Sa setom napustam Zlatibor i nastavljam divnim krajolikom do hidro-akumulacionog jezera. Rado bih se okupao, ali planiram da stignem ranije u Milesevu. Manastir, predivan. Mir, neko blazenstvo se oseca u vazduhu, pravi melem za istruckanu bajkersku dusu, barem moju Resen sam da ponovo dodjem u Milesevu, prvom prilikom. Sa nekim osecajem ushicenja, koje me nikako ne napusta, Prolazim Prijepolje, penjem se ka Pljevljima i cujem divan zvuk u predelu auspuha :(pocinjem i da zvucim kao harli. Na vrh brda vidim obesene auspuhe pored puta. Ha, okrpicu ja tebe, pocinjem u sebi, parkiram motor i pesice uz nagib 30% po sljunku do majstora. Ulazim u supicu, "pomaze Bog, Bog ti pomogo", cujem odgovor, ali ne vidim coveka, kako vidi da radi u mraku, svaka mu cast. Daj Boze da on ima bilo sta od alata, pa ovde je i struja juce dosla, mislim se ja :-\ Radite li auspuhe? Ma sve radimo, doteraj masinu. Hocu, samo ne znam kako, pa nije ovo ktm Pariz-Dakar, mislim u sebi, ali drugo mi ne preostaje. Palim, prekrstim se i za divno cudo, bez vecih problema se uspentram do gore, kad tamo, majstor izvadio elektro-aparat za varenje. "Majstore, ja hocu auspuh da zavarim, a ne ram, imate li autogeno? Autogeno ???ja krpim auspuhe 25 godina elektro-aparatom, nista ti ne brini" :o Ok, gore biti ne moze, nadam se ja. U medjuvremenu mi se isprazni nokia, pa zamolih gazdaricu ako ima punjac da mi da, da ne bih trazio moj po prtljagu. Nadje ona kod komsinice (sto ti je nokia), punjac isti ka moj. Majstor zavari auspuh, vec smrklo, mislim se ja da ih zamolim da prespavam iza kuce, ako u ovom kraju ne navracvaju vuci nocu. Pomenuh u prici kolege sa faksa iz Prijepolja, "ko, jel Branko i Ceca, pa juce sam bila sa njom u gradu, hoces li njen broj"? Jok` necu, super su mi drugovi, voleo bi da ih vidim bar kad se budem vracao sa mora. Zovem, javi se Ceca, kaze "odmah da si dosao ovamo, ima da spavas kod nas". Ja jedva docekao, mada nisam ni sanjao da ce ovo ovako ispasti. Em cu da spavam u toplom, em necu ni da spavam, jer cemo da divanimo do ujutru, ali nema veze, jedva cekam da ih vidim. Vrci se sad u Prijepolje, nekih 15 km. Branko dodje sa posla (inspektor za privredni kriminal), Ceca sudija za prekrsaje, pa cu imati bar neku protekciju ako nesto zgresim :)Ali, ne lezi vraze, taman udjem u Prijepolje, zaustavlja me policija, prvi put od kada sam krenuo, mora i to jednom da se desi. Sa kolima su. NE bi se ZLATAR bio MARKO kad ne bi zxaustavio svakog bajkera u krugu od 100km oko Prijepolja. "Dobro vece, dobro vece, isprave, da niste vi na nekom moto sajtu. Jesam, na bjb. I ja sam. Pa ti si onaj sto nije naplatio kaznu onom tipu sto se hvalio kako je manijacio od mora i bezao policiji. Pa ja sam. I tako ti se mi tu zamalo izljubismo, kaze Zlatar da jure klince bez kaciga inace me ne bi ni zaustavio da nije noc pa se ne vidi. Ok. Pozdravimo se i ja pravac kod Branka i Cece. Izadjemo na pice, vratimo se, pricamo do kasno u noc. [imghttp://cdn.bjbikers.com/images/imported/Z1/0symX_milesevskakapijaxp7.th.jpg[/img]http://http://cdn.bjbikers.com/images/imported/oc/607bL_manastirskacrkvaed2.th.jpg[/
Sutradan odmoran nastavljam dalje pun lepih utisaka iz Prijepolja. Stizem na granicu! Uh, sto ne volim kad vidim ovu granicu, nekako me podidje cudan osecaj nelagode i telom mi prostruje zmarci. Granica izmedju Srbije i Crne gore. Gde cu ja koji sam 50-50%?Jednom nogom da stanem na jednu stranu, a jednom na drugu. Nece valjati, onda ce me dvaput hapsiti. Dokle vise granice? Sta da se radi, mi Srbi smo ti` cudan narod ???.
