Potvrdjeno: Bradlu u SBK Honda sa Hejdenom, Van Der Mark u Yamahu.

Posto je vec pala noc, dalje slika nema, sto ne znaci da je dan bio gotov. Zaputio sam se ka Prislonici da iznenadim mog drugara Bobana (Bososka na forumu). Od mog brzog iznenadjenja nije bilo nista jer su Boban i njegova Mara inistirali da ostanem i probam fantasticnu rostiljsku kobasicu uz hladnu, fenomenalnu rakijicu koju proizvodi Bobanov komsija. Trebao bi litar da odnesem u F.K. Ozrem za predstojecu sezonu. Tako sam kuci stigao malo pre 23h i ko zna do koliko u noc presabirao utiske. Sve u svemu samo nesto preko 200km voznje. Od toga, 30 dosadnih km do Ljiga i 90km u povratku iz Cacka. Znaci, centralni, najinteresantniji deo dana trajao je 11 sati i imao oko 80km. Zasto to kazem? Nije potrebna neka velika kilometraza da se vidi i upozna nesto novo i sretnu novi ljudi. Dovoljno je samo malo zagrebati kartu i sici sa glavnog puta.

Jos pod utiskom svega ovog, krecem dalje ka kafani Plaza u Leusicu. Okolina vas ne ostavlja na miru. Ja sam slab na to i svaki cas stajem da slikam... Izlazim nazad na glavni put. Moguce da je za sve krivo i ovo nisko popodnevno sunce ciji zraci dodatno ulepsavaju vec i onako lepe prizore. Znam da ima mnogo fotografija ali prosto nisam znao koju da izbacim Pre posete Plazi, skrecem desno i odlazim 3 km u dubinu brda, do etno sela Kostunici, ili kako se zvanicno zove Cekovic. Ovaj objekat je vec prilicno komercijalan, ceo kompleks je ogroman i spao sam s nogu dok sam sve obisao. Na brdu iznad jezera su klasicni bungalovi - apartmani. Glavni restoran iznad jezera. Samo jezero je protocno i prilicno cisto. Voda nije hladna, mada sam to ocekivao i u vecernjim satima, kada sam ja obilazio, bilo je jos dosta kupaca. Sve je tu u blizini - WC, veliki broj tuseva, veliki bife i prodavnice sladoleda. I tu dolazimo i do ovih specificnih apartmana! Za cudo, cene ni ovde nisu (pre)velike. U blizini su tereni za mali fudbal i kosarku. Odoh uzbrdo. Kolega je bio pametniji od mene i dosao motorom. Dok sam stigao do motora, sve me je bolelo, ne samo kolena Palim masinu i lagano odlazim nazad u Leusic. Moja omiljena kafanica na zalost ne radi, tako da od kupanja ovde nista za sad... Kuda odavde? Pa naravno, u Cacak. Vece je bilo prijatno i toplo, tako da sam do Cacka bas uzivao posle dnevne zege. Dok sam se setio da pogledam navigaciju i informisem se o kilometrazi, vec sam bio na kruznom toku na ulasku u grad. Skrecem desno (za promenu), prolazim centar i odlazim do kafica moto kluba Mancula. Tu je inace gradska plaza na Moravi, i celo more kafica i poslasticarnica. Hiljade ljudi je izmilelo u prijatno vece i seta se dokono od objekta do objekta, a oni najaktivniji se jos uvek kupaju. Ja sam mastao o ovome: Kablar u izmaglici je bio znak da je vreme da polako krecem dalje.

