Cao Milance Kao prvo zelim ti dobrodoslicu na forum Imam neka iskustva sa trajektima pa da podelim svoja iskustva. Mozes i deo price procitati na mom putopisu: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/116790-eurotrip-motogp-misano-2016/ Savetujem te da rezervises/kupis kartu preko interneta jer je jurcanje i dosta vremena ode samo na ukrcavanje na trajekt a kamoli i da juris karte za cetvoro ljudi i dva motora. U Bariju se karte kupuju 3 kilometra od pristanistva za ukrcavanje pa je cim, pogotovu sto sam tada bio peske. Bar-Bari je mozda ukinut preko zime kao i mnogi trajekti ali ne vidim drugi razlog. Meni se kao najjasniji i najbolji sajt pokazao www.aferry.com, ali pretpostavljam da postoji i neki malo jeftiniji. Samo nadji opciju da prebacis cene u evre da te ne zbunjuju funte. On ti nudi sve opcije i vremena koja ti trebaju i ispise ti cenu za to. A kao alternativni put umesto Bar-Bari ili Split-Ankona razmisli o Drac(Durres)-Bari. Znam da je u Albaniji ali su neverovatno niske cene odatle U avgustu i septembru skoce cene trajekta i 3 puta su vece nego inace ali za Drac se nemenjaju. Za osobu je 10 evra za 7 sati voznje preko Jadranskog mora, to je manje nego autobuska od Kragujevca do Beograda E sad, nisam tada isao motorom da znam koliko traze za to ali mozes pogledati na www.aferry.com ali znam da smo plovili brat i ja brodom koji je bio prethodno francuski kruzer i lutanjem po brodu smo nasli sobu sa tus kabinom i bracnim krevetom koja je bila otkljucana pa smo se mi uselili Prevoznik je bio GNV i brod je bio ogroman. Nadam se da ce ova informacija dobro doci nekome

Hvala ljudi @ VR46: Slobodno pitaj, tu sam da ponognem Nisam hteo da preterujem sa slikama motora @ CyberGasty: Hvala na savetima u PM. @ salesvadba: Druzimo se na prolece pa cemo se dogovoriti za put, ima dosta vremena do tada @ AdrenalinSpeed: Bice ove godine u Avgustu nesto sigurno, a sta, to cemo videti @ delimba: Nazalost fabricki auspuh je pretih i na snimcima se uglavnom cuje sustanje vetra. Na spustu sa Alpa sam isao sporije pa se jos i cuje ali sa kacige se ne cuje skoro nikada zvuk

Hvala Ukupno 4430km. Super sto si pitao. Zaboravio sam da napisem koliko sam kog dana presao, pa koga zanima, evo sada: 1.dan - 636km 2.dan - 345km 3.dan - 327km 4.dan - 565km 5.dan - 0km 6.dan - 62km 7.dan - 743km 8.dan - 117km 9.dan - 420km 10.dan-508km 11.dan-707km

Hvala Prvog dana kako sam se vratio u BG otisao sam do banke da im prijavim sta se desilo. Izvukli su listing od 3 strane za transakcije koje nisu jos prosle Jesu vratili pare ali je proslo oko nedelju dana. Da sam bio knap sa budzetom, to bi me unazadilo uzasno ali na svu srecu nije. Nadam se da ce neko izbeci neprijatnu situaciju na koju sam se ja opekao. Od sada samo kes Hvala, drago mi je Nazalost u toj situaciji nisam bio inspirisan da slikam

Hvala vam ljudi na lepim komentarima. Inspirisalo me je da pišem dalje Ostao sam dužan Delimba-u odgovor na pitanje koliko sam para potrošio na put. E ovako, put me je sa sve kartom za trajekt(73 evra) i kartom za MotoGP(104 evra) ispao oko 650 evra. Od čega je nešto više od 250 evra otišlo samo na gorivo Nadam se da sam bar nekoga inspirisao ovim putopisom Uostalom, imas motor? Zasto ne bi putovao? Nije bitna ni kubikaža ni tip motora, bitno je uživati. Napravio sam i neku vrstu timeline-a sa mapom kuda sam išao(otprilike). Možete pomerati vreme time što vučete sat po zelenoj skali. http://www.animaps.com/pb/305390009/1539/Eurotrip Takodje imam i link za video koji sam napravio sa puta Uzivajte! https://drive.google.com/open?id=0B1Mn01EsfQg4V3d1elN3cEhpdlk

11. dan. Budim se i vidim da radnici pristižu u firmu susednu do ove gde sam prespavao. Nađem česmu iza kuće i operem zube i umijem se. Vreme je da palim odavde Odem do tratorije u centru da se nakačim na net i dogovorim sa Stefanom. On javlja da ipak ima posla i da će tek popodne biti slobodan...ajaooo. Krenem u obilazak Udina dok čekam...pa opet dilema. Da li čekati? Da li ići dalje? Završim krug po centru a vreme skoro da nije prošlo. U trenutku hoću da se posvađam sam sa sobom...nisam u dilemi više nego u trilemi. Od tog čudnog osećaja ja se odlučim za kukavičiju opciju. Ona koja najmanje liči na mene. Odlučim da sam dovoljno dugo bio na putu i da je vreme da se tog dana vratim za Beograd. Izmorio me je put i dve večeri za redom u vreći. Od Udina do Beograd ima oko 700km. Nema teorije da idem samo magistralama. Ukucam u navigaciju Novu Goricu i do tamo idem magistralama, posle ću autoputem kroz Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. Javim Stefanu da ne mogu da čekam i krenem put kući. U Novoj Gorici na pumpi popijem kafu, nalijem se vode, kupim bombone da mi šećer drži koncentraciju i uključim se na autoput. Autoput dosadan kao i uvek čak i kroz meni prelepu Sloveniju. Moram da kažem da su meni Slovenija i Italija meni omiljene države za uživanje u vožnji. Vozim već bez mozga, odlutale misli...kad videh tablu za Postojnu. U trenutku se trzem i odjenom veseo. Bez razmišljanja napravim novi plan da svratim u Postojnu i da obiđem Postojnsku jamu da vidim jedino stanovište čovečije ribice Table na sve strane pa stignem za čas. Platim ulaz(20 evra) sa vodičem na engleskom(4 evra) i čekam 14h da krene tura. Obišao sam kompleks dok sam čekao pa je vreme da se vidi i pećina. Sedamo u vozić koji će nas spustiti kilometar i po niže pa ćemo šetati kilometar pre nego što nas vrati vozić na površinu. Samo vožnja vozićem je vredna 24 evra Pećina je neverovatna! Vikend pred put sam bio sa drugarom u obilasku Risevačke pećine i bilo nam je super ali apsolutno neuporediva sa lepotom Postojnske. Sama veličina "prostorija" pećine, raznolikosti stalagtita i stalagmita, fenomenalno odrađeno osvetljenje jer poseban spoj. Na prvoj stanici vodiča saznam da je pećina dugačka 24 kilometara :O ...ma neću ni da vam pričam više, morate i sami da to vidite Procenite sami po slikama. Svratio sam kratko u Zagreb skoro da nisam ni sišao sa motora, čisto da osetim atmosferu grada. Moraću da ga obiđem drugom prilikom. Pade mrak kako sam izlazio iz Zagreba i krenem autoputem do konačnog odredišta. Kreće da bude užasno hladno. Hvala bogu da mi je brat dao zimsku jaknu kada sam bio u Cirihu jer sam je obukao preko moto jakne i debelog duksa. Ispod pantalona koje nisu namenjene za motor sam imao trenerku. I dalje nije najprijatnije ali držim 135km/h da bih stigao što pre. Iznad autoputa se pojavljuju table sa temperaturom koja pada kako idem na istok. Negde u blizini Slovonskog Broda je prikazivalo 11 stepeni a ja se tresem od hladnoće i ne puštam gas. Prođem granicu i napravim pauzu da mi se zagreju ruke. Hladnoca je probila i kroz debele rukavice. Priđe neki turčin i pita na nemačkom...sechshundert? Ja mu odgovaram uz smešak: No, dreihundert Klimne glavu i da doznanja da je iznenadjen malom kubikažom. Krene on dalje da pita na nemačkom. Honda? Ja: No, Kawasaki. Tek će on...aaaaa...Sofuoglu. Ja: Ja, ja, Kenan Sofuoglu. I tu se turčin i ja lepo ispričasmo na nemačkom kako je turski vozač Superbike-a vozio Kawasaki H2R 400 na sat po mostu u Istanbulu Zagrejan, uputim se da nadjem prvu pumpu da natočim gorivo. Za dobrodošlicu od Srbije dobijem buđenje od našeg divnog asfalta. Žmureći znaš da si stigao u Srbiju Već kritičan sa gorivom usporim na 110km/h, pa na 90km/h. Pola sata već vozim kroz Srbiju i video sam jednu zatvorenu pumpu. Da li je moguće da ću ostati bez čorbe u Srbiji od cele Evrope? Na svu sreću da sam bio usporio na 90km/h jer u trenutku vidim neobeleženu pumpu i stanem da sipam. Istrča pumpadžija i odmah razvezuje priču jer očigledno nikoga nije video celu noć. Sipa ja 16.7 litara u moj rezervoar od 17, haha. I udjem da popijem poslednju kafu puta sa pumpadžijom

