RUMUNIJA BUGARSKA 2004 Posle dragocenog iskustava u grupnoj voznji iz 2003 godine kada smo posetili Manastir Hilandar isplanirao sam na predlog mog brata Miljka, put za Rumuniju. Napravio sam mapu, Microsof autoRout 2001 i planirana je poseta Branu , Jasi, delta Dunava, Konstanca, pa za Bbugarsku, Nesebar. Kao i uvek mnogo zaineresovanih. Mnogima nije bas odgovarala ovako „dugacka“ tura, pa sam je skratio, za Jasi i deltu Dunava. Dan polaska planiran je za 15.05.2004.godine. Kako se blizio dan polaska jedan po jedan su odustajali sa svim mogucim izvinjavajucim razlozima. Dan pred planirani polazak vracam se sa dorucka od Mila Kalca i na jednom od lezecih policajca srecem Pera Divu. Razgovor je tekao u stlilu :“ Sale je ti ides.?. Ja Idem, a ti.? Idem i ja. Samo nas dvojica. Samo nas dvojica. Meni je vazno da ti ides. Vidimo se ujutru“. Noc pred put, klasika nema spavanja. Krivo mi sto su ljudi odustali. Ujutru dolazim ispred zbornog mesta Caffe Kings, Petar je vec tu. Samo sto sam skinuo kacigu, pristize Mikca Batic u punoj opremi. Petar je uspeo da ga prelomi sinoc. Ispijamo kafu i polako se pripremamo za polazak. Jos jedno iznenadjenje. Vule stize sa VN-om „sta ste mislili da idete bez mene“. Danima je Vule bio snuzden, pa se zena sazalila nije mogla da ga gleda takvog i dala mu befel da krene na turu. Nije mu bilo lako,troje sitne dece. Na EXTRA TOUR 2004 RUMUNIJA BUGRSKA krenuli su : Petar Đekić – Pero Diva Suzuki GSX R 1100 Ivanovic Miladin – Mikica Batic GSX R 1100 Vulic Aleksandar – Vule Kawasaki VN 800 Aleksandar Ilic – Sasasnob Kawasaki Z 750 EXTRA TOUR 2004 Vreme oblacno. Samo sto smo izasli iz gradske zone, na 10 km pocinje sitna kisa. Stajemo da obucemo kisna odela. Batic je po obicaju uvek prvi. Pali bajk i kaze da ce da ode da kupi bateije za fotoaparat. Posle nekoliko minuta krecemo i mi. Na pravcu izmedju Trstenika i Krusevca zaustavlja nas murija, zbog prekoracenja. Objasnjavamo im da smo krenuli za Rumuniju i tada na tokivokiu cujemo da je neki motociklista imao udes kod Trstenika. Pitamo da li je prosao jedan zuti motor, a murijas nam kaze da jeste pre jedno 10 minuta. Nastavljamo dalje, bez placene kazne. Stizemo u Pojate, kada Peru zvoni telefon. Kalco mu javlja de je Mikica imao udes i da je posao za Trstenik po njega. Dok smo se dogavarli sta da radimo ponovo zvoni telefon, Kalco nam javlja da je Mikica posao ka Pojatama. Posle jedno dva sata evo ga Batic. Zadnja guma na Suzukiju legla. Sta je bilo? Mi smo ga prosli pored zeleznicke staniceu Vrnjackoj Banji i nismo ga videli jer je parkirao motor iza kamiona. On pozurio da nas stigne, i kao sto to obicno biva sa sporednog puta izleti mu covek sa automobilom, pocinje da koci, vlazan asfalt, klizanje jedno 50 metara, okretanje po asfaltu. Motor udara u bankinu i kucicu za alat radnika na odrzavanju puta. Mikica samo pocepao kisno odelo na laktu. Kaciga neogrebana. Podize motor i utvrdjuje da je samo izgrebana plastika. Prilazi mu vozac da vidi kako je, a kada je video da je sve ok. pocinje jesi ti lud, ti nisi normalan, vozis brzinom svetlosti etc. Na to mu je Mikica odgovorio „P... ti m.., pa zar zbog tebe da mi propadne extra tura“ i taj svoj odgovor potvrdio manualno, desnom rukom sa savijenim prstima u obliku pesnice, u predelu vozacevog lica.. Tom priliko je video da lik nosi cipele br.44. U tom trenutku nailazi murija i normalno privodi Batica na informativni razgovor.Posle kraceg vremena ga pustaju da nastavi put. Cekamo ponovo Mikicu da vulkanizira gumu , proveri viljuske, pa nastavljamo put. U Zajecaru nas docekuje sunce, hamburgeri i nas brat iz kluba Jovica. Posle klope nastavljamo ka granici, ulazimo u Bugarsku i vozimo ka Vidinu. Treba da predjemo Dunav, ali brod ide tek u 20 casova. Polako se smrkava. Najezda komaraca. Oni na Dojranu su mala deca u odnosu na ove bugarske. Vule stavio kacigu na glavu i lezi na klupi. Mi pokusavamo da ih ignorisemo, ali dzaba. Svuda se zavlace. Brod konacno stize i plovimo preko Dunava kaRumuniji - Kalfat. Predjeno 240km. DUNAV U gradu nalazimo jedan hotel, pored Dunava. Vule je pregovarac za cenu smestaja. Od 20 eura spustio je na 10. Frka nam je ya motore, jer ispred hotela nema nikakvog svetla. Hotel koji ima 6 spatova i ne znam koliko soba samo smo gosti i dva italijana. Ujutru pre dorucka prvo smo proverili da su motori na broju. Sve je bilo ok. Za dorucak po dva przena jaja i decija radost. POGLED SA PROZORA HOTELA Vozimo ka Krajovi, Slatina, Pitesti, Kampulung Bran. Put od 353km. Negde izmedju Slatine i Pitestia, namrcilo se ko da ce govna da padaju sto bi rekao Radovan, uvatila nas je takva kisa, da smo morali da cekamo jedno 2 sata da protutnje oblaci. Ispred prodavnice gde smo se sakrili od kise pojeli smo po sladoled. KRAJOVA Nastavljamo dalje. Dok smo prolazili kroz sela deca su nas burno pozdravljala sto povicima sto kamencicima. Puevi su inace solidni, ima starog ali se dosta postavlja novi asfalt. Saobracajna signalizacija je bila veoma losa. Kroz gradove su uvek morali da zastanemo da pitamo kuda da prodjemo. Kako je sporazumevanje islo otezano to je u skoro svakom gradu, neko od upitanih prolaznika seo u svoj auto i provezao nas kroz grad do izlaska. NEGDE NE ZNAM GDE Od Pitestia pocinje planinski put venac Karpata. Put je fenomenalan, pun krivina, ali smo morali da se pazimo kamiona jer voze veoma brzo. Uz put smo stali i kupili kozji sir i suve kobaje. Priroda i predeli su fenoenalni. KARPATI U Bran smo stgli negde oko 7 sati. Smestili smo se u planinsku kucicu.Cena po osobi 5 eura. SMESTAJ Trudili smo se da odemo negde na veceru i da to obavimo pre 12 sati, za svaki slucaj. Dva pileta ,hleb, salata i 8 piva oko 8 eura. Brate kako se vozi 6 sati na sladoledu. BRAN Ujutru posle kafe i pregledanja vratova, obisli smo zamak. Ulaz u zamak 7 eura, ako hoces da slikas 7 eura po foto aparatu. ZAMAK TAJNI PROLAZ FOLKLOR Posle podne nastavljamo dalje, ka Brasovu, Bizau,Slobozia, Konstanca, Mangalia, 441 km.Posle planiske voznje, iz Brasova, silazimo u ravnicu i tako sve do do Mangalije. PLANINA PA RAVNICA U Mangaliji najeftiniji smestaj 17 eura. Odustajemo i idemo dalje u Vama Veke. Tu nalzimo smestaj za 10 eura po osbi. VAMA VEKE Sutra dan nastavljamo ka Bugarskoj. Na granicnom prelazu kojije inace udalje jedno 6km od Vama Veke, ostali smo jedno dva sata. Tu je bilo slikanje sa dezurnom carinskom ekipom, jer se tog trenutka zadesio tu fotograf koji radi njihov carinski bilten, pa nas je zamolio da napravi par slika. Na putu izmedju granice i Albene, Petar i Vule su nesto zastali, a ja i mikica smo produzili dalje. U Albeni smo ih cekali jedno dva sta a od njih ni traga ni glasa. Nastavljamo dalje. Iznad mesta Rudnik pocinje jaka kisa i sklanjamo se na benzinsku pumpu koja je u izgradnji. RUDNIK Samo sto smo seli stizu Patar i Vule. Na jednoj rasksnici ja i Mikica smo skrenuli levo ka Albeni, a Petar i Vule su produzili pravo. Tu smo se razmimoisli. Kisa prestaje da pada i polazimo dalje. Nismo odmakli ni 10km, a ponovo pljusak. Vozimo uz brdo, a voda koja se sliva niz asfalt. Ma kakvi voda to su bili potoci. Voda je prelaza preko cele felne, nema stajanja idemo ko anfibije.Meni od vode otkazuju dve svecice, tako da mogui da vozim samo 30km na sat, ni brze ni sporije. Kisa prestaje i polako se ukljucije jedna pa druga svecica i Kawa ponovo radi kako treba. Stizemo u Nesebar, predjeno 250km. NESEBAR Smestamo se u Hotel Zora, Novi Neseba, tipican socrealisticki hotel .Motore smo smestili iza hotela na jednoj terasi. U cenu prenocista je bio uracunat i covek koji jenocu cuvao motore.Cena prenocista 5 eura po osobi. Vecerali smo u restoranu Beograd. Nesebar je raj za nas. Ima dosta mesta za provod a sto je najvaznije nije skup.Dva dana i tri noci smoproveli u Nesebaru. Kafici u Starom Nesebaru su znatno skuplji nego lokali u Novom, ali ni to nije nista strasno. STARI NESEBAR Kracemo ka Srbiji. Ceka nas put od 772km, Nesebar, Svilen, Stara Zagora, Zlatista, Sofija, Dimitrovgrad Nis Pojate Kraljevo. Naviknuti na planinsku voznju kroz Rumuniju, izabrali smo ovaj pravac kroz Bugarsku, a ne da idemo autoputem. U Rumuniji smo sreli samo jedan motor i to MZ, a kroz Bugarsku ni jedan. Mozda je bilo rano. U Nis stizemo oko 22 casa. Nigde ne mozemo da nadjemo prenociste ispod 30 -35 eura. Dovor pada, idemo negde na klopu, pa posle pravac Kraljevo. Inace Vule nas je ostavio kod skretanja za Nis, otisao pravo kuci jer ima obaveze, sitna deca. Oko 24 polazimo polazimo iz kafane. Najvise sto mrzimo je nocna voznja. U Kraljevo stizemo oko 2 sata. Naravno niko nas ne ceka. Rumunija je ostavila fenimenalan utisak na sve nas. To je jedna od mozda najlepsih tura. Mozda zato sto nije omah krenulo sve kako treba, ali se zato zavrsila fenomenalno. Jedino mi je zao sto nismo isli do Jasia, ali ko zna zasto je to dobro? Zato sto cemo da ponovimo ovo putovanje, ali najverovatnije bez obilaska Bugarske.

