Vidi, mi smo po prirodi izuzetno stpljivi momci... i kad si već uspeo nas da smoriš sa čekanjem, veruj da si preterao Zato, tastaturu u šake i PIŠI! Super si počeo, zaista. Nemoj da ostane samo ne tome.... @BusMan Odlična ideja za krempitu! Verujem.... Nece ostati samo na ovome sto je do sada napisano!

dobro, bre, ljudi, bice uskoro... Možda se samo vratio nazad, odakle je i krenuo?

... Plastična jakna preko kožne. Ko sad da skida rukavice. Razmišljam: kiša i nije neka prava, ljudska kiša, i vidim iz daljine se približava porodica TNT na svojim motociklima i Mis Pigi. Mašu, otpozdravljaju. Izgledaju zadovoljno. Bliži su svom odredištu. Čudan je osećaj biti ponovo na kontinentu. Ostrvo kao što jesu Irska ili Engleska, na neuobičajen način zaustavlja nečije putovanje. Sećam se kada sam prvi put to iskusio negde u okolini Dablina, na južnoj strani, vozeći tako besciljno, bez odredišta, poširokom ulicom, koja se tako, najednom, bez ikakve najave, uvila i završila ogradom. Ispred ograde tako jedan izbetonirani deo – kraj ulice. Kao terminal na železničkoj stanici. Nema dalje. Ulica – završena. A iza ograde, litica, kako piše još i opasna, koja se strmo spušta na jednu od Dablinskih plaža. Sva sreća te ljudi koji brzo čitaju mogu da se na vreme zaustave i ne strmoglave se niz liticu zahvaljujući originalnom i blagovremeno postavljenom znaku. [Dablin, plaža Kilajni] Kontinent pruža nešto drugo. Nema iznenadnih litica, nenajavljenih završetaka na davno sviknutu realnost – kopno. Sloboda kretanja u svim pravcima. Osećaj da se može ići i stići bilo kuda. Prolaze me i ostali motociklisti sa Oskara Vajlda dok pokušavam da navučem jaknu bez skidanja rukavica. Pa dobro, nismo na trkama. Prolaze nas i poneke od mnogobrojnih džinovskih plastičnih prikolica. Ne znam odkuda nam to – mislili smo da su prikolice stvar sedamdesetih... Idući prema jugu putem prolazimo kroz Valognes, Montebourg, Saint Mere-Eglise, a kod Carentan-a zaokrećemo na istok, prateći tako severnu obalu Normandije sve do Caen-a. Iz zaseoka u grad, iz prigradskog naselja u varošicu, iz varošice u gradić, iz gradića u grad, lagana kišica prati nas u stopu... Tek da nas podseti da ova kiša ovde nije Irska. Nezanimljivo i iako smo relativno blizu mora – bez mirisa. Poneka starija kuća sa namerno vidljvom, izloženom i jasno braon obojenom drvenom konstrukcijom na fasadi. Da se razlikuje od bele boje zidova. Mesta na putu do Caen-a su nalik jedno na drugo. Možda izgledaju slično zbog vizira, na kojem se, zbog sporije vožnje kroz grad, sitne, fine kapi kiše zadržavaju sve dok ne izađemo iz gradića i dok ih malo brža vožnja i vazduh koji struji oko kacige ne poteraju sa strane. A kad se kišne kapi stresu sa vizira ukazuje se teren između naseljenih mesta, koji je isti – uglavnom poljoprivredno zemljište uz put. Put prolazi kroz sva ta naseljena mesta i mi tako, ne zaustavljajući se nigde, lebdimo, klizeći dalje i dalje iz jednog mesta u drugo, kao na nekoj pokretnoj traci, stižemo u predgrađe najvećeg grada u okolini, Caen-a. Još uvek ne znam tačno da izgovorim ima tog grada i krišom ga u sebi nazivam Kajen. Na samom ulasku u Kajen grad počinje da liči na prizore iz američkih filmova u kojima je radnja smeštena u Francuskoj. Dakle prisustvujemo ostvarenju američke slike o Francuskoj. U skladu sa tom slikom kiša prestaje i prvi sunčani zraci brzo suše mokre rukavice. Nas predgrađa Kajena podsećaju na inspektora Kluzoa. Smanjujemo