Wicklow možda i nije najbolja destinacija za motocikl u Irskoj (o tome malo kasnije), ali je dosta zgodna za ljude koji žive ili organizuju turu iz Dablina. Putevi B, C kategorije i oni kojima malo nedostaje pa da potpadnu pod off-road kategoriju. Iako ne vozim off-road, volim povremene izlete u puteve od tucanika ili pokrivene mahovinom, blatom i iznenadne potopljene deonice. Možda sam upravo zbog toga, najčešće išao u Wicklow planine BMW-om F650GS. Bilo je pravo uživanje voziti taj motocikl širokog upravljača zavojitim i dosta uzanim putevima. Prešao sam tim motorom oko 20.000 km. Sa severne padine Wicklow planina pruža se jedinstveni pogled na zaliv u kojem se nalazi Dablin. U središnjem delu ovog, zapravo nacionalnog parka, uzidže se vrh nazvan Šugar-lof (Sugar Loaf), a mene svaki put podseti na motiv iz pripovetke Glava šećera. Kad malo bolje razmislim nije u Srbiji državna služba mnogo promenila taktiku izmuzavanja naroda još od onda, samo su „zaslađivači“ druge vrste... Veliki je bio majstor pripovedanja Milovan Glišić... Za razliku od zimzelenih šuma, tim potezom sa koga se uzdiže Šugar-lof, dominara braon boja. Zemlja izgleda nekako skorena i kamena. Put je izbrazdan, neobeležen i valovit. Glendaloh je još jedan zanimljiv kraj u ovim predelima, ali je krcat turistima i kad je lepo vreme „izletnicima“...Guste šume, nešto dalje, moje su uobičajeno pribežište. Krenuo sam da obrnem jedan krug, da malo prikupim misli, razmislim o putovanju natenane u podnožju nekog drveta... Setim se: ovde, u Wicklow planinama, imao sam i prvi pravi veliki udes... Bilo je to pre tri godine u septembru. Subota popodne, vreme sunčano, put ka Wicklow-u, bez uobičajene, prevelike vikend-gužve. Yamaha – skoro nova, kupljena tri meseca ranije... Prešla tek nešto preko 4.000km... Tek smo se navikli jedno na drugo. Put od Enniskerry-ja prema obližnjem pabu zvanom Johny Fox u Glenncullen-u uzdiže se prilično strmo. (Pažljivi čitalac mi neće zameriti da, drugih radi, podsetim da se i u Irskoj, kao i u Engleskoj, vozi na suprotnoj on naše, odnosno, na pogrešnoj strani). Ograničenje je 80km na čas iako je put neverovatno uzan – dva autobusa ne bi mogla da se mimoiđu bez hoda unazad. Prošao sam ovim putem bar 10 puta do sada, i znajući za nepregledne krivine i mogučnost da se pojave konjanici ili biciklisti sa moje leve strane, obazrivo prilagođavam brzinu na upalo manje od maksimalne. Put je prazan. Sunčan je dan. Posle duže deonice koja se pružala pravo, ide prvo oštra i nepregledna krivina na desno, a zatim naglo takozvana lakat krivina na levo. Negde na polovini izlaska iz „lakta“, nalazim se tik uz punu belu liniju. Veliki crni Land Cruiser, jurio je naniže sekući krivinu i iskočivši odjednom pravo ispred mene sa svojim džinovskim buljavim farovima. Sećam se odlično narednih par sekundi. Imao sam samo toliko vremena da se dosetim da olabavim ruke i otpustim upravljač. Čuo sam vrlo jasno snažan udarac i sam pomislio: to je to - sada ću poleteti, nakon čega sam praktično bio katapultiran preko džipa. Očni kapci su mi verovatno bili zatvoreni, jer se ne sećam da sam išta od svog „letenja“ video ali sam čuo snažan prasak. Forenzičar osiguravajuće kompanije mi je kasnije rekao da sam „leteo“ brzinom od približno 100 km na čas. Pao sam 25 metara dalje, poprečno u suprotnoj traci. Jedino što sam nakon pada potrbuške osetio - bio je slabi pritisak na moje čelo, dok je grubi asfalt grebao prednji deo kacige. „Živ sam“ - bila je moja prva misao. Uspeo sam da se preokrenem na leđa i poduprem laktovima, ali nisam osećao da mogu da pomerim noge. Pogledao sam suprotno od mesta nesreće, video da praktično ležim iza sledeće krivine u suprotnoj traci i shvatio da opasnost po moj život još uvek nije prošla, jer bi me neko, sledeće vozilo pregazilo. Okrećem glavu prema mestu nesreće u nameri da pozovem nekoga da me skloni s puta. Nekih pedesetak metara niže vidim da dvoje ljudi izlazi iz džipa. Pukušavam da im mahnem rukom, ali moje ruke postaju teške. Pokušvam da im doviknem da me sklone, ali nemam vazuha. Prikupljam svu snagu i bez daha uspevam da ustanem oslanjajuči se na desnu nogu i skidam kacigu. Čini mi se da sam tek tada od momenta udarca ponovo udahnuo svež kiseonik. Muškarac i žena, koja je bila za volanom pritrčavaju i pridržavaju me da ne padnem. Zagrljen tako sa njima dvoma skakućem na desnoj nozi polako. Čujem nejasno razgovor između njih dvoje, ali dovoljno da zaključim da je ona, mora biti, na smrt preplašena zbog mog bledila. Drugi uzdah, punim plućima i dok se nameštam da sednem u prtljažnik džipa, shvatih da sam u šoku, ali da nisam niti da ću izguibiti svest. – Ne brinite, rekoh joj, sve je u redu... Prvo su na mesto nesreće došli policajci (ovde se zovu Gardai), bolničar hitne pomoći na Hondi Goldwing-u (!), zatim velika vatrogasna kola crvene boje i na kraju „obična“ hitna pomoć kojom su me na kraju i odvezli u bolnički centar Sent Vinsent u Dablinu. Bolničar sa Goldwinga se uverio da sam živ, da ne krvarim i da su mi opšti vitalni znaci u redu. Policajci su uzeli izjave i napravili uvid. I dalje ne razumem zašto su se tu pojavila i vatrogasna kola, kad nije uopšte ni bilo govora o požaru. Bolničari su me smestili u haj-tek opremljeni kamion hitne pomoći, izmerili pritisak, nivo kiseonika u krvi itd, itd... Lekari su me pregledali u bolnici, ostavili me na posmatranju i rekli da sam ostao živ zahvaljujući kacigi, a čudili se što sam ostao bez preloma na nogama, nego samo sa podlivima i pripisivali to dobroj fizičkoj spremi i mišičavosti nogu... Kasnije, kada sam sa agentom osiguravajuće kompanije pregledao Yamahu shvatio sam da sam podlive na obe noge dobio od jakog čeonog udarca obe noge u metalno kučište spremnika za gorivo, koji je bio ulubljen kao da je bio udaren maljem. Kada sam pustio ruke sa upravljača, Yamaha i ja smo se rastavili, tako što sam ja preleteo džip, a motocikl otišo pod džip. Ispostavilo se, eto, da je ta, jedna jedina odluka koju sam mogao da donesem – da se ne držim grčevito, nego pustim motocikl – bila možda i presudna. Yamaha je bila uništena, viljuške rasturene, ram savijen u dva pravca, torzijom od udarca uvijen. Prasak koji sam čuo poticao je od pucanja zadnje desne gume na Cruiser-u, kojem je još i od siline udara zadnja osovina bila savijena. Meni se isprva činilo da sam posle udarca leteo tako, sa napred ispruženim rukama, kao supermen, ali sam po oderotinama na kožnoj jakni i rukavicama video da su mi ruke, u stvari, bile u potpunosti pripijene uz telo. Posle dva meseca, kad sam ponovo mogao da hodam bez štapa, kupio sam Kawaski Versys, kojim sam, naravno, na godišnjicu, otišao na mesto udesa.... Nastavak sledi...