Mnogo puta sam prolazio ovuda, video ovaj putokaz a nisam svracao. Sada imam vremena i ne propustam priliku. Do cilja nije daleko, nepun kilometar je do vrha gde se nalazi etno selo Rajski konaci. jn U prvi mah, zatecen sam onim sto sam video, prosto nisam mogao da poverujem da nesto tako lepo postoji. Mislim da je ovo glavna kuca za goste, sa velikim tremom. Vlasnik je bio slobodan pa mi je sve detalno pokazao i objasnio. Svi objekti su na svojim originalnim lokacijama, kako je deda sadasnjeg vlasnika zamislio. Do duse, tada su imali druge namene. Recimo, ovi vajati su nekad bili prostorije za cuvanje rakije i mlekara. Sada su luksuzni apartmani sa zasebnim kupatilima i bracnim krevetima. Naravno, sve ovo ima svoju pricu. Za vreme II svetskog rata u blizini se srusila americka leteca tvrdjava. Piloti su preziveli pad, i cetnici su ih pokupili i sakrili na ovom imanju, kod vlasnikovog dede. Nemci ih nikada nisu pronasli, a partizani su kasnije dedu zaklali. Od tada, svake godine, bez obzira o kojoj se drzavi radilo (od SFRJ do Srbije) americki ambasador sa oko 150 zvanica posecuje ovo mesto. Tu su i sinovi i unuci nekadasnjih pilota. Pre dve godine je dolazio cak i jedan od pilota koji jos ziv, bio je u kolicima i plakao je kao dete kada su ga uvezli u dvoriste. Pricao je kako je prvi kontakt sa stanovnistvom bio sa cobanicom koja mu je ponudila cuturu. Snazno je potegao nekoliko gutljaja, misleci da je unutra voda, medjutim bila je sljivovica. Na placu postoji vise stolova sa klupama. Svako mesto je na svoj nacin prijatno i udobno. Pitao sam gazdu koje je njegovo omiljeno mesto za pijuckanje prve jutarnje kafe. Pokazao mi je ove stolove. Inace, avion je pao na livadu u pozadini, iznad desnog stola. U ovoj kuci zivi vlasnik sa porodicom: Pogledajte ovu kucicu, kako da se covek ne odusevi? Dobio sam ledenu vodu i kafu, sa vlasnikom provedoh vise od sata u prijatnom razgovoru. Ima jos dosta planova. Na jesen ce se izgraditi lep bazen, pravi se pokrivena garaza i jedan od postojecih objekata je predvidjen za parno kupatilo, masazu i djakuzi. Da napomenem da cene uopste nisu visoke i prilagodjene su nasem dzepu. http://www.rajskikonaci.com/

Vracam se iz Savinca, prolazim Takovo i krecem ka Leusicu, malom brdovitom selu, gde sam se pre meku godinu kupao u bazenu kafane Plaza. Do Leusica ima desetak kilometara, ali je okolina fantasticna. Zbog ovog vocnjaka i kuce sam morao da se vratim nazad i ako sam vec prosao. Ne pamtim da sam video tako lepo odrzavan voznjak i tako lepu kucu sumadijske arhitekture. Sta reci? Dalje, put ide pretezno kroz sumu, serpentine i strme uzbrdice i nizbrdice. Do ovog mesta, gde skrecem levo (ceo dan samo skrecem levo):

Setih se da sam pre nekoliko godina gledao slike koje je drugar napravio u Savincu, mesto nekoliko kilometara udaljenom od Takova. Navigacija kaze samo pravo kroz memorijalni centar. Ni ovde kolovoz nije zavrsen, prolazi par puta ispod novog autoputa koji je u izgradnji. Ulaz u buduce tunele autoputa: Ipak Savinac je blizu i za desetak minuta sam bio u centru mesta. Odmah sa leve strane je savinacka crkva. Odmah ispred, sa raskrsnice moze se mostom preci na drugu stranu reke gde se nalazi lepa kafanica sa terasom u debeloj hladovini, iznad kupalista. Prelazim na drugu stranu jer je vreme za kaficu, koja sa ratlukom, casom vode i kockom secera kosta 50 dinara. Izrazito spori konobar je doneo posle 15 minuta

Posto sam zavrsio sa kupanjem produzio sam dalje ka nekoliko kilometara udaljenom Takovu. Put izlazi u mesto Bersic gde skrecete levo. Ovde vec par godina, verovatno zbog izgradnje autoputa, ne postoji asfalt vec samo makadam prekriven prasinom. Upravo zbog te prasine, vise puta tokom dana prolaze cisterne koje prskaju put i od prasine naprave nekakav beli mulj kroz koji vozite kilometrima. Ko se nada da sacuva cist motor, bolje da ne prolazi ovuda. Cim udjete u Takovo, sa desne strane je kapija memorijalnog centra posvecenog drugom srpskom ustanku. Na zalost, nikakvog vodica, nicega sto bi vas informisalo gde se sta desavalo. Kompleks je ogroman tako da se ne isplati obilaziti pesice. "Tu je nova Srbija stvorena, u narodu hrastovih korena. Sve ljubeci slobodu i cast, ponovo smo posadili hrast. Da i dalje sirom nasih strana, nad Srbijom sloboda se grana. Da sacuva zavetni nam glas Evo mene, a eto i vas!"