Granica ka Crnoj Gori je kancelarijica sa nadstresnicom. Pita me pandur:"dobar dan, molim isprave", koje odmah dajem. "Koliko kubika je motor"." 500 kubika". "Ovdje pise 1600". "Ma 500 je, procitajte drugu stranicu"." Ma motor je nelegalan, to je pezo 1600, nisam ja corav", gosn` milicajac se vec nakostresio i pokazuje mi saobracajnu ne bi li me uverio da ja u stvari i ne znam da mi motor ima 1600 kubika, a cak ne znam ni sta vozim.. "Tacno je da imam pezoa od 1600 kubika, samo je to automobil, a na drugoj saobracajnoj iza prve, ako okrenete listic, videcete kawasaki 500ccm" :o ;D "AAAAAAAAAAaaaaaaa, ma vidim ja da nesto ne stima, odma` sam ja video" Ma, naravno, kako da ne, uzmem saobracajnu i vooozi Misko u dragi nam i lijepi Montenegro, ili na domaci, Crnu Goru. Vozim po nesto pitomijem kraju, brezuljci se slivaju jedan u drugi.
Dolazim u PLjevlja, joj, sto cu da vas zaposlim, traze radnu snagu na povrsinskom kopu i daju mnoge beneficije: em si na povrsini, em je cist vazduh, em jacas misice. Ako te grune stena, besplatno prevoze kuci. Milina ;D . Ma ima da pravimo moto skup ovde. U centru nalecem na dzamiju, ima i to u Pljevljima. Potom krecem ka kanjonu Tari, bisera Evrope. Pozari me stalno prate, nadam se da mi ne blokiraju put negde. Stajem kod mosta na Tari fasciniran pogledom i lepotom prirode :o Mozda covek moze da stvori lep auto, motor, zgradu, ali ovako velicanstven pejsaz, prekrasne nepregledne sume, reke bistrije od najbistrijeg oka, vazduh koji para nozdrve zivotom koji nosi raznim miomirisima, ovako nesto moze da stvori samo BOG. Jedino sto remeti ovu idilicnu sliku raja na zemlji, je vijugavi asfalt i stotinu turista koji su se skupili na mostu. Prosto mi je neprijatno sto i ja pomalo ucestvujem u zagadjenju ove lepotice, nacionalnog parka Tare, suze Evrope. Resih da svratim do kampa gde se moze nociti u malim drvenim bungalovima, ali i ici na rafting (sada je mali vodostaj, pa je smesno gledati neke koji su pokusali, mada su vise vukli camce nego sto su veslali.
Doci u kamp i vratiti se na put nije nimalo lako ako nemate neki hard enduro, ali ciki je to, kao sto vidite, uspelo (ljudi, kawa EN500, vulkan je to ).