Hvala svima na pohvalama i lepim recima. Izvin'te sto ne odgovaram cesce, ali nema se kad od pisanja i spavanja... Srecna NG svima! Alkos

Nikome, verujem, nije čudno što smo, eto, navikli da rastojanja u prostoru merimo vremenom... Ali, za svaki slučaj, posebno sumnjičavog čitaoca pozivam da proveri ovu tvrdnju. Dakle, pažljivi čitaoče, provere radi, priupitaj svoje prijatelje koliko je Beograd udaljen od (recimo) Frankfurta. Ukoliko odgovor bude: „1.295 kilometara“, umesto: „sat i po avionom“, obećavam da ću pokorno povući prethodnu tvrdnju. Ali to je tek jedna od poteškoća sa kojima se suočavamo pokušavajući da ocenimo koliko je neko ili nešto daleko od nas. Današnji prosečan čovek u stanju je da proceni rastojanje samo iskustveno. Iz drevnih vremena dolaze do nas putem pisane reči mnogi podaci, ali nije potrebno da odemo tako daleko u prošlost (pažljivi čitalac uočiće igru zamene vremena sa prostorom) recimo u doba Julija Cezara i da, čitajuči njegove izveštaje o ratovanju sa Galima, na primer, shvatimo da su ondašnji ljudi imali neuporedivo izoštrenije predstave o prostoru. Čak i generacija naših dedova, a ponajviše možda i ratničke generacije naših pradedova, koji su, neretko proputovali evropu uzuž i popreko terajući švabe tamo i ovamo, imali su neuporedivo bolji osećaj o procenjivanju razdaljina. Metarski sistem koji je zamenio upotrebu nestandarnih mera čovekovog tela (u Srbiji su se kao mere za dužinu do polovine XIX veka koristili palac, šaka, stopa, lakat, aršin i hvat) sigurno je takođe doprineo otežanoj proceni. Danas, mi rastojanje merimo vremenom, a vreme, neretko, merimo recimo parking prostorom. Verovatno da možemo prilično dobro da ocenimo rastojanja od nas pa u prečniku od 100m do 250m, ali preko toga, možda jedino ljudi koji su odrastali u nekim planinskim ili drugim divljim krajevima. Bez obzira na jedinicu mere, poreklo ili sposobnost percepcije veća rastojanja moraju se iskusiti da bi se mogla oceniti. Kako dakle drugačije izmeriti daljinu nego putovanjem? Ali i tu nas očekuju poteškoće u proceni. Osnovna poteškoća sa kojom se suočavamo prilikom procenjivanja rastojanja između dve tačke, od polazišta do odredišta je pojam puta, odnosno putanje (ili kako to mi, motociklisti, zovemo maršuta ili ruta). Element nepredvidivosti koji sa sobom nosi svako putovanje i sloboda izbora koju na tom putovanju upražnjavamo birajući samo jedan od mnogobrojnih drugih puteva predstavlja dodantnu poteškoću u preciznom određivanju rastojanja. Druga poteškoća u ovom posebnom slučaju putovanja sa ostrva je prelazak mora. Ne može se motociklom preko mora. Treba prvo motocikl ukrcati na brod, odnosno na feri-kruzer. Nikada ranije nisam putovao preko mora tako daleko, a iz Irske se može stići u Evropu ferijem, uglavnom na dva načina: direktno do Francuske i preko Engleske u Francusku. Pogled na luku Dun Laoghaire, Dublin. Dun Laoghaire se čita: Don-Liri (pravila za čitanje u irskom jeziku su toliko komplikovana da ih se, izuzevši učitelje irskog jezika, gotovo niko ni ne pridržava). Don Liri je luka u južnom delu Dablina gde su ukotvljene fensi jedrilice. Još važnije: odavde polaze trajekti prema Engleskoj i Velsu. Raspitujem se oko detalja... Fensi mesto pored mora, ali nema ni jednog kafića da sedneš lepo i popiješ kaficu, eto baš pored mora. Samo ispeglani stolnjaci u zastakljenim i uštogljenim restoranima koji uostalom, takođe nemaju pogled na more. Ništa neobično. Raspitujem se o i vozu koji ide tunelom ispod Lamanša (La Manche). Dovoljan broj ferija ide prema teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva, ali meni se nikako ne dopada ideja da dva puta ukrcavam motocikl na feri, odnosno na voz. Rešavam se da idem direktno ferijem iz mesta Rosellare na jugu Irske do Cherbourga na samom severu Francuske. Leto će biti kad krenem, računam neće biti problema od Dablina do Waterforda, toliko puta sam išao prema jugu. Ovde je gotovo uvek oblačno, a skoro uvek, kad je