Inače pred put sam se javio Italijanu koji je povezao mene i brata iz Brna posle trke prošle godine. Odbacio nas je do Beča jer je on hteo da provede dan tamo a mi smo pičili dalje u Sloveniju. Stefano je iz Udina pa sam ga takodje pitao za savete koja mesta da obiđem u Alpima. Odgovor je glasio “celi Alpi su lepi” i da će mi pisati više kada bude u prilici da koristi Google Translate jer mu je engleski kriminalan Kada je saznao da ću u povratku prolaziti u blizini Udina, naravno da mi je rekao da se javim da popijemo piće. Pičim magistralom na jug ka Veroni i tražim usput net gde god da zastanem kako bih se najavio Stefanu. Stignem do Verone pa pred sam ulazak odlučim da odem do banje Sirmione na Lago di Garda. Na putu od Verone do Sirmionea ima kamera za prekoračenje brzine na svakih dva kilometra. Svakako ne mogu brzo jer ima dosta saobraćaja pa se oduži malo dok nisam stigao. Na ulazu u Sirmione balavim na vile. Ne zna se koja je bolja. Polako se pojavi sa moje desne strane pogled na jezero i kreće vucaranje ka spicu poluostrva. Stižem na ogroman parking i nemam gde da parkiram motor :O Tolika guzva da nije normalno. Vidim jedan lik odlazi skuterom pa ugrabim njegovo mesto. Nabacim tobru na leđa pa u šetnju. Mestašce prelepo ali guranje kroz ljudi je pakleno, pogotovu po tako lepom ali vrelom danu. Svako drži sladoled u ruci. Đelaterija na sve strane, a kugla 2.5 evra. Sirmione je mala verzija Venecije ali kao da ima isti broj turista. Ipak se nalazi na jezeru Garda koje je veliko kao more i prelepe svetlo plave boje za razliku od Venecije i njenih mutno-zelenih kanala. Opet nisam našao net pa odlučim da se uputim do Udina do Stefana pa ću se javiti kada stignem tamo. Put do Udina je vodio kroz ravničarski kraj nalik Vojvodine. Jedina razlika je što se na horizontu vidi silueta moćnih Alpa kroz izmaglicu. Put me je doveo do interesantnog gradića Montanjana koji sam mislio da je samo još jedan zamak dok nisam stao na semafor koji je imao jednu od ulica koja ide pravo kroz zid utvrđenja. Naravno okinem levi migavac pa prođem kroz neobičan gradić. Prošao sam pored gradića Monseliće koji je vredan pomene kao mnogo lepo mestašce i znam da ima hostel jer smo tu prespavali brat i ja 2015te dok smo išli ka Bariju. Moram da napomenem da smo bili jedini belci koji su bili smešteni u njemu to veče, sve ostalo su bili crnci. Stignem do Udina i pojurim net. Uletim u neku Tratoriju i popričam sa konobarom. Ponudi mi on B&B...hmmm...spustim cenu na 50e ali mi idalje mnogo. Kažem mu da ču videti u zavisnosti šta mi kaže Stefano. Sat vremena kasnije mi odgovori Stefano da je on u Trstu poslom i da će sutra rano biti u Udinu i nema obaveze. Tu kreće najveća dilema koju sam imao na putu...da li da prespavam u Udinu, popijem kafu sa Stefanom pa sutradan da odem do Bleda i Bohinjske bistrice i da svratim kod Jorga u Ljubljanu da prespavam...ili to veče da idem za Ljubljanu? Odlučim ja da prespavam u Udinu. Odlučim da je skupo da dam 50e pa se vozikam okolo da nađem mesto da postavim vreću. Već mrak pao, zalutam u industrijsku zonu i nadjem u dvorištu nekog magacina neku napuštenu ali zaključanu kuću. Savršena jer ima nadstršnicu da ostanem suv u slučaju kiše i noseći stub za koju da vežem motor.

Hvala Djolji! Drago mi je da se putopis sviđa. Dosta mi znače vaša misljenja jer mi je prvi put da pišem ovako nešto a siguran sam da će ih tek biti Što se tiče dočaravanja doživljaja, tek vas čeka na kraju Misliš da sam džabe držao kamericu na kacigi? Pa u mom slučaju bih razumeo te sujeverne, jer se to upravo desilo. Bar sam krstio Nindžu na blag način i hvala bogu nisam imao nikakvih drugih pehova.

Dan 10. Budim se kako sviće. Operem zube i umijem se u WCu pa u šetnju do zamka. Zajeban uspon koji traje i nema mu kraja. Krenem već posle dva minuta da se odguravam rukama o kolena. Ne mogu ni glavu da držim uspravno od zamora. Dignem glavu u jednom trenutku da vidim kuda idem i ugledam vučijaka poji ima glavu veličine medveđe. Da nisam bio toliko izmoren od uspona, možda bih i stigao nešto da odreagujem. Ali dok je još informacija dopirala do mog mozga, pojavi se iza ugla vlasnica čudovišta i kako me je ugledala iznenadila se i zastala na trenutak. Razmisljam u sebi…ako si se ti iscimala od mene, zamisli kako je meni bilo kada mi je put blokirao tvoj pas od 120 kila. A ona starija žena, zategnuta kao sajla. Skontam da sigurno svakog dana šeta psa tom stazom čim je u toj formi i da nikad niko ne prolazi tuda u to doba čim se iscimala. Na kraju sam presecao putić kroz šumu jer mi je samo malo strmije ali dosta kraće. Stigoh do vrata…zatvorenih vrata. Zamak se otvara u 11:30h a u tom trenutku je 8h. Da čekam…ne pada mi na pamet. A da idem dalje kada sam se već toliko iscimao…neće ni to moći. Zid je imao 2 metra i skroz ravan ali zato levo od vrata ima stena. Krenem ja u moto patikama da se pentram po steni i ubrzo se nadjem na vrhu zida. `Bem ti ko napravi ovakvo utvrđenje kada mozeš da ga preskočis za čas…a onda se setim mučnog uspona. Verovatno bi ih sve pobili dok dođu do vrata. Slikano sa zidića koji sam preskočio Sa zamka se vidi grad ispod i pola pokrajne. Završim ekskurzijicu zamka pa se sjurim do dole. Ali toliko je strmo da non-stop kočim i do dna sam imao upalu cevanica. Uputim se ka Trentu i pored milijardu jabuka, vinograda, reka i zamaka stignem u centar ubrzo. Kaže meni navigacija da sam u centru pa se vrtim tražeći mesto gde da ostavim motor. Dok nađoh zgodno mesto već sam podalje od centra. Kupim u pekarici doručak i sednem u park blizu motora da pojedem. Prva stvar koju sam primetio jeste da su lepe devojke a odmah zatim da ima mnogo klošara. Mislim da su me petorica njih startovala za kintu dok sam pojeo parče margarite. Cevanice me i dalje bole pa mi se ne šeta sa torbom, a da ostavim stvari na motoru pored toliko klošara...neću. Odlučim ja da sednem na motor i krenem ka izlazu iz Trenta pa ako vidim nešto da zastanem. Tako i bude ali posle nekoliko minuta već izlazim iz grada. Stanem kraj puta i razmišljam kako sam došao do jednog od mesta kojih sam želeo da posetim...a upravo izlazim iz njega da nisam ništa video. Dok sam gledao razna mesta koja bih voleo da posetim na putu, zapamtio sam Trento po lepom centralnom trgu sa fontanom boga Neptuna. Okrenem se ja da se vratim i prvo ugledam opet neki zamak na vrh brda...aj tamo prvo. Idem kuda mislim da treba i u jednom trenutku nestade asfalt, krene kaldrma i posle nekoliko metara vidim stepenik. Počinje pešačka staza i nema dalje motorom. Kako sam se peo po kaldrmi zavrnem desno da ga okrenem. Prednji točak stigao do zidića i stanem pa da ga poguram unazad. Kako sam spustio nogu, tako klizne pa se uglavi među kamenje...jedva zadrzah motor da ne padne...a onda osetim da su mi torba i vreća pale na stranu i povuku ceo motor za sobom PADE MI MOTOR! A ja odcupkao na desnoj nozi da ne padnem i da se sklonim od motora. Kako se dočekam na levu odmah dotrčim da ga dižem. NEMA ŠANSE...Ggrrr...neverica u trenutku Kako je strma uzbrdica motor sa sve sirokim slajderima više od 90 stepeni nagnut. Bukvalno je bliži tome da stoji naopako nego što je da stoji uspravo Okrećem se i vidim starijeg čoveka koji gura bajs i zbunjeno gleda šta se dešava. Krenem ja gestikulacijom i na srpskom da mu tražim pomoć...nemam vremena da mislim kao se šta kaže na žabarskom...a da doda još na dramu...kao u Holivudu, curi mi malo gorivo iz rezervoara jer nisam bio lepo zatvorio čep kada sam sipao. Pusti on bajs i dignemo nas dvojca motor iz čučnja. Zahvalim se ja čoveku i stojim u neverici. Odguram motor par metra niže na asfalt i onako potrešen krenem da ga zagledam štetu. Brzo se smirim jer nije bilo skoro nikakve štete. Slajder je odradio svoje i samo je ukrasna guma pukla i malo oštećen zaštitni lim na auspuhu. Tu izgubim svu želju za obilaskom Trenta i ovog puta stvarno izadjem iz grada

