Cao Milance Kao prvo zelim ti dobrodoslicu na forum Imam neka iskustva sa trajektima pa da podelim svoja iskustva. Mozes i deo price procitati na mom putopisu: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/116790-eurotrip-motogp-misano-2016/ Savetujem te da rezervises/kupis kartu preko interneta jer je jurcanje i dosta vremena ode samo na ukrcavanje na trajekt a kamoli i da juris karte za cetvoro ljudi i dva motora. U Bariju se karte kupuju 3 kilometra od pristanistva za ukrcavanje pa je cim, pogotovu sto sam tada bio peske. Bar-Bari je mozda ukinut preko zime kao i mnogi trajekti ali ne vidim drugi razlog. Meni se kao najjasniji i najbolji sajt pokazao www.aferry.com, ali pretpostavljam da postoji i neki malo jeftiniji. Samo nadji opciju da prebacis cene u evre da te ne zbunjuju funte. On ti nudi sve opcije i vremena koja ti trebaju i ispise ti cenu za to. A kao alternativni put umesto Bar-Bari ili Split-Ankona razmisli o Drac(Durres)-Bari. Znam da je u Albaniji ali su neverovatno niske cene odatle U avgustu i septembru skoce cene trajekta i 3 puta su vece nego inace ali za Drac se nemenjaju. Za osobu je 10 evra za 7 sati voznje preko Jadranskog mora, to je manje nego autobuska od Kragujevca do Beograda E sad, nisam tada isao motorom da znam koliko traze za to ali mozes pogledati na www.aferry.com ali znam da smo plovili brat i ja brodom koji je bio prethodno francuski kruzer i lutanjem po brodu smo nasli sobu sa tus kabinom i bracnim krevetom koja je bila otkljucana pa smo se mi uselili Prevoznik je bio GNV i brod je bio ogroman. Nadam se da ce ova informacija dobro doci nekome

Hvala ljudi @ VR46: Slobodno pitaj, tu sam da ponognem Nisam hteo da preterujem sa slikama motora @ CyberGasty: Hvala na savetima u PM. @ salesvadba: Druzimo se na prolece pa cemo se dogovoriti za put, ima dosta vremena do tada @ AdrenalinSpeed: Bice ove godine u Avgustu nesto sigurno, a sta, to cemo videti @ delimba: Nazalost fabricki auspuh je pretih i na snimcima se uglavnom cuje sustanje vetra. Na spustu sa Alpa sam isao sporije pa se jos i cuje ali sa kacige se ne cuje skoro nikada zvuk

Hvala Ukupno 4430km. Super sto si pitao. Zaboravio sam da napisem koliko sam kog dana presao, pa koga zanima, evo sada: 1.dan - 636km 2.dan - 345km 3.dan - 327km 4.dan - 565km 5.dan - 0km 6.dan - 62km 7.dan - 743km 8.dan - 117km 9.dan - 420km 10.dan-508km 11.dan-707km

Hvala Prvog dana kako sam se vratio u BG otisao sam do banke da im prijavim sta se desilo. Izvukli su listing od 3 strane za transakcije koje nisu jos prosle Jesu vratili pare ali je proslo oko nedelju dana. Da sam bio knap sa budzetom, to bi me unazadilo uzasno ali na svu srecu nije. Nadam se da ce neko izbeci neprijatnu situaciju na koju sam se ja opekao. Od sada samo kes Hvala, drago mi je Nazalost u toj situaciji nisam bio inspirisan da slikam

Hvala vam ljudi na lepim komentarima. Inspirisalo me je da pišem dalje Ostao sam dužan Delimba-u odgovor na pitanje koliko sam para potrošio na put. E ovako, put me je sa sve kartom za trajekt(73 evra) i kartom za MotoGP(104 evra) ispao oko 650 evra. Od čega je nešto više od 250 evra otišlo samo na gorivo Nadam se da sam bar nekoga inspirisao ovim putopisom Uostalom, imas motor? Zasto ne bi putovao? Nije bitna ni kubikaža ni tip motora, bitno je uživati. Napravio sam i neku vrstu timeline-a sa mapom kuda sam išao(otprilike). Možete pomerati vreme time što vučete sat po zelenoj skali. http://www.animaps.com/pb/305390009/1539/Eurotrip Takodje imam i link za video koji sam napravio sa puta Uzivajte! https://drive.google.com/open?id=0B1Mn01EsfQg4V3d1elN3cEhpdlk

