Ili malo lepse avanture, Ibarska do Novog Pazara, pa dalje na Rozaje, Plav, Gusinje, Albanija ona cuvena deonica koju svi postavljaju na forum, pa onda preko Skadra u Bar. Nisam prolazio istina, ne govorim iz prve ruke, vec ovo sto vidim na forumu kuda su ljudi prolazili. Meni je ta ruta veoma interesantna na primer.

Alal vera momci! Srecan put zelim! I dobro vreme koliko je to moguce! Pozdrav!

Pre neki dan počeh da čitam od Furious Pande najavu putopisa do Nordkapp-a i on tu pomenu kako se na taj put ide samo jednom (ne računajući Nema) Odmah sam našao putopis od Nema i maltene pročitao u cugu. Svaka čast! Oba putovanja su fenomenalna, prelepa priroda i prelepe fotografije! Mislim da ne postoji bajker koji ne želi da ode na Nordkapp, a vas dvoje ste to stvarno prelepo preneli! Pozdrav!

Kao sto napisah i u Srpskom Nordkapp-u, svakako putopis koji vredi da se obnovi da ga vidi sto vise ljudi kao sto sam i ja cuo slucajno za njega. Svaka cast na avanturi! p.s. Steta ogromna samo sto su se slike izbrisale, nisu vise aktivne da mogu i one sad da docaraju celu atmosferu...

Kada sam skoro pricao sa drugom o putopisima na BJB, kaze on: "Jesi procitao 2 konja na 3 konja? Nisi?? Obavezno da procitas." I ja sad nadjem taj putopis, pocnem da citam ali odmah u prvoj recenici naidjoh na ovaj putopis koji me je totalno odusevio. Stvarno ogroman poduhvat! A i taman cu sa ovim postom obnoviti malo temu, pa ce jos neko procitati ko nije video putopis do sada! Svaka cast!

Drina, 16.07.

Stvarno je sa dronom jedna druga dimenzija snimka i nesvakidašnje viđenje TA i TF. Svaka čast!!

Stvarno svaka čast i na samom putopisu, ali pre svega na odabiru lokacije! Stvarno savršeno, svaka čast!

Svaka čast Buco svakako na poduhvatu. Veliki put si prevalio, sad polako nazad. Ima još dosta Rusije pred tobom za videti i doživeti. Srećno!

Nisam prolazio, ali sam planirao. A relativno skoro je @Pustolov pisao putopis baš o tom delu puta i rekao:

Pominjali smo i delimično planirali, ali nije imalo vremena, jedino da smo prvo veče spavali na moru umesto u Trebinju. Biće prilike drugi put... Drago nam je! Hvala! Aprilija odlično stvarno, nisam imao ni jednu jedinu zamerku. Čak me je iznenadila sa skromnom potrošnjom s obzirom koliko smo bili natovareni i kakvim putevima smo prolazili.

