Ma i on mi je nešto sumnjiv...vidim da se lagano zagreva za jedan motorin...da oseti život a ne da ga gleda preko TV-a (šoferšajbne)

Ma to uživanje niko ne mož' platit E neka ste se nauživali

Svaka čast na informaciji

Vi'š, ne piše na Kelco sajtu da rade na 220V...onda ništa ;D Ima li neko šemu navedenih blicera, da vidimo da prepravimo na 12V?

A što ne biH moglo? Da se ne bi previše mučio, tražio komponente, pravio štampu...odeš u Kelco i naručiš kit sa svim delovima i samo namontiraš u neko kutiče i pričvrstiš na motorin. http://www.kelco.rs/katalog/komponente.php?q=rk+3567 ili http://www.kelco.rs/katalog/komponente.php?q=rk+3565

Izvini hpg, nisam video da si postavio vrlo sličnu temu. Ovakav članak stvarno zaslužuje veliku pažnju, bar nas motociklista.

Gabore druže, drž' se, strašno mi je žao što si nagrabusio ni kriv ni dužan. Što pre da ozdraviš pa opet zajedno u akcije

Mnogo bolja varijanta je na www.sendspace.com, ovaj Rapid maltretira ko nema premium nalog...ali dobro, hvala Miško!

Odličan tekst, iskren i istinit. Bravo Lidija i HVALA! P.S. tek sad vidim da postoji slična tema http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=42442.0, ali dvaput je dvaput, je l' da?