11. dan. Budim se i vidim da radnici pristižu u firmu susednu do ove gde sam prespavao. Nađem česmu iza kuće i operem zube i umijem se. Vreme je da palim odavde Odem do tratorije u centru da se nakačim na net i dogovorim sa Stefanom. On javlja da ipak ima posla i da će tek popodne biti slobodan...ajaooo. Krenem u obilazak Udina dok čekam...pa opet dilema. Da li čekati? Da li ići dalje? Završim krug po centru a vreme skoro da nije prošlo. U trenutku hoću da se posvađam sam sa sobom...nisam u dilemi više nego u trilemi. Od tog čudnog osećaja ja se odlučim za kukavičiju opciju. Ona koja najmanje liči na mene. Odlučim da sam dovoljno dugo bio na putu i da je vreme da se tog dana vratim za Beograd. Izmorio me je put i dve večeri za redom u vreći. Od Udina do Beograd ima oko 700km. Nema teorije da idem samo magistralama. Ukucam u navigaciju Novu Goricu i do tamo idem magistralama, posle ću autoputem kroz Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. Javim Stefanu da ne mogu da čekam i krenem put kući. U Novoj Gorici na pumpi popijem kafu, nalijem se vode, kupim bombone da mi šećer drži koncentraciju i uključim se na autoput. Autoput dosadan kao i uvek čak i kroz meni prelepu Sloveniju. Moram da kažem da su meni Slovenija i Italija meni omiljene države za uživanje u vožnji. Vozim već bez mozga, odlutale misli...kad videh tablu za Postojnu. U trenutku se trzem i odjenom veseo. Bez razmišljanja napravim novi plan da svratim u Postojnu i da obiđem Postojnsku jamu da vidim jedino stanovište čovečije ribice Table na sve strane pa stignem za čas. Platim ulaz(20 evra) sa vodičem na engleskom(4 evra) i čekam 14h da krene tura. Obišao sam kompleks dok sam čekao pa je vreme da se vidi i pećina. Sedamo u vozić koji će nas spustiti kilometar i po niže pa ćemo šetati kilometar pre nego što nas vrati vozić na površinu. Samo vožnja vozićem je vredna 24 evra Pećina je neverovatna! Vikend pred put sam bio sa drugarom u obilasku Risevačke pećine i bilo nam je super ali apsolutno neuporediva sa lepotom Postojnske. Sama veličina "prostorija" pećine, raznolikosti stalagtita i stalagmita, fenomenalno odrađeno osvetljenje jer poseban spoj. Na prvoj stanici vodiča saznam da je pećina dugačka 24 kilometara :O ...ma neću ni da vam pričam više, morate i sami da to vidite Procenite sami po slikama. Svratio sam kratko u Zagreb skoro da nisam ni sišao sa motora, čisto da osetim atmosferu grada. Moraću da ga obiđem drugom prilikom. Pade mrak kako sam izlazio iz Zagreba i krenem autoputem do konačnog odredišta. Kreće da bude užasno hladno. Hvala bogu da mi je brat dao zimsku jaknu kada sam bio u Cirihu jer sam je obukao preko moto jakne i debelog duksa. Ispod pantalona koje nisu namenjene za motor sam imao trenerku. I dalje nije najprijatnije ali držim 135km/h da bih stigao što pre. Iznad autoputa se pojavljuju table sa temperaturom koja pada kako idem na istok. Negde u blizini Slovonskog Broda je prikazivalo 11 stepeni a ja se tresem od hladnoće i ne puštam gas. Prođem granicu i napravim