Dan treći, 25.06. Ustajemo oko 08h. Jasno nam je zašto se smeštaj zove “Izlazak”, sunce izlazi tačno naspram koliba. Od ranog jutra uživamo u sunčanom danu, prirodnom okruženju i naravno doručku. Za danas planirana ruta: Etno selo Izlazak – Plužine – Trsa – Durmitor – Žabljak – i dalje pravo za Čačak. Pominjali smo pre puta da će nam se verovatno Durmitor najviše svideti, i na kraju će tako i biti. Za danas oko 300km, ali dobar deo će biti glavnim magistralnim putevima, tako da ne očekujemo da se zadržimo dugo i da ćemo biti umorni. Stajemo u Plužine na pumpu, gorivo do čepa. Posle Plužina prelazimo most na Pivskom jezeru, i nakon mosta stoji skretanje desno za Trsa, Durmitor, a desno je samo stena, a u steni isklesan veoma mračni uski tunel. Idemo polako, penjemo se, tunel za tunelom, serpentina za serpentinom. Stajemo na još jednom mestu, slikamo jezero i nastavljamo dalje. Definitivno je Durmitor opravdao sva očekivanja, i mnogo više od toga. Nema tu mnogo šta da se priča i objašnjava. Kad se popnete gore, sa svakom krivinom sve lepši i bolji pogled. Stanemo da se slikamo, posle 200m čini ti se još lepša priroda nego do tada i tako od početka do kraja puta. (skretanje od magistrale u tunel do Žabljaka, nekih 45-50km) Ta veličina i priroda te prosto opčini, osetiš se nenormalno sitan i nebitan. Nepregledno zelenilo, stene, poneki vrhovi koji su i dalje prekriveni snegom, sve nas to oduševljava. Non stop komentarišemo i pitamo se kako li je samo na Alpima. Bože zdravlja, saznaćemo i to nekad, ići će se valjda. Evo malo slika sa Durmitora, ako ikako slike mogu da dočaraju taj pogled... Stajemo na još nekoliko mesta i na kraju stižemo na Žabljak. Tu se sastajemo sa Sašinim zetom i sestrom. Oni idu iz Budve za Čačak sa GS-om. Pravimo pauzu i gledamo MotoGP u Assenu. Posle toga, kratko stajanje na Đurđevića Tari, slikanje i pravac dalje. Sve vreme od Žabljaka nas prate neki tmurni oblaci, vidi se kako seva u daljini. Ni sam ne znam kako, uglavnom sve nas je to zaobišlo. Vrućina se pojačava od Pljevalja i nastavlja kasnije od Zlatibora. A u međuvremenu pravimo pauzu na Zlataru, čašćavamo sebe sa teletinom ispod sača, kao završetak veoma uspešne ture. Malo je reći da smo svi prezadovoljni kako je sve proteklo, a već smo počeli da planiramo i sledeću turu. Na kraju, treći dan, 315km, a ukupno 938km. Prosečna potrošnja Aprilie je bila 4.05 litara (mereno metodom, od čepa do čepa) a po bord kompjuteru je 3.75. Prezadovoljan sam i potrošnjom i samom Apriliom kako nas je poslužila. Verovatno za većinu vas su ovi predeli poznati, ali nama koji smo išli prvi put, sve je to bilo fascinantno, pa otuda i želja za putopisom. Možda smo nekoga malo podsetili na predele na kojima nisu dugo bili, pa požele da se vrate ponovo. Mi svakako hoćemo. Pokušali smo da prenesemo makar deo našeg iskustva, pa možda čak i da ohrabrimo nekoga ko nema motor, a čita putopis da se odluči da krene ovim bajkerskim stopama. Svaki kilometer ovakvog putovanja je jedno novo, ogromno, dragoceno iskustvo. Putovanje motorom je ugođaj sam po sebi, i lepota koja se vidi je defitinivno za nekoliko klasa iznad putovanja kolima. Do skoro, iz kola smo gledali motocikliste koji se međusobno pozdravljaju, koji nas obilaze i uživaju u putu i krivinama ispred, a sada smo i mi jedni od njih! Za kraj, kratak video klip sa našeg putovanja. Pozdrav!

Hvala svima!

Auuuuu

Ja sam bas tim putem prosao pre mesec dva. Od Zlatibora sve do 15km do Sjenice odlican put, posle malo losiji. Od Sjenice ides ka Ivanjici, i onda skreces na nekih 7km od Sjenice levo na makadam. Cini mi se nekih 6-7km ima makadama. Za mene na maksi skuteru je ta deonica bila bas naporna, ali verujem da ce tebi biti lagano sa TDM-om.