Selo je stisnuto izmedju dva sumovita brda. Put vas vodi do parkinga gde se nalazi i glavni restoran sa kuhinjom i velikom terasom. Nanize, redjaju se letnjikovci sa klupama, okruzeni stenejem niz koje se preliva voda i fontanama. Na dnu se nalazi bazen sa pratecim objektima i zgradicom gde je bife. Na raspolaganju je veliki broj lezaljki, suncobrana, tu su i kabine za preslvacenje, tusevi, WC. Docekala me je supruga vlasnika etno sela. Generalno, svo osoblje je ekstremno predusretljivo i ljubazno, pomalo mi je bilo neobicno u danasnje vreme. Nije nikakav problem da dodjete da se okupate i nastavite put. Ja sam obisao sve do detalja, upoznao sam i gazdu i sinove koji pomazu u vodjenju posla. Svaka preporuka za dolazak ovde na jednodnevni izlet. Bilo da ce te doci kolima sa porodicom, bilo da ste kao bajker u prolasku, mesto zasluzuje paznju. Lepo je sto je sve dobro ogradjeno, pa ljudi puste decu da vitlaju po bazenu ili gde god, znaju da su unutra. Tu je i malo jezerce sa camcem u kojem mogu da veslaju i brojne fontane i vodopadi za igru. Oko bazena je lep travnjak, pa imate i mrezu za badminton ili odbojku. Toliko je prijatno da mislim da ovde moze opasno da se izgori, jer zaokupljeni raznim aktivnostima necete osetiti vrelinu sunca koje pece. Zato postoje zasenjeni letnjikovci sa stolovima i klupama gde mozete predahnutu uz neku klopu ili ledeno pice. Primetio sam da gosti mogu naruceno pice da dobiju na samu ivicu bazena, za vreme kupanja. Klopa je odlicna i cene su jako popularne. Sreo sam drugare iz Lazarevca koji su ovde skoro svaki vikend i odusevljeni su! Smestajni kapaciteti su trenutno ograniceni, ali ce to sukoro biti reseno postavljanjem vajata prepravljenih u udobne apartmane. Ako nema mesta u samom selu, na raspolaganju su kreveti u okolnim domacinstvima, za zaista smesne pare. Za nekoliko minuta pesice ste na bazenu Selo ima svoju furunu gde se peku hlebovi i lepinje. Recimo, lepinja sa slike sa kajmakom, prsutom, cvarcima i kolutima paradajza kosta 200 dinara i zasitila je cak i "sitnog" coveka kao sto sam ja. I konacno, sve je pokriveno zvucnicima iz kojih dopire diskterna muzika, ni prejako ni pretiho. Za zainteresovane postoji i nocno kupanje jer je sve osvetljeno. Naravno, za sve informacije: http://etnoselotrbovic.rs/index.html

Put je fantastican, saobracaja skoro da nema. Malo je reci da uzivam! Nekoliko kilometara dalje, navigacija me obavestava da treba da skrenem levo. Na ovom mestu Nije tako strasno kao ka vrhu Rajca, ali nije ni za neenduro motore. Ipak radi se o kratkoj denici, ne duzoj od kilometar. Vozac tamica sa slike naravno nema pojma ni o kakvom etno selu, ali zna da se nesto desava na fudbalskom stadionu u selu. Hm... da. Fudbalski stadion F.K. Ozrem. Stao sam da slikam i naravno odmah sam pozvan na 'ladno pivo. Pivo ne pijem, ali 'ajde da ih ne odbijam, mogu casicu domace. Odmah su se svi sjatili oko motora (vise) i mene (manje). Dobijam casicu ledene rakije na improvizovanom sanku pored koga je raskosan americki rostilj. Jedan od obozavalaca kluba je ranije ziveo u SAD i rostilj i jos mnogo sto sta je donirao klubu. Uopste, neverovatna je ljubav koju ovi ljudi gaje ka svom klubu. Sve ove zgrade, teren, ogradu oko terena, sve su sami finansirali i izgradili. Amerikanac sa rostiljem Tu je i on! Frizider... Razrada taktike za sledeci mec! Da se vratim na rakijicu. Zaista je bila dobra. Popio sam dva gutljaja i raspitao se za etno selo. Dobio sam obavestenje da samo produzim pravi i kod trafo stanice skrenem u levo. To je drugo skretanje u levo, nikako da ne skrenem na prvo. Uto prilazi Amerikanac i kaze da on ima mnogo bolju rakiju koju moram da probam... Donosi drugu casicu i naliva. Cuo je da se raspitujem za etno selo i kaze da je vlasnik prizenjen ovde u Ozrem. Kaze i da skrenem levo kod trafo stanice i da nije daleko. Dva gutljaja i nekoliko lovackih prica dalje, stize jedan od vidjenijih clanova kluba sa kojim moram da nazdravim i koji donosi svoju flasu rakije za koju tvrdi da je najbolja u kraju... Vidim da ovo nece na dobro da izadje i krecem ka motoru. Pozdravljam se i dobijam obavestenje da skrenem kod trafo stanice, levo. Malo dalje zaista nailazim na prvi asfalt koji se odvaja levo. Ne nasedam vec prateci uputstva stizem gde treba... Ajmo uzbrdo. I konacno, posle nekoliko stotina metara stizem u etno selo Trbovic.

