Te linije kad izvučeš će biti top. Šteta što Yamaha u poslednje vreme samo vrti, crnu, plavu i onu njihovu cyan blue. Ranije su imali onu zanimljivu sivu sa fluo zutim felnama, bordo, crvenu. Nisu ove loše, ali već 4 godine vrte iste boje. Ovaj moj crni je identičan od 2021. do 2023. Danas sam ga glancnuo [emoji1] Sent from my iPhone using Tapatalk

Hvala na informacijama! Sent from my iPhone using Tapatalk

Dobro izgledaju i ovi koje si ti našla, poručiću do kraja meseca neke taman da mi stignu u junu. Videh ti motor u intro temi i išli bi ti ovi crveni spojeri fenomenalno uz felne, baš bi dobio na jedinstvenosti. Iako je već poprilično prepoznatljiv. [emoji4] Razlika je velika. Kočnice, ogibljenje, snaga, to mi prvo pada na pamet. 07 je malo okretniji na malim brzinama, niže mu je težište čini mi se. Deluje mi bolje za niže vozače. Ja sam davno vozio 07, ima oko 4 godine kako sam ga prodao. Obično menjam na 2, 3 godine motore, ali uvek ostajem na nejkedima. 07 Motor za sve i za svakoga, i za iskusnog i za neiskusnog, fun momenat je uvek prisutan. 09 Ozbiljna mašina, nije za potcenjivanje i po meni je trenutno najbolja kupovina u ovom segmentu. Paket koji se dobija je stvarno odličan. Ja sam raspamećen kako ide, plaši me bukvalno. [emoji23] Sent from my iPhone using Tapatalk

Da, uzeo bih Puig, Maxmoment je korektan sa cenama i relativno brzo dostave. Sad sam baš našao ovaj što ću uzeti. [emoji4] Piše da je kompatibilan sa MT09. Ovako na XSR-u izgleda. Mislim da je ovo 700. Voziš MT07? Ja sam obožavao taj motor, imao sam ga dve godine i baš mi je ostao u lepom sećanju. Prezanimljiv i prelagan. [emoji4] Ne znam za te bočne spojlere ali ovi koje sam na svoj stavio bi legli kao saliveni. [emoji1305] Sent from my iPhone using Tapatalk

Na ovaj misliš? Dobro izgleda. Ja bih stavio sve što ima od dodatne opreme, i ove bočne spojlere i ralicu i vizir i one bar end retrovizore, i još mnogo toga. Prilično skup hobi [emoji23] Sledeći upgrade su retrovizori, dopada mi da budu u ravni sa kormanom. I stavio bih distancere pozadi za bočne torbe, ne ruže estetiku, a praktični su za neke višednevne ture. Sent from my iPhone using Tapatalk

Ja sam uživao, sjajan putopis. [emoji1319] Nije me mrzelo da rotiram telefon za svaku naopačke fotku. [emoji1] Je l’ se obezbedjuje nešto specijalno motor na trajektu? Je li obavezno neko osiguravanje, pritezanje ili može jednostavno da se ostavi na ćopavoj? Želja mi je istu turu sa izvezem pa bi mi koristile informacije vezano za trajekt. Sent from my iPhone using Tapatalk