Nastavljam da uzivam u neopisivoj prirodi ka Zabljaku i nailazim na nase kolege kampere. Oni kampuju od rodjenja, zovu ih cergari. Sa motor ides do more?! Ti nisi normalan, bre, svaka cas` bato! A` sto slikas, oces da pravis neku emisiju o cigani". I tako ti je brze-bolje zbrisem,`oce ovi da pomisle da sam njihov ovako pocrneo od sunca, pa dok zec dokaze da nije bik ....... :o
Crno jezero, njegovo velicanstvo Durmitor :-* Recima neopisivo, slkikom neopisivo, mora se videti, zaista bozanstvena priroda, divlja, onako neobuzdana ljudskim divljanjem, svoja, ne da se nikome. Na ulazu KLE500, Slovenac. Pise zabranjeno motorom. Pitam:" kako cu da ostavim stvari ovde, mozete li da mi ih pricuvate. Dva momka, cuvara, kazu nema problema. Popricam tako sa njima, gde se sta nalazi, krenem stazicom ka jezeru. Hocu da vidim taj biser Durmitora, to gorsko oko sto gleda u nebo prepuno zvezda i u kome se kupa sav Durmitor obasjan mesecevim zracima. Svuda oko mene borovi. Visoki. Kao da zele da mi pokazu koliko sam mali i beznacajan naspram njihove lepote i velicine. I u pravu su. Potpuno su u pravu. Kada se covek nadje na jednom ovakvom mestu, kada se stopi sa prirodom, tek tada shvati da je samo zrno peska u nizu bisera koje je Bog stvorio. Samo tacka. Nezahvalna tacka! Necu vise o ljudima, hocu da uzivam, ne vidja se ovo svaki dan. Stoletna stabla svuda oko mene, u dubini sume polu tama, mir, svezina. Posle kilometar hoda puca predivan pogled na jezero. Iznad jezera, kao da zeli da pokaze ko je ovde najveci, sedi Bobotov kuk, najvisi vrh Durmitora (2523m). Kao da cuva jezero od nasrtljivaca. Ok, ja sam samo gost, setam dalje. Malo dalje, nailazim na turistkinju na bajsu. Opa, nije losa, primio se ja. Pocnemo razgovor, tuc, muc, za engleski nikad nije cula, stara ruska skola! Posle minut-dva kaze, "ovo je moj muzek" i pokaza mi na elegantno prepunjenog tipa koji je prilazio na bajsu. Ispricam ti se ja sa njim 2 reci i slikujem ih za uspomenu. Sta li je nasla u njemu ??? Eh te zene, nikad ih necemo razumeti
Vracam se do motora, zahvalim momcima i primetim da svi placaju ulaz 1euro. Meni u onom razgovoru niko nista ne pomenu i pustise me bez ulaznice. Zahvalim im na tome i pitam cemu sluzi onaj putic sto ide skroz gore, pa u sumu. Kazu za planinare, staze i bogaze! Kopka mene, setim se kvarise, Daneta, Kome i ostalih enduraca, ma kad mogu oni, mogu i ja : : (proradio bivsi endurac u meni). Podjem uz put, sljunak i zemlja mesano, vozim nekako, malo otklizavam levo-desno, ali idem. Da me sad neko pita gde si to bio, nemam pojma ni sam, znam samo da sam bio u nekim nedodjijama, sto mozete videti na slikama, a kako sam se vratio, ni sam ne znam. Usput izgubim rukavice koje sam stavio na sediste dok sam odmarao (oko27-28 celzijusa) u hladu, pa se vracaj po njih. Za ovu vrucinu su dusu dale. Srecom nadjem ih posle 15-tak minuta na nekoj nizbrdici od 40%, niko nije ni prosao tuda za to vreme. I tako, srecan i zadovoljan zbog rukavica i odusevljen Durmitorom sedam na azdahu i odjezdim ka novom odredistu, ka Savniku.