hvala ti sto me ispravljas oko godine nastanka kluba, ali nije bas lepo da sa sami hvalimo. 1998 je godina kada je zvanicno regostrovan klub.

Pozdrav iz Kraljeva.

Nije iskljuceno da necemo praviti ponovo skup, ali ne po svaku cenu. Ispod onog kriterijuma kada su bili Rambo i Partibrejkersi 2004 necemo da idemo. Skupovi koje smo pravili ranijih godina 2000, 2001, 2002, 2003 nikada vise ne mogu da se ponove. To su bili skupovi koji su imali dusu, svi smo ziveli za dan kada se odrzava skup. Ali vremena su se promenila, nazalost.

Pozdrav za ljubitelje Djavolje Varosi. Kako vam se svideo WC na parkingu. 01.05.2008.godine.Djavolja Varos

Nekada smo imali kafic u Cara Lazara ulici. Pre tri godine kupili smo plac u Jovcu, napravili vikendicu "Brvnaru" i sada se okupljamo u brvnari. Udaljenost od grad 5km. Put ka Goču.

Kako sam konačno ukapirao kako se umeću slike evo par slika za normalan pregled. VRŠIĆ PUT KA VRŠIĆU PETAR NA ALPIMA PREŠERNOV TRG LJUBLJANA HLADNO PIVO BLED CENTAR KRALJEVA

konacno sam provalo gde sam greso prilikom ubacivanja slika. Hvala Debo.

cenim ja sve ljude i u potpunosti shvatam razlicitost medju ljudima. Ajde da budemo posteni. Ako odes negde na skup sa ekipom celi dan ste zajedno ili si sa ljudima koje su ranijih godina upoznao. Mali broj ljudi barem po mom misljenju ima zelju da se druzi. Ranijih godina smo se svi znali i postovali. Dodjes na skup u petak poslepodne i tu si sve do nedelje. Sada u petak u kampu mozes na prste da prebrojis koliko ima ljudi. U subotu ima ljudi sve dok se ne zavrsi defile i onda veliki deo pali kuci. Uvece na koncertu ostane relativnoo mali broj ljudi - bajkera. ima naroda iz tog mesta.Skupovi su se pretvorili u cistu komercijalu, gde organizator hteo ne hteo mora da gleda kako ce da bar izvadi ulozeni novac. A novac ne moze da izvadi od bajkera pa je prinudjen da isti pravi malte ne za gradjene mesta.Po mom misljenju kvalitetnija su druzenja na zurkama gde dolaze ljudi koji zaista vole motore druzenja i putovanja, a drugo manje je ljudi nego na skupu pa mozes i da popricas sa nekim.

HILANDAR 2003 MC “KINGS” KRALJEVO Sada već daleke 202 godine, u klubu se govorolio organizovanoj klupskoj vožnji. Planirana je bila Bosna. Na izlogu od kafea “Kings” izložena katra i spisak zainteresovanih.Broj prijavljenih 25. Planirano je da se krene krajem jula meseca. Ja otišao sa porodicom na more, tamo slušam ženu, decu ispunjavam sve njihove zelje, samo da mi ne prave “problem” da idem na turu. Vraćam se kuci u Kraljevo, iz garaže isterujem Falkonca, i odlazim u kafić, kad tamo nema spiska, nema karte. Kažu mi ne mogu da se dogovore oko dana polaska, jer nekom odgovara jedan datum drugom drugi i na kraju doneta odluka nema ništa od ture. Vidno iznerviran, zarekao sam se da đu ja sledeče godine da organizujem turu. Odluka je pala da to bude Grčka , poseta Hilandaru, polazak 28 april 2003.godine. O mom predlogu obavestio sam ostale članove, izvestio ih o danu polaska, času polaska, priložio im mapu ture Microsoft AutoRout 2001. Tura od oko 1400km. Odmah sam započeo sve potrebne pripreme radi dobijanja pozivnog pisma, u kojem poslu mi je mnogo pomogao otac Velibor Dzomić. Za ovaj put dobili smo blagoslov Vadike Žičkog, pozivno pismo Manastira Hilandar. Cela zimaje protekla u pripremama i dogovorima. ] Ceo april pada kiša. Pojedini pokušavaju da nas ubede da odložimo put za neki drugi dan, ali nisam hteo ni po koju cenu da odstupim od planiranog dana polaska. Dan pred polazak kiša pada bez prestanka celi dan. Noć pred polazak nisam mogao da spavam. Ujutru se budim, gledam kroz prozor, sunce. Kuvam kafu i polako se oblačim, ali nervoza je vidna. Sedam na motor i odlazim do kafea “Kings” gde je zborno mesto. Mnog se ljudi skupilo na terasi gužva kao da je veče a ne rano prepodne. Čak je i televizija propratila ovaj događaj. Mnogo je motora parkirano ispred kafića, ali je samo osam ktenulo na put. Petar Đekić – Pero Diva Yamaha FJ 900 Vulić Aleksandar – Vule Kawasaki VN 800 Milićević Milentije – Kalčo Kawasaki ZZR 1100 Ivanović Miladin – Mikica Suzuki GSX 600F Maksimović Slobodan - Štrumf Kawasaki ZZR 500 Mladenić Miloš -Mićko Honda CB 500 Radetić Miljko BMW R650 Aleksandar Ilić – Sale Kawasaki Z 750 Počelo je prvo klupsko putovanje, kasnije nazavano EXTRA TURA, koje će narednih godina prerasti u tradiciju. Vozili smo se preko Kruševca do Pojata, zatim auto putem do Niša. Tu smo napravili pauzu, jer nas je u gradu sačekao i ugostio naš prijatelj Čarli. Kasnije smo nastavili dalje preko Leskovca, Bujanovca, i stigli do Tabanovca. Kada smo prešli granicu, setili smo se upustva koji sun nam rekli, da na naplatnim rampama u Makedoniji ne stajemo nego samo da projurimo jer motociklisti ne plaćaju putarinu. To upustvo smo prihvatili zdravo za gotovo, nigde nismo stajali, zaobilazili smo rampe i stvarno niko nas nigde nije zaustavio. Oko 20 časova stigli smo u Gevgeliju i tu smo pronašli smeštaj u Hotelu “Ašikot”. Prvi dan prilično smo dugo putovali, jer su ostali imali obzira prema meni. Posle falconca, prelazak na Kawasaki je za mene predstavqao izvestan problem, a pogotovu što mi je to bila prva duža vožnja sa tim motorom. A, da zaboravio sam da mi je uz put malo curelo ulje, malo su prelivali karburatori i nešto je zveckalo u mašini. Pre puta sam pitao šta je to i rekli su mi da to tako treba. Ako se nešto čuje u mašini to znači da radi. Mogu Vam reću da smo uz put bili dosta primećeni.Svi su nas pozdravljali. Sutradan smo nastavili put ka Grčkoj. U Solun smo stigli negde oko podneva. Onako puni sebe mislili smo da ćemo skrenuti pažnju i žitelja Soluna, kad tamo milion motora. Niko nas i ne primećuje. Štrumfu se gasi motor u sred raskrsnice. Zbog njega je stalo jedno pedeset kola, a on mrtav hladan silazi sa motora i lagano ga gura ne bi li ga upalio. Kakav lik. Štrumf kao izvrsni poznavalac Soluna, odveo nas je na trg Vardaris kod neke Ruskinje koja drži bife na klopu. Štrumf je inače u to vreme radio kao kamiondzija, pa je često išao u Grčku. Ja sam otišao do konzulata da bi overio vize za ulazak na Svetu Goru. Taksista me je odvezao do konzulata, ušao sam u zgradu oko 15 časova, ali ako su još bili prisutni u zgradi zaposleni mi je rekao das am zakasnio i da dođem sutra. Administracija je svuda ista. Jedino što je bilo tada dobro je to što je ptrodavnica HD bila preko puta konzulata pa sam malo pario oči. Peške sam se vratio do Vardarisa, ali pre toga sam morao da popijem kafu na Aristotelovom trgu. Kod Ruskinje havarija. Od flaša MECINE, grčko vino ne 9.jpgvidi se sto. Štrumf se ljudski uradio. Za stolom su bili i neki ljudi koje niam poznavao. Pridružili su se kamiondzije iz Kraljeva koji su imali turu za Solun. Odlučujemo da posetimo Zejtinlik, jer ionako do sutra ne možemo da idemo iz Soluna. Kako se malo više popilo to smo se dogovorili da idemo taksijem a ne motorima. Jedva smo se sporazumeli sa taksistima gde hoćemo da idemo. Na Srpskom grolju nas je dočekao čuvar groblja kome ne mogu da se setim imena. Posle obilaska groblja i pokušaja da se pronađu imena na krstovima nekih daljih rođaka koji su sahranjeni tu,vratili smo se na Vardaris. Bližila se noć, a mi nemamo gde da spavamo. Tu nastupa Štrumf sa svojim originalnim predlogom. Njegov kolega samo što je oprao kamion, odnosno prikolicu, pa možemo da iskoristimo vreće i dušeke koje smo poneli. Odlazimo u luku, Gate 5 pored prodavnice igračaka “JAMBO”. Međutim, nisu svi bili za takvu vrstu prenoćišta, neko je hteo da prespava u hotelu na šta je reagovao Strumf čuvenom izrekom : “ Daj nemoj da ste snobovi”. Otada i potiču neki nadimci. Ujutru izlazimo iz hotela “kamionska prikolica” prilično veseli al ii ulepljeni od dobrooprane prikolice. Umivamo se na česmi isore “Jamba” i pijemo prvu jutarnju kafu skuvanu na špiritusu ispred kamiona. Palimo mašine i odlazimo do konzulata. Dok sam ja obavio formalnosti, ostali su razledali prodavnicu HD. I opet ispod mog motora bara benzina – ponovo prelili karburatori. Nastavljamo put ka Jerisosu. Uz put Strumfu nestaje goriva, jer u njegov rezervoar ne može da stane više od 10l benzina zbog gita. Pronalazi plastičnu bocu i sa Miljkovog BMW, kao sa šajtova istače gorivo. Pa onda sledi guranje jedno 500 metar kako bi motori upalio. U Jerisos stižemo poslepodne. Ručak smo obavili na nekoj kamenitoj plaži. Osam pardajza u prodavnici platili smo 8 eura. Pada polako noć i opet rasprava gde da se spava. Ovog puta prevladala je snobovska sruja i smeštamo se u hotel po ceni od 10 eura. Uveče smo obišli mesto. Grad ne verujem da ima više od dve hiljade stanovnika, ali zato ima veliku i lepu fontanu. Plaža je prelepa, peskovita, dugačka ali još uvek nije bilo za kupanje, mada. Sledećeg jutra autobusom odlazimo u Uranopolis odakle plaza brod za Svetu Goru. Motore smo ostavili ispred hotela na parkingu. Gazda nam je rekao da ih niko neće dirati. Ukrcali smo se na trajekt-brod. Inače na brodu su samo muškarci jer žene ne mogu da idu na Svetu Goru, niti da priđu bliže od 5km obali Svete Gore.Uz put su nas pratili galebovi koji su uzimali hleb iz ruka putnika. Na brodu smo upoznalii oca Nenada iz Vrnjačke Banje koji jena službi u Atini, a pošao je sa sinom u Hilandar. Iskrcali smo se na arsani – malom pristaništu odakle void put ka Hilandaru. Organizovanog prevoza nema.Sačekali smo da neko naidje i da se nekako prevezemo do manastira. Tada su naišli monasi iz po mom saynanju Ziloti, i u zadnjem delu od Tojote pikup smo se prevezli do Manastira.Oće nas prilolica pa to ti je. Makadamski put nas je dobro protresao i bili smo puni prašine. U manastiru su nas dočekali sa kafom, ratlukom i rakijom. Hilandar je, svetinja koju bi trebalo svako barem jednom da poseti. Ne bih opisivao sam Manastir jer se plašim da ću nešto ispustiti, a što ne bih nikako voleo. Opisivati sam Manastir i okolinu je nemoguće, potrebno je otići tamo i doživeti a. Svako od nas ga je doživeo na poseban način.U Manastiru smo prespavali jednu noć. http:// Sutradan smo se vratili brodom u Uranopolis pa busom u Jerisos. Motori su bili na broju. Put smo nastavili ka Stavrosu, Asprovalti ka Kavali, pa na granični prelaz Dojran. Na ovom putu su se desile za mene neverovatne stvari. Vozači kola koji idu isped mene sklanjali su se u desno, a kola koja mi idu u susret sklanjali su seu levo kako bih nesmetano prošao. U početku sam mislio daje to pojedinačan slučaj, ali kada sam ukapira da je to nepisano pravilo, zajahao sam središnu belu liniju i nisam je ispušta do granice. A da u Asprovalti je palo kupanje. Smeštaj smo našli u privatnoj kući koja se nalazila na takvoj uzbrdici, tako da sam kao “iskusan vozač” morao da vozim do vrha brda, tu da se okrenem, kako bih mogao da na pola brda skenem levo u dvorište. Domaćin nas je počastio rakijom i tu se prevario. Deo ekipe koji nije hteo da ide u šetnju i na klopu, ga je tako uradio da nije mogao da ode do kuće da spava nego je prespavao noć napolju na stolici. Jezero Dojran je malte ne bilo isušeno ali su zatokomarci bili ko rode. Ujutru posle kafe krećemo kući za Kraljevo. Negde u Makedoniji staje Vule sav crven licu. Ispala mu kamera. Miljko se vraća nazad i posle desetak minuta donosi kameru, ali polomljenu. Vule puko.Na graničnom prelazu sa Srbijom umalo da uhapse Petra koji je pkušavao da stigne Vula kako bi ga malo smirio. Od tada pa do Pojata niko nije uspeo da stgne Vuleta. Da ne veruješ kako može da ide VN. U kafić smo stigli oko 19 časova. Doček je bio za priču. Od dana kada smo krenuli na EXTRA TOUR pa do kraja leta te 2003 sunce je nemilosrdno pržilo. To što je malo zveckalo u mašini moje Kawe bio je polomljen bolcni klipa. Puko je ko da je žiletom isečen. Ali Kawa je Kawa.Kawa je strava. Napomena : fotografije su lošijeg kvaliteta jer su slikane klasičnim aparatima, pa su fotografije skenirane. sasasnob