Pre nekih mesec dana stigla mi je mat crna Yamaha MT09 2023. godište, koju sam na sajmu poručio preko Yamaha Barela. U januaru sam kolegi prodao svoj bivši motor Suzuki GSX-S750 kojim sam bio izuzetno zadovoljan. Tri godine je bio u mom vlasništvu i slatko sam se navozao bez ijednog problema. Iskoristiću priliku da ovde podelim utiske nakon mesec dana vožnje MT09 i prvih 1000 kilometara, kao i da napravim kratko poredjenje sa Suzukijem. Yamahih CP3 trocilindrični agregat me je oduševio već u prvim kilometrima. Čim sam je preuzeo otišao sam na Frušku Goru i mogu reći da sam imao osećaj kao da sam motor već vozio, iako nisam. Uliva sigurnost. Kočnice su mi u početku bile čudne, posebno prednja, ali čim su se malo razradile sve je leglo na svoje mesto. Agregat vuče iz niskih obrataja vrlo snažno, za razliku od Suzukija koji u niskim obrtajima može da se vozi i bez nekog preteranog iskustva. Kod Suzukija od 6000 obrtaja kreće da se javlja pravi sportski karakter rednog četvorocilindraša. Quick shifter nisam nikada ranije imao priliku da koristim. Trebalo mu je malo vremena, uostalom kao i kočnicama, da se razradi, a zatim je počeo da šalta kao kroz puter. Mada je i meni trebalo vremena da se naviknem da ga koristim, u početku ruka sama uporno pritiska kvačilo. Gume lepe savršeno, Bridgestone Battlax S22 je u pitanju. Mislim da sam na GSXS-u imao fabričke S21, ali nisam sto posto siguran. Sve u svemu odlične gume. Do sad sam vozio do 5300 obrtaja, kao što piše u uputstvu. Po tom pitanju sam vrlo temeljit. Suzuki sam razradio po uputstvu, služio me odlično i odlučio sam da ću po istom principu i Yamahu. Što bi se reklo kao da će večno ostati kod mene. [emoji4] Od 1000 do 1600 kilometara je poželjno voziti do 6300 obrataja tako da ću se i toga pridržavati. Napravio sam jednu dužu turu i sedište mi nije pravilo problem; od Beograda, preko Šabca i Loznice do Zvornika, pa zatim na Bratunac, Ljuboviju, Osečinu i Valjevo i na kraju starim putem preko Uba do Beograda. 400 kilometara ukupno. Već sam navikao na nejked sedišta i njihovu ‘udobnost’ tako da bi ovo trebalo uzeti sa blagom rezervom. Još suvozača nisam vozio, ali sam čuo da ume da bude naporno s obzirom da je sedište iz jednog dela pa samim tim pri kočenju suvozač klizi unapred i pritiska vozača. To sam čitao po forumima pre nego što sam se odlučio za MT09. Do sad prosečna potrošnja mi je na 4,7 litara na 100 kilometara što je vrlo slično Suzukiju, možda čak i identično. Sad na prvom servisu su mi montirali Puig downforce spojler, tako da mi se prednji kraj veoma dopada sa ‘brkovima’. Ukusi su subjektivna stvar, motor definitivno bolje izgleda uživo nego na slikama. Italijani imaju jednu poslovicu na tu temu a ona glasi: Non è bello quel che è bello ma è bello ciò che piace, što u prevodu znači da nije lepo ono što je lepo već ono što nam se svidja. Taj kontroverzni far/projektor osvetljava put neuporedivo bolje od Suzukijevog. To mi je na Suzukiju bila možda i najveća zamerka. Takodje sam naručio i montirao givi zaštitu hladnjaka. Jednostavna, crna, radiće posao. U planu mi je eventualno cela Akrap linija, ali o tom po tom. Uvek pričam da ću zameniti ali na kraju nikad ne zamenim fabrički. Dobro se čuje, otvoren je ka zemlji pa mi se čini da to dodatno utiče na akustiku. Ekran je TFT, pregledan je, daje pregršt informacija i opcija. Mnoge nisam još ni istražio. Što se elektronike tiče tu je mnoštvo skraćenica (IMU, TCS, SCS, LIF, BC…), kao i modovi vožnje. Nije ni čudo što nisam stigao, a nije me toliko ni zanimalo, da sve istražujem. Ima vremena za igranje. [emoji4] Eto toliko od mene iz prve ruke. Ovde na forumu nema puno informacija o ovoj generaciji MT09 tako da se nadam da će ovo moje raspisivanje biti nekome od pomoći. Sent from my iPhone using Tapatalk

Juce sam video u prolazu jedan sivi kod Delta City-ja oko 5 popodne, mocno izgleda. Sent from my iPhone using Tapatalk

Jesi li zadovoljan, imas li zamerki nakon 3 godine? Ja sam vozio 750 do skoro, bas mi je odgovarao cak i na duzim voznjama, a sad se dvoumim da li da uzmem 1000 naked-a ili da predjem na neki touring motor. Probao sam Tracera 9 pre dva dana, gledam i GSXS-a GT verziju ali mislim da Eurosumar nema probni. Sent from my iPhone using Tapatalk