pauzu da mi se zagreju ruke. Hladnoca je probila i kroz debele rukavice. Priđe neki turčin i pita na nemačkom...sechshundert? Ja mu odgovaram uz smešak: No, dreihundert Klimne glavu i da doznanja da je iznenadjen malom kubikažom. Krene on dalje da pita na nemačkom. Honda? Ja: No, Kawasaki. Tek će on...aaaaa...Sofuoglu. Ja: Ja, ja, Kenan Sofuoglu. I tu se turčin i ja lepo ispričasmo na nemačkom kako je turski vozač Superbike-a vozio Kawasaki H2R 400 na sat po mostu u Istanbulu Zagrejan, uputim se da nadjem prvu pumpu da natočim gorivo. Za dobrodošlicu od Srbije dobijem buđenje od našeg divnog asfalta. Žmureći znaš da si stigao u Srbiju Već kritičan sa gorivom usporim na 110km/h, pa na 90km/h. Pola sata već vozim kroz Srbiju i video sam jednu zatvorenu pumpu. Da li je moguće da ću ostati bez čorbe u Srbiji od cele Evrope? Na svu sreću da sam bio usporio na 90km/h jer u trenutku vidim neobeleženu pumpu i stanem da sipam. Istrča pumpadžija i odmah razvezuje priču jer očigledno nikoga nije video celu noć. Sipa ja 16.7 litara u moj rezervoar od 17, haha. I udjem da popijem poslednju kafu puta sa pumpadžijom

Inače pred put sam se javio Italijanu koji je povezao mene i brata iz Brna posle trke prošle godine. Odbacio nas je do Beča jer je on hteo da provede dan tamo a mi smo pičili dalje u Sloveniju. Stefano je iz Udina pa sam ga takodje pitao za savete koja mesta da obiđem u Alpima. Odgovor je glasio “celi Alpi su lepi” i da će mi pisati više kada bude u prilici da koristi Google Translate jer mu je engleski kriminalan Kada je saznao da ću u povratku prolaziti u blizini Udina, naravno da mi je rekao da se javim da popijemo piće. Pičim magistralom na jug ka Veroni i tražim usput net gde god da zastanem kako bih se najavio Stefanu. Stignem do Verone pa pred sam ulazak odlučim da odem do banje Sirmione na Lago di Garda. Na putu od Verone do Sirmionea ima kamera za prekoračenje brzine na svakih dva kilometra. Svakako ne mogu brzo jer ima dosta saobraćaja pa se oduži malo dok nisam stigao. Na ulazu u Sirmione balavim na vile. Ne zna se koja je bolja. Polako se pojavi sa moje desne strane pogled na jezero i kreće vucaranje ka spicu poluostrva. Stižem na ogroman parking i nemam gde da parkiram motor :O Tolika guzva da nije normalno. Vidim jedan lik odlazi skuterom pa ugrabim njegovo mesto. Nabacim tobru na leđa pa u šetnju. Mestašce prelepo ali guranje kroz ljudi je pakleno, pogotovu po tako lepom ali vrelom danu. Svako drži sladoled u ruci. Đelaterija na sve strane, a kugla 2.5 evra. Sirmione je mala verzija Venecije ali kao da ima isti broj turista. Ipak se nalazi na jezeru Garda koje je veliko kao more i prelepe svetlo plave boje za razliku od Venecije i njenih mutno-zelenih kanala. Opet nisam našao net pa odlučim da se uputim do Udina do Stefana pa ću se javiti kada stignem tamo. Put do Udina je vodio kroz ravničarski kraj nalik Vojvodine. Jedina razlika je što se na horizontu vidi silueta moćnih Alpa kroz izmaglicu. Put me je doveo do interesantnog gradića Montanjana koji sam mislio da je samo još jedan zamak dok nisam stao na semafor koji je imao jednu od ulica koja ide pravo kroz zid utvrđenja. Naravno okinem levi migavac pa prođem kroz neobičan gradić. Prošao sam pored gradića Monseliće koji je vredan pomene kao mnogo lepo mestašce i znam da ima hostel jer