Бајкери - од мита до стварности До последњег гаса О правим бајкерима се не зна много у Србији. Бркају их са пијанцима у масним кожњацима или са момцима у јапанкама који на два точка, с двеста на сат, прошишају кроз банкину усред града Њих бије зао глас. И у полицијским извештајима и у свеприсутним медијима толико се лоше о њима говори и мисли, да је тешко пронаћи мрву самилости чак и када неко од њих погине. Ако је веровати бројкама, ситуација никад није била гора у Србији. Само у прошлој години догодило се 1.843 саобраћајних несрећа у којима су учествовали они – мотоциклисти. „У овим незгодама настрадала су 1.753 лица, од чега је 85 лица подлегло повредама (48 лица су погинула у саобраћајним незгодама које су изазвали возачи мотоцикала)“, наводи се у извештају Управе саобраћајне полиције Министарства унутрашњих послова, који даље наводи да су најгори били викенди. Тада је било 451 (45,42 одсто) од укупно 993 удеса (53,9 одсто) у којима је кривица пала на главу моториста. То што су друмови Србије у катастрофалном стању, што у Београду нема места, писте, где би двоточкаши извозали адреналин и што примена новог закона о безбедности у саобраћају на путевима никако да крене иако га је Скупштина усвојила још у мају – не помиње се када се мотоциклисти куде. Нити се каже да има мотоциклиста и мотоциклиста. „Ми смо модерни мотоциклисти којима је мотор хоби и страст. Имамо нормалне послове, каријере, али живимо да бисмо возили“, каже Иван Павловић Пабло, власник BJBikers портала који сада броји око 8.500 регистрованих чланова, од којих свакодневно 1.000 нешто пише, тражи или нуди. Кад год време дозволи, мотоциклисти крећу у неку акцију добровољног давања крви, ношење пакетића у Дом за децу и омладину ометену у развоју, прикупљање помоћи за колегу бајкера који у Русији чека операцију бубрега или за вереницу и нерођену бебицу полицајца Владимира Грандића који је погинуо на задатку док је јурио за пљачкашима златаре у Зрењанину. Корисних информација на порталу www.bjbikers.com прегршт, чак и за оних плус 30 одсто гостију који ето сврате тек тако да прочитају путописе. Један од занимљивијих је рецимо „Путевима и џадама мале Азије и Блиског истока“ који описује шта су све Матија и Оља доживели када су сели на мотор Honda Twin Africa, 650 кубика и направили круг до Сирије. Написан детаљно, луцидно и духовито путопис је не само забавно, већ и штиво које и потпуном аналфабети дочарава како је вожња мотора посебан трип. „Африка пали из друге, ОК, и ја сам понављао разред. Брзо се извлачимо из центра града, излазимо на пут Братства и јединства, путоказ Ниш, Софија остаје за нама. Брзину заокружујемо на стотку. Мигољимо се, намештамо, обоје покушавамо да на седишту мотоцикла нађемо неко своје место, следећих месец и кусур дана наш једини дом. Само ја возим, Оља фотка. Док се навикавам на измењену управљивост мотора услед преоптерећења, разматрам сва могућа сценарија катастрофе које могу да замислим. Шта ако ово, шта ако оно. Негде код судара са метеоритом схватам да сам ипак отишао мало предалеко. Опуштање, јога, дисање, трема пред бајком која постаје стварност уступа место киши“, објашњава Матија К. на почетку путописа. Исто тако добра је прича, која се помињала на хрватским, словеначким и међународним форумима о Дану (Honda XRV 750 Africa Twin) и Коми (Suzuki DL 1000 V-strom) који су, такође, сами на моторима, више месеци путовали од Београда до Токија. Њихови доживљаји приказани су, нажалост само једном, два пута, на националној телевизији. А имали су Дане и Кома шта да испричају и о местима која су посетили и о људима које су срели. Како су због амортизера застали на пола, а остали седам дана у граду где сви живе од Кинеза који долазе у Русију да би се безбрижно коцкали. У тој руској верзији Лас Вегаса „усвојили“ су их неки Руси које није паметно питати чиме се баве. Кроз беспућа предивне Монголије путовали су са Швајцарцем који је имао пех да падне и поломи скочни зглоб. Њега који је кренуо у Аустралију, (и мотор) требало је пребацити у Сеул како би га оперисали. У Владивостоку Дане и Кома открили су све чари руске бирократије која подразумева да „оцариниш“ сопствени мотор како би трајектом отпутовао из Владивостока у Јапан. Негде успут срели су и Јапанца. Он, по жељи родитеља постао је стручњак за ензиме, сада се враћао из Француске скутером. Тамо је радио као колачар и још од детињства је са другаром планирао да отвори посластичарницу. Генерално, Јапанце Дане описује као скромне, поштене људе који према свету имају став да га не треба дирати, мењати ако већ функционише. „Нисмо кренули у обарање рекорда, и у искушавање издржљивости, већ у упознавање“, каже Владан Коматовић који је како