Vozi li neko možda novi model? Sent from my iPhone using Tapatalk

Prodata jakna. U zdravlju da služi kolegu. [emoji4] Može lock. Sent from my iPhone using Tapatalk

Taj sam [emoji2] Visok 183 cm, težak 73 kilograma. Može komotno i za teže osobe. Sent from my iPhone using Tapatalk

Ovako izgleda kad se obuče. Sent from my iPhone using Tapatalk

Seventy Degrees crno crvena moto jakna. Kupljena u Yamaha Barel-u. Plaćena oko 150 eura.
M veličina. Sertifikovani štitnici na laktovima, ramenima. Džep za ledjni protektor. 
Lufteri. 
Bez oštećenja. 100% vodootporna, poseduje skidajuću zimsku postavu. Na KP sam stavio cenu 65 eura. Može proba na Novom Beogradu. Broj telefona: 0637000424. Cena 50 eura Sent from my iPhone using Tapatalk

Ovaj vizir odgovara i za Scorpion EXO-R1 i za EXO-520. Sent from my iPhone using Tapatalk

Svaka čast za gest! Sent from my iPhone using Tapatalk

Da vratimo temu na vrh gde i zaslužuje da bude: Cizme Sidi 2500 Sent from my iPhone using Tapatalk

RPHA70 je najtiša kaciga koju sam nosio. Sad nosim Scorpion EXO1400 Carbon Air, slične je cene, lakša, lepša i za nijansu bučnija. Sent from my iPhone using Tapatalk

Pozdrav iz Bloka 45! Hvala! Imaću u vidu. Mada radije ne bih preradjivao, uzeo bih Bagster sedište pravljeno baš za GSX-S 750. I vozačevo i suvozačevo. Ima u Louis-u da se naruči i košta oko 300 eura. Verujem da je pravljeno tako da ne menja položaj sedenja. A vizir ću uzeti Puigov već sledeći mesec u Maxmomentu. Ovo što sam ja napisao su cene sa Booking-a na dan kad sam odseo kod njih. Bungalov za 4 osobe je 55 eura, to mu dodje manje od 15 eura po osobi. Definitivno je solo varijanta ubedljivo najskuplja.

Baš mi je drago! Ovo mi je prvi putopis, u početku sam planirao da ispišem pa da obrišem ako mi se ne svidi. Ali kad sam uložio više od dva sata u prvi dan nije mi padalo na pamet da brišem. [emoji846] Sent from my iPhone using Tapatalk

Hvala, trudio sam se da odnos teksta i fotografija bude izbalansiran. Nestvarna je lepota Boke, utoliko mi je bilo lakše. [emoji846] Sent from my iPhone using Tapatalk