Ognjena Marija je veliki crkveni praznik i po verovanju tog dana ne sme ni konac u iglu da se udene. Kad je vec tako, da iskoristim dan na drugaciji nacin nego inace. Rezervoar je ostao skoro pun od prethodnog puta, kisno odelo i ostala oprema su takodje u koferu. Jedino sto je potrebno da se uradi je da se interesantne tacke sa Google Maps prebace u navigaciju. Imam ceo dan na raspolaganju za prilicno kratku turu, zato cu da gustiram lagano svaki kilometar. Deo do Ljiga ne sluzi skoro nicemu sem da se sto brze predje. Medjutim, odmah iza Ljiga pocinje interesantniji deo puta. Za pocetak, da obidjem mesta koje sam ranije cesce posecivao. Na izlasku iz Ljiga ka Rudniku, odmah iza NIS pumpe, odvaja se uski asfaltni put u desno. Posle stotinak metara se stize do restorana Usce, pored stare vodenice. Mestasce mirno, sklonjeno od puta pored same reke Ljig. Idealno za prvu pauzu kada idete negde dalje. Ako nastavite asfaltnom stazom pored reke, doci ce te do mosta koji predjete i posle nekoliko stotina metara, posle sledeceg mosta spustite se levo. Tu se nalazi restoran Krkusa, koji na zalost trenutno ne radi, ali se nadam da ce to brzo da se promeni. Kad izadjete nazad na Ibarsku, posle par kilometara je skretanje za Rajac. Odmah iza mosta pocinje mestasce Kadina Luka. Ovde sam obicno samo prolazio, sad imam vremena da zagledam okolinu Nekoliko kilometara i dva klizista dalje, ulazim u Slavkovicu. Na izlazu iz mesta, na ostroj desnoj krivini ka Rajcu, odvaja se put u levo. Skrecem jer zelim da posetim staru napustenu crkvicu, koja je sad rusevina. Put pored srkve, kazu, ide dalje na Rajac, ali je negde dalje uz brdo zapusten i neprohodan. Moram jednom prilikom da krenem i proverim, pocetak deluje obecavajuce. Crkva je iz XIII veka, a u priprati dozidanoj kasnije se nalaze dva kamena sarkofaka. Trenutno se vrse iskopavanja jer se predpostavlja da se tu nalazi i treci. Kako mestani kazu, vrse se DNK ispitivanja i predpostavlja se da su tu sahranjeni ktitori crkve, a to su najverovatnije Djuradj Brankovic i zena mu Jerina. Uradjen je plan za obnovu crkve i ceka se da vlada odvoji potrebna sredstva. Krecem nazad i uzivam u lepim domacinstvima pored puta. Morao sam da stanem i snimim ovu kucicu To su primetili domacini i odmah me pozvase da svratim na kafu. Pa sto da ne? Dok sam parkirao motor, primetih u susednom dvoristu interesantan nacin da se iskoristi spoljnja guma I mesto gde se komsiluk sastaje za kaficu, na neutralnoj teritoriji Mira i Zika su penzioneri. Deca odgajena i izvedena na put, sad odrzavaju imanje i zeljno cekaju posete brojnih unucica. Mora se dalje. Oprastam se i krecem ka Rajcu. Na prilazu serpentinama vidim brojne paraglajdere koji tu negde, po obliznjim livadama slecu. Nedaleko zatim stizem u "centar" Rajca i svracam u planinarski dom. Odmah pored je i hotel koji drzi moja firma (Kolubara) i rezervisan je za radnike. Nepun kilometar dalje je nekad bila moja omiljena rajacka kafana, ali ona vec neko vreme ne radi. Na raskrsnici pored nje skrecem desno putem koji vodi na sam vrh Rajca. Put je u pocetku asfalt, ali na mestu gde se zavrsava pocinje prilicno tezak, strm kameniti deo. Podloga je od bas krupnog kamena koji se pod tockovima vrpolji i pomera i izbacuje motocikl sa zamisljene putanje. Pri tom ima i bocni nagib, sve u svemu prilicno tesko uzbrdo, jos gore nizbrdo. Ovaj deo ne slici dolazi posle tog problematicnog dela na kom iz razumljivih razloga nisam imao vremena da slikam Nekada je put ka vrhu isao vise levo, ali se sad tu nalazi njiva, vidi se na slici. Put je sad zaobilazi, ali je nova trasa laksa za voznju od ranije, mada je nesto strmija. I na samom vrhu: Pogled puca na sve strane, vidi se odlicno Rudnik i Ostrvica, nesto dalje ka jugu Ovcar i Kablar, a po bistrom danu vidi se i Avala. Uspesno se spustam niz onaj problematicni deo i nastavljam ka Takovu.