smo tu prespavali brat i ja 2015te dok smo išli ka Bariju. Moram da napomenem da smo bili jedini belci koji su bili smešteni u njemu to veče, sve ostalo su bili crnci. Stignem do Udina i pojurim net. Uletim u neku Tratoriju i popričam sa konobarom. Ponudi mi on B&B...hmmm...spustim cenu na 50e ali mi idalje mnogo. Kažem mu da ču videti u zavisnosti šta mi kaže Stefano. Sat vremena kasnije mi odgovori Stefano da je on u Trstu poslom i da će sutra rano biti u Udinu i nema obaveze. Tu kreće najveća dilema koju sam imao na putu...da li da prespavam u Udinu, popijem kafu sa Stefanom pa sutradan da odem do Bleda i Bohinjske bistrice i da svratim kod Jorga u Ljubljanu da prespavam...ili to veče da idem za Ljubljanu? Odlučim ja da prespavam u Udinu. Odlučim da je skupo da dam 50e pa se vozikam okolo da nađem mesto da postavim vreću. Već mrak pao, zalutam u industrijsku zonu i nadjem u dvorištu nekog magacina neku napuštenu ali zaključanu kuću. Savršena jer ima nadstršnicu da ostanem suv u slučaju kiše i noseći stub za koju da vežem motor.

Hvala Djolji! Drago mi je da se putopis sviđa. Dosta mi znače vaša misljenja jer mi je prvi put da pišem ovako nešto a siguran sam da će ih tek biti Što se tiče dočaravanja doživljaja, tek vas čeka na kraju Misliš da sam džabe držao kamericu na kacigi? Pa u mom slučaju bih razumeo te sujeverne, jer se to upravo desilo. Bar sam krstio Nindžu na blag način i hvala bogu nisam imao nikakvih drugih pehova.

Dan 10. Budim se kako sviće. Operem zube i umijem se u WCu pa u šetnju do zamka. Zajeban uspon koji traje i nema mu kraja. Krenem već posle dva minuta da se odguravam rukama o kolena. Ne mogu ni glavu da držim uspravno od zamora. Dignem glavu u jednom trenutku da vidim kuda idem i ugledam vučijaka poji ima glavu veličine medveđe. Da nisam bio toliko izmoren od uspona, možda bih i stigao nešto da odreagujem. Ali dok je još informacija dopirala do mog mozga, pojavi se iza ugla vlasnica čudovišta i kako me je ugledala iznenadila se i zastala na trenutak. Razmisljam u sebi…ako si se ti iscimala od mene, zamisli kako je meni bilo kada mi je put blokirao tvoj pas od 120 kila. A ona starija žena, zategnuta kao sajla. Skontam da sigurno svakog dana šeta psa tom stazom čim je u toj formi i da nikad niko ne prolazi tuda u to doba čim se iscimala. Na kraju sam presecao putić kroz šumu jer mi je samo malo strmije ali dosta kraće. Stigoh do vrata…zatvorenih vrata. Zamak se otvara u 11:30h a u tom trenutku je 8h. Da čekam…ne pada mi na pamet. A da idem dalje kada sam se već toliko iscimao…neće ni to moći. Zid je imao 2 metra i skroz ravan ali zato levo od vrata ima stena. Krenem ja u moto patikama da se pentram po steni i ubrzo se nadjem na vrhu zida. `Bem ti ko napravi ovakvo utvrđenje kada mozeš da ga preskočis za čas…a onda se setim mučnog uspona. Verovatno bi ih sve pobili dok dođu do vrata. Slikano sa zidića koji sam preskočio Sa zamka se vidi grad ispod i pola pokrajne. Završim ekskurzijicu zamka pa se sjurim do dole. Ali toliko je strmo da non-stop kočim i do dna sam imao upalu cevanica. Uputim se ka Trentu i pored milijardu jabuka, vinograda, reka i zamaka stignem u centar ubrzo. Kaže meni navigacija da sam u centru pa se vrtim tražeći mesto gde da ostavim motor. Dok nađoh zgodno mesto već sam podalje od centra. Kupim u pekarici