Prelazak u Italiju nije značio i početak spusta. I dalje je bio kratak uspon po magli ka vrhu na kom su bile razne radnjice. Malo iza vrha je bilo proširenje gde sam odlučio da stanem da slikam. Kako sam se isključio sa puta i stajem, ugledam pogled koji će zauvek biti urezan u mom sećanju. Pogled na beskrajne serpentine u dolini među okružnim planinama. Dok sam hvatao dah od neverovatnog pogleda čujem zvuk nekog sportskog auta koji cepa po krivinama. Naoštrim sluh i gledam u krivine ispod, kad odjednom u pogled uleću 3 Poršea i 2 Ferarija. Voze jedan iza drugog i gaze po krivinama. Dosta su daleko ispod mene a čuje se pucanje goriva u auspuhu na svakom kočenju. Šta reći...blago njima...a i meni, što mene čekaju te iste krivine Prva pomisao mi je bila da je snimanje Grand Tour-a u toku ali ona trojca(Jeremy Clarkson, Richard Hamond i James May) uvek biraju različita kola. Isto tako, njima su kamermani obično u Range Rover-u tako da sam odmah odbacio tu teoriju. Vreme je i za moj desant na niže nadmorske visine. Put uzak kao i inače, jedva da se mimoiđu dva auta. Kava se i dalje guši od ređeg kiseonika u vazduhu ali natovarena, mnogo joj više prija na spustu. Padaju i dalje neke kapljice ali se dosta prosušio asfalt. Sada mogu brže da se prođu lakat krivine. Bilo je više saobracaja na planinskom putu sa Italijanske strane, pa kako naiđem na neki auto tako ga obiđem čim se poklope uslovi. Kada je pregledna leva krivina, uđem skroz do apeksa pa kako se ispravi tako po gasu a Nindža sa zadovoljstvom povuče. Kako prolazimo krivinu za krivinom, krenem sa više samopouzdanja da ranije dodajem gas i izlazim iz krivine sve bliže i bliže kamenoj bankini. Naravno, često zastanem da ugrabim još neki neverovatan pogled pre nego što se vratim u ravnije predele. Kako sam sišao sa Alpa pa do Trenta, nekih 120km sam vozio samo kroz plantaze jabuka I ponegde vinovih loza. U podnožju me ubrzo zahvati zalazak sunca i kako sam već ceo dan na motoru odlučim da pre Trenta tražim smeštaj. Idem lagano magistralom i ugledam zamak na vrh brda, lepo osvetljen ali u daljini. Odlučim da bih mogao da prenoćim u tom meštašcu pa ujutru da odem do zamka da ga obiđem. Kako skrećem sa magistrale tako vidim i znak za hostel…odlično. Nisam uopšte nalazio hostele lako u Italiji do sada na putu pa mi je laknulo što je nešto konačno jednostavno. Vidim neki matorac šeta kraj puta malo se tetura. Pitam ga ja na polu-italijanskom kuda za hostel…a on cirke malo zapliće jezikom ali opet mi je nešto čudno, razumem ga ali mu je govor užasno grub...skontam ja posle par reči da mi on priča na nemačkom. Hmmm…ok…znao sam da su Italijani na severu drugaciji ali prvi put da sam se susreo sa tim. Pitam ga na italijanskom da mi ponovi i on opet sve najnormalnije na nemačkom. Skontam ja gde treba da skrenem i zapičim do tamo. Prepoznajem orijentire koje mi je objasnio i dolazim u tu ulicu. Prođem je jednom i ne ugledah nikakav hostel. Prođem ponovo, pa napavim krug po kraju…nema ga. Krenem nazad do matorog…nema ni njega. Obiđem ja celo mesto. Ma kakvi, nema nigde da se nađe hostel ili duša na ulici. Znakovi upućuju do nekog trenutka i onda ih nema više, a pritom nema ni samog hostela. Mestašce mnogo lepo i odlucim da nađem gde da postavim vreću. Na samom ulasku u mesto, pored magistale ima nekoliko drvenih zgadica pored parkinga, odem za zagledam. U mraku ima drvenih klupica vezane i zaključane zajedno, postavljene da naprave savrsenu platform za spavanje, odvojenu metar od zemlje. Odmah pored klupica ima noseća greda od krova savršena da vežem motor. Nađem iza ugla otključan WC ali nema svetla. Čist, uredan, ne smrdi i ima toilet papir i ubruse za ruke. Jedino što ljudi sa magistrale često svrate na parking na puš ili piš pauzu. Bez obzira, u mraku sam, neće me niko drkati. Prespavam u tom mestašcu a tačno iznad mene u brdu zamak. Mislio sam da se mesto zvalo Hadburg, ali očigledno da nije jer Google kaže da ne postoji Hadburg u Italiji

Hvala Delimba, drago mi je da ti se svidja putopis Svakako sam planirao da napisem koliko sam potrosio na putovanje pa ako ti nije problem da sacekas jos koji dan do kraja putopisa Taman da znam da ces ga citati do kraja

Hvala Perkele. Bio sam nesto bio pobrkao ali na kraju sam presao 4430km na ovom proputovanju. Nisam se uopste umarao niti kocio, verujem da je dosta do toga sto sam minimalno koristio autoputeve ali meni stvarno lezi Kawa savrseno. Ako te zanima, evo detaljnijeg opisa o mom misljenju o Nindzi 300: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/107346-ninja-300/?p=1928301 A to sto nije namenjen za put...moze sa svime da se putuje Znam coveka koji je vozio obican bicikl iz Lodona do Brizbena u Australiji, tako da ako je njegovo dupe izdrzalo tu torturu, zasto nebih ja u mojoj "fotelji"

Hvala za komplimente i za informaciju o voznji po Svici. Definitivno je drzava u kojoj treba da se pridrzava pravila. Naucio sam da imaju milion kamera po gradu koje ne mozes ni da primetis jer su na trotoaru i lako ih je zameniti sa trafo stanicom. Tolerancija im je do 5% za prekoracenja. I ima vise pandura u neobelezenim kolima(BMW 5 karavan, koji ima dodatnu antenu ispred fabricke antene "ajkulino perajce") nego sto ih ima u obicnim pandurskim kolima sa rotacijom. Definitivno cu se javiti sledeci put kada budem u kraju

Brzo mi se popravilo raspoloženje kada su krenule otvorene krivine i lepi gradići među Alpe. Kako sam se približio podnožju mesta odakle počinje prelaz krene kišica. U sledećem gradiću na raskrsnici tabla za Stelvio prolaz desno skrećem na početak staze i linija koja razdvaja trake je nestala ubzo i ima mesta za dva auta da se jedva mimoiđu. Krenem ja mučni uspon za mene i Kavu. Krivina za krivinom, sve lakat do lakta. Svaku krivinu čuje se udarac menjaca kada ubacim u prvu. Svaka krivina noga ide dole jer samo što ne stanem da bih skrenuo. Put uzak, ne može da se proveze krivina dovoljnom brzom da se nagne motor. Od jednom se otvoriše krivine pa prodišemo Kava i ja. Krenu i kolege motoristi da se pojavljuju na sve strane. A zatim i pogled. Kako se penjem na veću nadmorsku visinu tako krenu pejzaži da se menjaju neverovatnom brzinom. U podnožiju sve toliko zeleno da zelenije ne može da bude, puno drveća. Uzak put bez razdelne linije, krivina do krivine. Pa onda prelazak u kameniti deo, gde nema ništa od visokog rastinja. Samo trava i poneki žbun. Čak ni trava nije toliko zelena nego vuče na žutu iako je pored jezero. Put se otvori kao i pogled na put odakle sam došao. Promene nadmorske visine nisu uticale samo na vegetaciju oko mene, već i na Kavu. Nije da imam Dukatija koji sam reguliše smešu u odnosu na redak vazduh, tako da mala Nindža je osetno slabije vukla mene i tešku torbu. Do nekih 7000 obrtaja se vozilo manje više normalno ali u pokušaju da navrtim nije baš išlo. Em što sporije diže obrtaje, em što ne daje ni približno snage kao što bi trebalo u tim obrtajima. To je bio možda jedini trenutak da sam zaželeo da imam više od 300 kubika, ali nije mi ni ovako ništa falilo Prelazim nazad u Italiju pored zgradice koje su služile kao granični prelaz i udaramo odmah na SS38 Strada Statale dello Stelvio. Magistrala koja je po mnogima najbolja deonica za vožnju, na svetu. Neću da kačim linkove drugih sajtova ali i Jeremy Clarkson je ima dosta toga da kaže o ovom prolazu u Alpima. Grupica bajkera koju sam pratio se odvaja desnim krakom ka Bormiu na zapad, a ja idem levim koji vodi na istok ka Bolcanu. Morao sam da napravim pauzu i da sednem na klupicu sa stvarno neverovatnim pogledom. Nije baš klupica sa svakodnevnim pogledom, zar ne?