сам каже „до Русије дошао срцем“. Ни он ни Дане ово путовање не сматрају подвигом и „били би срећни када би људи путовали, када би схватили да ако заиста желе, ни новац ни визе нису препрека“. Шта је још потребно рећи да би се подвукла разлика између вожње кола и праве бајкерске туре? „Када проводите одмор на мотоциклу, начин на који посматрате ствари потпуно се разликује од других. Када сте у аутомобилу, увек сте у некој кутији, и с обзиром на ту навику, и не примећујете да је све оно што видите кроз прозор кола само нова ТВ слика. Ви сте пасиван посматрач и све што промиче поред вас незанимљиво је и уоквирено. На мотоциклу тог оквира нема. Потпуно сте у додиру са свим“, написао је пре готово тридесет година Роберт М. Присинг у култној књизи „Зен или уметност одржавања мотоцикала – испитивање вредности“ (Океан, 2006). О овим правим, бајкерима, се не зна много у Србији. Бркају их са пијанцима у масним кожњацима или са момцима у јапанкама који с двеста на сат прошишају кроз банкину усред града. Истински бајкери нису, како се то често мисли, „жестоки момци“ што крадући богу дане вежбају, упразно, домаћи националшовинизам. Ових моторџија, изгледом налик на олињале „анђеле пакла“, који су с обе ноге угазили у климакс, највише има по локалним мото клубовима (част изузецима). Препознају се лако, по несразмерно великој потреби за приказивањем и бедном концепту викенд забаве. Од свега најтеже им пада оно што правог бајкера највише радује - вожња мотора. Кад некако стигну где су кренули, сместа се бацају на сркање чорбастог пасуља и заливање млаким пивом. До почетка забаве, рецимо концерта локалне хевиметал или у бољем случају рок групе, време прекраћују испуштањем звучних ефеката којих би се и најјачи „харлеј“ посрамио. Када глава потпуно утрне од алкохола, филозофирају. Све што имају да кажу стане у паролу: „Пешаци су досадни, пешаци су спори зато их обори. Баба 50, а трудница 150 поена!“ Завршница је обично у знаку игре „ухвати рибицу за буткицу“, а после оваквог „провода” повратак кући је, нажалост пречесто, трагичан епилог. Друга, напреднија, „подврста“ жестоких моторџија среће се на неколико места у Београду. Најновије састајалиште налази им се код Бранковог моста и њиме командују један рокер и председник једног клуба мотоциклиста у који се учлањујеш само ако имаш „ролс“ на два точка. Ту, у кафеу „Чорба“ (на слепом колосеку), као и у „Куглашу“, „Чоперу“ и Harley Davidson Club Serbia, музика је много боља, све сам рок и блуз. А пиво је ледено. Посетиоци код којих је жеља за шепурењем и даље битнија од љубави према отвореној цести, могу се похвалити да су навежбали и понеки манир. Већина њих усвојила је понеки од елемената битничке филозофије коју су још ономад Џејмс Дин и Марлон Брандо пропове-дали са биоскопског платна. Али, њихова бунтовност је покривена кацигом. Задовољство им причињавају (не увек безазлени по здравље) саобраћајни прекршаји. Провлаче се између колона аута заглављених у јутарњој гужви, шверцују се на пунктовима где други плаћају надокнаду за коришћење аутопутева али, генерално, пешаке пропуштају и кад на црвено иду преко улице. Коме је до слушања усмене (писана не постоји) историје домаћег мотоциклизма, тај иде на Ушће. Испред импровизованог објекта Mad Max чак и средом увече паркирано је бар тридесетак машина. Као у божјој башти ту има свега, од скутера, преко класичних лепотана Moto Guzzi или Thunderbird, до најновијих јапанских тркачица. Овде свраћају и познати: Владе Дивац, који је пре пола године приликом пада с бајка сломио руку, глумац Сергеј Трифуновић и међу женама обожавани певач Владо Георгијев. Ту где су се пре 43 године окупљали сви мотоциклисти, и сада врви од фантастичних прича о прошлим и временима садашњим. Једна од прича којом Радивој - Раде Војводић, бајкер - ветеран и председник Мото федерације Србије, илуструје степен некултуре на београдском асфалту иде овако: „У Силиконској долини седе ликови који се хвалишу колико су моша оборили за вече. Фора им је да џиповима јуре мотоциклисту. Притерају га уз зграду или банкину и док овај не падне не пуштају га“, каже Војводић не кријући да је највише киван на полицију, јер ни не покушава да се избори са оваквим стварима. Он не пориче да је на улицама много младих и неискусних, много напаљених возача на „зујалицама“ (мотори велике снаге) и много скутера слабе снаге и малог точка који против рупа на путу немају никакве шансе. Међутим, за стање анархије он криви највише стари закон који не предвиђа практичну обуку за мотоциклисте пре полагања возачког испита и градске функционере који немају слуха за један аутомотодром где би мотоциклисти могли до миле воље да газе по гасу и да вежбају технику