javiti.

Hvala na komentarima Napisaću i par informacija o putu i smještaju. Hostel Kobarid pristojan i uredan smještaj, dobijete i zaključani prostor za stvari. Soba za spavanje sa 4 dupla kreveta je bila puna, nije baš idealno. 36 eur Hostel Dogna onaj prvi hostel je moderan a ovaj drugi je retro . Obratite pažnju da se najavite pošto recepcija radi par sati dnevno. Ima opcija da uzmete ključ iz kutije sa šifrom. 34 eur Pansion Hofer odlična soba po povoljnoj cijeni. Prilično je mala ali meni je bilo prijatno. Lokacija u gradu odlična. U objektu postoje i veći apartmani. 40 eur. Ovo je kompletan put, posebna mapa za svki dan vožnje. Pored Google maps linka, ostaviću i sliku, za slučaj da se link polomi. 1. dan Ovaj dio kroz Sloveniju preporučujem svima. Logatec-Idrija-Tolmin-Kobarid obavezno da vozite nekad. Google Maps GOO.GL 2. dan Google Maps GOO.GL 3. dan Potez od Dgone do Brixena se moze izvesti na razne načine, recimo da je ovaj moj najutabanija ruta. Google Maps GOO.GL 4.dan Google Maps GOO.GL 5. dan Bila bi fora, spustiti se sa vrha na Bormio, pa nekim drugim putem nazad. Ali nisam siguran da se to može spakovati u jedan dan. Google Maps GOO.GL 6. dan Ovo je najdirektnija linija za Južni Tirol, iz naših krajeva. Većina je autoput, ali ako vam se žuri, to je to. Google Maps GOO.GL

Dan treći Kiša je opet padala cijelu noć, ali je pred jutro prestala. I dalje je oblačno, prognoza je promjenjljiva a satelitska slika vrlo šarena. Uglavnom, oluju ne očekujem. Krećem dalje na zapad prema Brixenu (Bressanona). Izbor ruta je velik, pored glavnih, postoji dosta "scenic/panormic" puteva koje bih rado prošao. Gatam nad mapom, a obzirom da mi kiša ne gine, odlučujem se na sigurnu varijantu: SS51 i SS52. Ta ruta je u stvari odlična, saobraćaj umjeren, smjenjuju se gorski pejzaži i brze dionice. Opet, ne vidim nesto puno motora. Solidno napredujem, ne razmišljam o pauzi. Oblaci se navlače, kiša samo što nije, biće vremena za pauzu. Prolazim Lozzo di Cadore, odakle počinje malo sporija vožnja i dosta se vozi kroz naselja. Počinje lagana kiša, pa se pojačava. Vidi se da sam ušao u turističke teritorije ali ne vidim neko mjesto da se sklonim. Cesta uska, na jednoj strani stijena ili zgrada na drugoj provalija. Nema tu nekog parkinga, pogotovo ne pokrivenog. Kiša se baš pojačala tako da stajem na prvom proširenju i sklanjem se uz fasadu kuće. Zaklon je besmislen ali kiša pada iz suprotnog pravca tako da sam dobro prošao. Nakon pola sata, postaje dosadno, odlučim da krenem dalje ali kiša ne popušta. Oblaci su dosta nisko i postaje hladno, pogotovo kad si mokar. Konačno, nailazim na pumpu. Doduše ne radi ali ima ogroman krov. Odlično! Temperatura pada na 14 stepeni. Na telefonu pratim kretanje oblaka i situacija je optimistična. Očekujem razvedravanje. Nakon nekih sat i po, sve se drastično mjenja. Izlazi sunce, temepratura se diže, idemo dalje. Prestala kiša prije 10 minuta Ispred je Cortina d'Ampezzo, ne zanimaju me ta mondenska mjesta, ali ipak ću stati i obići. Pa da poslije pričam kako sam bio. Dopala mi se centralna pješačka zona sa kaldrmom, ali ima i dosta bezličnih zgradurina i hotelčina. Nije baš gužva mada ima naroda, dosta. Cortina Brixen je sad već dosta blizu. Preko Badie i Gardene, čini se na dohvat ruke. Pošto imam vremena, ostajem pri planu i idem "okolo", na Toblach. Put je prostran, vozi se brže, a na obe strane visoka crnogorična stabla. Juhuu, divota. U jednom trenutku vidim znak za Tre Cime, pogledam desno, evo ga stvarno. Nisam očekivao da sam na domak te atrakcije, pa se okrećem i vraćcam da uslikam. Ne volim da stajem zbog slikanja, ali ovo mi je bitno :). Tre Cime Ubrzo izlazim na SS49 koji ekspresno vodi u Brixen. Dosta lako pronalzim moj rezervisani smještaj, imam i pokriven parking za motor. Smješten sam u maloj ali prijatnoj sobi, na pješačkoj distanci od gradskoj jezgra. Tu je pekara, prodavnica, kafić, mislim idealno. Tu ću provesti naredna 3 dana. Dan četvrti Brixen mi je super. Kažu da je najstarije naselje u toj regiji, a to se nekako i vidi. Centaralna zona nije velika ali je sve dotjerano i high class. Nema navale turista, nema gužve, vlada mir i spokoj. Već tad vidim, a narednih dana će se potvrditi, bicikl je ovde zakon i saobraćaj se prilagođava biciklistima. Vrijeme je idelano, izlazim na laganu šetnju i doručak. Oko 11 sam spreman za vožnju i planiram da vozim lokalne staze, bez velikih ambicija. Krećem na jug prema Bolzanu i odvajam se prema Val Gardeni. Polako se penjem, stjene i vrhovi su sve bliže. Stvarno veličanstveni prizori. Sama Val Gardena mi ne ostavlja neki utisak, tako da se ne zadržavam. Vozim skroz lagano, ne mogu se nagledati tih stijena ispod kojih je bujna vegetacija. Svijetlo-sivo i tamno-zeleno. Ubrzo stižem na vrh passo Gardena. Iako je visina prilična, 2100 m, uspon nije naročito zahtjevan. Stajem da odmorim i razgledam, duva hladan vjetar. Biciklistima u njihovoj tankoj opremi baš i ne smeta. Gardena passo Gardena passo, vrh Dalje se spuštam prema Badia-i, sa te strane put je malo složeniji. U susret mi ide kolona old tajmera, svakakvih primjeraka ima, uključujući i Ladu. Tu su i neki likovi koji idu uzbrdo na malim Vespama P200, bukvalno se odguruju nogama. A onda ide kolona Ferarija, što starih - što novih. Totalni cirkus. Silazim opet u niže krajeve, pa odlučim da se vratim na isti način samo putem koji na karti izgleda kao niža kategorija, SP29. Put je malo uži ali je daleko manje saobraćaja i vrlo lijep za vožnju. Stajem na kasni ručak u Rifugio Halslutte, ragu od divljači sa tjesteninom. Cijena od 14 eur sasvim pristojna. U povratku svraćam na Plose. To im je glavna atrakcija u Brixenu. Napravili su novu žičaru koja vozi gore praktično iz grada, ali ja ću naravno motorom. Put loš, nigdje nikog. Gore prazan parking i sve raskopano zbog tek izgrađene žičare. Osim odličnog pogleda, ne vidim ništa vrijedno te fame. Reko bih da bi se biciklisti i hajkeri bolje proveli. Ja odoh nazad, večeras imam vremena i za koje pivo. Ovaj bicikl u slovu O se vozi Dan peti Danas konačno Stelvio. Do početka uspona ima 120 km. Prvo SS12 do Bolzana pa onda 40 km autoputa koji to nije i ne plaća se. Znači pola puta sam prešao bez po muke ali onda upadam u sporovoznu zonu, kolone, semafori, naselja, bicikilisti, tuneli. Bajkera ima puno, i obilaze sve živo, bez pardona. Ja sam malo više oprezan, preskačem i ja pošto je stalno neki zastoj. Vozači automobila su susretljivi i pomjeraju se da ostave prostora. Gospoda brate. Gledam lijevo, vrhovi u oblacima i mislim se - tamo negdje treba stići. Nije to sve predugo trajalo i stižem u Prato Allo Stelvio. Nedelja nije idealan