dabi jedan moto skup nosio prefiks #dobar# mora da sadr\i sve elemete koji su vec navedeni LOKACIJA, UREDJENJE KAMPA, IZBOR GRUPA, ZABAVA. Ali ima jedan problem sta vise osmisliti a da nije vec negde vidjeno, kako da organiyujes yabavu u kampu jedino da dovedes BURE SMRTI.Svi skupovi u Srbiju pretvorili su se vasare. Svaka mesna zajednica ili sokak koji broji vise od dva motora organizuje moto skup.Svakog vikenda u Srbiji ima od tri do pet skupova.Odavno zagovaramo ideju da se u Srbiji, godisnje moze održati do dva skupa, tako sto će se klubovi svojim ponudama izboriti da naprave skup u svome gradu. Pre toga treba utvrditi precizne kriterijme koji treba da se ispune da bi klub mogao da napravi moto skup.Za pripremu ozbiljnog moto skupa potreban je period od najmanje 4 meseca. Srbiji je potreban jedan do dva velika skupa, ostalo mogu da budu moto žurke.Što pola bajkera iz Srbije ide u Umag na skup.Zato sto je dobro orgrganizovan.Ima jočjedna stvar, da bi otišao na jedan skup potrebno ti je izmedju 50 i 70 eura, što znači da ti godišnje za 10 skupova treba oko 700 eura. Za te pare možeš da obiđeš pola Evrope ili svake godine da proputuješ druge zemlje, što ja i moj klub radimo unazad 5 godina.