9. dan. Rastajem se sa burazom i krećem lagano do Lihtenštajna. Izašao sam na autoput i brzo stigao do Vaduza. Bila je nedelja pa je bilo puno turista iz okolnih država. Parkiram ja motor blizu pešacke zone i prođem je za 2 minuta. Snimim na vrh brda zamak pa krenem ka njemu. Popnem se lepom stazicom kroz šumu do zamka u isčekivanju da je to glavna atrakcija za turiste, kad ono…nema šta da se vidi i gde da se uđe. Zaključim ja da to mora da je rezidencija kralja državice jer nema drugog zamka i krenem nazad da prezalogajim nešto. Nađem u podnožiju kafić sa natpisom “free wi-fi” i sednem da popijem kafu i pojedem sendvič. Poručim kapućino i “organski” sendvič (organski je samo da bi ga naplatili 3 franaka više). Tražim usput i šifru za wi-fi našta ce konobarica “Gospodine…wi-fi može da se hvata samo kada sednete unutra…ali možete da hvatate tuđi net”. `Bem ti kafić koji ne može da pokrije bastu od 4 stola internetom. Da sednem unutra mi ne pada napamet jer je lepo vreme. Piči neki vetrić ali je sunčano. Pokušam da se nakačim na drugi net…neće…naravno. Stiže konobarica sa nekom mokom i sendvičem od kartona. Progunem ja nekako ono suvo i zalijem mlekcem, platim usranih 19 franaka/evra i bežim odatle. Vaduz je lep za videti, ušuškan među planinama, sa pešackom zonom dužine trećine Knez Mihajlove i kratkom šetnjom do zamka. Ali nema šta da se zadržavate više od pola sata. Takođe ne predlažem da jedete u Vaduzu Gotov obilaskom Vaduza, vreme je da se natoči i pravac do onog što sam jedva čekao…Stelvio prolaz preko Alpa do Italije Čitao sam dosta o Alpima pred put i Stelvio prolaz je definitivno jedan od omiljenijih za bajkere a meni savršeno odgovara da prođem njim pa do Bolzana i Trenta. Stanem na prvu pumpu i sve ponovo smrdi na krađu iz Francuske. Krajnje skeptičan, probam još neku pumpu ali ista priča. Hmm…ne sviđa mi se kada nemam opcije. Pumpa traži keš, švajcarce nema, a u evrim prima novčanice od 10 ili 20. Imam novčanice od 5e i od 20e ali mi staje u rezervoar 15e goriva. Stade neki crnac sa holandskim tablama da napumpa gume i ja ga pitam da mi razbije na 2 x 10e…nema. Odlucim se ja da platim karticom pa makar mi opet skinuli više pare na neki dan bar će se vratiti…valjda. Ubacim karticu, ispritiskam neke dugmice jer se carevi nisu setili da ponude i engleski i krenem da točim. Stiže meni izveštaj od banke da su mi skinuli 150 franaka :O O je…bolje da sam platio kešom i da ih častim 5 evra nego što su mi blokirali 135 na nedelju dana. To su lekcije koje se nauče na ovakvom putu…uvek treba imati i dosta keša sa sobom. Besan, podmažem lanac i krenem u Alpe.

Dan 7. Spakovan sam i vreme je da se krene za Cirih. Budim polukomiranu Ivanu da se pozdravimo i sedam na motor u opremi. Za prethodna 2 dana sam jednom seo na motor i prešao nepunih 60 km. Uživao sam i odmorio u Monpeljeu, sada idem da vidim nove gradove i države. Do Ciriha ima 720km najkraćim putem tako da me čeka ceo dan vožnje. Odmah izađem na autoput i udarim tempo. Ubrzo krene kiša pa stajem na pumpu da obučem kišno odelo i natočim gorivo. TOTAL pumpa i pokušavam da dešifrujem kako se plaća karticom. Vidim svi oko mene sipaju i piče unutra da plate kešom a na samoj pumpi ima čitač kartice. Prebacim jezik na engleski i pratim korake. Ubacim karticu, krećem da sipam kad stiže meni poruka. Punim do čepa i bacim pogled na telefon. Poruka od banke glasi “potrosnja po kartici…iznosi 100 evra.” Ja pogledam koliko sam sipao…ono 17 evra. Hmmm…sačekam par sekundi…ne stiže nikakva druga poruka da su mi vratili pare na račun. Vreme je da paničim i da se svađam za svojih 83 ukradenih evra. Odem do kasira, naravno niko ne zna engleski. Upute me na kasirku od pekarice, ni ona ne zna engleski. Na kraju čistačica izlazi iz kuhinje i ovi je nahvataju jer on zna. Objasnim joj ja situaciju, pa mi ona kaže da će da mi legnu pare za sat vremena. Iznerviran situacijom, nerado sedam na motor. Šta će biti ako napustim Francusku a pare mi ne stignu? Kome ću tada da se žalim? Neću umreti za 83 evra ali odakle njima pravo za zadržavaju moje pare? Da stvar bude gora, pljusak je ali ništa ne probija do mene. Nije prijatan zvuk kapljica koje udaraju u vizir sa 130 na sat a kamoli one koje udaraju u grudi I osecas kroz 4 sloja odeće. Dva i po sata kasnije nailazim ponovo na TOTAL benzinsku pumpu i to malo pre Švajcarkse. Stajem ja i gledam u telefon, i dalje nema ništa od poruke. Uđem da pitam kada će mi stići pare i dobijam odgovor da će biti danas a možda i sutra. Šta ću?…idem dalje. Poslednja naplatna rampa pred Švicu i odjednom aparat ne prima karticu kojom sam plaćao sve putarine do sada. Probam drugu…neće ni tu. Prođem pored rampe bez plaćanja. Taman uštedeo 14 evra putarine. Ulazim u Švicu i odmah upadam u Ženevu. Prelep i prebogat grad sa jezerom u prvom planu, starim urednim zdradama i prepoznatljivim vodoskokom u drugom i planinama u pozadini. Vozikao sam po gradu gledajući retke automobile i lepote tako bogatog grada dok sam se probijao pored jezera ka Lozani. Cela Švica je kao da gledaš razglednicu ali koliko god bila lepa za oči tako i…piiih, što smrdi! Na ulazu u svako mestašce pa čak i gradiće se oseća štala ili svinjac. Nije ni to najgora stvar jer vremenom sam oguglao na smrad, ali na njihova ograničenja nikako nisam mogao da se priviknem. Gde god da se put odvojio od jezera ili otvorio bar na kratko, svi i dalje piče 50 km/h. Retko gde može 80 km/h ali taj put izgleda kao pista i pregledan je… dajte bar stotku! U početku me nije bilo briga za ograničenja…iskreno nisam ni razmisljao o njima do Švajcarske. Ali kada pretičes svaki auto čim se ukaže prilika, onda se vremenom zamoriš i stvara se osećaj da kršiš sve zakone redom...hmmm…kao i što jeste Stignem do Lozane i apsolutno me ništa ne privlači bar iz prolaza šta sam video, pa nastavim ka Cirihu. Odvaja se put od jezera i kreće u brda. Krenu tu kilometri malo brže da prolaze, ograničenje 80 km/h a i manje saobraćaja. Vrhunski put ali hladnjikavo, oblačno vreme, čas kiša, čas stane, a nema trenutka da nema auta na vidiku…ne može da se uživa u fulu. Ehhh…kada bi vozili kao Italijani, Švica bi bila raj za motoriste…ovako nije ni blizu. Stižem u Bern. Gladan sam i treba da se javim bratu kada stižem do njega u Cirih. Prva stanica…neka klopica sa wi-fi-jem. Nađem parking za motore/skutere i ostavim stvari na motoru i pređem ulicu u neki fast food. Naravno, oni nemaju net ali ima azijski restoran pored. Udjem u restoran u sve kisnom odelu i sa kacigom u ruci, tražim meni i šifru. Šokiran cenama običnih porcija, poručim pred-jelo i sok. Pojedem onion rings uz pomfrit i sos, platim 20e za to i izadjem da obiđem malo grad. Znam od ranije da je Bern prelep po slikama koji mi je ortak pokazao kada je on bio, pa se uputim u brdo da nadjem vidikovac. Nadjem mesto na ivici parka pored kafića. Celo mesto mi lici na neki miniaturni Kališ(Kalemegdan). A odatle pogled na centar Berna i reku koja se izuvija oko starih zgrada i u daljini sa leve strane se vide Alpi. Nažalost nisam moga da nađem višu tačku sa koje ima takav pogleda pa da se vidi reka bolje. Odmorim tu malo uz pogled pa nazad na motor. Vreme je da se poseti brat. Odlučim se da malo više vozim autoputem kako bih što pre stigao. U Švici se praktikuje vinjeta. Brat mi je rekao da se ne smaram da je kupujem ali da se strogo pridrzavam ogranicenja i uputim se ka njemu. Voznja autoputem, dosadna kao I uvek. A pred Cirih još i kolone gužve, jedva da se kreću. Stigoh do brata i ugosti me. On pun priča, a ja još više. Kao kulturni mlađi brat, pustim ga da se istrtlja prvi, pa mu ukratko ispricam moj put do sada. Od svega na motoru, njemu zasmeta što mi je providan vizir a ne zatamnjen pa dohvati i oblepi ga folijom za zatamnjivanje stakla. Ja umoran od puta, vreme je da odem do smeštaja da se istuširam i legnem. Dolazimo do ispred zgrade koja je u industrijskoj zoni i pogodite šta se nalazi u toj zgradi…o da…srpska diskoteka/kafana. Baš ono sto mi treba kada pobegnem iz Srbije da odmorim mozak Smestim stvari, tuširanje, pa kunt. 8. dan sam iskoristio da vidim malo Cirih ali zbog gužve sam odlučio da napravim đir oko Ciriškoj jezera. Doduše ne pun krug nego da presečem preko mosta kod Rapersvila na drugu stranu pa u brdo gde mi je lokalni Srbin rekao da su dobre krivine. Bilo je neke kišice a i saobraćaj se nije mnogo razredio, pa sam išao lagano i uživao u prirodi sa moje desne strane. Pogled na jezero sa planinama u pozadini. Sa leve su i dalje bile razne zgrade. Prešao sam preko mosta i krenuo u brdo da protegnem nogice Nindži, kad ono…naravno…kreće pljusak. Ipak sam i dalje otišao da vidim put i da bar malo uživam u krivinama. Zbog loših uslova sam se kratko zadržao na tom putu, pa sam se uputio nazad na sušenje.