doručak i sednem u park blizu motora da pojedem. Prva stvar koju sam primetio jeste da su lepe devojke a odmah zatim da ima mnogo klošara. Mislim da su me petorica njih startovala za kintu dok sam pojeo parče margarite. Cevanice me i dalje bole pa mi se ne šeta sa torbom, a da ostavim stvari na motoru pored toliko klošara...neću. Odlučim ja da sednem na motor i krenem ka izlazu iz Trenta pa ako vidim nešto da zastanem. Tako i bude ali posle nekoliko minuta već izlazim iz grada. Stanem kraj puta i razmišljam kako sam došao do jednog od mesta kojih sam želeo da posetim...a upravo izlazim iz njega da nisam ništa video. Dok sam gledao razna mesta koja bih voleo da posetim na putu, zapamtio sam Trento po lepom centralnom trgu sa fontanom boga Neptuna. Okrenem se ja da se vratim i prvo ugledam opet neki zamak na vrh brda...aj tamo prvo. Idem kuda mislim da treba i u jednom trenutku nestade asfalt, krene kaldrma i posle nekoliko metara vidim stepenik. Počinje pešačka staza i nema dalje motorom. Kako sam se peo po kaldrmi zavrnem desno da ga okrenem. Prednji točak stigao do zidića i stanem pa da ga poguram unazad. Kako sam spustio nogu, tako klizne pa se uglavi među kamenje...jedva zadrzah motor da ne padne...a onda osetim da su mi torba i vreća pale na stranu i povuku ceo motor za sobom PADE MI MOTOR! A ja odcupkao na desnoj nozi da ne padnem i da se sklonim od motora. Kako se dočekam na levu odmah dotrčim da ga dižem. NEMA ŠANSE...Ggrrr...neverica u trenutku Kako je strma uzbrdica motor sa sve sirokim slajderima više od 90 stepeni nagnut. Bukvalno je bliži tome da stoji naopako nego što je da stoji uspravo Okrećem se i vidim starijeg čoveka koji gura bajs i zbunjeno gleda šta se dešava. Krenem ja gestikulacijom i na srpskom da mu tražim pomoć...nemam vremena da mislim kao se šta kaže na žabarskom...a da doda još na dramu...kao u Holivudu, curi mi malo gorivo iz rezervoara jer nisam bio lepo zatvorio čep kada sam sipao. Pusti on bajs i dignemo nas dvojca motor iz čučnja. Zahvalim se ja čoveku i stojim u neverici. Odguram motor par metra niže na asfalt i onako potrešen krenem da ga zagledam štetu. Brzo se smirim jer nije bilo skoro nikakve štete. Slajder je odradio svoje i samo je ukrasna guma pukla i malo oštećen zaštitni lim na auspuhu. Tu izgubim svu želju za obilaskom Trenta i ovog puta stvarno izadjem iz grada

Prelazak u Italiju nije značio i početak spusta. I dalje je bio kratak uspon po magli ka vrhu na kom su bile razne radnjice. Malo iza vrha je bilo proširenje gde sam odlučio da stanem da slikam. Kako sam se isključio sa puta i stajem, ugledam pogled koji će zauvek biti urezan u mom sećanju. Pogled na beskrajne serpentine u dolini među okružnim planinama. Dok sam hvatao dah od neverovatnog pogleda čujem zvuk nekog sportskog auta koji cepa po krivinama. Naoštrim sluh i gledam u krivine ispod, kad odjednom u pogled uleću 3 Poršea i 2 Ferarija. Voze jedan iza drugog i gaze po krivinama. Dosta su daleko ispod mene a čuje se pucanje goriva u auspuhu na svakom kočenju. Šta reći...blago njima...a i meni, što mene čekaju te iste krivine Prva pomisao mi je bila da je snimanje Grand Tour-a u toku ali ona trojca(Jeremy Clarkson, Richard Hamond i James May) uvek biraju različita kola. Isto tako, njima su kamermani obično u Range Rover-u tako da sam odmah