вожње. „Ниједна књига није довољно добра да те научи како се шалта, кад у кривини да кочиш, а кад и колико мораш да даш гас“, објашњава Светозар - Света Војводић, професионални тркач у класи 600, кога је тата Раде са непуних осам месеци посадио на мотор. Када Света прича о „обарању у кривини“ у томе има толико уживања да човек погрешно мисли да је реч о жени а не о мотору. Путовање кроз локалну бајкерску историју почиње слично као прича галеристе Драгана Миливојевића Палета: „Ја сам ’53 годиште и кад сам имао 12 година први пут сам се сусрео са мотором. Љубав за мотоцикле у мени је пробудио чика Бранко који је возио Indiana стари мотор са приколицом. Он је имао тај ритуал да недељом пре подне пере, гланца мотор, а око пола два са супругом крене до Авале и Кошутњака.“ У то време, све је било много даље, возачки се полагао и пре 16. године, ако си као Пале ишао на радну акцију у Загреб да правиш заштитни насип на Сави. Почињало се на „томос“ моторима, ко је имао 15-ицу био је главни мангуп у комшилуку. После је обично следила MZ, JAWA и затим мотор који је био печатник бајкеровог темперамента. „Обично се за бајкере мисли да су неки проблематични типови. Човек који је за мене и дан-данас институција, прави бајкер, је покојни Воја Иванишевић. Он је живео у Улици цара Уроша, био је господин човек, врло образован са аспекта филозофије. Сећам се да је предивно свирао клавир“, каже Пале. Воју Иванишевића који је многе заразио љубављу према енглеским мотоциклима марке Norton и Triumph, сви су волели јер им је, између осталог, поправљао моторе а да им није узимао паре ни за руке ни за савете. Омиљена забава београдских бајкера тог времена била је да се тркају на Кошутњаку. Кацига је тада била обавезна само на путевима изван насељених места, поименце су се знали резултати свих шампиона СФРЈ у свим класама, коме Мото савез није хтео да набави чак ни гуме иако је бранио титулу, како је било лудо тркати се са пандурима (средином 70-их) када је на снази био закон по коме је од 23 до 6 сати ујутро вожња мотора била забрањена. Оно што у очима других Палета чини правим бајкером-ветераном, је способност да себи призна како у 56. не би уживао да на мотоциклу крене на дугу туру, рецимо до Лисабона. За све ове момке који брзину, изазове и померање граница издржљивости воле више него ишта, мудрост је подвући црту и уживати у краћим и удобнијим путовањима. „Кад ми је било педесет, велики путеви су за мене и Славицу били радост, уживање. Није нам представљало проблем ни када смо 300 километара имали кишу. Сад сам ухватио себе да размишљам: Имам џип са климом, што бих с мотоциклом? Мислим да је битно да човек препозна то у себи јер је код мушкараца мојих година чест случај да што им потенција више слаби, терају моторе са више коњских снага“, резонује Пале. Прави жар бајкерског живота може се осетити у средњим годинама. Када игром случаја и стицајем животних околности човек успе да уграби време, одвоји новац и пронађе пријатеље који би путовали, вожња бајком потискује све остало у други план. „Ово је, на неки начин, борба против конформизма. Нема угодних превозних средстава као што су кола, воз или авион. Седи се седам, осам сати на малом седишту, на сунцу, киши некад и по снегу. Све то само да би уживао у околини кроз коју се пролази“, каже Синиша Николић, директор Адвокатске канцеларије за урбанистички развој, који је обишао скоро сваки кутак Европе. На запад је возио до Лисабона, једном чак и кроз пожар. На северу до поларног круга и крајњих граница Финске где је лако изгубити се јер gps не ради како ваља. Источну границу Синиша је повукао у Санкт Петербургу, а на југу је дошао до Крита. “ У свим земљама сам нашао нешто што ме је интересовало као возача мотора“. „Био је то период када сам био склон екстремима који трају око три недеље вожње и у просеку се прелази између 10.000 и 15.000 километара. Вожња по Великој Британији такође била је екстремно задовољство иако смо током 23 дана вожње имали 19 дана кише“, каже Николић који је до повратка у Србију буквално изгубио осећај за суво и додаје: „Та тура је била фантастична, стигли смо и до острва Ман. Оно се налази између Енглеске и Републике Ирске и представља место где бајкери иду на хаџилук.