KINGS EX YU TOUR 2006 Дестинација вожње назване KINGS EX YU TOUR 2006, биле су државе бивше Југославије, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина и Црна Гора. На пут дуг око 2700 километара 15.06.2006.године кренули су чланови MC “KINGS“ KRALJEVO : Слободан Суша ; Moto Guzzi GT 650; Aлександар Вулић – Вуле ; Kawasaki VN 800, Милићевић Милентије- Калчо ; Kawasaki ZZR 1100 ; Петар Ђекић - Перо Дива ; Suzuki GSX 1100 F , Ивановић Миладин- Еxtra Батић ; Honda CBR 1000F, Милетић Дарко - Дебо и Милица ; Yamaha TDM 850 и Александар Илић- Сашасноб ; Kawasaki GPZ 1000 RX. За разлику од претходне туре „Турска 05“, за ову смо се определили да буде bike tour, односно да се вози свакога дана. Од Краљева, Ибарском магистралом , преко Остружнице и даље ауто путем кроз Хрватску, поред Загреба код Ђурманеца и реке Драве ушли смо у Словенију. Путарина се може плаћати платним картицама, тако да нема потребе да се мењања валута. Првог дана превали смо пут од 720км. Како је Марибор братски град са Краљевом, то нам је у Марибору био обезбеђен смештај у Гасилном дому ( ватрогасни дом). Наиме то је објекат који је некада служио потребама територијалне одбране, а сада је припао ватрогасцима Марибора који имају изузетан значај и положај у друштвеном уређењу. Начелник ове установе је наш човек Слободан Стојановић. Сам град је типичан словеначки, чист и уређен. Обишли смо познато скијалиште- излетиште Похорје где смо били угошћени од старне власника једног кафића, што и није тако типично за словенце, због чега нисмо отишли на концет Parti Brejkersa. Ne znam gde ali smo uz put i ovo našli. Из Марибора смо кренули преко Цеља и Лашког за Љубљану. Моторима смо ушли у центар града – на Прешернов трг. Трг је био неописиво жив. На тротоару испод споменика Прешерну била је група присталица Харикришне која је певала и свирала, а на другом делу трга велики број људи је дувао у пиштаљке и увикивао неке нама неразумљиве пароле, након чега су се упутили у протесну шетњу, што нас је на тренутак подсетило на Србију. Објаснили су нам да је то протест пешака, бициклиста и возача ролера против возача аутомобила. Прошетали смо поред реке Љубљанице и на моје инсистирање морали смо да се сликамо исперед „Змајског моста“ симбола града. Пут смо наставили ка Бледу. Блед је мало место са прелепим језером и непотребно је трошити речи о његовом описивању. Вожња бродићем до острва на језеру по особи је 10 еура. Због немогућности да нађемо адекватан смештај (читај прескуп смештај) у Бледу, отишли смо до Бохињске Беле. Један савет, никада не идите на дужи пут са новом кацигом и чизмама. Преноћиште са доручком платили смо 18 еура. Прешли смо око 190 километара. Сутрадан смо се упутили ка Бохињском језеру, које је по мом мишљењу много лепше, јер није превише уређено и урбано за разлику од Бледског језера. Одатле смо се упутили ка Крањској Гори и Триглаву. Е ту почиње права прича. До тада јесмо и нисмо виђали мотоциклисте. Од тада на сваких минут је пролазила по једна група мотоциклиста, тако да си принуђен да возиш само једном руком јер другом руком одпоздрављаш оне који пролазе поред тебе. Пут ка Вршићу, 52 серпертине надморска висина 1611 метара На правцима је асфалт, а у кривинама макадам – коцка. Пут је преоптерећен, групе мотоциклиста иду ка врху или силазе са њега. На врху изненађење, јуни месец, а снега довољо за грудвање. За помоћ у развоју туризма и одржавњу екологије ако хођете можете да помогнете куповином разледнице по цени од 1 еуро, што и није тако скупо за сувенир. На врху је паркирано преко сто мотоцикла. Многи су нас питали одакле смо дошли и били су пријатно изнађени када су чули да смо из Србије. После грудвања и клизања по снегу, спуштамо се у подножје Триглава и путујемо ка Постојини. Пећина није радила, а улаз је иначе 17 еура. На бензинској пумпи у Постојини било је паркирано моторцикла у броју који одговара броју мотоцикла на најпосећенијем скупу у Србији. Преко Копера предвече стижемо у Пиран, 0 метара надморске висине. Преспавали смо у Порторожу где смо нашли најјефтинији смештај од 29 еура, јер у Пирану је цена преноћишта од 80 еура па на више. У Порторожу је према речима власника хотела где смо спавали забрањена вожња мотоциклима и аутомобилима после 22 часа. Сви ресторани раде до 24 часа. Ка једном од ресторана на обали привукла нас је песма „Волела сам очи зелене“ коју је интерпретирао Владо Калембер, а весела омладина се забављала тако што се ширила и скупљала у круг. Веома инересантан вид забаве. Пређено 269 километра. Словенија је дефинитвно земља мотоцикла. Већином се возе туристички, ендуро и naked мотоцикли, вероватно због конфигурације терена. Што се тиче модела, 70% је заступљен BMW у свим варијантама. Словенију смо напустили са прелепим утисцима, али и са закљуком да је стерилна земља. Исувише је све уређено, људи су тихи и фини. Нема оне динамичности живљења на коју смо ми навикли. Илустрације ради, када смо се возили ка Пирану, колона возила из супротног правца била је око 10 км, враћају се са викенда, н ико из колоне није започео претицање, нити се чула сирена возила, што је за нас незамисливо. После 22 сата нема шансе да купиш пиво или неко друго пиће сем у ноћним баровима. Путеви су идеални за вожњу, испуњавају све услове и захтеве једног спортскотуристичког мотоциклисте. Сви путни правци су видно обележени. Природа је прелепа, реке модрозелене боје бистре и чисте, Словенију свакако је вреди обићи. Из Порторожа смо се упутили ка Хрватском граничном прелазу, и ушли у Истру. Обишли смо Умаг, Новиград, Плаву Лагуну, а паузу за купање направили у Поречу. На уласку у Ровињ имали смо малу незгоду. Дебо је изгубио контролу прилоком вађења фотоапарта из танкторбе, ударио у високи ивичњак, безуспешно се борио 30-так метара, након чега је уследио пад. Брзо смо склонили мотор са пута и збринули њих двоје. Милица је повредила - огулила колено, а Дебо раме и руку. Обоје су се људски угрували. Срећом ништа више јер је опрема одрадила своју улогу. Тада на сцену наступа Мајстор Суша, превија Милици колено, уз помоћ Батића исправља гуверналу и штапове, а Вуле уз помоћ кепер траке крпи блатобран. визир и удахњује им особени дизајн. За комплетну санацију мотоцикла, визира требало нам је још 5 шрафова m5, које нам је власник једног ресторана дао, тако што је исте скинуо са зидних електро утичница. Немам речи. Након два ста, спремни смо били за наставак путовања. Реда ради направили смо ђир по Ровињу и наставили ка Пули. Увече обилазак града, сликање испред амфитеатра. Преноћиште смо платили 15 еура. Пређено око 140 километара. Сутрадан смо наставили пут ка Опатији и Ријеци. У тунелу на ауто путу испред Ријеке преврнуо се камион, услед чега је цео саобраћај био усмерен кроз сам центар града, преко Ријечине. То је био најнепријатнији део путовања. Непрегледна колона аутомобила, температура 30 степени , ми у full опреми. Зној кипи на све стране, вентилатори непрестано раде, поглед је само на инструмент табли, прати се температура. Срећом нигде не стајемо, обилазимо возила како знамо и умемо, провлачимо се између колоне возила и настављамо пут ка Делницама и Карловцу. У Карловцу, Батић констатује да му ланац није затегнут. На бензинској пумпи изван града Суша констаује да није у питању ланац, већ да је отишао лагер у задњем точку. Миленце растура задњи точак и вади лагер. Шеф бензинске пумпе, иначе хрват, сазнао је где могу да се купе лагери, возио Батића једно 20km да купи лагере. Мало је рећи хвала. После три ста проведених на пумпи настављамо пут ка Бања Луци. Пут од Карловаца до Двора је пун кривина и у веома лошем стању. Одређене деонице пута немају уопште асфалта, а већи део пута подсећа на макадамски пут. Предвече стижемо у Бања Луку. Док смо тражили смештај на рскрсници поново пех, један ауто удара мотоцикл Петра. Већ уиграни и спремни на овакве ситуације одмах подижемо мотоцикл, и склањамо Петра. Срећом ништа старшно, али Петар једва хода. Овако десетковани део екипе, је прошетао увече, бањалучким улицама. Осећчали смо се као код куће. Поноћ је, а улице препуне света. Нисмо одолели ни Бањалучким ћевапима. Нисам био сигуран да ли ће мо сутрадан наставити путовање, обзиром на Петров пад. Јутро, Петар на тераси хотела пије еспресо, снсутих зуба каже да идемо даље. Плаћамо преноћиште са доручком 12 еура поособи и идемо даље. Пређено 420 километра. Пролазимо поред Јајца где је некад створена СФРЈ и стижемо у Травник на Плаве Воде. Ту смо поред набујалог, небески плавог потока, јели најбоље чевапе у животу. Кажу да се на овом месту одржава и мото скуп. Ако је то тачно вреди отићи. Стжемо у Срајево на кахву на Баш Чаршију. Из Сарајева широким, путем пуног кривина, идеаланог за вожњу стижемо у Мостар. У Мостру нас је сачекао Боске испред мото клуба MC „Neretva“, где смо у кафићу GP уз причу и пиво са пријатељима остали до дубоко у ноћ. Преноћиште смо платили 10 еура по особи. Сутрадан, обилазак Мостара, и неизбежно сликање на старом мосту. Иначе по граду кружи једна пошалица да ће срушити и овај мост како би направили још старији. Пређено 258 километара. Путеви кроз Босну су пуни изненађења, постоје деонице са одличним асфалтом, задовољавајућим, до делова пута који се могу окаректеристи као off road.. Из Мостара пут ка Требињу, је посебан доживљај. Имате утисак да сте на месецу, али је температура као да сте близу сунца. Само, брдо, камен, понеки осушени грм и сунце. Пред улазак у Требиње на једној бензинској пумпи, пумпаџија нам је објаснио да се на тој деоници пута врше тестови издржљивости аутомобила. После ручка у Tербињу полазимо за Херцег Нови. До уласка у Црну Гору пут је идеалан. Од граничног прелаза до Хецег Ноцвог, пут се може слободно категорисари као врхунска крос или супер мото стаза. Асфалт је испуцао, улегнут, пун хупсера, мини скаконица, кратких оштрих кривина, без асфалта, на појединим деловима је толико широк да се два мотоцикла без бочних кофера могу једва мимоићи. Силазак у Нерцег Нови је представљао је право олакшање. Из Каменара смо трајектом прешли у Лепетане и наставили пут ка Тивту. Ту је Дебо са Милицом наставио пут ка Ади Бојани, а ми смо отишли у Кртоле, прелепо месташце испред Радовића, код нашег пријатеља Мића. У Кртолама смо се одмарали два дана, излежавали на понти, а богами се возили и једрењаком. Преноћиште смо платили 10 еура за два дана. Пређено 220 километара. На бензинској пумпи у Биочама смо се поново сви окупили и кренули, за Краљево. У Беранама смо направили краћи одмор и ручали у ресторану „Два Јелена“. У Краљево смо стигли у послеподневним сатима на градску терасу cafe DIVA. Пређено 410 километара. Надам се да ће ова наша искуства са овог путовања охрабрити и помоћи другима да се лакше определе за путовања на овим дестинацијама. текст написао САША СНОБ

mesto me zeza ovo unosenje fotografija

Evo jos nekoliko fotografija. DEBO - DOKTOR KALCO MIKICA VULE PERO DIVA SASASNOB KINGSI SEJTAN SOFRASI EDRENE TROJA SARIM SAKLI NAZAD U EVROPU

pregledao sam na brzinu film i svidelo mi se kako ste uradili. Onaj ko nije pravio dvd sa tura ne zna koliko vremena i truda treba da se odvoji da bi se sve spakovalo u odredjenu minutazu. Ja sam sa ekipom 2004 obisao deo Rumunije, Crajova, Bran, Brasov, Constanca, Mangalia, Vama Veke pa u Bugarsku Nesebar. Sledece godine imamo nameru da napravimo slicnu turu kao sto ste vi odradili, pa kako bi izvrsili blagovremene pripreme potrebni su mi sledeci podatci : cena goriva, orijentaciona cena prenocista, cene u kafanama, cene hrane u prodavnicama i sl. Da li je viza besplatna. Pozdrav Sasasnob