odbacio tu teoriju. Vreme je i za moj desant na niže nadmorske visine. Put uzak kao i inače, jedva da se mimoiđu dva auta. Kava se i dalje guši od ređeg kiseonika u vazduhu ali natovarena, mnogo joj više prija na spustu. Padaju i dalje neke kapljice ali se dosta prosušio asfalt. Sada mogu brže da se prođu lakat krivine. Bilo je više saobracaja na planinskom putu sa Italijanske strane, pa kako naiđem na neki auto tako ga obiđem čim se poklope uslovi. Kada je pregledna leva krivina, uđem skroz do apeksa pa kako se ispravi tako po gasu a Nindža sa zadovoljstvom povuče. Kako prolazimo krivinu za krivinom, krenem sa više samopouzdanja da ranije dodajem gas i izlazim iz krivine sve bliže i bliže kamenoj bankini. Naravno, često zastanem da ugrabim još neki neverovatan pogled pre nego što se vratim u ravnije predele. Kako sam sišao sa Alpa pa do Trenta, nekih 120km sam vozio samo kroz plantaze jabuka I ponegde vinovih loza. U podnožju me ubrzo zahvati zalazak sunca i kako sam već ceo dan na motoru odlučim da pre Trenta tražim smeštaj. Idem lagano magistralom i ugledam zamak na vrh brda, lepo osvetljen ali u daljini. Odlučim da bih mogao da prenoćim u tom meštašcu pa ujutru da odem do zamka da ga obiđem. Kako skrećem sa magistrale tako vidim i znak za hostel…odlično. Nisam uopšte nalazio hostele lako u Italiji do sada na putu pa mi je laknulo što je nešto konačno jednostavno. Vidim neki matorac šeta kraj puta malo se tetura. Pitam ga ja na polu-italijanskom kuda za hostel…a on cirke malo zapliće jezikom ali opet mi je nešto čudno, razumem ga ali mu je govor užasno grub...skontam ja posle par reči da mi on priča na nemačkom. Hmmm…ok…znao sam da su Italijani na severu drugaciji ali prvi put da sam se susreo sa tim. Pitam ga na italijanskom da mi ponovi i on opet sve najnormalnije na nemačkom. Skontam ja gde treba da skrenem i zapičim do tamo. Prepoznajem orijentire koje mi je objasnio i dolazim u tu ulicu. Prođem je jednom i ne ugledah nikakav hostel. Prođem ponovo, pa napavim krug po kraju…nema ga. Krenem nazad do matorog…nema ni njega. Obiđem ja celo mesto. Ma kakvi, nema nigde da se nađe hostel ili duša na ulici. Znakovi upućuju do nekog trenutka i onda ih nema više, a pritom nema ni samog hostela. Mestašce mnogo lepo i odlucim da nađem gde da postavim vreću. Na samom ulasku u mesto, pored magistale ima nekoliko drvenih zgadica pored parkinga, odem za zagledam. U mraku ima drvenih klupica vezane i zaključane zajedno, postavljene da naprave savrsenu platform za spavanje, odvojenu metar od zemlje. Odmah pored klupica ima noseća greda od krova savršena da vežem motor. Nađem iza ugla otključan WC ali nema svetla. Čist, uredan, ne smrdi i ima toilet papir i ubruse za ruke. Jedino što ljudi sa magistrale često svrate na parking na puš ili piš pauzu. Bez obzira, u mraku sam, neće me niko drkati. Prespavam u tom mestašcu a tačno iznad mene u brdu zamak. Mislio sam da se mesto zvalo Hadburg, ali očigledno da nije jer Google kaže da ne postoji Hadburg u Italiji

Hvala Delimba, drago mi je da ti se svidja putopis Svakako sam planirao da napisem koliko sam potrosio na putovanje pa ako ti nije problem da sacekas jos koji dan do kraja putopisa Taman da znam da ces ga citati do kraja