Dan drugi, 24.06. Ponovo ustajanje pre alarma. Svi željno iščekuju nov dan. Za danas planirano oko 280km, tj sledeća ruta: Trebinje – Dubrovnik – Boka Kotorska – Kotor – stari put za Lovćen, pa preko Čeva do Nikšića. Smeštaj je planiran u Eko selo “Izlazak”, 15km pre Plužina. Pakovanje i idemo na doručak. Pozdravljamo se sa vlasnicima apartmana, koji su bili jako srdačni i gostoprimljivi. Ne naplaćuju mi stolicu koju sam slomio na terasi prethodne večeri, kažu već je bila načeta . Doručak po dogovoru sa pogledom na Trebinje. Tamo ostajemo malo duže, uživamo u ambijentu, ali obzirom da najavljuju paklenu vrućinu, valjalo bi krenuti što pre. Dolazimo na granicu BIH-HR, Ivanica – Gornji Brgat, a tamo radovi u toku. Bageri, kamioni, konstrukcije, prašina na sve strane. Granica se izmešta, a Bosanci ne rade. Prelazimo kolonu polako, mesta ima samo za jedan smer. Polako dolazimo do par kola ispred granice, stajemo pored jednih kola, i tu se neka gospođa našla uvređena, na šta to liči, i oni svi čekaju već 20 minuta, ne puštaju nikoga. Tu se razgoropadi, inače mirna Julijana: “Pa jel ima smisla mi da čekamo na 40 stepeni, u pantalonama, jaknama, kacigama, pod punom opremom?” Gospođa odgovara: “I mi smo pod opremom u kolima!” Ja se tu već nasmejah, ajde polako, lagano, nije ni njima lako, sunce upeklo, prži samo, ‘lada nema ni ispod kamena. Uglavnom, kroz minut dva, granica proradi, pustiše par kola ispred nas, propustismo i gospođu ispred da nam se ne sekira. Prolazimo granicu kad ispred Hrvatske kolona 5x veća. Gospođa stoji na kraju kolone, a mi polako do ispred same granice, stajemo par kola ispred, propustio nas jedan Novosađanin. Verovatno se gospođi slošilo kad nas je videla na početku, ali šta da se radi. Konstatujemo da sunce neverovatno prži, postaje nepodnošljivo. Spuštamo se tih par kilometara ka Dubrovniku i onda fenomenalan prizor, pogled na Dubrovnik. Vučemo se u koloni, polako prolazimo i provlačimo se ka Starom gradu. Parkiramo motore na ulasku u Stari grad. Devojke se čak i presvlače, da se malo rashlade. Silazimo, kratko slikamo, sve je to lepo, ali vrućina čini svoje. Kao što rekoh, nikad nisam bio u Dubrovniku, ali me iznenađuje baš dosta stranih turista na svakom koraku. A primećujem i da grad maksimalno koristi to što je serija Game Of Thrones delimično snimana ovde, pa na svakom ćošku ima GoT promo materijala. Obilazimo ukratko, nekih 30-45 minuta, osvežavamo se i idemo dalje. Pravac Herceg Novi, a pre toga, još jedna granica… A tamo na 100m od terminala semafor crvene boje. Opet dođosmo na čelo te kolone, čekamo da krenemo ka terminalu na sred puta, po najvećem suncu. Konačno prolazimo i stajemo treći u kolonu, makar u lepoj hladovini. Ubrzo stižemo i kod Crnogoraca, e tu je već opet ozbiljnija kolona. Provlačimo se, ali svi psuju, negoduju, niko neće da se pomeri, ali uvek se nađe neko na kraju, pa nas Italijan propušta i ulazimo u CG, gde odmah stajemo na benzinsku stanicu da se malo rashladimo. Ja se raspričao sa nekim Rusom, vozi Silver Wing 400, bela boja, motor bez pecke a ruske tablice, kaže došao motorom još pre par meseci... On mi priča kako je Atlantic odlična mašina, kao bolja od njegovog motora. Htedoh da se odmah trampimo ali ode priča na drugu stranu. Plan je pravac Kotor, bez zaustavljanja, magistralom oko Boke, ne trajektom. Međutim na pola puta stajemo na proširenje da se slikamo, pogled puca na Perast, Gospu od Škrpjela, a tu je i nov novcijat restoran, Verige 65. Još jedna kafa, osveženje i idemo dalje. Stižemo u Kotor. Do tog trenutka prešli samo 120-ak km, a osećamo se kao da smo prešli 520km. Totalno umorni, izmoreni od vrućine. Termometar od Trebinja pokazuje od 33-37 stepeni. Obzirom da smo prvi put u Boki, ne ostavlja nas ravnodušnim, prelepa