stepen prenosa i pažljivo zagledamo da iz neke od kuća u ovim uskim ulicama slučajno ne izviri Kluzo, prerušen u umišljenog umetnika, uličnog prodavca balona ili možda čistača bazena sa jednim od Sitroenovih modela – spačeka, na primer. Francuska žandarmerija je možda i ne sluteći tako zabavljala na hiljade nas koji smo spremno prihvatali Kluzoove vratolomije i nespretnosti kao moguće i čak urnebesno smešne. Nažalost, umivenom Evropom krstare danas automobili bez karaktera, bez persone, jeftinije napravljeni, ali ubedljivo skuplji i sa mnogo zdravijim izduvnim gasovima. I bez Kluzoa. Jedan od upečatljivijih doživljaja prilikom putovanja na motociklu je dolazak, ulazak u grad. To jeste kada se u neko mesto „stigne“. Težimo, naravno, dok klizimo ulicama Kajena da ostanemo u što višem stepenu prenosa, ali sa što manjom brzinom. Broj obrtaja spušta se i mi imamo osećaj da nas Strom prati tamo kud pogledamo. Možda zbog toga ili zbog ogromnih „panijersa“ i neuobičajene širine, neznano zašto, ali ipak ta situacija podseća nas na filmove iz drugog svetskog rata, na uglavnom, nemačke vojne motockile tipa BMW R75 ili Zündapp KS750 koji su u to vreme bili u upotrebi Wehrmacht-a. Sa novim modelima automobila, bez djubreta – zaista, tako čisto i umiveno izgleda ova Evropa, da i samim starosedocima mora biti deluje nevino i časno. Ali ovaj grad, Kajen, ima krvavu, i to ne tako daleko prošlost. Ovde, u Evropi, u Uniji, šta god to bilo, ta, zajednička prošlost čini se njenim stanovnicima tako daleko, da im ponekad izgleda da se nikada nije ni dogodila. Što krvavija ta prošlost bila sve im više izgleda dalja i dalja. Čuvaju svoje bratstvo i jedinstvo kao poslednji evro u čarapi. [britanski vojnik pomaze starici, Kajen, Francuska, 10. jul 1944.Fotografija Britanskoj Ratnog Muzeja] Ima se utisak da kad se danas u Evropi nekom pomene rat, redak je taj koji će pomisliti na drugi svetski rat. Misli se na druge ratove, moderne, u kojima ginu neki drugi ljudi, tamo negde, gde nije Evropa. Pa ipak i među onima koji se sete, retki su oni koje se sete žrtava „savezničkih“ bombardovanja. Ovde u Kajenu na samom početku savezničke ratne kampanje u Francuskoj protiv Nemačke, bilo je znatnih civilnih žrtava i velikog stradanja prilikom pokušaja da se osvoji grad. Nakon što je invazija zaustavljena u predgrađu Kajena, saveznička komanda je odlučila da bombarduje grad, bez obzira na civilne žrtve. Na internetu je teško pronaći koliko je civilnih žrtava bilo. Zna se samo da je od 60,000 stanovnika u gradu posle ofanzive ostalo oko 15,000 lljudi. Nemci su izglead naredili civilnom stanovništvu da se, neposredno pre bombardovanja povuče, tako da se ne zna koliko je broj civila ubijen. Ali je lako naći fotografije na kojima se lepo vidi da je gotovo čitav grad bombardovanjem pretvoren u gomilu kamenja[1]. [Caen, nekad i sad - CAEN (L) 10 July 1944 – Residents looking after a Canadian bulldozer clearing rubble in the streets. Photo Archives Canada ® Photo Patrick Elie] Sa ovim mislima rešavamo se da se ovde, u tom crnom Kajenu, ipak zaustavimo. Nastavak sledi [1] Takozvana „saveznička“ bombardovanja ovog tipa, kao što je poznato, nisu bila rezervisana samo za Francusku. Naprotiv, poređenja radi, u Šumaricama su Nemci iz odmazde streljali oko 2,000 ljudi, a u tim savezničkim bombardovanjima gradova širom Srbije, samo na Uskrs 1944. godine, poginulo je oko 10,000 ljudi, žena i dece, a najviše u Beogradu, Nišu i Leskovcu.