Hvala Sale Videćemo šta će biti ove godine Želja mi je da odem do Transfalgarašana u Rumuniji u julu. A već ima velikog interesovanja među ortacima da idemo do Hrvatske u avgustu, a ja bih posle produžio sa ortakom do Sicilije.

Dan 5. Ivana je ima obaveze na faksu ceo dan. A moj plan je da odem na jednodnevni izlet do Andore, da vidim Pirineje i možda malo da zalutam u Španiju. Kako sam otvorio oči, tako je ceo plan propao. U potkrovlju sam. Prvo što čujem kako pljušti kiša po krovnom prozoru koji je pravo iznad mog kreveta, kapljice kao po lobanji da mi padaju. Na to se okrećem i vidim na satu da je već podne a hteo sam da ustanem u 8h. Nema ništa od izleta do Andore. Vozio bih satima po pljusku a cela Andora la Vella će biti u magli i opet neću ništa videti. Plan B mi je bio da odem do Marseja i usput da svratim do nekog prirodnog čuda. Ne mogu da se setim imena ali mesto gde pećina kraj reke ima kao nadstrešnicu od kamena sa koje pada vodopad. A pritom je voda beskrajno providna i tirkizne boje. I taj plan propada po ovakvom danu. Treći plan je bio da nastavim da spavam kako bih se odmorio što više za budući put. To je jedini plan koji moze da se ostvari, tako da je to i bilo Dan sam iskoristio tako što sam obišao dobar deo Monpeljea peške i pokisao kao miš. Nainteresantniji mi je bio zamak koji sam obišao iako je bio zatvoren za posetioce. Ja sam ušao kroz botaničku baštu Dan 6. Ivana je bila slobodna obaveza prepodne pa me provede kroz grad. Oko podne sedne ona na tramvaj i ode na faks, a ja kući po motor. Presvučem se u kupaći šorc, ponesem peškir i sedam na Kavu, palim navigaciju i pravac Azurna obala. Vozikam se kroz mestašca kraj obale puna radnjica suvenirima i opreme za plažu. Posle nekog vremena nađem mirnu lokaciju gde ću da ostavim opremu na plaži i osolim dupe.

Dan 4. Plan je da iz Đenove stignem do Monpeljea. Moram da stignem do Monpeljea jer sam se najavio drugarici kod koje ću biti smešten nekoliko dana. Ne samo da ima mnogo kilometara nego mi je plan da obidjem San Remo, Monte Karlo, Nicu, Kan, San Trope i Marsej. Nije uopšte realno ali videću kako bude išlo. Prva greška, budim se kasnije nego što sam planirao. Pakujem stvari na motor dok se greje mašina. Već znam da će mi biti pakao da izađem iz Đenove ali se nadam da će mi trebati pola sata I onda uživanje u vožnji kraj mora do Francuske. Druga greška, nisam mogao da više pogrešim u proceni. Posle dva i po sata voznje u zastojima po turistickim mestima po obali, izračunam da sam prešao 90 km. Pojedem kroasan i popijem kafu i nastavim agoniju. Nisam video otvorenog puta ceo dan. Pred Savonu se zaljubim u devojku na Vespici pa je pratim Mršava Italijanka sa tamnim tenom i smeđom kosom. Naravno, elegantno odevena kao što to Itajijani uvek rade, sa naočaram za sunce i vozika se kraj plaže. Još samo kada bih je čuo da progovori na italijanskom pa bi bila nezgoda u gaćama Čak i sama Savona izgleda kao prelepo mesto sa tvrđavom do obale i palmama. Skrene moja "ljubav života" sa magistale a ja nastavim. Rado bih za njom ali moram da pređem mnogo i nema zastajkivanja. Imperija je izgledala kao mini Đenova, onako smeđa i suva, štrokavi lučki grad. San Remo, lepo mesto ali nemam vremena da tražim čuvene krivine po Alpima iznad grada gde se vozi IRC reli. Ulazim u Francusku prvi put. Eto i te čuvene Azurne obale. Odmah posle grane gradić Menton. Prelepo mesto i malo je falilo da se bućnem u moru. Ipak odlučim da mi treba previše vremena dok skinem svu moto opremu i nađem kupaći šorc na dnu torbe. Pravac Monte Karlo. Ulazim u Monte Karlo i upijam neverovatno mesto. Neboderi na sve strane. Sve čisto, lepo, uredno i bogato. Jedna od prvih scena… mlada meleskinja kao model koja sa osmehom šeta ulicom, prelepo obucena, i CHANEL kesa u ruci. Pomislih kako ovi ljudi lepo živeeee... Nije što su bogati i što njena kesica košta koliko i moj motor. Nego što je sve kao sa reklame. Kao da žive baš onakav “no stress” život sa onih lažnih reklama gde cela porodica sedi za stolom, imaju osmeh i sve je lepo jer mama koristi Ariel Zato što i jeste tako. Većina njih su ili nasledili bogatstvo ili su im toliko jake firme da ne moraju da brinu. Oni su tu da se lepo provedu i da uživaju u najboljem i najskupljem što svet ima da pruži. Krenem malo dublje ka centru a gužva samo još gora. Pakleno je vruće a svaka tri metra stanem. Nema ni zgodnog mesta da parkiram, kad ja u jednu desnu krivinu pored parka I vidim crveno-beli ivičnjak. Odmah mi izmami kez i iza krivine… Déjà vu. Poznata lakat krivina staze Cote d`Azur. Poznata kao najsporija krivina formule 1, a meni čuvena po preticanju Jarno Trullija kada je popeo bolid na ivičnjak i izgurao Fisichellu kako bi ga prošao na mestu gde ima minimalno prostora. Tu ja krećem u krug staze Ko kaže da od video igrice nemaju koristi??? Vozikam se po Monte Karlu prvi put u životu i tačno znam kuda idem. Sve to zahvaljujuci Gran Turismo 4-ci. Prolazim lakat krivinu sa pogledom na Monte Karlo kazino, pa skrecem desno. Pogled na more I najveće jahte koje ne mogu da priđu marini od veličine. Posle toga ću uz obalu skrenuti desno, već znam šta me čeka iza ugla. Skrecem desno i propuštam pešake, a ispred mene…tunel. Možda glupo zvuči ali nisam osetio taj osećaj pre u životu. Nije to kao da baciš pogleda na Google street view pa znaš kako neko mesto izgleda…ja znam da je taj tunel tu od kada sam bio dete I gledao formulu i igrao igrice. To je pre nego što je Google postojao. Čak iz nekog razloga znam da David Coulthard živi u zgradi iznad tunela. Prolazim kroz tunel i naježim se na pomisao kako se to mesto trese i grmi kada prođe formula. Izlazim na sunce a sa leve strane parkirani Rolls Royce, Ferarri i Aston Martin. Viđao sam ranije skupa kola na gomili, ali je uvek neki događaj ili skup. Ovo je za Monako svakodnevnica. Spuštam se do dve šikane i pravca pored marine. U marini sve jahte zajedno imaju vrednost verovatno tri puta veću nego što država Srbija ima para. Nastavljam ja “stazom” i prolazim pored isklučenja za pit-stop i izlazim na startno-ciljni pravac. Posle grid-a i cilja lutam okolo još malo. Vreme je da krenem dalje Azurnom obalom, sledeća destinacija…Nica. Prošlo je dva meseca od terorističkog napada. Kada je lik istripovao da igra GTA is uleteo kamionom u pešačku zonu. Idem logikom, neće biti sranja jer je bilo skorije. Nažalost nisam mnogo video Nice zato što sam bio gladan i nisam imao mapu francuske. Primarne stvari su bile da jedem i nađem net. Našao sam se u malo glupoj situaciji. Da bih jeo jeftino to znači neki kebab ili tako nešto. Postoje dva problema sa takvim mestima. Ne primaju kartice I nemaju wi-fi. Druga opcija su skupi restorani po obodu trga na kom se nalazim. Za takve situacije je McDonalds najbolje resenje ali ne jedem po Meku i ne vidim ni jedan u blizini. Zamolim konobara jednog restorana za šifru i počnem da skidam mapu. Mapa skinuta, odoh da pojedem kebab i popijem nešto. Već je 4 popodne a ja rekao drugarici da ću oko 9 biti kod nje. Biće knap ako idem magistralama i to bez razgledanja gradova. Odlučim da krenem pa ću videti usput šta ću. Prolazim izključenje za Kan i nastavljam dalje. Neću ga videti ovaj put ali biće prilika. Pičim iako je konstantna gužva u saobracaju, kad u jednom trenutku kolaps. Kolone u oba smera do uključenja na autoput. Provlačim se ja motorom nekako ali koloni nikad kraja. Uključujem se na autoput i deset kilometara dalje mi kaže navigacija da se isključim jer sam izabrao opciju da izbegava putarine. Pičim kroz Francusku i prolazim neka mestašca ali ništa da mi zapadne za oko. Vidim neke zamkove kraj puta sa vremena na vreme ali mi se ne staje je već pada mrak i biće sve to zatvoreno. U jednom trenutku stižem na planiski put i krece uživanje po krivinama. Posle toga neki pravci, ogranicenje 100 km/h, dve trake. U desnoj po neki šleper ali većinom vremena nema nikoga. Uuuu…ovo bolje od autoputa. Ide pravac u brdo pa niz brdo, pa u brdo pa niz brdo. Gazim ja nekih 130km/h a glava ide gore dole kao Yo-Yo. Zent me je za muriju ali moram da rizikujem jer je dobra prilika da spičim kilometre. Prođe ta deonica i vraćam se na putiće sa čestim kružnim tokovima. Pao mrak, još mnogo kilometra ostalo, nema mi drugog…moram na autoput. Čak i do autoputa je bilo dosta da se vozi, i posle pola sata/ 45 minuta stižem do naplatne rampe I uključenja. Stajem sa strane, podmazujem lanac, osvežim se i spremni smo. Izadjem na autoput i ubrzo se smorim. Mrak je i nema šta da se vidi. Pustim ja muziku na slušalice jer mi ne treba navigacija, dignem noge na slajdere i naslonim se na torbu i vreću. Osećaj kao da sam u fotelji u dnevnoj sobi. Još mi samo fali da skinem kacigu i da imam limenku piva u ruci Stižem oko 21h u Monpelje. Grad lep na prvi pogled ali odoh pravo do drugarice da se smestim. Dočeka mene Ivana, vežem motor i ponesem stvari do stana. Naravno, kao i svako ko stanuje u zgradi bez lifta, ona živi na poslednjem spratu. Neka, nije meni teško da nosim stvari ni posle celog dana na motoru. Istuširam se i presvucem u “laganiju” odeću pa odosmo da prošetamo malo centrom grada. Na trgu žurka, svi mogući studenti su tu. Grad lep, kao primorski samo bez mirisa mora. Ja do tog trenutka ubeđen da je grad na moru kad zapravo ima 10km do mora od centra. Malo zbunjen tom cinjenicom, razmisljam što su izgradili grad tako blizu mora a da nije na samoj obali. Verovatno ima neki razlog Sednemo kod Marokanca na kebab i pomfrit uz ljuti sos i pivo, prošetamo još malo pa na spavanje.