priroda, more i planine okolo. U Kotoru se zadržavamo minimalno, ali moramo da ručamo i da se osvežimo, jer je već 16h bilo kada smo stigli, a imamo još dosta puta pred nama. Vidimo iznad Kotora kreću neki oblaci, tako da pun gas, stari put za Cetinje, na te čuvene serpentine i taj pogled na Boku od kog zastaje dah. Penjemo se, jedna po jedna, mali točkovi, uzbrdo, pretovareni, znojavi, nervozni, ja se čak usuđujem da pred njima i izgovorim da bih jedva dočekao kišu i da pokisnemo malo (samo su me pogledali) . Put uzak ali izuzetno dobar, da ne kažem odličan. Jedino što meni smeta su “lokalci” koji prebrzo voze kola i uleću u suprotnu traku, ionako uskog puta. Stajali smo na 2-3 mesta, malo uživali u pogledu i oblacima koji donose kišu u Boku. Kako se dalje penjemo, oblaci sve tmurniji, a asfalt nov, odličan. Dolazimo do sela Njeguši, gde je rodna kuća Petra Petrovića Njegoša, i gde pored puta stoje ponude za pršut i sir na svakoj kući i u svakom dvorištu. Punih stomaka samo prolazimo pored, ređaju se serpentine, a put postaje sve gori. U toku su proširenja puta i radovi su u toku. Mi ne idemo ka Cetinju, već bi trebalo da se isključimo levo ka mestu Čevo, na nekih 30km od Kotora. Gledam u kilometar sat i samo brojim kilometre. Prolazimo skretanje za Čevo na nekih 1-2km ranije nego što sam planirao. Srećom Julijana ugledala malu tablu (poput onih malih plavih na Tari, kojim se obeležavaju planinarske staze). Vraćamo se par metara unazad i jasno piše da se levo ide za: Kolašin, Danilovgrad, Čevo 20km. Zamalo da promašimo i odemo dalje ka Cetinju… Raspitivao sam se pre ture o tom putu, i dobio odgovor od jednog člana foruma, da je put prohodan, uzak, star i solidan. Da je put kroz staru Crnu Goru, kroz krš i drače. I dao je preporuku da u Čevu ima kafana, i da je tu odlična pršuta. Takav je i bio plan, Čevo pa dalje. Tih 20km puta, u proseku putna brzina bila 30-40kmh. Usko, sporo, ponegde loš asfalt, neravnine, konji, krave, ovce. Stižemo u kafanu kod Vuka (Vukotić, nadimak Vuko). Čini mi se da smo ga probudili kada smo došli. U pitanju je samoposluživanje. “Skuvajte kafu đeco, poslužite se sami iz frižidera šta nađete!” Mi uzesmo samo po kiselu vodu, malo da se osvežimo, pršut ipak drugi put. Vuko nam priča tih pola sata, razne priče, kakav je život u Čevu, kako od nekadašnjih nekoliko osnovnih škola u ovim krajevima, više nema nijednog đaka u selima od Cetinja pa do Nikšića. Podiže nam elan malo, i mi ubrzo nastavljamo dalje, imamo još 40km ovim putem do glavne magistrale kod Nikšića. Dobrih sat vremena nam je trebalo da pređemo tih 40km. Polako, 30-40kmh, stani zbog krava, konja, stada kozica. Ako ništa drugo, makar od Njeguša na ovamo je temperatura prijatnih 25 stepeni. U jednom trenutku nailazimo na biciklistu, to je već bilo olakšanje, pa ugledasmo grupice kuća , neki zaseok, a do tada samo krš i drača. Odjednom nailazak na jezero ispred Nikšića. Stajemo da se slikamo, i svi smo odjednom mnogo raspoloženiji. Odjednom su svima osmesi na licima, gledamo zalazak sunca iznad jezera, slikamo se na brani. Odatle do smeštaja nas deli još samo 50ak km. Dalje magistrala odlična, put odličan, uživamo u dosta bržoj vožnji od prethodne i u prelepoj prirodi. Konačno oko 20.30 stižemo u smeštaj, koliba za nas 4oro, polupansion, pogled na Pivsko jezero, savršeno. Odjednom više ne osećamo umor, presrećni što smo stigli i oduševljeni prirodom oko nas. Tišina i priroda koja nas okružuje, nas veoma smiruje. Komentarisali smo da svima strogo naglasimo nikako preko Čeva, ali na kraju krajeva, to je put kojim se verovatno jednom prolazi. Ko zna da li bismo ikad prošli da nismo danas. Nema žaljenja, idemo dalje! Za danas oko 285km na satu, a opšti utisak kao da smo prešli 1000km.