4. dan Spavao sam kao beba i iako sam zaspao vrlo rano veče pre, ujutru sam jedva ustao za doručak. Izlazim ispred bungalova, motor stoji uspravno što me raduje. Mislim se kamen je bio pravo rešenje. Sunčano je i prohladno, magla se spustila nisko tik iznad šumarka. Doručak se služi od 8h, na meniju su dve opcije: omlet ili palačinke sa džemom. Uzimam omlet i tursku kafu. Omlet stiže sa sirom i sasvim je kako treba a turska me oduševila kako kvalitetom same kafe tako i načinom na koji je služe. Nosim kafu i završavam je ispred svog bungalova. S obzirom da sam se spakovao veče pre, tuširam se, oblačim i krećem oko pola 10. Plan je da vozim do Beograda sa što manje pauza. Put mi je poznat tako da nema potrebe da gubim vreme na proveravanje google mapa. Deo makadama ovaj put lako prolazim, blato se osušilo tako da zadnji točak ne zanosi kao prethodnog dana. Na izlazu spuštena rampa, traže mi da platim 1 euro taksu za pristup prirodnom dobru i čude se kako sam uopšte ušao a da nisam platio. Naravno dan pre kad sam ulazio po pljusku rampa je bila podignuta i nije im padalo na pamet da izlaze iz svoje kućice da naplaćuju taksu. Platim euro i produžim dalje. Mislim da sam tu taksu već platio u okviru cene bungalova 35 eura + onaj 1 euro, ali nema veze. Dobio sam i novi lufter na rukavici (posle kiše od prethodnog dana). Prolazim kroz Plav (jezero je vrlo lepo, nisam stao da uslikam) i skrećem ka Andrijevici. U Andrijevici sipam pun i navlačim gornji deo kišnog odela jer su predeli planinski i prohladno je kad si u pokretu. Odatle idem za Berane, Bijelo Polje pa sledi granica Dobrakovo. Zapazio sam da od crnogorskog do srpskog graničnog prelaza ima toliko da se vozi da sam se, vozeći u medjugraničnom prostoru, pitao da onaj prvi možda nije bio srpsko-crnogorski, jedinstveni granični prelaz. Konačno naidjoh i na srpsku granicu. Veliki broj automobila na BG table iz suprotnog smera čeka da udje u Crnu Goru. Nastavljam ka Prijepolju. Lomim se da li da svratim do Sopotničkih vodopada ali odlučujem da nešto ostavim i za sledeći put. Baš mi se vozilo, a put odličan. Stajem ispred Nove Varoši da okrenem Duleta, drugara sa faksa koji je rodom odatle, kako bi popili piće. Ispostavlja se da je u Beogradu u tom momentu. Zaustavljam se ispred restorana Ribnjak tačno na ulazu u Novu Varoš. 2018. godine, kad sam pravio prvu višednevnu turu motorom (tada Cagiva Raptor 650ie), kasno sam krenuo iz Beograda i već na Zlatiboru me uhvatio mrak. Nekako sam izgurao do Zlatara, postalo je baš hladno, te sam odlučio da prespavam u prvom smeštaju na koji naletim. Upravo ovde me put naveo. Divan ambijent, ljubazno osoblje, njihov ribnjak, pastrmka im je specijalitet. Od tad kad god sam u prolazu svratim da popijem piće ili pojedem ribu. Tu je i crni panter na sigurnoj udaljenosti. Kad sam kretao zamolio sam konobara da me fotografiše na istom mestu kao te 2018. godine. 2018. 2022. Malo više kose, malo više brade i malo više godina u korist 2022. Penjanje na Zlatibor kao stvoreno za krivinarenje. Spuštam se do Užica gde stajem na Nis pumpu da pojedem kroasan i dospem benzin. Blago rečeno sam se šokirao cenom bezolovnog stotke koja je skočila za nekih 15ak dinara za samo 3, 4 dana koliko nisam bio u Srbiji. Naslućuje li se kraj poslupljenjima pitam se?! Potrošnju sam do tog momenta spustio sa 6.7 litara na 4.7 litara na 100 kilometara. Vidi se da sam Suzu samo u crveno terao. Kasnije je na autoputu za Beograd porasla na 5 na koliko je i sad. Izlazim na autoput Miloš Veliki u Čačku. Deo puta od Čačka do Beograda mi je baš naporan bio. Vetar me skida sa motora ako vozim brže, a sedište postaje izuzetno neudobno. Na isključenju sa Miloša Velikog mašim skretanje (nije prvi put da mi se dešava), piše aerodrom desno, sajam levo, i ja skrenem za sajam. Završim na Ostružničkom mostu. Oko pola 5 je bilo popodne. Preko Železnika i mosta na Adi oko 17h stižem u blokove gde se moje putešestvije i završava. Suma sumarum nezaboravno iskustvo, 1247 kilometara solo ture, 4 države, 3 dana vožnje i jedan plaže, vrelina kroz Hercegovinu, pljusak kroz Albaniju i još mnogo trenutaka za pamćenje. Naravoučenije: Gel u sedište pod hitno Bilo kakav vizir (poželjno touring) Evo i kompletne rute kojom sam prošao. Uživao sam pišući ovaj putopis, imam osećaj kao da sam sve ponovo proživeo. Nadam se da ste uživali i vi koji ste čitali i da sam uspeo da prenesem bar deo atmosfere sa putovanja. Do nekog sledećeg puta, uzdravlje! Sent from my iPhone using Tapatalk

Za 1 ili 2 osobe je 35 eura, za 3 je 45 eura, a za 4 je 55 eura. Moguće da je meni bio uračunat doručak baš zato što sam bio sam. Sent from my iPhone using Tapatalk