Nemojte da sirite lazne dezinformacije ja firmu ne menjam. Laki, posle nekoliko meseci na GS-u shvatices zasto.

Deset timova koji ce se u subotu boriti za pol poziciju:

Drugar i ja smo isli na put pre neki dan, on sa Africom Twin 650 i ja sa R1100GS. Imali smo istu potrosnju, prvo sam napisao 4.8 litara na 100km, ali vidim da sam uneo u proracun pogresnu cenu goriva, pa je stvarno i meni i njemu 4.5l/100km. Pri tom smo moj motor i ja tezi za vise od 70kg od njega i njegovog motora

Dobro dosao!

A da pokusas da nadjes Service Manual za tvoj motor i procitas o servisu kardana?

Davide Giugliano razmislja o prelasku u Moto2 za 2017. O istoj stvari razmislja i Jorge Navarro.

Naravno da jesam, i za moj ukus su Jonuzovi najbolji na svetu. Ne samo po ukusu, vec i po mekoci. Vise puta sam rekao da su to cevapi za odojcad, moze da im se da umesto cucle, cevap ce posle nekog vremena nestati. Eto, toliko su meki Послато са Nexus 7 уз помоћ Тапатока

Slazem se, ali Djura je nedavno dobio trece dete, pa nije u situaciji da moze da odsustvuje duze. A vise se nije moglo odlagati. Bice prilike.