Bice nastavak uskoro. Hvala svima na podrsci i strpljenju. Pozdrav iz daleka, AlKos

odlicno!

Na putu nazad do kabine, prolazeći pored jednog od nekoliko restorana na brodu, krajičkom oka primećujem neverovatnu gomilu hrane na jednom velikom, reklo bi se, švedskom stolu. Potpuno zaboravivši na moguću mučninu, savladan neobično zanimljivim prizorom i izborom morske hrane, tešim se: ovo je super za moje trigliceride, i prepuštam se čarima raznovrsnih ribljih specijaliteta. Šteta, konobarice nisu iz Češke Republike. Biram koju vodu da pijem. Otkrivam francuski Vitel. Prazne čaše za šampanjac na stolu zvekeću jedna o drugu – znak da su se dve džinovske elise Oskara Vajlda konačno pokrenule. Kapetan se oglasio i rekao da je more mirno, ali da će stabilizatori svejedno, zbog našeg komfora biti uključeni. Stabilizatore su izmislili japanci da bi se sprečilo ljuljanje na velikim kruzerima. Ali ti stabilizatori, i po svojoj ulozi, veličini i položaju, neodoljivo podsećaju na prednja peraja velikih kitova. Jednom sam, nakon mnogih dijaloga koji se vode unuta nas samih, odlučio da svoj instinkt za samoodržanjem zovem Dr Uotson. Tek kad se stomak napunio do granice pucanja, na putu do kabine, dok smo se teturali sa jedne na drugu stranu hodnika kao pijani – Šerlok u meni se probudio: Nije ti ovo trebalo, dragi moj Uotsone! Nismo mogli da verujemo da smo tokom noći prespavali čitav put. Probudio nas je glas kapetana koji je pozivao da se putnici pripreme za iskrcavanje. Kakva morska bolest? Nismo ni primetili da smo na moru... Dok čekamo, normalno, u redu za prolaz do potpalublja, posmatramo ljude oko nas. Neki su bledi, neki sa žutim licima i sa crnim kolutovima oko očiju. Vidimo da more nije baš bilo mirno i da mnogima noć nije protekla tako blago kao nama... Čekanje se odužilo i mi se rešavamo da isprobamo esspreso ala Oscar Wilde. Posmatramo spoljašnjost dok sedimo udobno zavaljeni i srčemo espresso u nameri da predvidimo vremenske prilike na ovom delu kontinenta. Vreme je oblačno – toliko se da videti. Ali naše dalje promatranje obale osujećeno je. Jedna četvorogodišnja devojčica sa dugom kovrdžavom kosom boje naradže, bledog lica i velikim plavim očima, skakuće na prostoru između nas i prozora u nameri da nam skrene pažnju. U crnoj kožnoj jakni, sa opremom i uprkos lošem vremenu, sa crnim naočarima za sunce vremenu na glavi – mora biti da se znatno razlikujemo od drugih gostiju kafea – zanimljivi smo joj. Roditeljski glas se izvinjava. Ništa, ništa. Francuzi? Ovako riđe boje kose, a da nisu Irci? Pa da – i jedni i drugi su Kelti. Uzvraćamo osmeh i nadamo da će naš put do Nine biti sunčan. Zahvaljujući mudrom rukovodstvu Julija Cezara cela Galija je pokorena! Cela? Ne! Jedno malo selo i dalje se odupire osvajaču. Tu pored tog malog galskog sela, baš tu, na obalama severne Armorike u blizini šume gde Asteriks i Obeliks love veprove, i uzemiravaju rimljane šale radi, tu se nalazi francuska luka Šerburg. Tu, na obali Normandije, uspešno se iskrcalo pleme srpskih motociklista sa jednim jedinim pripadnikom! Ljudi koji putuju u grupi, zaostaju u pakovanju i mi koristimo tu prednost da se iskrcamo prvi, zaobilazimo zaista prilično brojnu kolunu automobila sa velikim, belim, plastičnim prikolicama. Dok gledamo u nebo tamne, sivo-plave boje iza prikolica, zaustavlja nas Francuska žandarmerija. Carinska kontrola. Oblačno je i prohladno u Normandiji ali žandarm nosi sivu letnju košulju sa kratkim rukavima. Traži da skinem kacigu. Tek sad osećam da je i vetrovito. Žandarm suče brkove, irska registracija, srpski pasoš na obalama severne Francuske. Otvori se, Susame!... Otvori se Surdulice? Otvori se... Supice? Otovori se... Otvori se... Šengenuu? – Bon vojaž! – odlučio se da nas ne dira. Vožnja suprotnom stranom od suprotne... I nije tako teško da se čovek opet privikne na vožnju starom stranom. Lakše je u kolima – vozač je uvek bliže sredini puta... Teškoće nastaju u dva slučaja. Prvi na udaljenim, neobeleženim B-putevima, van naseljenih mesta i to naročito nakon prekida vožnje. I drugi – kružni tok, i to naročito kružni tok na koji se prilazi sa jednosmerne ulice – vrti se u suprotnom smeru! Vidim da je i Francuska, kao i Irska, zemlja kružnih tokova. Nismo prešli ni 5 kilometara, a kiša je počela da pada. Nerado se zaustavljamo, skidamo rukavice, kacigu, otvaramo kofer, i mrsko nam je... Stavljamo kišnu opremu na sebe... Nismo se ovome nadali... Kiša do Caen-a. Nastavak za strpljive sledi