oblačno, pada i kiša. Neću sada da se dotičem priče o kiši, već bih radije hteo čitaocu da skrenem pažnju na senke. Oblačnost ne podrazumeva samo odsustvo direktne sunčeve svetlosti već i odsustvo senki koje ta svetlost proizvodi. Dopustite mi da ispričam jednu kratku epizodu sa jedne od mojih vožnji ovde po Irskoj. Mislim da je to bilo negde u takozvanom „midlendu“ – u sredini ostrva – kada je, kao i obično, nebo bilo metalno sive boje. Išao sam možda ne više od 70-80km na čas. Prazan, ravan, prav, regionalni put (ovde ga zovu „B-road“). Nigde žive duše. Usredsređen sam na mirise koje donosi vetar, prirodu i, naravno na put ispred mene, obraćajući posebnu pažnju na neposrednu blizinu puta ipred mene. Zbog mahovine. Na regionalnim putevima u Irskoj sredinom kolovozne trake, zbog stalne prisutnosti vlage, ponekad raste mahovina (između zamišljenog prostora koji zauzimaju tragovi automobilskih točkova). Najbezbedniji položaj za motociklistu je na taj način, dakle, isključen. Zadnji točak moje Yamahe proklizava gotovo uvek na tankom sloju mahovine, makar taj sloj bio jedva primetan ili gotovo nevidljiv. Usled odsustva sunčevih zrakova, sve boje oko mene, isprane su. Ispred mene, na jedno 50 metara uočavam jednu prilicno veliku mrlju boje svetlije od asfalta. Vec se pitam jel to u pitanju voda - kad: gle čuda! Svetla mrlja je počela da se mrda i beži ispred mene ne menjajući svoj oblik. Više od sekunde – neobjašnjivo puno vremena – trebalo mi je da shvatim da je u pitanju sunce! Odnosno sunčev zrak koji se probio kroz oblake. Oblaci su bili jako nisko i kretali se brzo u istom pravcu, tako da se i ta svetla mrlja, za koju se meni činilo u tom trenutku da je jedini osunčani deo Irske, pomerala ispred mene gotovo istom brzinom kao i motocikl. Setih se crtanih filmova i stripova u kojima su namrgođeni karakteri predstavljeni sa mrkim oblacima iznad njohovih glava... Nasmejah se u sebi. Da vidimo da li je moguće suprotno, zapitah se i odvrnuh ručicu gasa da sustignem „mrlju“. Sustigosmo mrlju Yamaha i ja. Nećeš mi verovati, sumnjičavi čitaoče, ali motocikl i ja na njemu, krećući se istom brzinom kao i oblaci oko nas, proveli smo barem nekoliko minuta na suncu, dok je citav kraj bio utonuo u senku oblaka! Leto je ovde, čak i kad ga ima, toliko kratkotrajno da se svaki trenutak delimične oblačnosti dočekuje sa nekakvim neobuzdanim ushićenjem. Ljudi postaju nasmejani, prijatniji su jedni prema drugima; žene izgledaju lepše, senke na njihovim licima i telima bolje opisuju njihove obline. Čak i neznanci počinju da se osmehuju jedan drugom. Klimaju se glave, razmenjuju se reči oduševljenja povodom lepog vremena. Ne treba, dakle, ići daleko u maštanju da bi se razumelo posebno oduševljenje sa kojim motociklisti dočekuju takve sporadične nalete sunčevih zraka. Jeste. Svaki minut van posla, izuzevši spavanje, provodi se na motoru. Lepo vreme. Lepo vreme. Kad je lepo vreme motociklisti ovde obično voze putnim pravcem Laragh – Hollywood, u Wicklow planinama, južno od Dablina. Neuobičajeno dobar, brz a opet vijugav put. Neverovatna raznovrsnost prizora i predela na tako malom potezu. Od „mesečevog pejzaža“ do borove šume, zemljom potpuno prekrivenom debelim slojem smaragdne mahovine i ledenih jezera sa vodom mirnom kao od stakla. Svaki put kada prolazim motociklom ovuda setim se filma „Excalibur – mač kralja Artura“, reditelja Johna Bormanna. Ne zato što je John Boorman otac Charlie Boorman-a (danas gotovo svakom motociklisti poznat, kako neko reče, kao jedan od one dvojice iz Long Way Round-a i Long Way Down-a, koji zapravo i ume da vozi motocikl) već zato što pomenuti reditelj i živi, ovde, u Wicklow planinama, tu gde je i snimio čuveni film. Stariji čitalac setiće se scene iz filma koja je dugo bila na špici Festovih premijera kada mač izranja iz jezera. Eto tako, stariji čitaoče, kao u tom filmu, tako zaista i izgledaju prizori sa planine Wicklow. Postoji čak i ruta za vožnju nazvana „Ekskalibur drajv“.