dan za Stelvio, očigledno je da je će biti gužva na usponu, motori i bicikli posvuda. Ja sam mislio da sam poranio, 10:30 je ali izgleda da je to špic. Uspon počinje iznenada i bez najave :). Prvo ide dio kroz šumu koji je možda i najteži. Biciklisti prave metež, ima ih baš dosta a neka bakica 2 auta ispred mene vozi bukvalno 10 na sat i koči da propusti bicikle. Ja razmišljam da stanem da ona ode pošto tako sporo ne mogu ali nema se tu gdje stati. Skupim hrabrost pa nekako prestignem, i to je jedino vozilo koje sam obišao do vrha. Ovi drugi bajekri jurnjaju i prema gore a i prema dole. Ja gledam i ne vjerujem, da li je to ludilo ili hrabrost ili vještina ili sve to. Svakako sam impresioniran. Ali vidim da ima i gorih od mene. Poslije izlaska iz šume sam se nekako izverzirao i već ide skoro pa rutinski. Lijeva, desna, ma sve ide super. Fokus je na maksimum tako da ne uspijevam da uživam u prizorima nego gledam kako da ostanem na svojoj polovini i izbjegnem ove što se spuštaju, a ne vidiš ih kad počneš da motaš. Sve u svemu put uopšte nije loš, ima tu i prostora ali uspon je značajan i to posebno u krivini: ulaz i izlaz znaju biti na priličnoj visinskoj razlici. I tako, hop-hop eto me na vrhu. Gore haos. Motori grme, biciklisti galame, peku se kobasice, kao zbor ili vašar. Dan divan, vidljivost odlična. Kafa na osunčanoj terasi i dobar osjećaj zbog uspješnog uspona. Na štandu sa kobasicima ima simpatičan lik koji priča sve jezike uključujući par riječi na srpskom. Uzmem kobaju, prošetam još malo, sat vremena prođe na brzinu. To je to, idemo nazad. Spuštanje je, naravno lakše a i gužva je osjetno manja pa idem polako i mogu da uživam u okolini. Sišao sam dole negdje oko 14h, tako da imam još dobar dio dana za vožnju ali razmišljam da malo obiđem Bolzano. Istim putem vozim nazad. Kuriozitet je da sam naišao na otvoren EuroSpin market. Pazi, u nedelju, u Italiji, otvoren market. Pa na benzinskim pumpama od juče niko ne radi. Stajem i častim se raznim napicima i poslasticama. Dolazim u Bolzano oko 16h. Zanima me pogotovo što sam čuo priču da je to najbogatiji grad u Italiji. Parkiram se u centru, pa onda lagano krecem u obilzak. Lijep grad ali nije prefinjen kao Brixen. I dalje je tu taj aristokratski vajb. Tražim areheološki muzej, svjetski poznat po otkriću 5000 godina starog mumificiranog tijela (Otzi) u obližnjim planinama. Vrijedilo je vidjeti, pošto je, pored tijela, sačuvana i sva njegova oprema. Uglavnom zanimljiva priča. Poslije potražim mjesto za večeru, sve preporuke za Batzen Häusl. Izbor hrane je tipičan za pivnicu, burger stiže dosta brzo i cijena od 12 eur se čini povoljna. Nude velik izbor piva ali cijene su nerazumne. Gledam vremensku prognozu za sutra, vrlo loše. Dan šesti Mislio sam da ostanem na putu još koji dan, odem u Austriju i tako to, ali narednih dana će izgleda baš padati. Odlučim da krenem nazad, i to preko Lienza, u Austriji. Taj put je vjerovatno najbrža komunikacija za Bolzano, iz naše perspektive. Jutro tmurno, kiša samo što nije. Nadam se da, ako požurim, mogu uvijek biti ispred kiše, koja po pravilu, ide sa zapada na istok. Međutim odmah na izlasku iz Brixena, počinje lagana kiša a nebo govori da će se pogoršavati. U narednih pola sata se pogoršava i baš ozbiljno pada. Vozim i ne namjeravam da stanem pošto ovo neće prestajati. Na