Kad sam presao 5-6 kilometara od crnog jezera, preda mnom se otvorio takav pogled, da sam pomislio za trenutak da sam u Mongoliji sa Komom i Danetom : :o NEpregledna stepa se pruzala pred mojim ocima, trako da se nikako nisam mogao oteti utisku da sam u Sibiru ili Mongoliji. Fotke ce vam reci i zasto. Uzan put, solidan doduse, nepregledna prerija i cobani koji cuvaju ovce i goveda mestimicno. A onda vidim i zasto ih moraju cuvati. U trenutku vidim, sasvim nisko, orla kako pikira pokusavajuci da nahrani sebe i mozda, svoje orlice. Kolika ptica, mada, ne bih rekao ptica, nekako je to plitka rec da izrazi orla, orao je nesto drugo, moze se reci kralj nebeskih visina, car divljine, mocan, snazan, ponosan i velicanstveni ratnik. Kakva moc :o. Kada sam cuo zvuk koji proizvodi krilima (ugasio sam masinu kad sam ga video) u pokusaju da se ne strmoglavi na zemlju, ucinilo mi se da je toliko snazan da bi bez problema I mene mogao da odnese sa motora. Promer krila mu je bio oko 4 metra! Orao je sve drugo, samo ne obicna ptica! Huuuuuuuuh, postovanje za orla, idemo dalje. Dolazim do znaka za Savnik i onda vidim da se levo skrece ka manastiru podmalinsko. Put je dosta los, plan je da stignem po danu do mora, manastir je na zabacenom mestu i odlucujem:"idem u manastir, naravno". Samo cu da svratim na kratko da bih stigao do mora po danu. Sad je 17h. Putic uzan, planinski, priroda divna nigde zive duse. Gledam u retrovizor i prizeljkujem da vidim bilo koga, medjutim, nista. Prolazi 30-tak minuta, nista, pitam se gde je taj manastir, tesi me to sto znam da je u ovom pravcu. Kad odjednom, dobijam drustvo :o Krave na putu! Po sred puta jedan bik ide ka meni. Ok, momcino, ja te volim, necu da se kacimo i nemam nista protiv tebe, a on kao da hoce da pokaze ko je glavni dasa, pa sve po sred puta, kao da ja ne nailazim. U redu, ti si gazda, hocu samo da prodjem i nista vise i tako ti se nas dvojica, mic po mic, mimoidjosmo. Taman prodjem njega, kad eto ti razloga sto se previo vazan! Dve kravice ga prate, s` tim sto mi se one sklanjaju s` puta. http://
Dobro, bar znam da je blizu civilizacija i posle 15-tak minuta naidjem na put za manastir. Put ???Ona strmina posuta sljunkom dubokim 10-tak cm da se nazove putem :-\ Ovde bi i mnogi endurci odustali, verujte! Vala kad sam vec dosao po ovoj nedodjiji dovde, idem dole makar se strmoglavio sa sve motorom. I krenem vam ja tako nekih 50-tak metara, ono kliiiiza, obe kocnice milujem, balansiram nekako, jedva stanem. Preda mnom jos veca nizbrdica i sljunak kakav nikad nisam video na normalnom kolskom putu, em krupan, em dubok. Ovuda samo dzipovi i auti 4x4 mogu da prodju. Ma rekoh sebi, idem motorom, pa sta Bog da. Glupo je da ga sad ostavljam, a i ne znam kako bih ga okrenuo unazad. Prekrstim se i pomolim sa verom u sopstvenu misiju i nadom da ce mi molitva biti uslisena. Krenem, kocnice, klizam, prva jaka, druga brza, blaga jeza, kad odozdo vidim ide audi kvatro! Ima do mene 70-tak metara. Mislim se stani covece, vidis da klizam, v vec mi frka ako je neki klinac, nece umeti da proceni situaciju! Na kraju, uz dosta znanja, a i srece (znanje je nekad ograniceno) uspem da stanem na desetak metara od njega ;D Zamislite scenu: covek sedi u autu i gleda, a ja se klizam ka njemu i ne znam hocu li uspeti da se zaustavim ili........ili nista...ma zao mi vizira, tek sto sam ga napravio : Sve