Hvala Perkele. Bio sam nesto bio pobrkao ali na kraju sam presao 4430km na ovom proputovanju. Nisam se uopste umarao niti kocio, verujem da je dosta do toga sto sam minimalno koristio autoputeve ali meni stvarno lezi Kawa savrseno. Ako te zanima, evo detaljnijeg opisa o mom misljenju o Nindzi 300: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/107346-ninja-300/?p=1928301 A to sto nije namenjen za put...moze sa svime da se putuje Znam coveka koji je vozio obican bicikl iz Lodona do Brizbena u Australiji, tako da ako je njegovo dupe izdrzalo tu torturu, zasto nebih ja u mojoj "fotelji"

Hvala za komplimente i za informaciju o voznji po Svici. Definitivno je drzava u kojoj treba da se pridrzava pravila. Naucio sam da imaju milion kamera po gradu koje ne mozes ni da primetis jer su na trotoaru i lako ih je zameniti sa trafo stanicom. Tolerancija im je do 5% za prekoracenja. I ima vise pandura u neobelezenim kolima(BMW 5 karavan, koji ima dodatnu antenu ispred fabricke antene "ajkulino perajce") nego sto ih ima u obicnim pandurskim kolima sa rotacijom. Definitivno cu se javiti sledeci put kada budem u kraju

Brzo mi se popravilo raspoloženje kada su krenule otvorene krivine i lepi gradići među Alpe. Kako sam se približio podnožju mesta odakle počinje prelaz krene kišica. U sledećem gradiću na raskrsnici tabla za Stelvio prolaz desno skrećem na početak staze i linija koja razdvaja trake je nestala ubzo i ima mesta za dva auta da se jedva mimoiđu. Krenem ja mučni uspon za mene i Kavu. Krivina za krivinom, sve lakat do lakta. Svaku krivinu čuje se udarac menjaca kada ubacim u prvu. Svaka krivina noga ide dole jer samo što ne stanem da bih skrenuo. Put uzak, ne može da se proveze krivina dovoljnom brzom da se nagne motor. Od jednom se otvoriše krivine pa prodišemo Kava i ja. Krenu i kolege motoristi da se pojavljuju na sve strane. A zatim i pogled. Kako se penjem na veću nadmorsku visinu tako krenu pejzaži da se menjaju neverovatnom brzinom. U podnožiju sve toliko zeleno da zelenije ne može da bude, puno drveća. Uzak put bez razdelne linije, krivina do krivine. Pa onda prelazak u kameniti deo, gde nema ništa od visokog rastinja. Samo trava i poneki žbun. Čak ni trava nije toliko zelena nego vuče na žutu iako je pored jezero. Put se otvori kao i pogled na put odakle sam došao. Promene nadmorske visine nisu uticale samo na vegetaciju oko mene, već i na Kavu. Nije da imam Dukatija koji sam reguliše smešu u odnosu na redak vazduh, tako da mala Nindža je osetno slabije vukla mene i tešku torbu. Do nekih 7000 obrtaja se vozilo manje više normalno ali u pokušaju da navrtim nije baš išlo. Em što sporije diže obrtaje, em što ne daje ni približno snage kao što bi trebalo u tim obrtajima. To je bio možda jedini trenutak da sam zaželeo da imam više od 300 kubika, ali nije mi ni ovako ništa falilo Prelazim nazad u Italiju pored zgradice koje su služile kao granični prelaz i udaramo odmah na SS38 Strada Statale dello Stelvio. Magistrala koja je po mnogima najbolja deonica za vožnju, na svetu. Neću da kačim linkove drugih sajtova ali i Jeremy Clarkson je ima dosta toga da kaže o ovom prolazu u Alpima. Grupica bajkera koju sam pratio se odvaja desnim krakom ka Bormiu na zapad, a ja idem levim koji vodi na istok ka Bolcanu. Morao sam da napravim pauzu i da sednem na klupicu sa stvarno neverovatnim pogledom. Nije baš klupica sa svakodnevnim pogledom, zar ne?