sebi imam jaknu i ispod kišnu membranu. Preko pantalona sam obukao vodonepropusnu navlaku. To sve funkcioniše, suv sam i mogu da vozim. Sve do trenutka kada počinje jak pljusak. Zaklona nema ni na vidiku, Silazim sa glavnog puta, možda u nekom selu nađem zaklon. I stvarno, tu je neka pilana, skladište za drva, nema nikoga. Stojim tu pola sata, dok pljusak nije prestao pa nastavljam dalje. Kiša pada umjereno, ma super, mislim se. Dok kiša lije... Ulazim u Austriju, tu kiša prestaje i po suvom vozim sve do Lienza, onda opet počinje. Dalje se odlučim da u Sloveniju uđem preko Korenskog sedla, pa biram put 110 pa 111, koji opet vodi u visove. Čini se kao kraća opcija, a ispalo je da je i zanimljivija. Nailazim na Die Gailberghöhe Gasthof, koji poziva bajkere na odmor. Imaju i veliku garažu za motore, što je korisno po kiši a i po vrućini. Već je skoro 13h, bježći od kiše, nisam pravio pauzu, niti nešto jeo. Ne biram previše, par kobasica sa snfom i hrenom je izvrstan izbor, za nekih 5 eur. Odlučim da ću sjediti i čekati da kiša stane, ali nakon sta vremena nemam više živaca. Idem dalje, prema Villachu, i prelazim u Sloveniju preko Korenskog sedla. Tu nema nekih izazovnih serpentina ali imaju dva duža uspona od impresivnih 17%. Kiša staje a ja pravim plan da obiđem Jesenice, pa starom cestom na spavanje u Ljubljanu. U Jesenici stajem, pregldam prognozu, kiša neće prestati ni danas a ni sutra. Sad sam već prilično iznerivran i donosim diskutabilnu odluku - vozim direkt kući u Banjaluku. Ne želim još jedan kišni dan. Da skratim priču, uzmem vinjetu i na autoput. Kiša mi stalno iza leđa. Stigao sam kući oko 11. Mislim da je suvišno napominjati da to nije bilo baš najpametnije. Rezime Najviše se vozi BMW GS i KTM Adventure. Smještaj je preskup. Ja sam uspio da spavam po nekih 40 eur ali takve prilike baš treba potražiti. Ima tu raznih gasthausa, koji nisu na netu, bookingu i slično ali se ne bih kladio da imaju mjesta. Hrana i kafa uopšte nisu skupi, ali zato pivo, brateee, odraše. Ja sam se odlično proveo a nadam se da će ovaj tekst inspirisati još nekog.

Proljetos kupih motor nov Da pođem na put osjetih zov anonimni autor iz okoline banjaluke,, 21. vijek U aprilu 2023 sam prelomio, kupujem MG V85TT. Razmisljam o V-Stromu 650 ali Guzzi je u salonu u gradu i izgleda odlično. I onda počinje potop, kiša danima pada, cijeli april, maj, pa jun. Uspijevam da odradim 4-5 dnevnih vožnji, da napravim prvi servis na 1500 Km. OK, sada mogu na ozbiljnije putovanje. Destinacije se nekako sama nametala - Južni Tirol, Dolomiti i konačno da odvezem passo Stelvio. Kada sam, davno, prvi put vidio sliku tih krivina, znao sam da ja tu moram da vozim, pa kako god. Gledam vremensku prognozu, u tim krajevima neprestano kiša i oluja, smjenjuje se loše i gore vrijeme. I tako danima. Shvatam da neće prestati i dok se ja odlučim, počeće Feragosto, što bih radije izbjegao. Prvi pogled na Booking je razočaravajući: smještaj uglavnom rasdprodat, cijene ogromne. Van pameti da plaćam 100-150 eur spavanje. Ja u stvari i ne želim da bookiram unaprijed, nadam se da mogu da improvizujem rutu i usput nađem prenoćište ali razum prevladava. Odlučujem se za hostele, imam neku predrasudu da su to rupe za klince, ali će se ispostaviti drugačije. Dakle datum i ruta je fiksirana, još da se ja