„Ha-i-ja“ se kaže kad nekog sretneš. To je „skraćeno“ od „Haj“ (Hi). Valjda ekvivalent za naše „Zdra'o“. 'Oćemo negde na piće? Mogli bismo da popijemo kafu negde, ali meni se ne sedi unutra, jer je pušenje tamo, unutra, takođe, zabranjeno. Pitam kako da popijem kafu bez cigarete, ali nisam shvaćen. Kada ne pada kiša biram mesto na otvorenom, sa metalnim, klimavim okruglim stolovima i neudobnim stoicama sa hladnim rukohvatima, što dalje od Temple Bara, turističke meke... Biram takođe mesto koje nije pab. No to nije nimalo jednostavno u gradu sa preko 300 pabova. Čak i poslastičarnice imaju nisku tavanicu i enterijer u drvetu. Zadovoljan sam: sedim napolju na drvenoj stolici; hladno jeste, ali moj espresso nije stigao u inače uobičajnoj papirnoj časi od 2 deci. A i šećer je onaj zdraviji, žuti. Pričam viceve i istovremeno razvijam u sebi teoriju o neprevodivosti određenih reči. Nastojeći, valjda da tako objasnim zašto vic na kraju krajeva i nije ispao tako smešan na engleskom. Telefon je zazujao opet. – Tata, da te pitam nesto: kako mirise taj Dablin? Budim se u nedelju ujutro. Za razliku od okoline fabrike za proizvodnju Ginasa, sam centar Dablina miriše u najmanju ruku kao i London, ili Belfast. To je posebno odbojni miris menze ili kuhinje gde se priprema hrana za puno ljudi. Verovatno zbog toga što sistemi za ventilaciju izbacuju na ulice prvljavi, zagađeni topli vazduh, mirisa ubajaćenog hleba, majoneza i užeglog ili iskorišćenog ulja za pomfrit (ovde se sve prži „frajd“ – fried). A kako ovde (što je svima poznato) često pada kiša, tojest, stalno je prisutno polje visokog vazdušnog pritiska, taj prljavi vazduh je potisnut nadole... Pabovi uglavnom smrde na prosuto pivo i masnoću. Kao nekada kod nas diskoteke ili klubovi po podrumima minus dim od cigareta, odnosno smrad opušaka (jer je pušenje, naravno, čitalac je već pogodio – zabranjeno). Čak i kad su čisti, taj miris prosutog piva utrljan je nekako i postao jedan od slojeva na masnoj farbi dovratnika, poda... Bolji su znatno pabovi sa više tih „slojeva“ prljavštine, piva i muke... Ali je takvih pabova sve manje i manje. Ovde ih ljudi zovu „spit-on-the-floor-pubs“ ili pabovi u kojima se pljuje po podu... Jedan od takvih je i „Grave Diggers“ – pab „Kopača grobova“. Čitalac će, može biti, pomisliti da je u pitanju maštovit naziv nevelikog ugostiteljskog objekta. I prevariće se. U pitanju je pab u kojem su se nakada zaista okupljali kopači grobova u neposrednoj blizini, to jete upravo na samom ulazu u groblje Glasnevin, u severnom delu Dablina. Pod u ovom pabu zaista i izgleda kao da je nastao upornim decenijskim trudom – glačanjem smese od pljuvačke i piva. Još uvek je u vlasništvu iste porodice koja ga je i osnovala u XIX veku, ali se u njemu, danas, umesto kopača, čini mi se, skuplja takozvana gay-populacija i s druge strane – turisti. Sve dok nije došla ova poslednja kriza u ove severne krajeva, petkom obavezno, a četvrtkom ponekad, „izlazilo“ se kolektivno sa posla pravo u pab O'Dwayers. Kičasti pab, koji doduše odlično odslikava naglo, ali sad već i prilično uslovno shvaćeno bogaćenje Iraca (možda je bolje reći naglo kreditiranje), ali ima veliku natkrivenu terasu na kojoj je pušenje srećom bilo dozvoljeno. Iz nekog razloga ljudi koji puše na terasi osećaju se komotnije. Više piju, lakše započinju razgovor, opušteniji su. Možda zato i ima toliko prosutog piva po podu. Većini ne treba mnogo. Posle svega nekoliko piva galama postaje nepodnošljiva, a svaki smisleni razgovor je moguć jedino ukoliko podesim uši na super-sluh ili ako se derem kao konj. A onda se smejem. Irci, Englezi, Nemci, Italijani, Francuzi, Španci... Dovoljno mi je da znam da mogu da opsujem na srpskom, a da me niko živ ne razume - pa da se nasmejem. Ginis je ovde zamena za večeru. Meni liči na pivo pomešano sa kafom. Odnosno socem od turske kafe. Nasuprot mojim utiscima, prosečan Irac u stanju je da vas