Granični prelaz Božaj, jedna od severnijih tačaka Skadarskog jezera. Ako ne i najsevernija. Po ulasku u Albaniju odmah zatičem prizor na koji su me upozaravali, stoka na putu u dva navrata u samo nekoliko kilometara. Na kružnom toku isključujem se levo, jasno piše magistralni put SH 20. Pošto u daljini vidim da se crni oblaci skupljaju tražim restoran da napravim pauzu. Mesto kroz koje prolazim izgleda sablasno, dva restorana pored puta su zaključana katancem, nigde žive duše. Ulazim u prodavnicu pored puta da ih pitam za informaciju, odgovaraju mi kratko - no restorant. Ok, nastavljam dalje. Put vodi u planine. Pogled na Skadarsko jezero. Vidi se i krst. Čitao sam kasnije da u tom delu žive pokatoličeni Albanci. Sedam na motor i u tom momentu prolazi pored mene Pajero na albanske table, četiri momka unutra. Znatiželjno me gledaju dok navlačim rukavice. Nedugo zatim stižem ih i vozim iza njih. Posle par minuta vozačev prozor se otvara, momak izbacuje ruku kroz prozor, prsti mu formiraju oblik pištolja i počinje da simulira da puca u vazduh. Nije mi bilo svejedno, spuštam u nižu brzinu i pretičem ih momentalno. Nastavljam dinamičnije da vozim dok ih nisam izgubio iz vida. Već se mislim u glavi kud si sam krenuo po ovako nestabilnom vremenu kroz puste albanske planine kad ispred sebe zatičem dobro poznato kamionče sa pićem i sendvičima. Zaustavljam se pored puta i shvatam da sam stigao do vidikovca sa kod puca pogled na možda najatraktivniju deonicu na ovim prostorima. Serpentine. Zaboravljam neprijatnu šalu od pre i uživam u pogledu. Tu je i nemački bračni par, kamp prikolica im je parkirana pored puta. Ulazimo u priču. Dolazili su iz suprotnog smera i savetuju mi da ne krećem još, da je takav pljusak da se prst pred okom ne vidi. Po prognozi bi kiša trebalo uskoro da prodje. Pre par godina su motorima bili na ovom istom mestu i toliko im se dopalo da su odlučili da dodju ponovo. Tad 2017. kažu da je bio tek presvučen asfalt. Daju mi vizit kartu sa linkom kako bih potražio na sajtu njihov putopis sa fotografijama u sekciji Albanija 2017. Kiša počinje da rominja. Uzimam koka kolu od dečka koji prodaje piće i sedam ispod nastrešnice odlučan da sačekam da prodje. Upoznajem se sa prodavcem koji natuca po neku reč srpskog. Nakon što sam mu rekao da sam iz Beograda ustaje, odlazi do kamiončeta i odvrće do daske ‘Nek noćas gori Balkan’ Tee Tairović. Stranci u šoku. U medjuvremenu je pristiglo još par ekipa na motociklima i na vidikovcu je poprilično živa atmosfera. Iako prolazi kiša ja navlačim gornji deo kišnog odela, pozdravljam se i krećem dalje. Serpentine bi bile zanimljivije za vožnju da put nije bio potpuno mokar. Kiša je nanela dosta kamenja na asfalt tako da mora oprezno da se vozi. Svuda su kružne mrlje od nafte, i dalje mi nije jasno kako u tolikoj meri. Mrlja na svaka dva metra u obe trake. Stajem u mestu Tamarë. Biram lokal ispred kog se nalazi mnoštvo motocikala. Zove se Sofra Kelmendit. Fotografija je sa google-a, meni se sunce nije promaljalo. Preporuka konobara je da naručim Korça pivo. Alternativa je bila Tirana. Odmaram, ispijam pivo da se vratim na pozitivnu nulu i gledam prognozu koja je u tom trenutku obećavala. SH 20 nadalje prolazi kroz kršne predele, kamenja po cesti je sve više. Približavam se granici. Stajem da uslikam u daljini vrhove Prokletija prekrivene snegom nad