Služi služi! Na početku sezone utegnuto sve, za par stotina mali servis na 5k. Još mi pitamo konobara, kaže on, puno ovde ima tih skakavaca Hvala! Hvala!

Konačno, dočekasmo i tu dugo iščekivanu turu. Planirana ruta: Čačak – Trebinje – Dubrovnik – Kotor – Plužine – Durmitor – Čačak. Trodnevna tura, nas 4-oro. Saša i Ivana (Aprilia Atlantic 500) i Julijana i ja (Aprilia Atlantic 500). Već smo putovali zajedno kolima, letovali, družimo se već dugo dugo, ma znamo se ceo život. Ne treba ni da pominjem koliko smo srećni i uzbuđeni. Mi, zato što prvi put idemo motorom u inostranstvo, sa nama dragim ljudima, a oni (Saša i Ivana) zato što konačno imaju nas za saputnike na motoru a ne kolima. Oni su već putovali pre par godina za Dubrovnik, i imaju lepog i višegodišnjeg iskustva na motoru, a mi sem 3000km po Srbiji u ovoj godini, nemamo nikakvog iskustva. Julijani i meni drago putovanje jer prvi put idemo na tu stranu, tačnije nikad nismo bili ni u Trebinju, ni u Dubrovniku, ni u Boki Kotorskoj, ni na Durmitoru. Sem povratka od Nove Varoši, i puta do Višegrada, za nas totalno nov i nepoznat put i novi i nepoznati predeli, a obožavamo da idemo novim putevima. Dan prvi, 23.06. Naravno buđenje i pre navijenog alarma. Dogovor je da skupljanje bude u pekari u 07.15. Doručak, kafa, dobro raspoloženje je tu i možemo krenuti. Polazak u 08.00. Granicu prelazimo odmah, bez gužve i zadržavanja. Prva pauza u Višegradu, pored mosta naravno. Boja Drine nerealno lepa, prijatna i zelena. Slike naravno ne mogu da opišu izgled i lepotu. Danas spavamo u Trebinju, što nam je samim tim i današnji cilj. Na putu od Foče, počinjemo da uživamo u prelepim predelima i planinama. Sasvim neočekivano ispred nas jedan vidikovac, proširenje sa suprotne strane i mali letnjikovac. Stajemo, pravimo kratku pauzu i uživamo u pogledu na daleki Maglić, ako se ne varam. Ako nekog interesuje, to se nalazi ovde: 43.378971,18.763424, https://goo.gl/maps/Uhe7dsbxk272 Nastavljamo kroz NP Sutjeska. Planiramo ručak u novootvorenom restoranu Komlen preko puta starog hotela Mladost u Tjentištu. Ivana ne podnosi insekte, tako da se uopšte nije oduševila jednim velikim, lepim zelenim skakavcem. Ona naručuje potaž od povrća koji je identične boje kao i skakavac, tako da nije izostala ni šala da je čorba od skakavca! S obzirom na veliku vrućinu, u pravom trenutku nailazimo na dugačak tunel, Čemerno, (čini mi se oko 2.4km dužine) koji nas je prilično osvežio. Temperatura u tunelu manja za 7 stepeni nego na suncu. Poželeo sam da ostanem u tunelu! Spuštamo se u Gacko, totalno drugačija priroda i prizori. Prolazimo Bileću i Bilećko jezero. Idemo čini mi se pola sata okolo jezera, ogromno jezero. Idemo po obodima planina i odjednom, ugledasmo Trebinje, leži u ravnici sa okolnim malim brdima po Trebinju i velikim planinama sa strana. Krajnje nerealan prizor, fenomenalno. Stižemo u čuveni kafić Platani. Pod platanima smo već u 16.15. Popili kafu, odmorili se i pošto imamo dosta vremena, idemo na brdo u sred Trebinja, Crkvina. Tu se nalazi Hercegovačka Gračanica, inače replika Gračanice sa Kosova. U crkvi je sahranjen najčuveniji Trebinjac, Jovan Dučić. Shodno tome, prelepi restoran koji se nalazi na brdu sa pogledom na Trebinje, reku Trebišnjicu i lokalne vinograde, nosi ime „Dučićev pogled“. Raspitujemo se za doručak za sutradan i saznajemo da im radi kuhinja već od 08h, tako da se dogovaramo da ujutru doručkujemo sa pogledom na Trebinje. Malo smo se islikali, uživali i otišli u smeštaj na osveženje, udaljen 2km od centra grada. Uveče odlazimo na ćevape kod Mura (kafana Kaštel), kažu da su najbolji u Trebinju, mi potvrđujemo da su odlični! Grad je mali ali prelep, sa izuzetno živom atmosferom, pun turista, pravi mediteranski grad kojem samo fali more. Arhitektura, kuće, ulice, sve podseća na primorje. Za prvi dan, ukupno pređeno 350km.

Svaka cast Buco! Samo napred! Iscekujemo slike sa krajnjeg istoka Rusije! Srecno!

Zvuk uživo joj je brutalan...da se smrzneš ☺

Hvala

Dva Atlantica, četvoro prijatelja, put od 950km. NP Sutjeska Dubrovnik Kotor Slansko jezero Durmitor

Hvala!

Ajde samo ukratko da se nadovežem. Uzeo sam pre par meseci GoPro Session 4, za motor idealna, male dimenzije, lagano upravljanje, lako povezivanje sa telefonom, pravi odlične snimke, ne treba joj vodootporno kućište. Svaka preporuka! Jedino što nova košta koliko sam video 25k, a ja sam kupio neočekivano na rate za mnogo manje para, novu u kutiji...

1. Pivsko jezero 2. Durmitor