fiksiram. Još ranije sam stavio top case i engine guards, a prilikom prvog servisa su mi montirali centralnu nogaru. Dva dana pred put još nisam stavio nosače bočnih kofera, kao "lako ćemo". Givi nosači zahtjevaju da se žmigavci izmjeste kod registrske tablice i ja cijeli dan ne znam da skinem tu plastiku koja omogućava pristup do kablova. Sutradan nekako shvatim da su ti šarafi kod brave za sjedište (???), razvalim sav taj zadnji dio i ponovo sklopim na nešto manje od 24 sata pred put. Pakujem stvari, ne znajući da li da nosim ljetnu ili zimsku opremu. Pred sam polzak Dan prvi Prvo spavanje je u Kobaridu, na 450 km od Banjaluke. Krupan zalogaj za jedan dan ali uzdam se u Guzzi. Ustajem u 6 i krecem u 8, sve po planu. Rutinski vozim do Prijedora i Novog Grada. Namjeram mi je da, iz radoznalosti, u Hrvatsku uđem u Velikoj Kladuši. Inače to niko odavde ne radi. Vozeći od Novog Grada prema Bužimu, shvatam i zašto. Cesta je spora i nema baš šta da se vidi. Stižem do granice, nema gužve i u Hrvatsku ulazim sa pola sata kašnjenja u odnosu na plan. Nije loše, mislim se, dalje će biti lakše. Dalje planiram preko Duge Rese i Bosanaca da uđem u Sloveniju i onda sporednim putevima, preko Tanča Gore na Kočevje. I stvarno, cesta dobra, nema saobraćaja, počinje uživancije. Ubrzo ulazim Sloveniju i tu je odmah Petrol pumpa. Stajem ali nešto mi se ne sviđa, kao biće poslije bolja/veća/ljepša. Vrlo naivno sa moje strane. Lagano vozim, prolazim kroz simpatična mjestašca, nema bajekra. Ali nema ni prodavnice ni benzinske pumpe. No, svako mjesto ima vatrogasce. U jednom mjestu, vatrogasci stavili reklamu, prave ledeni čaj. Ja zbunjen prolazim i odlazim a itekako bi mi prijalo osvježenje. Konačno pred Kočevjem prodavnica i pravim pauzu. Do tog trenutka, dan je bio sunčan i vreo. Međutim pogled prema sjeveru ne obećava ništa dobro. Na izlasku iz prodavnice, nekoliko ljudi mi prilazi i govori da ne idem dalje, i da se sklanjam pošto dolazi velika oluja. Dan ranije, Sloveniju je poharala stvarno strašna oluja, ova ipred mene, ispostaviće se, biće još gora. Ja potpuno zbunjen, imam još dosta da vozim, mislim se proći će to ali se prilike brzo pogoršavaju. Temepratura naglo pada, vjetar sve jači, nebo sve mračnije. Sklanjem se ipod neke nadstrešnice autopraone koja ne radi, svjestan da mi to nije baš neki zaklon. No, boljeg nemam. Hoću da pogledam satelitsku sliku na "http://zoom.earth", da vidim na čemu sam ali telefon neće da uhvati mrežu. Taj problem sam imao i prije u roamingu, pa sam pred put zamjenio GSM karticu, ali ne vrijedi. Ne mogu ni javiti u Kobarid da ću kasniti, niti pronaći alternativni smještaj. Probam da restartujem telefon. Nova kartica trazi da upisem novi PIN a nemam pojma koji je, tako da je sad telefon neupotrebljiv. Stojim nekih sat vremena, i iznerviran odlučim da na silu krenem u to crnilo ispred mene. Vidim da se oluja jako brzo kreće na istok i nadam se najboljem. I stvarno, oluja odlazi na istok, mene hvata lagana kiša a po okloini vidim da je maloprije prilično padalo. Imao sam sreće ali neki drugi nisu: bilans te oluje u Hrvatskoj, pored velike štete, su 3 izgubljena života. Mene je spasilo to što se oluja navodno kretala brzinom od 70 Km/h i otišla dalje. Vozim dalje, pojavljuje se i malo sunca. Stajem da sipam gorivo. Osjećam olakšanje zbog oluje ali