kojima se nadvijaju crni oblaci. Na mestu gde sam se zaustavio asfalt je vlažan i neznatna je nizbrdica. Pitam se da li motor može ostati u leru, silazim da istestiram, spuštam bočnu nogaru i držim kočnicu sve vreme. Kako bih proverio da li je motor stabilan puštam kočnicu polako i motor kreće da klizi. U momentu sam se oduzeo. Pritiskam kočnicu istog trena, motocikl se blago naginje ka meni i ja ga iz petnih žila zaustavljam da ne pretegne jer se bočna nogara u medjuvremenu podigla sama od sebe. Zamalo. Sedam na motor i ubacujem ga u prvu. Srce lupa hoće da iskoči. Snašao sam se kako treba. Za nauk mi ostaje da više nikad ne ostavljam motor u leru čak ni na ravnom. Ovu školu srećom nisam platio. Kao za inat i kiša kreće da pada, a tamo gde treba da prodjem vidim da je provala oblaka. Stajem ispod nekog drveta uz put i čekam da vidim hoće li proći. Ne prolazi, štaviše pada sve jače i jače. Skidam čizme na sred puta i navlačim i donji deo kišnog odela. Srećom dovoljno je rastegljivo da može i ranac da stane ispod njega. To me obradovalo. Milim dalje ka granici, prva, druga. 10 kilometara vozim do graničnog prelaza Vermosh - Guci, imam još 15 otprilike do smeštaja. Muka jedna dok izvadiš dokumenta ispod kišnog odela. U Gusinju se raspitujem za Katun Maja Karanfil bungalove, starija gospodja mi pokazuje smer, kaže sad smo odatle došli, ima 7 kilometara asfaltiranog puta. Kamenja i kamenčića koliko hoćeš, dvoja kola ne mogu da se mimoidju koliko je uzan put. Stižem konačno do podnožja planine gde kreće parče solidnog makadama nekih 200 metara. Ispred imanja sam po mokrom blatu i vlažnoj travi zamalo kliznuo u dva navrata. Ljudi sede ispred svojih bungalova i gledaju moju muku sa parkingom. Samo su im kokice falile da užitak bude potpun. Vadim iz ranca drvenu letvu i stavljam ispod ćopave ali ispostavlja se da je dosta visoka tako da mi motor stoji skoro pod uglom od 90 stepeni. Čvrgu da mu lupim prevalio bi se na kontra stranu. Spazim u travi pljosnat deo neke kamenčuge koji viri taman toliko da reši moje probleme. Napred, nazad nekoliko puta i osiguram ja motor za medalju. Nema da mrdne. Ostavio sam i letvu pored već kad sam je vukljao ceo dan. Dobijam ključeve od prvog bungalova do planine. Presvlačim se, sedam ispred, gledam u daljinu i ne mislim ni o čemu više. Puštam mozak na ispašu. Pogled puca kao iz bajke. Predveče nailazi grupa bajkera iz Herceg Novog. Kratko su se zadržali i nastavili dalje prema Plavu. Za večeru je bila vrela pileća čorba sa povrćem. Upravo ono što mi je trebalo. Svi gosti te večeri su bili stranci i odsedali su tu po nekoliko dana. Poljaci, Amerikanci, Španci… Pred spavanje palim radijator. Kad se odvrne do pola greje do te mere da sam se uplašio da stavim bilo šta od garderobe na njega da se ne bi zapalilo. Šta bi bilo tek da sam ga odvrnuo na maks. Izgoreo bi bungalov. Bungalovi su uredni, imaju toalete. Moj je imao 4 kreveta. Cena noćenja sa doručkom je 36 eura i osoblje je izuzetno ljubazno. Topla preporuka, posebno za one koji vole hiking i trail staze. Za večeru i 2 piva sam dao još 10 eura. Ne očekujte dobar WiFi jer dometa skoro da nema. Tek toliko da se pošalje i primi poruka na viber ili whatsapp. Kome treba oaza mira na pravom je mestu. Lepota koja se ne može fotografijama dočarati. Tu su i ‘opasni’ čuvari imanja. Sent from my iPhone using Tapatalk