9. dan. Rastajem se sa burazom i krećem lagano do Lihtenštajna. Izašao sam na autoput i brzo stigao do Vaduza. Bila je nedelja pa je bilo puno turista iz okolnih država. Parkiram ja motor blizu pešacke zone i prođem je za 2 minuta. Snimim na vrh brda zamak pa krenem ka njemu. Popnem se lepom stazicom kroz šumu do zamka u isčekivanju da je to glavna atrakcija za turiste, kad ono…nema šta da se vidi i gde da se uđe. Zaključim ja da to mora da je rezidencija kralja državice jer nema drugog zamka i krenem nazad da prezalogajim nešto. Nađem u podnožiju kafić sa natpisom “free wi-fi” i sednem da popijem kafu i pojedem sendvič. Poručim kapućino i “organski” sendvič (organski je samo da bi ga naplatili 3 franaka više). Tražim usput i šifru za wi-fi našta ce konobarica “Gospodine…wi-fi može da se hvata samo kada sednete unutra…ali možete da hvatate tuđi net”. `Bem ti kafić koji ne može da pokrije bastu od 4 stola internetom. Da sednem unutra mi ne pada napamet jer je lepo vreme. Piči neki vetrić ali je sunčano. Pokušam da se nakačim na drugi net…neće…naravno. Stiže konobarica sa nekom mokom i sendvičem od kartona. Progunem ja nekako ono suvo i zalijem mlekcem, platim usranih 19 franaka/evra i bežim odatle. Vaduz je lep za videti, ušuškan među planinama, sa pešackom zonom dužine trećine Knez Mihajlove i kratkom šetnjom do zamka. Ali nema šta da se zadržavate više od pola sata. Takođe ne predlažem da jedete u Vaduzu Gotov obilaskom Vaduza, vreme je da se natoči i pravac do onog što sam jedva čekao…Stelvio prolaz preko Alpa do Italije Čitao sam dosta o Alpima pred put i Stelvio prolaz je definitivno jedan od omiljenijih za bajkere a meni savršeno odgovara da prođem njim pa do Bolzana i Trenta. Stanem na prvu pumpu i sve ponovo smrdi na krađu iz Francuske. Krajnje skeptičan, probam još neku pumpu ali ista priča. Hmm…ne sviđa mi se kada nemam opcije. Pumpa traži keš, švajcarce nema, a u evrim prima novčanice od 10 ili 20. Imam novčanice od 5e i od 20e ali mi staje u rezervoar 15e goriva. Stade neki crnac sa holandskim tablama da napumpa gume i ja ga pitam da mi razbije na 2 x 10e…nema. Odlucim se ja da platim karticom pa makar mi opet skinuli više pare na neki dan bar će se vratiti…valjda. Ubacim karticu, ispritiskam neke dugmice jer se carevi nisu setili da ponude i engleski i krenem da točim. Stiže meni izveštaj od banke da su mi skinuli 150 franaka :O O je…bolje da sam platio kešom i da ih častim 5 evra nego što su mi blokirali 135 na nedelju dana. To su lekcije koje se nauče na ovakvom putu…uvek treba imati i dosta keša sa sobom. Besan, podmažem lanac i krenem u Alpe.