Dan 3. Hvala bogu pa su naplatne rampe automatske I nema ko da me juri kada sam prošao pored rampe. Krenem ja kroz lepe predele do Maranela a na tablama prepoznajem imena gradova koji su imena i Ferarijevih modela(Maranello, Fiorano, Modena, itd.) Neki kilometar pred Maranelo mimoiđem se sa Ferarijem koji je ceo prekriven kako se nebi videle površine i krivine. Snimim samo da su farovi skroz u LED svetlima. Kul…video sam novi model Ferarija ili neki test auto za njihove nove tehnologije Stignem u Maranelo i pratim znakove za Ferarijev muzej. Na kružnom toku sa “konjićem” se isključim i ulicom pravo na muzej. Bio je neki minut do 8h i pored mene sve ljudi u crvenom idu niz neku ulicu. Aha, znaci tu je fabrika. Krenem ja za njima i eto je odmah iza ugla. Odem do muzeja a on tek od 11:30h otvara. Uhh, to je tek za tri i po sata. Odlučim ja da ne čekam. Previše ću vremena izgubiti. Tri i po sata čekanja plus nekih sat vremena obilaska muzeja. Vratiću se ja jednog dana tako da se nisam ni smorio zbog toga. Meni je samo da vidim što više, pa sedam na motor I pravac zapadna obala. Ima magistrala do grada La Spezia i krenem tuda. Passo del Cerreto SS63 vodi preko planina iz Emilije-Romanje do Toskane i poznata destinacija za bajkere. Motorče mi opterećeno a mala je kubikaža. Moram da ga navrtim da povuče. Primetim da sve više i više razvlačim brzine. Krenem sa sve torbom i vrećom iza sebe da se premestam na sedištu pred svaku krivinu. Kreće pravo uživanje Na retkim pravcima dostignem 90 na sata a u glavi idem 200. Vozim bezbedno jer ne znam krivine ali se trudim da svaku prođem najbolje što mogu. Naravno raznih bajkera na sve strane. Prođe grupica na GSevima. Pa proleti ludak na Dukatiju, grebe koleno o asfalt. Na prevoju pridružim se dvojci nemaca na Harlijima. Odlučim ja ubrzo da je prespor tempo za mene I prođem ih. Otvorile se krivine pa teku. Tempo super tako da odlučim da zastanem kod svakog zamka. Kako obiđem koji zamak tako ponovo prođem nemce na Harlijima. Spustim se sa planine I ugledam u daljini more. A bilo je i šumskih požara pa je helikopter bio u akciji... Iz Toskane prelazim u Liguru. Stižem popodne u La Speciju. Baš lep grad sa rivijerom i tvrđavom na vrh brda. Prošetam ja malo pa sednem da klopam. Šta danas da jedem? Već sam jeo picu u San Marinu tako da se odlučim za lazanju. Očekivao sam 10 kubnih samtimetra lazanje kao u Srbiji od koje se prevrneš i možeš samo da popiješ nešto da proguneš, pa sam se bio iznenadio baricom u tanjiru sa hlebčićima sa strane. Prođem nožem kroz baricu i pojave se 4 reda kora sa po milimetar fila izmedju. Hmmm, preovlađuje skepticnost ali ajde da probamo. Buuumm… i sve je opravdano. Nisu oni od juče. Ukus pršti i hlebčići me najeli. Lepo raspoložen zbog klope, sunčanog vremena i prelepe konobarice krenem nazad do motora. Pokupim torbu i opremu iz kafica gde sam zamolio da ostavim i krenem do Đenove. Stižem popodne u Đenovu i pitam se da li sam idalje u Italiji??? Trljam oči i razmisljam da nisam stigao na sever Afrike, u Maroko ili Tunis možda. Grad smeđ, kanal kroz grad prešušio a guzva u saobraćaju katastrofa. Ne mogu ni sa skuterčićima da prođu ljudi. Neosporivo najružniji grad u Italiji koji sam ja video. Penjem se u brdo uz uske ulice i u haotičnom saobraćaju. Zastajem na nekom vidikovcu da bacim pogled na grad ispod. Tu pitam neku ženu za hostel i uputi me da nastavim da se penjem dalje u brdo. Nadjem ja hostel uz malo muke ali mi se više ne spava u Đenovi, jer sutradan planiram da pređem najviše kilometara do sada u jednom danu a vidim da ću izgubiti sat vremena samo dok ne izađem iz grada. Nema veze, idem da se raspitam. Ima krevet za 20e + 2e za neku hostelsku karticu. Još nije ni mrak pao. Dade mi lik mapu hostela u Italiji. Tražim mu da nazove sve hostele na potezu ka Francuskoj kako bih otišao iz Đenove. Zove on jedan po jedan I posle svakog poziva kaze da su nedostupni. Ma ne moguće! Ili me je zajebavao ili mu nije radio telefon. Nije moguće da su se svi zatvorili za 3 godine koliko je stara mapa. Oldučim ja da nije vredno rizika jos jedne noći da spavam u vreći pa uplatim noćenje. Prva stvar tuširanje. Vraćam se u sobu posle tuša i vidim imam cimera. Matias, Francuz koji je došao da studira u Đenovi pa došao u hostel dok ne nađe stan. Krenemo mi u dalju priču kad eto stiže novi cimer.Rikardo, Italijan koji je krenuo bajsem iz okoline Torina do Firence. Svi smo tu negde sa godinama i dogovorimo se da prošetamo gradom. Spusti smo se sa našeg brda u grad. Krenemo da šetamo starim gradom ali sve zatvoreno i puno crnaca. Nije baš prijatan osećaj pa palimo odatle. Dok smo šetali i pričali od tome šta ćemo da jedemo, pomene Rikardo za fokaću. Prvi put čujem i odmah se zalepim da to jedemo. Nađemo vrhunsko mesto i pričamo sa majstorom dok vrti testo. Dobili mi 6 parčića sa drugačijim prilozima, ne znaš koje je bolje. Pojeli mi po tanjir fokaće i Francuz i ja popili po pivo. Italijan uze vino. Posle toga uzesmo tiramisu i srećni i veseli krenemo nazad u hostel. Nije bilo uopšte jeftino ali svakako je vredelo. Moj tanjir fokaće, pivo i tiramisu sam platio 23e a nije da smo se zasitili.