ubeđuje satima u neobičnu hranjljivost tog pića i apsolutnoj lekovitisti, ali u svakom slučaju – jedoj potpuno bezazlenoj prirodi ovog alkoholong pića. Hajneken – hemija. Kao i Karlsberg. Posle dva ginisa razvezao mi se jezik. Postajem brbljiv i savladava me nagon za izmišljanjem najrazličtijih teorija na licu mesta. Govorim polako ali glasno i mašem rukama, kao da hoću da razgrnem vazduh oko sebe. Potpomognut Sokratovom mudrošću[1] uspaničeno derući se, dok je pepeo sa moje cigarete izazvao opštu pometnju i komešanje razletevši se iznad jednog dekoltea, tvrdim kako je život bez strasti bačen i uludo utrošen, mašući i dalje rukama ispred nekog Nemca, koji me gleda kao da strahuje da ću da ga progutam drzne li se da ustvrdi li suprotno. – Vots jor pešn, den? (Koja je to onda tvoja strast?) – Smešeći se, vlasica pomenutog dekoltea prekida moju tiradu, očigledno shatajući pomenuti incident sa pepelom kao poziv na flert. Moja kći i motociklizam, odgovorih kao iz topa. Nisu samo pabovi nego je većina mesta u Irskoj memljiva. Sve je pomešano sa mirisom vlage kojom su natopljeni čak i zidovi novijih zgrada... Žene, nažalost, uglavnom nose teške, slatke mirise koji su zamućeni sa hemijom šampona, i ostalih preparata. Meni mirišu na zašećerene laboratorije. Sve ovo zajedno bila bi jedna potpuna mirisna katastrofa za naše noseve da Dablin nije sagrađen na obali mora. Osim što duva vetar i sa mora i sa kopna pa ti mirisi grada brzo nestaju, ovde, u mom kraju, u proleće počinje da preovlađuje jak miris algi. Ima i onih kojima to smeta. Ujutru, naročito leti, ako šetaš po peščanoj plaži, a oseka je izražena, i uglavnom nema žive duše, pa možeš bezbrižno da udahneš mirise mnogobrojnih vrsta algi, dok koračaš kroz izmaglicu isparenja koja liči na oblak. U samom centru grada, ako bi nakratko zastao nasuprot vetru i posmatrao galebove, miris plaže bi ti isto tako, ponekad najednom potpuno ispunio nozdrve. Edinburg, recimo, koji je takođe na moru, samo severnije i sa druge strane, ne miriše uopšte tako. Miriše na slad. I na još nešto (ali ne može se tačno odrediti na šta: podseća na miris onog belog lepka za papir u čvrstom stanju: karbofix, ako ga se čitalac, može biti, seća). Na slad miriše naročito jako ujutru, jer po celom gradu ima puno privatnih i kućnih mini-destilerija za pivo i viski koje otpočinju sa radom vrlo rano pa tako ceo „Edinbra“ miriše na slad i karbofix. Kažu mi da sam imao sreće da idem u Veneciju u septembru. Jedino tada i u februaru, kažu još, ne smrdi na kanalizaciju. Venecija je meni baš lepo mirisala: na more, kafu, zizmzeleno drveće i amaretto. Tako su se baš nekako uklopile i boje Venecije (marinsko plava, pečena umbra i smaragdno zelena). Na Kritu i Santoriniju sličan je miris. Samo složeniji. Uz taj zimzeleni morski miris, oseća se i miris maslina, vinovog lista i ovčjeg sira, ili jogurta, šta već. Miris čempresa obožavan je još i u Boki. U Nemačkim i Austrijskim gradovima miris naparfemisane tečnosti koje se dodaje u rashladne uredjaje i miris za dezinfekciju meša se sa mirisom (turskih) ćevabdžinica i pivskim mirisom. Mirisi van gradova i u Alpima, naravno potpuno su drugačiji. Pustinja nema miris, ali su zato gradovi u severnoj Africi uglavnom smrdljivi. Po pravilu - što dalje od mora - to više smrde na neku vrstu masnoće, loja. Ali su zato bazari sa mirođijama, opojnim mirisima lepljivih urmi, safrana, leblebija, paprike, vrelom parom kus-kusa i jasmina pravi „delikatesi“ za sve nas sa osetljivim nosevima. Novi Sad je nekadao ima lep miris. Onaj park na kraju Dunavske ulice naprimer. Ili Štrand. A Beograd? Nekad davno kad nije bilo toliko smoga meni je ceo Beograd mirisao na Savu. Najviše se osećao taj miris krajem septembra, početkom oktobra. Ne znam kako da ga opišem. To je teže jer je to i moj miris sada. Recimo kao neka svežina. [1] „Neistražen život i nije vredan življenja.“, PLATON: Odbrana Sokratova, 38a