Nisam se bas najbolje snasao sa ubacivanjem slika, ali cu se potruditi kada mi vreme dozvoli da ubacim jos slika

IZ KRALJEVSKOG DNEVNIKA Vec trecu godinu u svom Programu klubske voznje, planira, orrganizuje i uspesno sprovodi “glavno sezonsko putasestvije”, pod nazivom “EKSTRA-TURA”. Nakon puta za Hilendar na Svetoj Gori 2003., merenja Rumunije i Bugarsake uzduz i popreko 2004. godine na red je dosla i Turska. Mesecima unapred, razradjivana, i brizljivo planirana, ekstra tura 2005. konacno je ugledala svetlo dana. Karta je izbacena na pano u Bajk kafeu Diva – Kings, termin za polazak je odredjen – 15.juni 2005. u 9 casova, i komanda je izdata: “Ko voli nek izvoli-spremaj se”. Ko to tamo vozi motore Nakon utvrdjivanja definitivnog spiska ucesnika ovogodiswe ture, vece pre polaska, u Bajk kafeu je organizovano tzv. “Tursko vece”. Uz izvrstan gulas koji je na terasi Kafea pripremao poznati kraljevacki boem Brica prijateqlj simpatizer Kingsa, uz originalnu tursku muziku i pivo, razmatrane su pojedinosti i detalji sutrasnjeg ulaska u avanturu. A u ovu avanturu su se upustili: Aleksandar Ilic, predsednik Upravnog odbora Kluba, i visi referent za ekstra ture, motociklisitckoj populaciji korisnicima interneta mnogo poznatiji kao Sasa Snob, ponosni je vlasnik kao kawakija RX 1.000. Miletnije Milicevic, major Mile Kalco najbolji vozac kraljevskog kluba i komandant ekstradile Kingsa, vlasnik je Kavasakija – model “Milov ZZR-1100”. Aleksandar Vulic, tvrda struja u klubu, blagajnik i haraclija za clanarinu, u slobodno vreme stravstven lovac na vukove i zastitnik naivnih crvenkapica, frulas i saksafonista, u svojoj kolekciji kastom motora poseduje, izmedju sotalog i kavasakija VN 800 sa kojim ce krenuti u Tursku. Darko Miletic, olraunder dr Debo, mladi kraljvacki stomatolog, nesvakidasnji zaljubljenik u neke nove predele, neke super face, i neka hladna piva, vozice Yamahu TDM 850. Miladin Ivanovic, zvani Ekstra Batic ili David 74, mnogo dobar decko (…) koji obecava, konacno je posle mnogo peripetija postao vlasnik Honde CBR 1000F. Petar Djekic, ili Pero Diva, bivsi clan Upravnog odbora MC Kings, koji je casno podno ostavku iz principijelnih razloga, humanista i utopista, vlasnik je Honde CBR 1100 XX, sa kojom ce do koske osetiti sjaj i ocaj ekstra ture 2005. “Pocelo je sine” I ako se na terasi Kluba duze ostalo, noc za kraljevacke dugoprugase nije bila kratka. Nekako se mnogo oduzilo do jutarnjeg polaska. A jutro? Jutro je bilo kao stvoreno za put. Sunce je izgrejalo kao ni jednog dana ranije u ovoj godini. Bilo je veliko i lepo bas kao i osmesi na nasim licima. I sjajno – kao sto sijaju oci decaku kada prvi put kupuje motor. Tog jutra kada smo krenuli, zavrsavao se jedan deo godine, u kome smo ziveli za ekstra turu i poicinjao drugi koji ce biti ispunjen uspomenama i dozivljajima sa putovanja od kojih cemo ziveti do sledeceg putasestvija. Taj dan je bio veliki praznik za sve nas. Do devet sati smo se skupili svi. I mi, i nasi gosti i nasi prijatelji i porodice. I novinari TV Kraljeva i saobracajna policija koja nam je pruzila logistiku do glavnog magistralnog pravca. I naravno, nas predsednik Kluba gospodin Slobodan Susa. Stari bajker sede brade, fin gospodin sa lepim manirima i velikim zaliscima. U Klub je usao tiho i skromno, kakav je i po prirodi, i jednostavno prozborio: “Sta da vam kazem? Zelim vam svima srecan put, lepo vreme, da se lepo provedete i da se svi zivi i zdravi vratite!” E, srce nam je zaigralo! Dobili smo vlagoslov, cica nas je ispratio – krecemo! Krenuli smo niz kraljevacke ulice, uz pratnju saobracajne kontrole da bi brze izasli iz grada. Uz put su nam mahali nasi poznanici i znatizeljnici – jer ceo grad je znao gde smo se zaputili. Bilo nam je milo kad smo ugledali gradski most na Ibru odakle krece otvoren put ka Pojatama, Nisu i Dimitrovgradu. Presli smo i most na Ribnici, pozdravili nase prijatelje saobracajce i dodali gas. Bez obzira sto su nam motori bili muski natovareni moto koferima i sotalom opremom od tog trenutka svako od nas je bio lagan kao pero jer ekstra tura je pocela! Poznati predeli su promicali pored nas kao na filmskoj traci. Mi smo vozili nase rakete, zadovoljno se smeskali ispod kaciga, naizmenicno se menjali na celu kolone, overavali “u prolazu”, i tako prosli Pojate, Nis, Pirot sve do nase granice. Tu smo prvi put pravili pauzu za tankanje rezervoara, za rucak i odmor. Bugarska I – deo OMV pumpe su pravi raj za putnike namernike. Klima uredjaji, kafica, cigare, sokic i neki sendvic lepo su nas osvezili. Onako poluraspakovani krenuli smo ka granicnom prelzu Dimitrovgrad koji se nalazi u neposrednoj blizini. Na prelazu nije bilo guzve, ali to nam nije smetalo da preko reda zaobidjemo ono malo vozila ciji su putnici cekali pasosku kontrolu. Ista situacija nas je docekala i na Bugarskom prelazu. Sve je bilo korektno i profesionalno. Sacekali smo jedni druge posle prelaza, napravili nekolicinu fotografija, zabelezili to i kamerom pa onda krenuli dalje. Bugarska je lepa zemlja. Nama je ostala u secanju od prosle godine pa smo planirajuci ovogodisnju turu odlucili da u Turskoj ostanemo sedam dana, a da se u povratku zadrzimo u Nesebaru na Bugarskoj obali jos pet dana jer tamo nam je bilo prijatno, pa zasto to ne bi malo obnovili i malo pojacali. Za tili cas bili smo u svojim sedlima i krenuli dalje. Brzo smo se dohvatili autoputa. Vec smo u veliko zagazili i popodne kada smo pravili sledecu mini pauzu na skretanju za Plovdiv. Odatle smo se spustali ka jugoistoku Bugarske grabeci ka Bugarsko-Turskoj granici. Bilo je toplo, ali ne toliko da bi to bilo neprijatno u voznji. Ono sto je nama u tom trenutku bilo najvaznije, bilo je to, da smo vozili dorim putem, da nije bilo velikog inteziteta i gustine saobrcaja i da su nasi motori bili raspolozeni za voznju bas kao i mi. Vreme je prolazilo za nama, kilometri su ostajali pod nama, a mi smo jezdili na mocnim dvotockasima osecajuci slast istinske slobode koja moze da bude pruzena coveku samo dok vozi motor sa svojim prijateljima. Turska Na Bugarsko-Tursku granicu smo stigli po mraku. Na Bugarskom prelzu nije bilo zadrzavanja jer je sve bilo vec vidjena kulturan formalnost. U medju zoni smo sipali gorivo u motore i krenuli ka turskom prelazu. Tu se procedura vec bitno razlikovala. Pored uobicajenog postupka, izvadili smo Turske vize koje su nas kostale po 10 Eur-a, a nakon toga stali smo u red da bi dobili dokument koji turci zovu “triptih”. Tada nam to nije posebno privlacilo paznju, ali to ce biti naziv koji cemo svi dobro zapamtiti. Triptih je dokumenat na formularu A4 formata u koji se upisuju svi podaci o vozilu i o vlasniku vozila – strancu koji ulazi u zemlju. Bez tog dokumenta nemoguce je napustiti drzavu Tursku. U kontroli saobracaja Turska policija od vozaca trazi jedino triptih i u navedeni dokument upisuje podatke o nacinjenom prekrsaju kao i “simbolicnu” kaznu koju je neophodno uplatiti prilikom izvoza iz Turske. Po dobijanju triptiha nastavilo smo putovanje. Na desnoj strani u neposrednoj blizini granicnog presza, i ako po mraku, ugledali smo dzamiju. Bila je velika i po svoj prilici novije gradnje. Visoki i vitki minerat nisanio je pravo u zvezdano nebo izvan granice, kao da je tu postavljen da nas na vreme upozori da se krupnim koracima priblizavamo Aziji. Noc, dzamija, zvezde, polumesec i muzika koja je dopirala iz oblaznje mehane, uklapale su se u miris orjenta. Vozeci kroz toplu tursku noc, noseni zeljom za lepim smestajem i dobrim odmorom, stigli smo u Edirne – simpaticni provincijski gradic sa lepim trgom i kvalitetnom gradskom rasvetom. Tu smo se smestili u hotel osrednjeg kvaliteta, ali sa vrlo ljubaznim domacinom koji je za tu priliku obezbedio nocno cuvanje nasih krstarica. Po zavrsenom smestaju i tusiralju izasli smo do obliznje cevabcinice gde smo bili u prilici da po nasoj specijalnoj zelji isprobamo porciju cevapa sastavljenog od sedam razlicitih vrsta. Hrana je bila odlicna, ali i cena. Za jednu takvu porciju i po dva pica, prevedeno u nasu valutu, platili smo po 1.300 dinara. Vredni majstor nam je pozeleo laku noc i srecan put u nadi da cemo i u povratku biti njegovi gosti. Nakon budjenja, pakovanja i jutarnje kafe, uputili smo se prema Galipolju gde je trebalo da se ukrcamo na traekt koji prevozi putnike i vozila sa evropskog na azijski deo Turske. Vozili smo valovitim drumovima, sirokim i saobracaj neopterecen. Omanja brda prostirala su se jedno za drugim nalik nasoj Sumadiji, ali u potpuno zutoj boji i bez visoke vegetacije kako nam je obdarena nasa zemlja. Iza Kesana smo se uspinjali visim planinskim predelom koji nas je ugodno iznenadio zelenilom. Spustajuci se ka Galipolju nabasali smo na omanje Tursko izletiste sa obiljem hladovine, uredjenim parkingom, restoranom i cistim toaletima. Nas je najvise pak obradovala hladna planinska izvorska voda kao i pogled na Egejsko more. Na tom mestu smo napravili pauzu, fotografisali predeo, doruckovali i zasladili se velikom lubenicom. U Galipolju u luci, sacekala nas je vrucina i red za ulazak na traekt koji se jos uvek nije usidrio. Saren cvet nas je okruzivao sa svih strana. Prava mala kocnica: guzva, zamor ljudi, nestrpljivi putnici. Iz opste graje izdvajao se glas tamnoputog, mladog prodavca parfema koji je uporno pokusavao da nam proda Dolce Gabanu za 5 Eur-a. Pokazali smo mu simpatije za njegov trud, uljudno se zahvalivsi sto je beznadezno trosio svoje vreme. Uvidevsi da je ostao bez prodaje uz osmeh i pozdravljanje, napustio nas je u nadi da ce ipak pronaci adekvatnu musteriju kojoj ce po povoljnoj ceni prodati “secernu vodicu” u lose spakovanoj flasici, sa natpisom po zelji, Dovce Gabana, Hugo bos… Nismo se slatko ni nasmejali a vec smo dobili novog prijatelja koji nam je skracivao vreme do polaska traekta. Omanji coveculjak, srednjih godina samouvereno je zakljucio da smo vrlo moguce musterije za njegove usluge ulicnog cistaca cipela. Gusta i duga crna kosa, brkovi i neodrzavana kratka brada, obigravali su njegovu nisku figuru, koja je u trenucima oskakala od zemlje dok nas je ubedjivao da ocistimo cizme. I to za “svega 2,5 Eur-a”. Jedino sto smo jasno razumeli iz njegovog Tursko-tarzanskog engleskog jeziko, bilo je “dzaba, dzaba, dzaba!” Bili smo dobro raspolozeni i uklopili smo se u ovu lucku polucirkusku atmosferu. Iz nje nas je otrgao blagonakloni sluzbenik koji nas je upozorio da se pripremimo za traekt koji je pristizao. Na nase zadovoljstvo omogucio nam je da se prvi ukrcamo i da zauzmemo najbolje mesto na plovilu. Miris mora, leprsanje vetra i brundanje brodskog motora, zamenili su graju pristanista. Plavetnilo Egeja i azijskog neba navirali su sa svih strana. Odvajali smo se od Evrope i priblizavali tajanstvenoj Aziji punoj zagonetnih protivrecnosti, isprepletanih izmedju moderne i tradicionalne Turske. Posle cetrdesetak minuta plovidbe pred nama je izranjalo pristaniste u Galipolju. Po izlasku iz luke nastavili smo sa voznjom ka Lapsekiju iznenadjeno gledajuci asfaltni put napravljen od vrlo krupne i ostre granulacije. Razmisljajuci nasta ce liciti gume na nasim motociklima nakon 1000 kilometara voznje po putu kao od smirgle, vozili smo ka mestu Canakale, koje smo propratili pogledom bez zaustavljanja, jer cekala nas je glavna odrednica za taj dan – legendarna Troja. Zato smo dodali gas i pojacali tempo da bi se bolje rashladili i da bi sto pre stigli do grada mitova i legendi gde nas je cekao susret sa senkama daleke proslosti. U jednom trenutku u retrovizorima su nestala dva “lovca” iz nase eskadrile, pa smo doneli odluku da se prizemimo na raskrsnici za glavno skretanje u Troju. Nakon dvadesetak minuta ugledali smo u horizontu namrstene farove prvih “zrtava” radarske kontrole na ovom putovanju. U akciji “protivvazduzne odbrane turske saobracajne policije” lakse je ranjen pilot Vule sa 60 Eur-a, a teze je finansijski pogodjen Sasa Snob, koji je ovom prilikom ostecen sa 120 Eur-a. Mi smo se sa nevericom smejali mislici da se ipak radi o sali, dok je Sasino pocrnelo lice iz cijeg cela je probijao hladan znoj, govorilo sve o surovoj istini ovog dogadjaja. Cestitali smo im junacke rane u nadi da novih zaseda nece biti, a zatim smo krenuli u Troju. Troja Legendarni micki grad, istorijski lokalitet i arheolosko nalaziste, turisticka atrakcija i odlican izvor zarade za veste turske trgovce – tako bi otprilike izgledao sustinski utisak o poseti ovom mestu. Troja je bila glavni grad drzave Trojade, na Helespontu, koju je po legendi osnovao kralj Tros. Cuvena je po Trojanskom ratu koji se vodio od 1193. do 1174 godine pre Nove ere. Vodili su ga protiv Troje i kralja Prijama grcki vladari Agamemnon, Menelaj, Diomed, Odisej i Ahil, a razlog je bila osveta za otmicu lepe Jelene koju je oteo trojanski princ Paris. Tek posle deset godina opsade, Grci su uspeli da osvoje i uniste Troju, posluzivsi se lukavstvom i ogromnim drvenim konjem u kojem su bili smesteni najbolji grcki junaci, kojeg su trojanci naivno uvukli iza zidina Troje. Na prilazu Troji nalazi se naplatna rampa gde se kupuju dobro uradjene i homogramom zasticene ulaznice koje su nas kostale po 8 Eur-a. Na veliko zaljenje nasih mladjih zenskih sagovornika, na ulazu ovog istorijskog lokaliteta “ne cepa karte” Bred Pit, vec je to organizovano uz pomoc modernog terminala koji ocitava verodostojnost vase ulaznice. Na limenom panou odstampana je velika karta Troje na kojoj su obelezene pesacke staze koje su nas provele pored iskopanih i sacuvanih znamenitosti ovog grada. Takodje se moze pogledati i maketa koja predstavlja smanjenu kopiju nacinjenu prema dostupnim istorijskim opisima i podacima. Najveca atrakcija, za prosecno obrazovane turiste, sasvim sigurno je Trojanski konj. Pleni svojom impozantnom velicinom kojom dominira u odnosu na okolinu. Izradjen od drveta, verna je kopija pravom koji je grcima posluzio u osvajanju Troje. Strmim stepenicama sa uskim gazistem, ulazi se u unutrasnjost ove cudne i nesvakidasnje drvene gradjevine u koju moze da se smesti, u dva nivoa pedesetak osoba. Popevsi se na drugi nivo iskoristili smo priliku da na Trojanskog konja istakenmo kozni prstuk sa bojama moto kluba Kings iz Kraljeva i da napravimo par fotografija za uspomenu na ovu posetu. Po silasku sa Trojanskog konja uputili smo se pesackom stazom kojom smo blizu dva sata obilazili lokalitet Troju. Ostaci utvrdjenja zidina, kamenih mostova nizali smu se pred nama. Troja je za svoje vreme bila izuzetno veliki i prostran grad. Obilazeci iskopine, primetili smo i sveza iskopavanja koja ukazuju na aktuelnost ovog arheoloskog nalazista. Dah istorijske razdaljine izmedju nekadasnjih stanovnika ovog grada i turista koji danas ovuda setaju, razgledaju i razmisljaju o proslim vremenima, vrelo azijsko sunce obavijalo je u jedinstvenu svevremensku celinu podsecajuci nas da je ono i tada kao i danas bilo i ostalo nemi svedok burne istorije koja je vekovima tutnjala ovim prostorima. Poseta Troji se priblizavala kraju. Nasa kamera je ocajnicki molila za zamenu baterije koju nismo imali. Propratili smo pogledima pridosle japanske turiste i pod punim gasom rasparali mir toplog junskog predvecerja. Put smo nastavili preko Edermita ka Ajvaliku i Sarim Sakiju, mestu koje smo odredili kao nasu glavnu tursku moto bazu. Sarim Sakli – odmor za dusu i telo Sarim Sakli je “mala” turisticka oaza sa velikom pescanom plazom, ukupno