čitao sam dosta preporuka pre nego što sam kupio karte. Kažu ljudi koji žive tu i koji su probali razne tribine da je C najbolja za MotoGP. "Rossi official fan club" dolazi na C tribinu u Brnu. Staza je u brdima i u šumi tako da se najveći broj krivina vidi baš sa te površine. Sa leve strane ima prvo da se vidi kada stižu sa pravca koji kao nadvožnjak pa budu zaklonjeni od drveća. A ispred sebe vidiš 2 krivine pa kratak pravac a zatim šikanu pa opet odu iza drveća. Takođe ima i ekran pravo prekoputa staze. Na vrhu su standovi za pivo, klopu i standovi svih mogućih vozača i timova. Skroz desno ima i tuševa. A prednost C površine je što ta karta važi i za A i B ali njihove ne važe za C. Tako da ako se ide i na treninge i kvalifikacije možeš da menjaš poziciju. Jedino što je gužva ali šta da se očekuje od najbolje tribine najposećenije trke u kalendaru Takođe da napomenem da su skroz korektni sa cenama u Brnu i uopšte ne zloupotrebljavaju priliku da te oderu. Meni je bilo super na tribini C ali ove godine u Mizanu sam bio mnogo bliži stazi i bolje se prati trka uživo. Da ne bih zatrpavao temu slikama, evo link da dobiješ opšti utisak https://drive.google.com/open?id=0B1Mn01EsfQg4UUtRc3FtR0txRzQ

Popnem se do tvrđave u San Marinu da doživim ponovo pogled na Rimini I Jadransko more. Nije bilo tako vidljivo u daljini kao prošle godine ali zato pogled na drugu stranu…zalazak sunca nad planinama. Sednem u restoran gde smo buraz I ja jeli prošle godine i poručim Inferno picu. Klopao, skinuo nove mape, vreme da se traži smeštaj. Gde? Pa sledeći cilj mi je bila Bolonja i muzej Dukatija. Ako nekog zanima, restoran La Capanna ima odličnu picu I stvarno neverovatan pogled. Cene pica su od 6/7 evra pa naviše. Idem ja ka Bolonji I svratim u Imolu. Staza koja se proteže oko celog gradića, noću nekako jedva osvetljena, dovoljno da vidis deliće prekrivene maglom koja se stvara. A na to sama pomisao da je jedna od najbrdovitijih, najbržih i najzahtevnijih staza po mnogim vozačima, uliva neku vrstu jeze pod kožu. Treba li reći da je upravo Imola odnela zivot jednoj od, ako ne I najvećoj, legendi formule Aerton Senni? Prošetam se po gradu, razgledam trđavu I neki umetnički park ali nigde table za hostel. Nema veze, ionako mi se ne spava. Idem ja ka Bolonji. Sama Imola je bila praznjikava u to doba noći. Po neki par u parku I to je to. Izađem ja na put ka Bolonji kad eto lepih žena kraj puta. Naravno, te lepe devojke imaju svoju cenu ali je izgledalo kao vožnja kroz katalog. U početku su bile crnkinje i meleskinje, posle su bile I neke azijatkinje I naravno belkinje. Nije me začudio veliki I raznoliki izbor koji se protezao desetinu kilometara, već kako su elegantno obučene. Moram da priznam da su bile daleko pristojnije obučene od nekih devojaka koje viđam po izlascima u Beogradu Prođe to i eto mene u Bolonji. Mnogo je veći grad nego što sam mislio iz prethodnih poseta. Ne znam kuda da idem, pa odem ja pravo do fabrike Dukatija. Ideja je da nađem blizu smeštaj i da mi to bude prva stanica ujutru. Problem je što je već ponoć. Nigde se ne nalazi smeštaj lako u to doba. Vidim ja, da to nije realno pa krenem da trazim gde da smestim vreću. Ogroman grad, a nigde mi ne deluje sigurno. Odem do fabrike Dukatija ja oko pola jedan ujutru. Snimim čuvara na kapiji I kucnem mu na prozor. On preplašen krene nešto da bunca na žabarskom. Ja krenem moje malo italijanskog što znam I brzo pređemo na engleski. Sa Žabarima moraš da im pokažeš malo truda i da bar probaš na italijanskom. Jer ako ih odmah pitaž da li znaju engleski, svaki će ti reći da ne zna. Ovako on vidi da ja nema pojma i da on koji “ne zna” engleski, ga zna mnogo bolje nego što je mislio Tako ja saznam od čuvara da je čuo za neki hostel na drugom kraju Bolonje I da za muzej moraš da se najaviš nedelju dana ranije. Grrrr, kud sada? Nema sile više ništa čuvar da mi kaže o tom hostelu a i pitanje da li bi me primili u to doba. Od muzeja svakako nema ništa, tako da idem ja dalje ka sledećoj destinaciji – Maranelo. Idem da barem posetim muzej Ferarija kada već ne mogu Dukatijev. Na putu do Maranela zabode meni navigacija I ne skrenem na vreme. Snimim da se uključujem na autoput a preplašen sam pričama o putarinama u Italiji Nije samo to, nego gde ću da se iskljucim? Odmah izbijam na naplatnu rampu I šta sada raditi? Odmah iza zgrade naplatne rampe neki mračni putić. Krenem ja tuda, I dovoljno podignuta rampa da prodjem motorom. Uhhhh, laknulo mi je. Iskljućiću se odmah sa autoputa. Skrenem ja desno putem iza rampe kad ono sa moje desne strane znak 120 km/h a sa leve kolona šlepera koja ide toliko. Tu se tek uključih na ozbiljan autoput. Zbunjen, ne znajući gde ću, vozim desnom trakom nekih 80 km/h. Odjednom Auto Grill. Super, tu spavaju kamiondžije, tu ću i ja. Uđem da se raspitam za neki krevet ali kaže žena za kasom da nema gde da se prespava. Imaju tuš ali ne i krevet. Izađem ja do motora I razmisljam. Jutros sam krenuo iz Ankone u 7h a sada je vec 01:30h. Polako me stiže umor, nema poente da vozim dalje. Skinem vreću sa motora, bacim je na zemlju pored parkinga. Motor, kacigu I torbu vezem za stub lancem. Sve ostalo stavim u kofer. Kljuc od motora bacim dole pored noge u vreći I torbu koje je vezana za stub pod glavu. Budim se posle sat vremena, hladno je a i šleperi prolecu autoputem kao da me po lobanji gaze. Izvučem još jedan duks iz torbe i nabijem čepove u uši. Nije bilo najudobnije spavanje ali sam odspavao bar nešto.

Ovaj put je bio kratko isplaniran pa nisam imao kompanjerosa ali sledeći put obavezno, pogotovu neko žensko društvo...mora

2. dan – Dan trke. 6h, Pristaje brod u Ankonu. Tek krenulo da sviće. Dok su nas pustili do nivoa sa motorima I kolima, već dan. Spreman sam da nagazim 100 km do Mizana gde treba da pokupim kartu za trku. Nije bilo interneta na brodu, tako da mapu Italije nisam skinuo za navigaciju. Plan B je da svratim na prvu pumpu I kupim kartu. Ankona kao grad duhova u 7h. Krecem ja na magistralu kraj mora I sve je kul. Eto kiše, stajem na prvu pumpu I shvatam da plan B neće biti izvodljiv. U Italiji su još davno uveli automatske pumpe gde nema radnika, zbog krađa koje su se dešavale noću. Obučem ja kišno odelo I krenem dalje ka severu. Svi motoristi skrenuše levo na autoput a ja pravo nastavljam magistralom “La strada statale 16 Adriatica”. Nemam ni navigaciju ni kartu. Nema veze, prošao sam ovim krajem Italije prošle godine I osećam se sigurno, kao da sam u Srbiji. More mi je sa desne strane znači idem ka severu. Malo se odvoji magistrala od mora kroz neki gradić. Pičim ja kuda mislim da treba. Izađem iz tog mesta I stanem da se orijentišem. Ispred mene neke planine u daljini, levo od mene planine. Isto tako I iza I desno od mene. KAKO??? Gde je nestalo more? Nastavim ja dalje i posle pola sata eto ga more. Tu već stižem u Katoliku. Upadam u hotel I tražim recepcionaru šifru za wi-fi. Skidam mapu Italije…neće. Mora po pokrajni jer nemam dovoljno mesta na mobilnom. Dok sam ja našao koje pokrajne treba da skinem I sve to. Već je knap da stignem do centra Mizana po kartu pa na stazu. Pun gas do centra. Uzimam kartu u onoj gužvi I krećem do staze. Naravno jer svi sa severa stižu, sada sam među morem motora koji su se uputili ka stazi. Stigoh do staze, I nalazim gde da ostavim motor za džabe. Pa kreće operacija presvlačenja I raskomoćivanja iz ful moto opreme u plažnu varijantu - VR46 majca, naocare, japanke. Stigao taman kako se završila Moto trojka. Imam nekih pola sata, ajde da pojedem nešto. Red za klopu dugacak, kao da obavija celu stazu. Nema veze, moram nešto da pojedem. Na onom suncu I 40 stepeni bez hlada, pojedem 2 barut suva sendviča I popijem koka kolu. Popio bi ih 3 ali ne mogu nazad u red. Kreće Moto dvojka. atmosfera ludilo. Za razliku od Brna koji je u šumi I brdima, Mizano je ravan kao Vojvodina. Vidi se pola staze sa krivine gde stojim. A kada zatreba ima I ekran. Gaze momci na stazi a publika luduje. Cela staza belo crvena u bojama pokojnog Sića58, a tribine dominira drečavo zuta. U nekom trenutku, Balda(Baldassarri) izbija na prvo mesto ispred Rinsa I tu 100 000 ljudi krece da se raduje. Iako je manji broj ljudi bio u Mizano u odnosu na rekordera, Brno 2015te, imao se utisak kao da ih je 3 puta vise. Posle pobede Balde, peva se Italijanska himna. Dozivljaj je neopisiv. Zamislite hor od 100 000 ljudi koji pevaju himnu punim srcem. Kratka pauza, pa na stazu izlaze svemirski brodovi…Moto GP kategorija sa svojim pilotima vanzemaljcima. Taj zvuk…to ubrzanje…boles`! Mali savet ljudim koji hoće da prisustvuju trci Moto GP-a, kupite kartu za mesto na unutrašnjoj strani krivine. Mnogo si bliži celom dešavanju i samim tim je doživljaj mnogo bolji. U Brnu sam bio sa spoljašnje strane krivine, gde zbog šljunka za izletanje, putića za redare i zaštitne ograde ne možeš ponekad ni broj na motoru da pročitaš. Pedrosu I Marqueza sam slabo prepoznavao sa te daljine. Vidiš samo beli broj na oba motora. Čak ni kacige ne možeš da raspoznaš Zavrsili su krug zagrevanja I staju na start. Cuje se turiranje 22 motora kao da stojiš pored njih a u stvarnosti su na drugom kraju staze. Kako su se ugasila svetla na semaforu…ZLO! Kao da ti neko gurne glavu u košnicu punu pcela. Lorenzo izbija na prvo mesto, Rossi kroz nekoliko krugova prelazi na drugo. Lorenzo krene da gubi pozicije, Rossi izbio na prvo mesto. Tribine opet poludele. Pedrosa prolazi Lorenza zatim I Marqueza. Rossi prvi, Pedrosa drugi, Marquez treci. Super, može tako I da se završi. A onda tajac, Pedrosa koji nije mogao da se sastavi cele sezone prolazi Rossija. Nema veze, to je učilino šampionat samo još zanimljivijim jer je Pedrosa postao osmi pobednik najače kategorije u sezoni 2016. Zavrsi se trka I krece guranje do motora. Stignem brzo i…sta sada??? To je bilo sve što sam imao zasigurno isplanirano za put I što sam morao da stignem - trajekt I trka. Naravno imao sam plan za dalje ali taj osecaj slobode je ne procenljiv. Imam jos 12 dana odmora, para na računu I motor pod sobom Upijem ja taj osecan I sa kezom od uveta do uveta se uputim tamo gde svi idu posle trka u Mizanu…u Tavulju. Rodno mesto legende koju sam upravo gledao kako pegla masinu od 250+ konja. Ima 14 kilometara do Tavulje. Stižem u mesto koje se žuti kao da sam upao u njivu suncokreta ili ujlane repice. Tek prstižu ljudi I vidi se da se sprema da se slavi celu noc. Obiđem ja mesto dosta brzo i divim se pogledu sa kog vidim svoju sledecu destinaciju – San Marino.