Na izlasku iz Sjenice skrecemo desno. Ja sam ocekivao dobar makadam, medjutim put je dobar asfalt. Tim bolje. Nekoliko kilometara potom navigacija me iznenada obavestava da treba da skrenemo levo. "Pratite put ispred!" kaze Nevena. Sad je vec put ono sto sam ocekivao... Ipak, podloga je tvrda pa u barama koje ne mozemo da obidjemo nema iznenadjenja. Na ovakvom putu Djura mi pokazuje superiornost mekog Afrikinog vesanja u odnosu na znatno tvrdjeg GS-a. Mogao bih da podesavam na mekse i prednje i zadnje vesanje, kao i rebound, ali me mrzi da to radim, jer ima samo 7.5km od asfalta do vidikovca. A i Djura ne moze da pobegne mnogo jer je navigacija kod mene a ima dosta raskrsnica gde mora da me ceka Put i pored nekih strmih delova posle kojih sam se pitao kako cemo nazad, nije zahtevan i brzo smo stigli do krajnje tacke puta, a to je seosko domacinstvo. Parkiramo motore, i odavde se opet mora pesice ka vidikovcu. Ne znamo tacno pravac, pa pratimo procelave stazice na travi prosaranoj krupnim kamenjem. Pred kraj, staza se spusta nizbrdo i ukazuje se drvena platforma vidikovca Molitva. Na zalost, u ovom periodu dana je bilo oblacno, a u daljini se na vise mesta videla kisa, pa nije bas najpovoljnije za slikanje. Ali i onako su svi odavde sem mene i Djure bili na Uvcu, pa znaju kako je i o cemu se radi Kao za inat, u svom ovom miru i tisini je sa nama grupa od tri zene sa tri deteta koja neprekidno placu... Dobro, videsmo sta smo 'teli, ajde nazad. Jonuzovi cevapi i dalje otezavaju posao, znoj me izbija i dahcem kao lokomotiva. Sve naravno u punoj moto opremi i u cizmama. Vracamo se jednim delom makadamskog dela nazad. Na poslednjoj raskrsnici gde smo skrenuli levo ka Molitvi me navigacija upucuje da idemo pravo. Odlicno, bar ne moram da se vracam nazad do jereza Uvac. Najavljen je put do Ivanjice od 56km. Krece ovako... Opet nailazimo na brojne raskrsnice, uporno pratim sta mi navigacija govori i ako bi na nekim mestima bilo logicnije da krenem boljim putem. Ko zna sta je bolje, mozda tako ne bih video neke od zaista sjajnih pejzaza... Ne kaze se uzalud - da zaista zalutas, potrebna je navigacija. Dobro, nismo zalutali, sve vreme smo isli napred, straight forward sto bi se reklo napolju. Nije bilo zastoja ni vecih dilema, jedino sto je kilometraza sporo odmicala jer smo posle poprilicne voznje imali jos 54km do Ivanjice Ipak, nedugo zatim, na kraju ovog puta... ... naidjosmo na prilicno dobar, prakticno nov asfalt. Dalje sve ide lakse i brze. Taj nas lokalni asfalt brzo izlazi na glavni put ka Ivanjici, koji zanimljivo, nije tako dobar i ispresecan je brojnim zakrpama, bar u tom delu. Da napomenem da smo sad vec osecali vucju zedj, Jonuzovi cevapi su radili svoj posao, a mi ne ponesmo flasu sa vodom. Kao za inat, ni jedna od retkih cesmi na ovom delu puta ne radi. Stajemo na jednoj pumpi u nadi da se docepamo Rose od 1.5 litra i izrucimo na iskap, ali pupmadzija ne prima kartice... Jedina voda je ova u daljini. Bio sam ubedjen da cemo negde dobro da iskisnemo, ali nisam bio zabrinut jer su kisna odela spremna. Jos 25km do Ivanjice. Zovem Rusku i molim ga da ohladi vodu u zamrzivacu. On se smeje i kaze da ga cekamo na kruznom toku na ulasku u grad. Put do Ivanjice je jedan od najlepsih koje sam ikad prosao. Pravaca bukvalno nema, mozda onaj mali delic na prelasku iz krivine u krivinu.Poslednjih 10km se strmo spusta ka gradu i tu su pocelu da prolecu krupne kapi kise. Ne stajemo jer nije jaka, ali put postaje klizav. Imao sam dva proklizavanja, jednom mi je na beloj liniji tokom kocenja proklizao prednji. Trenutak, nisam stigao ni da se uplasim, samo je cimnulo volan i motor je zadrhtao. A i ja. Drugi put sam proklizao koceci motorom (!) jer je ivica desne krivine bila pokrivena sitnim kamenjem, dovoljno da tocak na trenutak zablokira. Dalje do grada, vozim kao po jajima i moram priznati da je taj put po kisi prilicno opasan, proklizavanja ima uvek bez obzira na brzinu! Stizem na kruzni tok i sa olaksanjem se penjem na pesacko ostrvo u sredini. Telefoniram, zovem Rusku i u isto vreme merkam prodavnicu u blizini i pitam se mogu li ratluk da platim karticom. U to se ispred mene pojavljuje nasmejani Ruska i kaze da ga pratimo. Ajde. Odvodi nas u neki zasenceni kafic gde nam ljubazni konobar donosi vodu u raznim oblicima - kisela u staklenim flasama, obicna u visokim casama sa ledom, tu je i tanjir sa ratlukom u cokoladi. Ne znam da li sam ikad sa takvim zadovoljstvom pio ledenu vodu. U prepricavanju raznih dozivljaja prolazi vreme i u sumrak odlucujemo da krenemo dalje. Vec smo na oko 450km za danas. Predlazem Djuri da idemo do Pozege pa preko Kosjerica i Divcibara za Lazarevac. Ono sto je rekao nije za forum, ali sustina je da je odbio. To znaci da idemo precicom preko Guce do Cacka pa pun gas do Lazarevca. Tako je i bilo. Deonica od Guce do Cacka je zeznuta za noc, puno ostrih krivina, serpentina. Nekako stalno ovim putem prolazim nocu, a bas sam zeleo da pogledam neki od brojnih stecaka koji su cesti pored puta. Naravno, u Guci sam promasio skretanje na koje me je Nevena upozorila... Nekako, kisu smo uspesno eskivirali celim putem, i ako su svuda oko nas na horizontu bili zlokobni teget oblaci, a cesto su se iz njih videle kisne vodene zavese. Sve u svemu, na putomeru 594km. Malo li je za jedan dan? Djura kaze da do kraja jula ne zeli da vidi motor. Ipak, sutradan kaze na Viberu da bi mogli da ponovimo, pa da produzimo do mora. Ali obavezno preko Jonuza.