uredjenim kupalistima i mnostvom hotela. Nalazi se oko 270 kilometra severno od Kusadasija i predstavlja kutak gde turisti mogu dobiti visoko kvalitetnu uslugu po cenama verovatno najnizim u Evropi. Nekada su ljudi u ovom mestu glavne prihode ostvarivali gajenjem povrca. Duzinom cele plaze nalazile su se plantaze paradajsa koje su, po recima mestana donosile sasvim solidan profit. Posle jednog naucnog istrazivanja doslo se do iznenadjujuceg podatka da se usled ukrstanja veoma povoljnih vazdusnih struja vlaznost vazduha krece od pola do jednog procenta, sto je bilo dovoljno da se uz “orginal plaze” kako kazu nasi domacini, krene u razvoj turizma. I tako je pocelo. Danas u ovom mestu gotovo da ne postoji objekat koji sluzi za klasicno stanovanje. Sve je u funkciji turizma i smestajnih kapaciteta namenjenih turistima. U ovaj pitomi gradic ispred hotela Sezar, doputovali smo u vecernjim casovima. Tek smo skinuli kofere s motocikala, a oko nas se vec naslo nekoliko konobara koji su nam kofere uneli u hotel sve do nasih soba. Na nase zaprepascenje stigli su pre iz prizemlja peske ne peti sprat, nego mi liftom. Uz srdacnu dobrodoslicu pozeleli su nam laku noc i prijatan odmor. Vlasnik hotela odmah nam je ubacio u sadrzaj kablovske televizije nasa dva programa, RTS 1 i BK , da bi se sto prijatnije osecali. Pored kablovske TV mreze, sobe raspolazu sa klimatizacijom, kupatilom i mini barom. Svakodnevno se vrsi zamena posteljine i peskira. Hotel raspolaze svojim delom plaze, suncobranima i lezajkama, kao i bazenom. Uz izvanredan meni svedskog stola ujutru i uvece, kao i ljubaznost osoblja isla je i skoro simbolican cena od 15 Eur-a dnevno po osobi. Ovde smo se naodmarali i napravili par izleta koji za uvek ostaju u secanju. Ajvalik je gradic udaljen samo par kilometara od Sarim Saglija. Iskoristili smo lepe popodnevne vibracije i motocikoima obisli obale. Uz lagano carlijanje vetra i tople zrake zalazeceg sunca, u obustenoj voznji motociklima, razgledali smo pristanista, arhitekturu, plaze i ljude ovog podneblja. Naravno, napravili smo i pauzu koju smo potrosili na osvezenje toplim i hladnim napicima, fotografisanje i snimanje video kamerama. U razgovoru sa lokalnim kafedzijom doznali smo za brdo iznad Ajvalika koje je prava atrakcija, jer se sa njega posmatra najlepsi zalazak sunca. Brdo je imalo cudan naziv “Sejtan sofrasi”, sto u prevodu znaci djavolja trpeza. Sutradan posle celodnevnih morskih aktivnosti, odeveni u klubske majice i kozne prsluke sa bojama naseg Kluba, uputili smo se krivudavim i ne bs najboljim putem ka vrhu brda iznad Ajvalika. Uz put smo sustizali automobile i autobuse koji su se uputili ka istom mestu i sa istim ciljem. Prema turskom predanju na vrh ovog brda nogom je stao djavo o cemu”svedoci“ i otisak stopala u steni koji je danas ogradjen i predstavlja zanimljivost za turiste. Namera mu je bila da pojede Ajvalik sto bi se i desilo da isto vece nije sreo i zaljubio se u jednu mladu turkinju koja ga je umolila da postedi ovaj predivan kraj. Njoj za ljubav Ajvalik je ostao da postoji kao i ovo mesto gde se dolazi na uzivanje u toplim vecerima. Nas je na vrhu ovog brda, posle krivina i serpentina, docekao veliki i pregledan parking, kao i nekoliko kafea i restorana sa ogromnim bastama. Sunce jos uvek nije bilo u zalasku, pa smo se u jednoj basti raskomotili i uz hladno efes pivo pripremili za topli zalazak sunca. Pogled iz baste kafea, koja se svojim stolovima rasirila do same litice, bio je fantastican. Sa ovog mesta, kao na dlanu, video se Ajvalik, Sarim Sakli, kao i ceo Arhipelag malih ostrva koji je stajao poput zive ograde ukrasavajuci i stiteci ova mesta od nepreglednog prostranstva otvorenog mora. Vece je bilo prijatno toplo, a efes pivo prijatno hladno. Uzarena vatrena kugla polako se gasila u beskrajnom modrom bespucu Egejskog mora, ispustajuci iz sebe vatromet najtoplijih ljubavnih boja. Odusevljeni prizorom, bili smo srecni sto smo dosli na vreme jer su neposredno po zalasku sunca i dalje pristizali autobusi sa turistima koji su, verovatno zbog daljine iz koje su dolazili, zakasnili da prisustvuju ovom prirodnom spektaklu. Narednog dana sredjivali smo utiske, salili se na racun price o lepoj turkinji i djavolu mekanog srca, i u blagodetima hotela planirali sledecu voznju: poseta Efesu i Kusadasiju. Efes Odmah posle dorucka, eskadrila Moto kluba “Kings” bila je spremna za novo krstarenje turskim drumovima. Planiran izlet od 600 kilometara trebalo je izvesti u toku dana i pre vecere stici nazad u hotel Sezar. Zato nismo stedeli ni sebe ni motocikle. Startovane su “brze krstarece interkontinentalne rakete” i grmljavina je pocela. U brisucem letu probijen je zvucni zid nad “azijskim kontinentom”. Table sa kilometrazom i nazivima mesta pored puta padale su kao snoplje. Mi smo przili nasim “mlaznjacima” brzinom koja je u delicu sekunde iz nasih retrovizora obrisala sve ostale ucesnike u saobracaju. Obicni smrtnici u putnickim vozilima otvorenih usta promatrali su vatrene repove sa svoje leve strane kako nestaju u daljini. I dok su raspravljali medju sobom sta li je ovo proslo, mi smo vec bili u Efesu. Ugasili smo masine, a u daljini je jos uvek odzvanjao eho pesme nasih motora: “More Kingsi ne orte drumove…”. Na parkingu smo iznajmili kociju koja nas je odvezla do najviseg ulaza u stari grad kako bi smo ga posmatrali spustajuci se stazama nizbrdo. Voznja kocijom je trajala cetrdesetak minuta i za to vreme smo posmatrali spoljne zidine drvenog grada. Efes je izgradjen izmedju 1500-te i 1000-te godine pre Nove ere. Prema legendi izgradile su ga zene ratnici poznate kao amazonke. Ime grada izvedeno je od reci Apasas, imena grada u kraljevstvu Arzava – u prevodu Boginjin grad. Po predanju grad je po drugi put izgradio Androkle sin Kodrua, kralja Atine. Efes je bio i pod persijskom vlascu, ali je svoj najveci uspen i procvat doziveo za vreme Aleksandra Velikog pod ciju vlast je dosao oko 334 godine pre Nove ere. Grad je izuzetno veliki. Duze od tri sata razgledali smo iskopine i gradjevine koje su sacuvane do danasnjeg dana. Najznacajnije od njih su cuvena biblioteka u Efesu, kao i monumentalni amfiteatar u koji moze da se smesti cak trideset hiljada ljudi. Mnogo znatizeljnih turista posecuje ovo istorijsko mesto svakoga dana. Ostaci arhitekture, duge poplocane staze, visoki i ozuvani kameni stubovi ostavljaju jak utisak, kao da se vreme vratilo unazad. Velicina antriteatra uklapa se u ukupnu prostranost grada, a covek u njemu izgleda kao zaboravljeni kamencic u velikom dzepu istorije. Starost gradjevina, vreme kada je sve ovo gradjeno, kao i velicina objekata neprestano su isticali nedoumice i zagonetke: Ko su ljudi koji su sve ovo izgradili, kako su izgledali, kako su u ono vreme uspevali sve ovo da naprave, cime su sve ovo gradili i koliko dugo su sve ovo gradili?! Mnogo pitanja koja prolaze kroz vreme, na cije odgovore danasnja civilizacija pokusava da pronadje odgovore, tumarajuci lavirintima arheologije i istorije. Pomalo umorni od sunca i pesacenja stigli smo do parkinga gde su nas verno cekali nasi motori. Na kratko smo se osvezili, kupili po neki suvenir, pa onda krenuli put Kusadasija. U poznatom turskom letovalistu proveli smo oko sat ipo. Provezli smo se gradskom rivom, kao i ulicama Kusadasija. Na obali smo u jednom kafeu napravili pauzu za osvezenje i obavezno slikanje. Posle odmora, krenuli smo nazad za Sarin Sakli, naravno pod punim gasom. “Lek je bio izuzetan” sve do prilaza Izmiru, gde smo prinudno prizemljeni u dobro organizovanoj akciji turske saobracajne policije. Na pravcu koji se zavrsava kilometrima u nedogled, gde je put sa sest saobracajnih traka, brzina je ogranicena na 70 kilometara na cas. Posto smo se priblizavali gradskom podrucju uljudno smo smanjili brzinu na pristojnih 130 kilometara na cas. Turski policajac je ljutito mahao rukama, kao da je izvodio proste brze vezbe jutarnje gimnastike, dok nam je oduzimao dokument triptih. Tom prilikom “skresao nam je krila za jos dva puta po 120 Eur-a”. Posto ni rec nije znao na engleskom, mi smo probali na srpskom da ga oraspolozimo jednom nasom klubskom pesmom: “Brate Turcine, ako nas pustis klopa zna se, zaklacu u selu najbolje prase!”. Iznenadjeni sto ni srpski ne razume i videvsi da je kamenog srca, pokazali smo mu da smo mi veliki i kad gubimo. Rukovali smo se, potapsali ga po ramenu i krenuli dalje ka Sarim Sakli. Dok smo vozili, palo mi je na pamet, kako bi izgledalo njegovo lice da nas je zaustavio tridesetak kilometara ranije, kada bi mu na displeju radara zapistala cifra od 250 kilometara na cas. U sam smiraj dana, olaksani za 240 Eur-a, stigli smo u nas hotel Sezar. Ispricali smo nasim domacinima anegdotu sa turskom policijom, a njima je bilo neprijatno kao da su oni nesto skrivili i kao da su nas oni kaznili. Vec nakon vecere uvideli smo da smo pogresili sto smo nasim ljubaznim i u svakoj situaciji predusretljivim domacinima uopste pominjali saobracajne kazne. Stvarno je ljudima bilo neprijatno. No, vec sledeceg jutra raspolozenje je bilo u uspeonu jer nas je cekalo krstarenje brodom, novi ljudi i novi predeli. Otisli smo do Ajvalika, u pristanistu odabrali najveci brod i ukrcali se u njega. Arazman iz snova! Voznja od 11 casova pre podne do 19 casova uvece, tri puta pauza za kupanje, pauza za posetu starom gradu Dzunda, rucak, desert i muzika uzivo – sve za 6 Eur-a po osobi. A brod kao iz 1001 noci, od drveta, veliki i sirok – kao da je zalutao negde iz proslih vremena. Sa tri velike palube, sa puno mesta za sedenje, za suncanje i za igru. Gosti na brodu su tek posebna prica. Dva gospodina sa porodicama, dva momka sa devojkama. Ostalo, neracunajuci nas – zene. Pun brod zena! Majke sa cerkama, sestre, drugarice, babe sa unukama. Muzika tresti, a one sve, bas sve, igraju, igraju i igraju…! Bez pauze! Kao da im je zadnje u `ivotu, igraju kao aske, a mi, iskusni vukovi sa najvise palube uzivamo u odlicnom ambijentu i uz pivo aktivno navijamo! Domaca muzika, strana muzika, disko muzika, tradicionalna muzika! Nema pauze, nema odmora, brod se ljulja a takmicenje gosci u trbusnom plesu dovodi atmosferu do usijanja! Sta je ovo ljudi?! Jeli ovo neka luda zenska zurka ili devojacko vece pred svadbu?! Kako su nas uopste pustili ovde?!? U svakom slucaju mi smo bili odusevljani toliko da nikom nije pao na pamet nervozni turski policajac od prethodnog dana. Ma sta on zna sta je 250 na sat! Posle ovog nezaboravnog krstarenja vratili smo se u nas hotel prepuni utisaka! Nista nam nije bilo tesko, cak ni to da cemo sledeceg jutra napustiti ovaj mali raj i krenuti put Bugarske. Ali, sta je - tu je. Ujutru smo se pozdravili ponaosob sa celokupnim osobljem i najsrdacnije im se zahvalili na vrhunskom gostoprimstvu. Oni su ostali da cekaju nove goste, a nas je cekalo novih 680 kilometara, neko drugo more i neki novi dozivaljaj! Bugarska - II deo Put od Sarim Saklija ka Evropskom kontinentu vodio nas je preko prelaza u Canakalama. Na ovoj deonici smo imali jos jedan bliski susret sa turskom saobracajnom policijom. Za razliku od prethodnih, ovi su “perfektno” govorili engleski. Razgovor je otprilike tekao ovako: “Probljem! probljem! Radar kontrolj! Triptih! Triptih!”. Na ovo, mi ljubazno pitamo: “A problem?! Sorry!” A namrsteni Turcin – poliglota spremno nam odgovara: “Jok Sorry, triptih! triptih!” Mi, kao vec iskusni putnici na turksim dzadama do tancina poznajemo proceduru, ali posto smo u coporu sva sestorica, a njih je svega dvojica uctivo odbijamo da im u ruke damo famozni dokument triptih dok nam ne pokazu taj fantomski radar kojeg nema nigde, a svuda je oko nas! Policajac, pocinje da se zadovoljno smeska jer on zna sta nas ceka, a mi jos uvek neznamo. Na tecnom engleskom nam zato kaze: “Moment, moment – jok probljem” Nesto razgovara radio vezom i nastavlja dalje da zaustavlja sledeceg gologmucenika koji je nepazljivo uleteo u prekoracenje brzine koja je od 01. juna u Turskoj definisana na 30, 50, i 70 kilometara na cas. Mi stojimo na vrelom suncu pored puta, u zutoj ravnici presecenoj crnim asfaltnim putem, kao brodolomnici na pucini koji cekaju ogladnelu ajkulu da im prekrati muke! Posle petnaestak minuta, pored patrole se zaustavlja stari “reno 9”. Em je star, em je beo, em je truo, em je strokav! Mi i dalje neslutimo sta nas ceka! Iz renoa nam mase policajac u civilu i poziva nas da udjemo u kola. “Kom, kom!” A unutra!?? Unutra ima sta da se vidi. U ovu skapaljugu ugradjen je najsavremeni laserski radar sa digitalnom video kamerom! Disk se premotava unazad pa onda start. Vrlo fino – od pocetka! Pocinje film “Kingsi u akciji”, a onda ubrzo tehnicki nokaut. Radar pisti i fiksira nedozvoljenu brzinu! Iza kamiona u preticanju izlecu Pero, Mile, Debo i Batic! Jedan za drugim, nanizani kao raznjici na zici. Sve se vidi! Srecom u ovoj epizodi Sasa i Vule nisu bili filmske zvezde. Turcin se smeska a mi gledamo… Smeskamo se i mi, ali kiselo! Sta ces… Junacki im predamo dokumenta, a oni nam ovom prilikom upisase kazne jos cetiri puta po 120 Eur-a! E, sada je ukupan iznos kazni izasao na 900 Eur-a! I bilo je dosta. I previse! Tesko radjeni, sledecih 350 kilometra vozili smo 70 na sat! U kilometar! Sve dp tursko-bugarske pauze i to bez pauze. Put je vodio preko Escebata, Kesana, Kirklarelija sve do prelaza Malko Trnovo u Bugarskoj. Poluukoceni od spore voznje, po mraku i rominjavoj kisi stigli smo na granicu. Iako niko u zivotu nije bio na gorem granicnom prelzu od Malkog Trnova, usavsi u Bugarsku bili smo presrecni jer smo mogli da vozimo normalno, a cekalo nas je i pet dana odmora i provoda u Nesebaru. U Nesebar smo stigli pre ponoci. Smestili smo se u privatnom smestaju koji smo placali 4 Eur-a po osobi. Kuca se nalazila skoro u centru Novog Nesebara i imala je lepo dvoriste sa hladovinom gde su nasi motori pronasli zasluzen odmor. Vec ujutru, posle kafe uputili smo se u obilzak nama poznatih mesta od prosle godine. Primetili smo dosta novih hotela koji su za vreme nase proslogodisnje posete bili u izgradnji. Gradic na moru, blage klime, pun lipa, polako ali sigurno izrastao je u turistickog diva. Usledili su dani odmora. Opusteno, bez ikakve zurbe provodili smo dane u tropskom baru Skorpion na juznoj plazi. Uz puno muzike vesele i nestasne konobarice skorpiona, dani su nam brzo prolazili. Veceri su takodje bile vrlo prijatne. Iz kafisa u barove, iz barova u diskoteke, iz Novog Nesebara u Stari Nesebar… Put od 720 kilometara do Kraljeva “preleteli smo” za manje od desetak sati, lagano. U nasem gradu dugo smo prepricavali dozivljaje sa ekstra ture. Na DVD-ju i fotografijama su ostala zabelezena srecna lica matorih decaka koji sanjaju nove valovite drumove, putovanja i motore… Varljivo leto 2005.-to svojim naizmenicnim suncano-kisnim vremenom uporno zivcira kafe motorase… Mi pak, radimo – svako svoj posao. Ali sa punim srcem! Jer greje nas nasa ekstra tura i greje nas jos jedna klubska voznja u septembru. Posle Egejskog i Crnog ceka nas Jadransko more!. Ceka nas ponovo zajednicka voznja i druznjenje koje greje dusu i puni srce neopisivom srecom koja oplemenjuje zivot u poludepresivnoj – tranzicionoj Srbiji. Voznja da bi ziveo i zivot da bi vozio! I da bi trajao – kao sto su trajale drevne kraljevine, kao sto traje nas grad Kraljevo i mi, njegova kraljevska klasa! Jer mi to jesno, u svakom pogledu. Jer mi smo, MOTO KLUB KINGS. Petar Djekic