1. dan - Dan D. Budim se u subotu oko 3 ujutru. Jedva da sam spavao od euforije. Zaglavio sinoć sa pakovanjem I lepljenjem folije na prednji deo motora kako bih zaštitio farbu od kamenčića. Odspavao nekih tri I po sata ali od uzbuđenosti sam budan iste sekunde. Odem do firme da se pozdravim pred put sa Markonijem koji radi noćnu smenu. On mi doneo sator tada. Gledam ja ono čudo, stavljam na motor…ma jok, koji će mi. Imam vreću, biće mi dovoljno. Konačno, krećem. Imam 200 metara do autoputa I pored Sava centra izlazi taksista sa moje desne strane, I skreće levo u kontra smer preko 3 trake seče da ode na parking. Kočiiii! Izbegnem ja tu morončinu I nastavim dalje na ukljucenje. Mislim u sebi, ako ce ovako da bude na celom putu, bolje odmah kući da odem. Naravno ništa od toga. Tokom celog puta sam imao samo dva nagla kocenja, oba u Srbiji. Mada je druga situacija bila samo mačka koja je pretrčavala put. Sa autoputa se odmah iskljucujem I idem na Ibarac, do Valjeva pa na neki sitan granični prelaz u Bosnu. Kako sam ušao u Bosnu počinje da svanjava. Prohladno jutro u planinama ali ja zagrejan. Kreće prva kišica puta, ajde da probam kišno odelo. Sve je super, idemo dalje. 10 minuta kasnije, izbija sunce I ja se iste sekunde potpario. Osećaj da se kuvaš iznuta, verovatno kako se pile oseća u kesi za pečenje. Stajem, I skidam kišno odelo. Krecem dalje, eto pumpa. Ajde sada da natočim jer I nisu nešto česte po tim planinskim putevima. Nastavljam dalje, kada odjednom puca pogled na planine. Stajem da slikam. U tom trenutku shvatam da kada putuješ motorom, hteo - ne hteo, ima da staneš milion puta za isto toliko kilometara. U kolima dok voziš možeš da staviš duks, skineš duks, popiješ nešto, pojedeš nešto, zapališ pljugu, namestiš navigaciju, slikaš iz auta. Za bilo koju od tih stvari na motoru moraš da staneš. Mozda je navigacija izuzetak ali je bolje da ipak staneš kraj puta i za to Prva kontretna destinacija je Sarajevo. Nikad nisam bio pre u Sarajevu pa eto, da vidim i taj grad. Potajno sam se nadao da ce mi se javiti jedna riba koju sam upoznao prethodnog leta u Dubrovniku. Pisao sam joj ali izgleda da nekoristi više fejs Nema veze, svakako ne mogu dugo da ostajem. Ja već lepo ogladneo. Šta ću drugo nego Sarajevski ćevap. Nije mi baš pošlo za rukom. Bilo ih je na sve strane ali u Baščaršiji niko ne prima karticu. Ja jesam poneo nešto keša ali sam planirao sve karticom da plaćam. Ko će da menja u domaću valutu svaki put kako uđe u drugu državu. Prošetam ja tu okolo I pojedem neki burger u kafiću. Prvi grad koji sam posetio I već shavatam da sam se loše spakovao. Bila je to jedna od najvećih dilema kojih sam imao pred put. Kofer sam ugradio na motor, to nije problem. Ali je prvobitna ideja bila tank torba, kofer I vreća za spavanje na zadnje sedište. Veče pred polazak sam odlučio da ne nosim tank torbu kako bih se sakrio iza vizira kada su jaki vetrovi. Te stvari sam stavio u kofer. Garderobu sam onda morao u putnu torbu koja je morala na zadnje sedište zajedno sa vrećom. Zbog veličine torbe sam spakovao duplo više garderobe nego što je trebalo. Jer je ideja da ću kod ortakinje u Monpeljeu I kod brata u Cirihu moci da perem stvari. Torba je bila teska pa me je mrzelo da je nosim po svakom gradu koji posetim. Posle sam ostavljao vreću I torbu na motoru dok obilazim neko mesto. Ako nekome toliko treba garderoba, nek je uzme. Meni je bitno da imam motor da se vratim kući. Posle Sarajeva nastavljam ka Splitu. Moram da stignem do 19:30h da se ukrcam na trajekt. Treba I stići nešto ranije da se proba preporučena čoko pita na Splitskom šetalištu. Vozim kroz Bosnu I kao da sam u igrici. Od planina, zelenih njiva, kamenitih predela, kanjona,krajeva gde se med prodaje na svakih 5 metara do pravca I ravnice kao da je Route 50. Zahvaljujući navigaciji, na potezu od Sarajeva do Splita sam zalutao na tako zabačena mesta da po sat vremena nikoga ne vidim. Čak me odvukla na neki makadam koji je posle postala kozja staza. Bilo je stvarno neverovatnih mesta ali isto tako sam se plašio da neću stići na trajekt. Inače koja sam budala, ja u tom trenutku imam uključenu navigaciju, bubice u ušima a telefon u džepu. Slušam onu ženu šta mi priča a pola puta promašim skretanje jer ne gledam u ekran. Bilo je tek u San Marinu kada sam se na svakom kružnom toku isključio na pogrešno isključenje da sam odlepio. Nije mi više bilo zanimljivo da toliko lutam I da moram ponekad kilometrima da se vraćam. Jer pametan, nisam poneo tank torbu ne znam gde da stavim telefon da mogu da ga gledam. Kabl od punjača mi izlazi iz repa I dohvata do čepa rezervoara. Znači ni ne može da mi stoji telefon kod cajgera. Uzmem zip-lock kesicu I duck tape I fljus na rezervoar. Ubacim telefon u kesicu I…ttaaadddaaaa. Improvizovana tank torba služi svrsi. Do duše moram dosta da savijem glavu I dosta mi vremena treba da se vrati fokus na ulicu. Nema veze jer retko kad moram ga bacim pogled na navigaciju. Oko 18h ja ulazim u Split. Pratim znakove za trajekt I brzo stižem do pristaništva. Naravno ispred motora k`o na moto skupu. Zamolim neke holanđane bajkere da mi pričuvaju motor dok ja trkem da preuzmem kartu. Vraćam se I vidim da je već počelo ukrcavanje. Oni ostali samo da mene sačekaju. Trajalo je dok smo se ukrcali I dok su nam osigurali motore tako da nisam stigao da vidim grad a ni da probam čoko pitu. Nadao sam se da ću ugrabiti internet dok sam na brodu ali uzaludno...nije ga bilo. Nema šta da se radi na brodu, svi se nagurali u kantinu I ne pomeraju se. Bilo je vreme da se podmaže lanac ali ne može da se siđe na nivo gde je motor. Ja tu lepo obukao sve najdeblje sto sam poneo, uvalio se u sedište u prostoriji gde su odvalili klimu I kunt do iskrcavanja.