3. dan Krenuo sam malo iza 9h iz Herceg Novog ka Kotoru. Obukao sam samo aktivni donji veš i meš komplet. Već je upeklo poprilično. Medjutim kad se prodju Kamenari i kad se udje dublje u zaliv počinje najlepši deo vožnje. Redak saobraćaj, hladovina, otvaram vizir da osetim miris mora i lagani poverarac na licu. Neopisiv osećaj, zamrzao bih sebe u tom momentu da mogu. Hteo sam par fotografija uz obalu da napravim medjutim u Perastu mi nisu dozvolili rampu da prodjem. Može samo pešice. Nema veze, odmah posle Perasta je Dobrota. Ulazim u Kotor i stajem ispred ulaza u Stari grad da proverim kako da izbijem na serpentine i krenem ka Lovćenu. Vrlo lako pronalazim put i krećem da vijugam. Ja sam u svojoj glavi zamislio da ću za čas da izbijem na vrh. Kad ono medjutim. Uz niz peripetija peo sam se bar sat vremena. Negde na pola puta nailazim na vozilo policije koje predvodi kolonu od 50ak luksuznih supercar automobila. Put je uzak, tako da stajem ispred jedne krivine uz ivicu puta i čekam da prodju. Nikad kraja. Prolaze razni modeli Ferarija, Lamborginija, Poršea, Meklarena… Taman kad pomisliš da ih nema više čuješ iza krivine grmljavinu i izleće novi kao pegla zalepljen za asfalt. Ovi na kraju kolone su pustili kolonu da im odmakne kako bi imali prostora da divljaju po putu. Posle nekog vremena pitam na engleskom dečka i devojku u zelenom Lamborginiju da li znaju koliko je još automobila iza njih. Pretpostavljam da je momak Italijan ili Španac jer mi odgovara six, set (set mu je verovatno značilo seven). Stvarno je tako bilo i ja oprezno nastavljam da se penjem ka vrhu. Tu i tamo naleti još poneki Ferari, zaostao za krdom. Znao sam da na vrhu postoji poznati vidikovac i da će se ispred nalaziti mini van (ili kamionče, ne bih znao kako ga definišem) sa pićem i sendvičima za turiste. To je neka fora izgleda i u Crnoj Gori i u Albaniji. Srećom pre vrha stajem na lepom mestu da fotografišem pogled na zaliv. Kažem srećom jer par stotina metara dalje nailazim na poznati vidikovac i mini van sa sendvičima i zatičem sledeće: Ljubazni prodavac osveženja mi kaže da se to često dešava, oblak odjednom naidje ali vrlo brzo i prodje. Pogled puca u pozadini, nastavljam dalje ka Njegušima i ne čekam da oblak prodje. Dan pre sam mislio da ću se vratiti za Kotor tim istim putem i produžiti za Budvu ali nakon sat vremena pentranja to nije dolazilo u obzir. Prolazim mauzolej, put se širi i postaje izuzetno dobar. Pre Njeguša stajem pored puta i oblačim duks ispod jakne. Velika nadmorska visina, nije više toplo. Impresija mi je da i Njeguši i Cetinje izgledaju kao da su se zaustavili u vremenu. Na izlazu iz Cetinja tankam gorivo i proveravam mapu. Za Virpazar mi pokazuje da krenem ka Budvi pa ću naići na isključenje sa leve strane. Krenem ja i već sam ponovo video more u daljini kad sam naišao na isključenje za Virpazar. Kozji put. Menjam plan i vraćam se ka Podgorici. Virpazar će ostati za neki drugi put. Skadarsko jezero u daljini pre ulaza u Podgoricu. Moj utisak do tog momenta je da su vozači sa PG tablama za izbegavanje u saobraćaju i apsolutno sam bio u pravu. U daljini vidim da je iznad kanjona Morače provala oblaka i molim Boga da je malo istočnije gde ja idem bolja situacija. Nekako sam se iskobeljao iz Podgorice i krenuo ka graničnom prelazu Božaj kako bih ušao u Albaniju. Plan ostaje da spavam to veče u bungalovima Katun Maja Karanfil, imanje u podnožju Prokletija okruženo planinama. Mali nagoveštaj pred nastavak. Sent from my iPhone using Tapatalk