problem sa telefonom ostaje. Već je 5 popodne, još dosta ima da se vozi. Imam još jedan telefon, koji koristim samo za navigaciju, i na njemu uhvatim wifi na benziskoj pumpi. Šaljem mail supruzi da mi dojavi PIN. Kaže mi poslije da sam joj slao na adresu koju baš rijetko provjerava, i da je iz nervoze što se ne javljam, baš taj dan otvorila taj inbox i pročitala moj vapaj za pomoć. PIN ću dobiti kasno te večeri. Vozim dalje prema Idriji i Tolminu, put super, zanimljiv i zahtjevan. Prolazim pored arehološkog nalazišta Dvije Babe, poznatog po otrkiću neandrtalske frule. To mi je "must see" ali nema se vremena. Pred Tolminom počinje jača kiša. Ostalo je još malo ali ću ipak morati pokisnuti. U Kobarid dolazim u sumrak. Pošto telefon ne radi, nemam pojma gdje spavam i hodam po kiši, izgubljen, neću li prepoznati moj smještaj po slici koju sam blijedo zapamtio. Upadam u jedan hostel, pitam ih jesam li ja ovde rezervisao. Nisam, ali oni pretpostavljaju gdje jesam. Konačno stižem na odredište, već je 9 sati. Pokušavam da uguram motor pod neku strehu, kao da ne pokisne. Da sam samo znao koliko ćemo kisnuti narednih dana, i ja i motor. Hostel je super. Sve novo i modereno opremljeno. Ekipa je mlađa ali ima i likova starijih od mene. Atomosfera prijateljska i opuštena. Dobijam i zaključan prostor da ostavim stvari. Pravac kuhinja, cijeli dan nisam normalno jeo, ostao je taj ručak koji sam namjeravao davno pojesti u hladu, u nekoj zabiti kroz koje sam prolazio. Iako pada kiša, izlazim u šetnju da bar pivo popijem. Lijep gradić, osjeti sa bogata istorija. Restorani i kafići puni, saznajem da smještaj više nije lako naći, sve je bookirano. Dan drugi Sutradan shvatam razmjere turizma u Kobaridu. Svi se nešto pakuju, spremaju, gledaju mape. Prolaze motori, autobusi, kamperi. Bukvalno gužva. Preko puta hostela je muzej bitke na Soči, iz 1. svj. rata, koji svakako preporučujem. Danas je plan da pređem Vršič i preko Tarvisia stignem do sledećeg odredišta. Za drugi dan sam namjerno planirao manju kilometražu, znajući da će me prvi dan iscrpiti. Krećem lagano prema Bovcu, saobraćaj je gust. Motori na sve strane, samo zuje, prestižu, a ja penzionerski, lagaaano uz osmjeh. U Bovecu pauza za doručak, odličan burger u grillu Felix. Idem dalje na Vršič. Gužva ništa manja. Lik vozi kamper prema gore i pravi kolonu. Drugi motoristi ga rutinski obilaze, ja čekam pravu priliku. Tad već shvatam da sam ja druga liga za ove bajkere. Dolazim do najtežeg dijela i zadovoljan sam kako se snalazim, mada sam dva puta u desnoj krivini otišao preširoko. Prestižu me 2 teška kruzera, osjećam se jadno. Predivna Soča Vršič - vrh prevoja Izlazim na vrh a tamo, naravno, haos. Auta parkirana na obe strane puta, kao u Bosni. Ostala samo jedna traka za prolaz i naravno da je zagušenje. Temperatura je prijatna i vedro je. Tu je i stado ovaca, pitome su, glasno bleje i poziraju sa turistima. Ne zadržavam se predugo, i nastavljam prema Kranjskoj Gori. Spuštanje mi nije ništa lakše, ganjam idealne linije ali sam opet spor. Guzzi inače odlično koči motorom, pa polako izlazim iz serpentina i eto me pred Kranjskom Gorom. Pošto mi je ista dobro poznata, ne zadržavam se, i vozim dalje za Italiju. Prolazim kroz Tarvisio i izlazim na brzu cestu koja ide pored autoputa. Uslovi odlični da se vozi malo brže, ograničenje