MC KINGS Kraljevo je osnovan 1998 godine. Jedan je od osnivaca MAS-a. Tokom godina klub je ostao dosledan osnovnm principima zbog kojih je osnovan , a to je voznja. Do sada je organizovao 5 moto skupova od kojih su tri skupa za redom proglasavani kao najbolji skupovi. Na skupu odrzanom 2005 godine prema podatcima dobijenim od starne nadleznih organa bilo je prisutno oko 15.000 ljudi. Medjutim, zbog izmene zakona o odrzavanju manifestacija, uvodjenja fiskalnih kasa, kao i cinjenice da se svakog vikenda u sezoni u Srbiji odrzava po cetri do pet skupova, smatramo da nema vise svrhe praviti iste. Secamo se prvih skupova u Srbiji kada se na njih dolazlo radi razmene iskustva u pravljenju masina i saznanja kako doci do nekog dela koji ti treba, radi druzenja u kampu. Sad se sve to izmenilo, lakse se dolazi i do delova i do motora pa je verovatno i prestala potreba za druzenjem.MS KINGS KRLJEVO, odnosno njegoci clanovi su jedan od retkih klubova koji su ispostovali osnovne odrednice MAS-a, odnosno kupili smo plac od 5 ari nedaleko od grada, izgradili brvnaru , sa mogucnoscu smestaja sestoro ljudi u krevetima, sa vrecama znatno vise, reku sa iskopanim virom za kupanje, a pored brvnare je vodenica- potocara, tako da za bajkere namernike, uvek ima mesta da se prespava. Karakteristika ovog kluba je i ta da smo ogranizovali tzv. EXTRA TOUR i kao klub, obisli celu Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Grcku, Albaniju, Makedoniju, Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju, Italiju.