“ На острву Ман 104 године одржавају се најлуђе трке. Вози се по читавом острву, кроз села, планине, путевима уз море, чак негде и по коцки. Четири круга, сваки по 53 километра, је такав напор и ризик да на тркама нема повређених, јер возачи углавном гину. Просечна брзина круга је 207 километара на сат, што би био изазов достојан сваког ГП шампиона попут Росија, Педрозе, Лоренца. Овде се нико не трка за паре, већ само за славу. Ту жељу за самопобеђивањем Синиша Николић је заменио другачијом врстом вожње. Променио је мотор, бржи и лакши BMW R Sport 1200 тако да сада вози јако брзо и кривине и зато му је Корзика такође рај. Са Вељком и Јоросом Синиша је открио „једну прилично луду ствар, која ме је потпуно опчинила и којој не може да се одоли“. А то су - дивље трке. „То је све на црно. Имаш администратора за трке, негде у Америци, коме приступиш преко Интернета. Кажеш: нас смо три мотора и изазивамо тројицу моториста! Он пронађе сличне кретене и одреди место са кога се креће. Добијеш координате. Обе екипе се нађу, извлачимо ко први креће, и на свака два минута иде мотор за мотором. Прво једна па друга екипа. Сами меримо време и скупљамо поене“, објашњава Николић додајући да је то трка у којој нема пара. Све се догађа на отвореном путу, где је жив саобраћај: „Супер је било, победили смо оба пута!“ За Зорана Ливају мотор је средство доказивања. Иако је једва годину дана возио мотор одлучио је да са Миливојем Мелентијевићем и Драганом Стојадиновићем, некадашњим колегама из 72. Специјалне бригаде, обиђе планету за 78 дана. У том подвигу, који је коштао око 150.000 евра, најзаморнији део је било прикупљање документације и добијање 12 виза за сваког члана посаде „Храбро срце“ у којој су били и његова кћерка Теа (12) и син Борко (16) који су се са механичарем, камерманом и возачем труцкали неких 30.000 километара у комбију. „Ишли смо кроз Мађарску, Украјину, преко Урала, Сибира, Бајкалског језера, Монголије. Пробали смо да уђемо у Кину, али нисмо успели јер је тамо странцима забрањено да возе моторе по аутопутевима. Возили смо 1.200 км без асвалта, од тога 200 км пут кроз шуму, затим преко Хабаровског до Владивостока,“ прича Ливаја који је у Москви возио са Hells Аngels момцима, док су га у Кијеву угостили Silver Bullets, и додаје: „На наше потпуно запрепаштење, нисмо могли да пребацимо моторе директно за Америку него смо ишли преко Јужне Кореје до које смо стигли бродом. Одатле смо моторе пребацили авионом за Сијетл и Лос Анђелес, а ми смо непланирано застали на Хавајима. Аутопутем број 1 возили смо до Сан Франциска, затим националног парка Секвоја, пустиње Мохави, резервата Навахо Индијанаца, Долина споменика, кањона реке Колорадо, до Лас Вегаса“. Пут их је потом водио кроз Колорадо планине, Аспен, Индипендент пас, Денвер, затим је следило 1.400 миља кукуруза до Чикага, Бафала и Нијагариних водопада. Из Вашингтона су одлетели за Њујорк, одатле авионом до Лисабона. Права трка, због виза које су истицале, следила је кроз стару Европу. „Возили смо 2.800 километара. Пауза од 90 минута била је у Барси. Стварно смо пичили! С ногу смо јели док смо танкали гориво“, прича Ливаја који је у Сибиру за 18 сати знао да пређе само 30 километара. После свега Ливаја је за подвиг „Храброг срца“ рекао да је „сликовница са 20 страница“ препуна људи које везује „бајкерско братство“ и неке друге, више вредности. Наравно, за пробу не мора да се крене на пут око света или до Јапана. Може да се вози и ту „око куће“. Рецимо, до Албаније. Пут траје десетак дана, трошкови се своде на неколико стотина евра, а укус авантуре неће изостати нарочито ако се одабере права, може и off road стаза. „Ако желите да се возите до граница својих умних ширина и вечито ударате у њих, заувек заробљени у њима, слободно слушајте њих, тако ћете и остати ту. Испашће да је најбоље конзумирати оно сервирано и сматрати то за једино, правећи се да друге ствари не постоје“, каже Дане у путопису „Албанија уздуж и попреко“ и наставља: „Ако пак нисте задрти и можете да видите ван оквира просечно испраног мозга са ових простора, посета Албанији ће вас одушевити у сваком смислу. Предрасуда нисам имао пред полазак али нисам знао шта да очекујем. Упознао сам једну прелепу земљу, са добрим људима који живе у њој. Период изолованости се и те како види у материјалном смисли, али то је у сенци убрзаног економског развоја, људи и нестварне природе коју тамо можете видети“. Када није за командама „фокнера 100“ из флоте Montenegro Airlines, Весна Бућан се за своју душу вози на мотору. Нико посебно није крив што је закачила „бајкерси вирус“. „Откад знам за себе, волим моторе. Пре три године сам коначно купила Yамаха TW 125“. Пилотирање путничким авионом не оставља јој много времена за вожњу мотором „да је другачије, чешће би ишла на мото скупове и ређе би пропуштала добре rock’n’roll свирке“. Њено најдуже путовање је било кроз Румунију, када је за четири дана на бројчанику окренула 1.500 километара. „Оно што ме одушевљава код мотора је што на својој кожи осетиш кишу, сунце, све мирисе и наравно, онај ветар у коси“.Л. К. Лидија Кујунџић http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=46436