brzine se vrlo slobodno tumači, nema gužve i prija mi malo jurnjave. Ubrzo stižem do sledećeg odredišta, a to je mjesto Dogna. Planiram da se na vrijeme čekiram, otprilike u 3 sata popodne, da ostavim kofere pa da se još provozam u lokalu. Mjesto se sastoji od 2 ulice i potpuno je pusto, nema nikog, bukvalno nikog. Lako pronalazim hostel i osjećam se krajnje čudno u tako pustom mjestu. U hostelu je samo recpecionerka, nema gostiju, sve prazno. Situacija postaje smješna i strašna. Pitam ima li gdje da se jede ili nešto kupi. Naravno da nema, upućuje me preko puta u prostor gdje se nalazi nekoliko vending aparata u kojima ima sve: pivo, keks, hrana, kozmetika. Recepcionerka mi nudi svoju ličnu kartu da kupim pivo, pošto je nophodan dokaz da imam 18+ godina. Hostel je ogromna stara kuća na 3 sprata. Sve uredno, i pristojno opremljeno. Tek poslije se pojavio stariji par iz Bugarske, rekao bih da imaju preko 60. I to je to što se gostiju tiče. Ovaj put imam zasebnu sobu ali to ne znači ništa pošto sam sam na cijelom spratu. Skidam kofere i odlazim za Sella Nevea, nekih pola sata do sat vožnje, u planinu. Put vodi kroz strahobalne serpentine, iako ih manje ima, za moj pojam su teže od Vršiča. Na vrhu sam očekivao malo više svijeta. Sada je već simptomatično koliko više turista ima Sloveniji nego u Italiji. Vraćam se istim putem nazad u sablasno praznu Dognu. Taj dan mi je prijala manja kilometraža, malo sam se opustio i odmorio. Nastaviće se...

Evo konačno da se javim, ja sam kupio motor. Još polovinom aprlia, ali kako je kiša stalno padala nisam baš imao priliku da vozim i jedva sam napravio 1500 km da odradim prvi servis. Motor je super, i stvarno sam zadovoljan. Malo mi je visok (ili sam ja nizak, 172cm) tako da se oslanjam vrhovima prstiju. Vozio sam i po vrelim danima po gradu, nisam imao problema sa pregrijavanjem. Stavio sam Givi engine guards i Dolomite top case i orignalni MG centre stand. Bočne kofere sam imao, samo sam uzeo nove nosače. Nakon prvog servisa, odradio sam par lokalnih vožnji, i odlučio se na malo duži put: Dolomiti. Odlazak tamo je prošao super, vozio sam sporednim putevima i magistralama, ništa autoput. Trećeg dana pogledam stanje ulja - a ono pri dnu!. Ja planirao vožnju a tražio ulje. Nekako na pumpi nađem 10W40, iako ide 10W60 nisam imao izbora i dospem, otprilike 1dcl. Zbunilo me što je ulje žuto, do sad sam uvijek sipao crveno, ne kontam ima li razlike. Moj stil vožnje je penzionerski, nisam išao u visoke obrtaje niti gazio motor, ali je potrošio ulje. A prije puta sam utvrdio da je ulje na max. Od kako sam dosuo, vozio još 2-3 dana, popeo se na Stelvio, u povratku vozio autput, znači intenzivnije nego u odlasku i ne vidim da je nivo ulja značajno opao. Nije mi jasno!? Inače nikakvih drugih problema sa motorom nisam imao, kisnuo je preko noći a po danu sam vozio i po jakoj kiši. Stvarno je uživanje voziti ga, ima neku finoću a ima i zube da pokaže. Čitam po netu da dosta ljudi piše da im troši ulje, pa neko kaže da to prestane nakon x hiljada kilometara, neko kaže da filter vazduha bude zamrljan uljem itd. Realno, u odlasku je bila viša temperatura nego u povratku. možda zbog toga, ne znam. Uglavnom sad 2 puta dnevno provjeram nivo ulja, imam crva u glavi i konzervu ulja u torbi. Uglavnom, pratiću sitauciju, pa javljam dalje.