Hvala!

Srecna Nova godina svim clanovima BJB i pozdrav iz Dablina!!!

KOLIKO JE DALEKO DABLIN? (ili kako je putovanje otpočelo) Posvećeno mojoj kći, Nini Napokon sam počeo da pišem kad sam shvatio da sam gladan i da bih mogao nešto i da pojedem. U nadi da će preuzeti osobine Sport-Billy torbice otvaram frižider - imam šta da vidim. To jest - nemam šta ni da vidim: jedna limenka piva, marke Tuborg, malo urguvana, ljute papričice u plastičnoj kesici, ostaci feta sira (koji je promenio boju u tamno braon) i karton svežeg jogurta od kozjeg mleka. Tako ti je to kad se skita po čitav dan. Ali najbolje je da krenem ispočetka. U davna, pradavna vremena dok je pisac ovih redova služio vojsku u državi koja više ne postoji, naučio je da se budi svakog jutra 15 minuta pre nego što manijak udje u sobu i počne da se dere: „Ustaaaaj vojskooo!“ Tako ostalo i do danas. Pet minuta za tuširanje, pet za brijanje, i još pet za oblačenje. Kafa se pije na poslu. Djubre će sutra biti izbačeno. Sudovi – isto sutra. Pomišljam: nemamo svi sobarice i smešim se. Ako ne pada teška kiša - idem pešice. Nemam kišobran. Ključevi, telefon, novčanik, cigarete, naočari za sunce. Uvek zaboravim upaljač. Idem pored parka. Park je sa istočne strane, prema moru. Zove se Fairview Park („Park poštenog pogleda“), ali se more ipak ne vidi. Naročito zimi, sunce je sa te strane ujutru neverovatno nisko. Toliko nisko da možeš videti dugačke senke na plafonu kad si unutra. Prelazim jedan kanal, zatim drugi. Dablin je prilično ravan. Prelazim reku Lifi na pešačkom mostu originalno nazvanom „Milenijum“. Reka Lifi je crne boje. A mostom prolaze i biciklisti, iako je zabranjeno. Na sredini mosta konstrukcija odzvanja i opet gledam udesno. Prema Docklands-u, gde se reka uliva u more, u pravcu sunca, iako se ni sunce ne vidi. Ukotvljeno je nekoliko jedrenjaka sa katarkama visokim oko 20 metara. Ljudi hodaju brzo, ali bez osećaja za držanje pravca. Po hodu mogu da prepoznam ko je iz Irske a ko nije. Irci hodaju brzo, trudeći se pritom da ne pogledaju nikoga u oči i da, uopšte uzevši, što manje mrdaju gornji deo tela. Uostalom još je rano ujtro i ta se vrsta lenjosti za razliku od brzine hoda i da razumeti. Uglavnom mi pogled prelazi iznad lica drugih ljudi. Kod kuće, u Srbiji sam prosecne visine, a ovde sam visok, pomislih. Pločnik od peščara je klizav kad pada kiša. Pušim. Eto, pušim i kad pada kiša. Šta ću? Jer je na poslu pušenje zabranjeno. Papir cigarete se brzo nakvasi, ali ne mari. Sve je u redu dok je filter suv. Moraću da ih ostavim. Ruke su mi mokre. Doduše brzo se osuše od vetra. Možda zato ljudi ovde izgledaju starije: brže im stari koža od združenog dejstva vlage i vetra... Zvoni telefon. Srećom, nalazi se u spoljašnjem džepu. Bivša žena. Zove iz Beograda. – Nina me je pitala nešto a ja nisam znala kako da joj odgovorim, pa eto zovem tebe da joj ti odgovoriš. Nina je naša ćerka, koja živi sa majkom u Beogradu. Nina zna da smo razvedeni i da njen otac živi u Dablinu. – Tata? Mogu da te pitam nesto? Još uvek je izgovarala „s“ umesto „š“. Naravno. Pile tatino. – Koliko je daleko taj Dablin? Tada je imala otprilike oko 3 godine. Uto stižem do kuće u ulici Merrion Square broj 19. Portal vrata je bele boje. Uostalo kao i sva druga vrata u ovoj ulici. Kuća je Džordžijanskog stila iz XVIII veka. Ogromna. Sig'o sam na posao. Počeo je još jedan ponedeljak. Opet nazad na pločnik. Još uvek je dan. Iluzija da se ima još vremena. Leti sunce zalazi oko 10 uveče. Hodam natrag, na sever. Sunce, da je tu, bilo bi opet sa moje leve strane, sada na zapadu. Pomišljam da je klima ovde kao na brodu koji plovi Atlantikom. Ljudi su još više užurbani, jer su radnje otvorene samo još petnaestak minuta, a oni, valjda, osećaju neodoljivu potrebu da kupe nešto, bilo šta, pa se guraju i muvaju oko nogu nas običnih prolazinka u nameri da što pre stignu u radnje. Pa opet, iako zaokupljen potpuno drugačijom temom i potrebama – ipak, biram pešački deo centralne zone za moj put do kuće. Ja ne žurim nikud. Zastajem da se zaklonim na časak od vetra i pripalim cigaretu. Prestaću da pušim, obećavam sebi po ko zna koji put i, kao da se neki paralelni, neprimetni dijalog sa samim sobom upravo završio, zaključujem da je jedini pravi način da se utvrdi koliko je neki grad zaista daleko – motociklom. Nastavak sledi...

za sve one koji su nestrpljivi evo ovo moze da posluzi kao slagvort ili umesto uvoda...