Vreme je za polazak. Spustamo se do motora, osvezavamo na cesmi pored njih. Nekada, u makadamsko vreme je na ovoj krivini bilo puno padanja. Afrika jos uvek odlicno izgleda Nedugo zatim smo na jezeru Gazivode. Preko Ribarica opet idemo ka Novom Pazaru. Vec je vreme za klopu, a zna se gde se u tom slucaju ide. Kod Jonuza na cuvene cevape. Kad god dolazim u Novi Pazar iznenadim se zivoscu i guzvom koja je po celom gradu. Radni dan je, sreda. Sve vri od ljudi, baste restorana pune. Motore parkiramo pored cevabdzinice starog Jonuza i narucujemo, zna se vec sta. Za manje od minuta, sve je bilo na stolu ispred nas. Svaki put kad dodjem ovde, iznenadim se kvalitetom tih cevapa. Razgovarao sam sa jednim od vlasnika, kaze da je osnova jagnjece i junece meso, ali da ima jos nekih zacina i da je tacan recept strogo cuvana tajna. Kvalitet je ocuvan, ali cene nisu vise kao nekad jer su tri porcije po 10 cevapa sa dve limenke Cole kostale nesto preko 1600 dinara. Pre nego odemo iz Pazara zelimo da posetimo manastir Djurdjevi stupovi. Na zalost, njega nisam bukmarkovao na navigaciji, a nemam vremena da pretrazujem pa krecem ka ulici Djurdjevi stupovi nadajuci se da ona vodi ka manastiru. Ceo taj deo Pazara je u uskim jednosmernim ulicama i kao za inat u jednoj od njih, na kojij navigacija insistira, se dogodio nekakav udes i nemoguce je proci. Sva sreca te smo na kraju kolone i imamo mogucnost da izmanevrisemo i krenemo drugom ulicom, uz vristanje navigacije. Naravno da je Nevena vristala jer je i za nju ovo bio skoro nemoguc zadatak tako da smo posle nekoliko strmih i uskih ulica bili temeljno izgubljeni. Kad nista drugo ne pomogne, mora da se pita, te smo se nekako iskobeljali iz ovog vilajeta. Stizemo ispred manastira i uvidjamo gresku. Prvo smo trebali da dodjemo ovde, pa onda na cevape. Cekala nas je strma kaldrma uz koju se pesice ide do manastira. Na Djuru snazan utisak ostavlja travnjak Po obilasku, spustamo se ka Pazaru i pravimo planove za dalje. Tajming nam je odlican i posto imamo vremena predlazem da ne idemo ka Novoj Varosi i Zlataru vec da se kod Sjenice odvojimo desno ka meandrima Uvca. Niko od nas tamo jos nije bio i imamo sjajnu priliku da to promenimo. Navigacija ovog puta lako pronalazi izlaz iz grada i kroz pretezno sumski ambijent grabimo ka Sjenici. Djura mi pokazuje prstom na rezervoar, poruka je jasna. Znam da nas na putu ceka ceo niz serpentina i po secanju, pre njih se sa leve strane nalazi mala benzinska pumpa. Medjutim, secanje me izgleda vara, jer tu pumpu ne videsmo nigde. Stizemo do Belih voda i pentramo se uz serpentine sto je nesvakidasnji dozivljaj. Na vrhu, iznad svega, nalazi se cesma sa ledenom vodom i tu uvek pravim pauzu. Odavde se prakticno ulazi na Pester. Putevi pretezno pusti, pravi ili sa blagim krivinama, pa grabimo dosta brzo. Kad vec nema pumpe na kojoj sam zamislio da tocimo gorivo, svracamo na pumpu na ulasku u Sjenicu. Naravno, ne moze da se plati karticama, pa iskupljamo sav kes koji se krije po dzepovima. Zanimljivo da sipamo istu kolicinu goriva, za 2200 dinara. Podeljeno sa predjenom kilometrazom do tog trenutka to cini potrosnju od 4.78 litara na 100km za oba motora.

Okruzenje je zaista fantasticno. Manastir je stisnut izmedju litica koje se nadvijaju iznad njega. Ceo kompleks pocinje novim konakom u cijoj je izgradnji opstina Lazarevac imala velikog udela. Odmah iza je mesto za parkiranje odakle put od granitne kocke vodi do manastirkse crkve. Legenda kaze da je manastir dobio ime Crna reka kad je sveti Petar Koriski jednom prilikom dreknuo "Umukni crna reko!" na vodu koja je hucala preko stenja ispod manastira. Mozda zato sad i ptice tiho cvrkucu, i sve je nekako utisano, mirno i sporo. U takvom ritmu se krece i jedan od monaha koji nas je primetio i posao za nama. Za njim su lagano isle dve macke, visoko podignutih repova Covek predusretljiv i ljubazan, prilicno iznenadjen posetom, pogotovo motorima i cak iz Lazarevca. Odmah je ponudio posluzenje i kafu. Dok se on bavio time, mi obilazimo zdanje u detalje, palimo svece i poklanjamo se mostima sveca. Potom sedimo na tremu starog konaka i u prijatnom razgovoru sa monahom i majstorom koji je sredjivao kameno stepeniste pijuckamo kafu i ledenu vodu.