A šta piše?

A što baš našeg Pit-a? ;D ;D

...i daljinsko paljenje, kome treba.

Odlično! Da čujemo iskustva

Joška, dođi ti malo u Bgd pa se vozaj po "špicevima" pa da vidiš kako guta gorivo...

Zaboravih: danas ću dobiti informaciju koliko drugar ima još onih alarma, juče sam uzeo samo jedan. Pa javljam.

Ako hoćete da komšiji na prag dođu sve mačke iz kraja, samo mu prospite nekoliko kapi valerijana na prag...obožavaju taj miris ;D

Izgleda nemere po Beogradu ispod 6 l A na našem Reliju prešao oko 1200 km i potrošnja nije prešla 5 litara

Sad baš pročitah u emanuelu, zapremina rezervoara je 18 litara, rezerva 2.8 litara. I ja pređem sa baš punim rezervoarom po kreni-stani Beogradu oko 240 km i onda prebacim na rezervu, što iznosi oko 6.3 litra/100 km.

...baš ste se napatili... ;D ;D naročito u Čardi

...i za mene je još rano, imam već neke akcije za subotu pa sad se trudim da to ispomeram...

Izgleda je Kelco uvezao tone "polovičnih" dioda 1N4xxx, pa zato...

Uf... Neške, "kupi" 10-tak komada onih bočica

:D :D E baš si me nasmejao od ranog jutra :D A kad je o pištalicama reč, nemojte da kupujete 1N4xxx diode u Radioklubu - Kelcu, vrlo lako crkavaju i na maloj struji. Umesto njih kupite 1N54xx, koja je 3 puta jača i valjda neće da crkne (Sinoć sam Gremlinu morao da zamenim jednu crknutu pa zato pričam)

Štelovanje karburatora i ventila