Vazi nema problema. Pisem, polako ali ide... ima dosta materijala. Fotke, video, ali najvise samih utisaka... Inace Versys je prodat a V-strom je kupljen specijalno za tu svrhu u aprilu, a tura je radjena u junu... povratak je bio pocetko septembra. Mozda se nece svakome svideti, jer je lican i sveobuhvatan, ali boze moj putopis je putopis... Pozdrav, hvala za podrsku svima. stize uskoro prvi post. AlKos Ih, pricaj mi o tome . Meni je trebalo dve nedelje da napisem izvestaj sa puta od tri nedelje, a ne bibilo ni blizu tako brzo da nisam pisao sa posla . Samo lagano - i kvalitet i kvantitet su vazniji od brzine. Svaka cast, to su ozbiljna rastojanja, narocito za Evropu. V-Strom je zakon za ture tog tipa - ja ne znam nista udobnije sve do Goldwing-a.

Sumnjas??? Evo bas kucam...

U pravu si, VladCane, put je zavrsen. Putopis se kuva i bice danas, kasnije vecerass prvi post. Kucanje uzima dosta vremena. Sto se tice putovanja 4 dana po prosecno 1,200km sa jednim danom odmora (Trst) u pravcu do Beograda i 5 dana po 1,000km u povratku bez odmora. Prelazak kanala nije uracunat (2x14 sati) , kao ni vreme ni kilometraza voznji po Irskoj i Srbiji (dodatnih cca 2,000km)... a inace v-strom je jedan of najudobnijih motora!

Od Irske do Srbije i nazad (2011) 10,000km 10 zemalja 10 dana (solo) ako ljude zanima mogao bih da postavim zapise... Dublin-Rosslare-Cherbourg-Le Mans-Tours-Brouge-Clermont Ferrand-Saint Etienne-Lyon-Grenoble- Gap-Grasse-Cannes-St Tropez-Nice-Monaco-Monte Carlo-Menton-Santo Stefano- San Lorenzo-San Remo-Genova-Milano-Venezia-Trieste-Ljubljana-Zagreb-Beograd Beograd-Budapest-Bratislava-Wien-Mondsee-Salzburg-Berchtesgaden-Schönau am Königsee-Ruhpolding-Worgl-Innsbruck-Garmish Partenkirchen-Füssen- Oberstdorf-Kempten-Immenstadt-Lindau Bodensee-Donaueschingen-Furtwangen-Triberg-Freudenstadt-Baden Baden-Hagenau-St Avold-Pont-a-Mousson-Orleans-Le Mans-Rennes-Rosscoff-Cork-Skibbreen-Baltimore-Dublin

Uh... sa nestrpljenjem očekujem tvoje sledeće postove... Ukoliko ih bude u textualnom obliku, kada bolje razmislim... Na sta mislis???

Da li zna neko da mi objasni kako da ubacim sliku u post a da nije na webu (http link) ili da nije thumbnail (zakaci ovaj fajl opcija)... Hvala puno i evo mog doprinosa za sliku "iz kokpita"... Pozdrav iz Dablina

Napomena: sve fotografije i video koje su ili ce biti objavljeni ovde su snimljeni od strane autora (AlKos) Ukoliko se nekome dopada neka od fotografija -nek' mi posalje pruku i poslacu originalan (veliki format)... Pozdrav, AlKos