@Tedybear Hvala! Da li preporučuješ uplatu unaprijed ili se mogu nadati da ću naći nešto "on the spot"? Ja sam zamislio, kao, vozim vozim, i stalno je tu neki guest haus, pa ja biram

Planiram Alpsku turu, Italija, Austrija, planinske ceste i te stvari. Zaprepastio sam se kada sam vidio cijene smjestaja. Uglavnom se nude neki skupocijeni hoteli i apartmani, najčešće je cijena 150eur i preko. A meni treba samo da prespavam, ni ne posmisljam da imam neko posebno mjesto za motor. Ja sam očekivao 50ak eur za spavanje, ali brzinska Booking pretraga izgleda vrlo loše. Njima je izgleda veća sezona sad nego zimi. Ima li neko iskustava i prijedloga za Tirol i Juzni Tirol? Ili znate neki sajt koji oglašava prenoćišta za putnike?

Pa ona zelena boja (vojna, SMB ) . Altaj Verde se kaže. Ta mi je savrsena. Da sam ja zamišljao, ta bi boja bila. A kosta 12000 eur. Nadam se da cu dobiti probnu voznju, pa cemo znati za gas i pokazivac stepena prenosa. Ovo sve drugo cu nekako pregurati. Hvala ti za tvoje utiske, nadam se da cu se uskoro javiti sa svojim utiscima.

Ozbiljno razmatram kupovinu, ima nov, u salonu u gradu, samo treba da kažem "DA". Gledam reviews po YouTubu, svi ga hvale, no međutim, video Moto Guzzi V85 TT - 9 reasons why you might have to avoid it govori o kontroli gasa koja ima neki prazan hod (lag, gap). To bi moglo biti stvarno frustrirajuće pa bih molio ako neko ima praktičnog iskustva da prokomentariše. @Milanezi@motoretro??? Shvatio sam da je gas elektronski, ride-by-wire, i to mi tačno izgleda kao nešto što je sklono takvim stvarima. Meni je i dalje sajla zakon Uglavnom, lik tvrdi da u nekim trenucima, lagano davanje gasa ne reaguje, sve dok ne daš malo više. Nisam našao da se još neki reviewer žali na to, ali me taj crv grize. Šta kažete?

@doctore Hvala, upravo na tom otpadu nasao ventilator, pa dok je stigao meni u Bosnu, pa dok se montirao, evo juce prva voznja sa "novim" ventilatorom. Malo sam ga maltretirao u sporoj voznji, i aktivira se redovno. To sad izgleda ok. Ventilator ipak nije originalni ali preko viber slika nisam mogao izabrati bolje. Bitno je da metalni nosači na tom ventilatoru savrseno odgovaraju tako da je sve leglo a plasticni okvir nije ni bitan. Inače ne vidim način da se elektromotor otvori i očisti, baš je zapakovan. I da, šta je KP?

Molim ekipu za pomoć, radi se o F650 GS iz 2002. godine. Imam problem sa ventilatorom koji se ponekad ne upali. Dovoljno je da se malo pogura prstom i onda se zavrti i radi normalno. Problem je u elektromotoru, četkice i te stvari. Jedino sam uspio da nađem originalni ali cijene su nenormalne: Part number 17402345099. Da li neko zna da li postoji zamjenski ventilator ili gdje bih mogao nabaviti polovan ventilator? Da li se taj elektromotor može otvoriti i popraviti? Pretpostavljam da bi čišćenje pomoglo. Drugo pitanje, jednom mi se upalila lampica za temperaturu i tako sam vozio na manje od 2000 obrtaja 30tak sekundi. To se desilo samo jednom, da li je ostavilo trajne posledice na mašinu? Koliko je pregrevanje opasno na rotaxu? Hvala!