Par godina vec kako zbog nekih problema nisam isao ni na kakvu duzu voznju, a kuci sam se upustio u nekakve gradjevinske radove. Problemi se polako resavaju, radovi privode kraju pa se nadam da je dosao trenutak da se vratim u neke normalne moto tokove. Posto sam ranije par godina imao tradiciju da sezonu otvaram jednom duzom voznjom, resio sam da tako nesto uradim i ove godine, do duse, sa malim zakasnjenjem, ali bolje ikad nego nikad. Licno, volim da posecujem manastire, ne samo iz duhovnih razloga vec i zato jer su gradjeni u vreme kad je bilo zdravije biti van glavnih puteva i van domasaja turaka. Zato se obicno nalaze u lepom prirodnom okruzenju, a za to je enduro motor izmisljen. Izbor je pao na manastir Crna reka, koji je jedinstven u Srbiji i kao gradjevina, i po tome gde se nalazi. Djura je drugar koji je kupio moj prethodni motor, tako da sam ponovo na putovanju sa Hondom Africom Twin 650. Noc pred put sam zacudjujuce dobro spavao, pa sam se probudio pre alarma na telefonu. Proveren nivo ulja u motoru, gume doduvane na malo tvrdje, sve potrebno spakovano u top-case, sve bitne tacke puta overene na navigaciji. Mesto sastanka je pumpa na Ibarskoj magistrali, rezervoari se pune do vrha. Predlazem Djuri da on vodi prvi deo puta, do prve pauze. Gde ce to biti nismo precizirali, pominjali smo i Dolinu Jorgovana i Cacak i jos neka mesta. To su vec dve greske Djura zeljan voznje drzi tempo oko 120km/h, sto kod mene stvara nelagodu jer vozi na Scout gumama u koje nemam bas poverenja za asfalt. Sem toga, moram da sam cvrsto sa oba oka na kolovozu, bez prilike da zevam sa strane, a zeleo bih da uzivam jer dugo nisam prolazio tim putem, pa makar to bila i Ibarska magistrala. Prolazimo i Cacak, i Dolinu Jorgovana, Djura ne spusta tempo i ne razmislja o pauzi. Koristim priliku da se prebacim napred, te prvu pauzu pravimo u Uscu, posle manje od dva sata od polaska iz Lazarevca. Od Usca na dalje ja vodim i drzim tempo oko 100km/h sto je mnogo prijatnije. Uzivam u brdovitom okruzenju, brzo prolazimo skretanje za Kopaonik, pa Rasku i eto nas u Novom Pazaru. Ulecemo u vrevu koja nas vodi oko centra na put za Ribarice. Brzo napustamo grad i grizemo poslednju deonicu pred Crnu Reku. 25km kasnije smo vec na jezeru Gazivode ciji jedan krak prelazimo preko mosta koji nas vodi u brda Crne Reke. Put do samog manastira je sada asfaltiran, secam se kako je nekada bilo nezgodno doci teskim makadamom do vrha.

Stefan Bradl ce najverovatnije napustiti MotoGP i preci u Hondin WSBK tim gde ce zameniti Michael Van der Mark-a.

Staza Red Bull Ring u Austriji ce postati najbrza staza u MotoGP sampionatu. Tu titulu ce preuzeti od australijske staze na Phillip Island. Andrea Ianone je na testiranjima postigao prosecnu brzinu 187.1km/h dok se na australijskoj stazi vozi prosecno 182.1km/h. Staze su skoro iste duzine, ali staza u Austriji ima 10 krivina (7 desnih i 3 leve) dok australijska ima 5 desnih i 7 levih. Zato staza u australiji ima duzi pravac od 900 metara, u odnosu na 626 metara kod austrijanaca. Najvecu prosecnu brzinu ikada na nekoj MotoGP trci ostvario je Barrye Sheene 1977-me godine na stazi u Belgiji, a iznosila je 220.7km/h. http://www.crash.net/motogp/news/232264/1/red-bull-ring-set-to-be-motogps-fastest-circuit.html