ИРСКА НА ДВА ТОЧКА Уводне речи Нетипично за један мотоциклистички путопис да буде отпочет у возу. Па опет, ето, тако отпочињем овај својеврсни дневник: у возу, на прузи Ватерфорд – Даблин. Лакше је писати у купеу него на мотоциклу. Почетна замисао била је да се утисци са путовања мотоциклом записују у паузама, у хотелским собама, на бензинским пумпама. То је, међутим, тешко оствариво у временским условима који владају овде, у Ирској. Можда је и боље да се пише, овако, натенане, кад се утисци мало слегну, а не у журби, и са намером да се што пре, напречац, забележи што више тога што се доживи, осети, догоди. Постоји вероватно много разлога и аналогија које повезују живот и путовање. Зато се, на крају крајева ваљда и каже „животни пут“, на пример… Једна од тих сличности, међутим, у последње време, откако „путујем мотором“ окупира моје мисли. Да бих боље објаснио на шта мислим, морао бих најпре да истакнем разлике које постоје између начина на који се путује. Морао бих у ствари да појасним шта је то што у основи разликује и издваја путовање мотором од свих других начина путовања. То је посебна мешавина непосредне изложености окружењу са једне, и брзине, односно ритма, којим се та околина доживљава са друге стране. Нема (или је бар тешко замислити) непосреднијег начина да се одређени простор доживи од самог „бивствовања“ у простору. То свакако препоручује шетњу, вожњу бициклом, или ролере на пример. Бити напољу, осетити сваки дрхтаје ваздуха, претварење поветарца у ветар, осетити свежину и мирисе које ветар носи собом – тако нешто није могуће доживети у авиону, возу или колима (изузимам овде путовање на коњу јер то још нисам имао прилике да испробам). Чак ни у кабриолет – аутомобилу није могуће осетити се делом окружења. На мотоциклу, дакле, сви ти доживљаји, стимуланси чула бивају изражајнији и појачани. Крећући се тако брзином нешто мањом од брзине којим би се кретао аутомобил и нешто већом него бициклиста, додир с околином постаје постаје водећи догађај, опредељујући доживљај који се претвара у слику непоновљивог искуства. Темпо, којим се та мала, чулна искуства, нижу једно за другим, заиста наводи на размишљање о животу. Наиме, призори који се убрзано смењују пред очима чине се тако интензивним и јаким – наводећи свакога да застане, удахне тај нови мирис, фотографише или на неки други начин покуша да отргне од заборава посебност коју је са собом носио баш тај тренутак, баш та боја облака која прелази из црвене у љубичасту, мирис који подсећа на јесен и месец октобар, проживљен одавно, негде другде, хиљаду километара далеко одавде, и баш тај сунчев зрак који се пробија кроз облак и претвара ливаду десно од тебе у пожар који гори смарагдно зеленим пламеном. Да ли застати? Застати и забележти и зрак и облак и мирис. Отргнути од заборава непоновљивост тог прозора. Или застати и прекинути тако низ догађаја који је сам по себи непоновљив? Хоћемо ли тако, ако застанемо, обрисати значај тог тренутка заувек из нашег „емотивног портфолиа“? Зар нису ове дилеме веоме налик на оне које имамо у свакондевном животу доносећи многе наизглед неважне одлуке као што су оне: којим ћемо се путем вратити кући, на којој пијаци пазарити воће? Чини се да је доношење тих малих одлука, односно бирање путева на малим раскрсницама, једна својеврсна потврда пролазности у времену, једна врста осведочене променљивости и неповратности. Бирањем једног пута, придавањем важности једном догађају ми заправо искључујемо све остале догађаје који би нам се можда могли десити. Подећа ме све ово на разговор који сам, не тако давно, водио са једним професором у Београду, у кафани која више не постоји. Разговор се водио немарно, уз пиво, али о стварима важним за све присутне. У доброј намери да ми скрене пажњу да „одличност“, „тачност“, „правовременост“ или „исправност“ нису увек квалитети, тај професор ми је рекао: „Кад погодиш мету у центар – промашујеш… СВЕ остало!“ Чини ми се да тек данас увиђам шта то заправо значи. Чини ми се да сам тек данас у стању да се ослободим тог грча – у потрази за тренутком, у жељи да се тренутак отргне, замрзне и проживи. Суочен са овим дилемама, дакле, на путу мотором и на животном путу, чини ми се данас, да сваки покушај да се тренутак „ухвати“, замрзне, или на неки начин учини материјалним – није ништа друго него неуспели покушај да се одложи прихватање оног неповратног. Сваки пут кад застанемо пожелевши успомену на тренутак ми се заправо, не само непосредно суочавамо са појмом трајања, већ тако одбијамо значај ритма читавог путовања. Застати на путу, направити паузу, бележити тренутак исто је што и умањати важност тог тренутак из његовог места на нашем путу. Застати на путу тако заправо значи укидање свега осим тог тренутка. Без жеље да залазим дубље у анализе да ли је уопште могуће „ухватити“ тренутак, тврдим да то једноставно није ни потребно. Препознавши тај тренутак а не заставши, тај догађај уграђује се у наше биће, постаје делом нашег идентитета, чинећи тако управо наш животни пут – посебним.

Teaser fotka

razumem gnev, razumem i reakciju. ali mi to sve govori da treba jos da uvezbavas hladnokrvnost. Ako i mi dozvolimo da nam takozvana "crvena izmaglica" (red mist) pada na oci kao i bilo kojem vozacu automobila - onda se ni po cemu necemo razlikovati od njih. Jedno od najvecih zadovoljstava na motoru je ta slicnost sa pilotom - koji mora ostati hladnokrvan sve vreme. Bez obzira na idiote. Ta vrsta hladnokrvnosti se da vezbati jer nas prilikom voznje i donosenja odluka cini drugacijim (i boljim) ljudima... samo hladnokrvno i bezbedno. vs

I tako... Nakon par godina, 4 razlicita motora, posle 30.000 predjenih km (samo u republici Irskoj) i jedne saobracajke - stekao sam pregrst fotografija, zapisa, video materijala i naravno utisaka sa smaragdnog ostrva... Koje bih da podelim sa nasim ljudima, pre svega bajkerima... Evo link za pocetak... Javite mi ako je ovo nekome zanimljivo... Pozdrav, AlKos

bolje vas nasao!

Ima, jigoro... bilo. tamo vozimo 365 dana, pa cak i kad preporuce da ne vozimo po snegu... a ponekad je i lepo vreme kao ovde npr:

Dragi zemljaci i koelge bajkeri, Sa velikim zadovoljstvom se prikljucujem pozdravi iz Dablina AlKos Suzuki DL650A 2009 V-Strom GT