ovo napred navedeno nije ni najmanje preuvelicano, mada jesta moj subjektivni osecaj. Uglavnom, uz Bozju pomoc vam ja stignem i do podmalinskog manastira, a posto je bila sluzba, udjem da prisustvujem. U manastiru je samo jedna monahinja i posle vecernje sluzbe, obzirom da je bilo vec 18h i da sam zurio, ostanemo na razgovoru jos samo dva sata Prijatan manastir pored same recice (ne znam joj ime). Desni grob je grob junaka koji je ubio zloglasnog Smail-Age Cengica. Dobijem na poklon versku literaturu i sav srecan nastavim dalje. Jeste da ce uskoro noc, ali idem kako me Bog vodi. Ne zurim nigde, samo hocu da mi bude prijatno na putu i da uslikam zanimljive stvari za putopis! Uspon je bio dosta laksi od spusta tako da sam ubrzo bio u Savniku, naselju u kojoj je snimana DJekna. Pravi gorstacki kraj. U toj varosici kao da je vreme stalo tamo negde 50-tih godina. Sve je u soc-realisticnom miljeu, siromastvo, ljudi cije lice odaje postenje, koji deluju casno, tako kao da te ne bi prodali za saku pirinca kao "moderni, civilizovani svet". Nekako mi se svidjaju ti krajevi, primitivni, a opet uzviseni, krajevi u kojima je covek i dalje covek, a ne bestelesna masa pretvorena u novac Dok varos tone u noc, vidim interesantnu reklamu za softvere i kompjuteristiku :)E samo im to jos fali, kakav rock and roll Ljudi, ovo je najzabaceniji predeo u kome sam ikada bio, a da je na teritoriji drage nam, bivse SFRJ! Sledecih pola sata sam grabio uz serpentine kroz gustu sumu i posle sat vremena ugledah prve kuce. Konacno sam blizu Niksica! Jos pola sata i stigoh u Niksic, svracam da nesto prezalogajim s` nogu i pitam coveka kuda je najbolje da idem, preko Podgorice, odlicnim, a malo daljim putem ka Boki Kotorskoj, ili preko Vilusa i Grahova, pa kroz Dragalj u Risan (direktno s` neba (planine) pa u rebra (iliti u more)! Preko Vilusa??? TAmo ti ni vuci ne idu u ovo doba noci, put je sav u serpentinama i vozi se 20-40h i niko ne vozi tuda. Idi preko Podgorice magistralom i uzivaj! Zahvaljujem se na dobronamernom savetu i nastavljam dalje. Naravno, preko Vilusa ;D! Isao sam vec tuda, samo danju i kolima! Od Vilusa pocinje rock and roll, fucking :o Uzan put, auti se mimoilaze tako sto bi jedan morao u rikverc. Dokle? E, to niko ne zna, valjda do prvog prosirenja. Aaaaa, gde je to prosirenje? E, ni to niko ne zna Jurim ti ja tako u proseku 30/h, krivine 180% na svakih 50 do 70 metara. Ako bi mi sad pukla guma, ili se, ne do` Bog pokvario motor, morao bi do jutra da cekam. A ujutru? Katastrofa! Necu ni da mislim na to! Onaj mi fino rece da samo ludak moze ici nocu ovim putem! Sta cu kad sam bajker Dvadesetak kilometara sam presao za oko 45 minuta. A, onda odusevljenje :o Magistrala ,nova, asfalt ko` dusa, dodje mi da ga izljubim. Pitam se kako li je Komi i Danetu kad se ja ovoliko radujem normalnom putu. Dobro je, brzo cu stici do Risna. Vozim oko stotke, divota jedna. Kooooociiiiiii :oKraj puta. Ispred more. Doduse ima do njega 1500 metara vazdusne linije! Slobodnim padom. Ipak cu putem. Kojim putem? I ovo se zove put! Ponovo serpentine i ponovo krivine 180%. Polako, ali sigurno silazim do mora. Obuzelo me neko osecanje radosti i ushicenja, nesto sto se ne da recima opisati. To je ono samozadovoljstvo koje jedino bajker moze da oseti u trenutku kada je uspeo, kada je stigao na cilj. Moj cilj, doduse, nije Risan, ali more svakako jeste