ja postavio pitanje,a li zbog visenedeljne odutnosti nisam se javljao. na slicijeste klr 600, ali sam ga menjao za klx 650. Do sada sto sam nalazio na sajtovima, felne se krecu od 500 pa dohiljadu i nesto eura. pricali su mi da moze da se preprave neke stare felne ali mi nisu rekliod kojih motora. Moja su razmisljanja taakva da zadrzim originalne felne za brdo, a da supermoto vozim po asfaltu.

Na Rudnu je bilo barem za mene odlicno. Sto se tiče broja učesnika po mojoj evidenciji bilo je preko 70 ljudi. Za one koji nisu ostali da noce, informacija da je u dve kafane, od trkoliko ih imai bila muzika, normalno sa ženskim vokalima, tako da se celu noc šetalo iz jedne kafane u drugu. Mogu vam reci da je interesantno malo promeniti muzički žanr i da posle par litara vina i poijenih hektolitara piva ovaj muzički pravac prija.

da li neko zna kako da se preradi klx 650 u supermoto? Koje fene idu, a da se ne ostete viljuške?

evo par slika sa zimskih voznji po okolini Kraljeva

ne, ja sam se vozio sa Goranom do Goča

da 4 planine

e da evo slike Batu sa Stolova Posebno mi je dargo da Goran ne odustaje od makadma i planiskih puteva i pored toga sto se napatio, a tako malo mu je trebalo da proveze celu turu bez ijedne greske.