I to je ok! Hvala na paznji u svakom slucaju.

Zdravo narode. Samo da prijavim da sam bio veoma zauzet poslednjih par dana i bicu jos uvek do sredine ove nedelje. Nisam ocekiv'o da je nestrpljenje ovoliko uzelo maha! Verni i pazljivi citalac obradovace se da cuje da sam resen ovaj putopis zavrsim do kraja. Kako ono Severian rece, zagrizo sam metak, i istrcacu do kraja, ali laganim tempom... Puno pozdrava iz suncanog Dablina

Radoznali čitalac ceniće ovaj podatak. Živeći i radeći u Dablinu, dotakli smo nekoliko važnih tačaka u prostoru, na mapi tog grada. Dablin je grad književnosti i pisaca. Punih 5 godina svakoga dana, put kojim se ide na posao mogao bi se još na toj kulturnoj mapi Dablina opisati i kao put od kraja u kojem je rođen Brem Stoker, autor poznate novele Drakula (u kojoj je tako ovekovečio inače retku srpsku reč koja je postala intenacionalna a to je reč: vampir), pa do posla, u kraju gde je rođen Oskar Vajld. I Oskar Vajld i Semjuel Beket i Džems Džojs i Jejts su svi rođeni u Dablinu, ali ni jedan od njih nije to i umro. Nijedan od njih nije pisao na svom maternjem, irskom jeziku. Svi na engleskom, a Beket još i na francuskom. I Beket i Jejts su i umrli u Francuskoj, ali je Oskar Vajld sahranjen na groblju Pjer Lašez u Parizu (kao uostalom i roken-rol zvezde XX veka, Džima Morisona i mnoge druge slavne i neslavne ličnosti). Da li zbog toga, zbog njegove navodne naklonosti prema istom polu, tragične sudbine ili ko zna čega, tek vlasnici kompanije Irish Ferries koja se bavi prevozom putnika i robe na kontinent i na ostrvo Ujedinjenog kraljevstva, odlučili su da najvećem brodu u svojoj floti daju ime Oskara Vajlda. Nemoguće je ne prisetiti se nekih od njegovih bistrih aforizama, koji jednako odišu životnošću i danas. Moj omiljeni aforizam: Consistency is the last refuge of the unimaginative[1]. Zamislivši se tako nismo ni primetili da je rezervoar pun i umalo ne okupsmo Stroma sa 95 oktana, koji je, inače jedini bezolovni benzin dostupan u Irskoj. Nekoliko traka , naravno, punih vozilima. Tako nam i treba kad kasnimo. Jedna traka sa leve strane potpuno prazna. Stara dilema. Da li je prazna samo zato što svi misle da ne radi, a u stvari radi. Zaključujem da nemamo šta da izgubimo ako probamo, ionako smo stigli poslednji. Prolazim dugačku kolonu. Gle čuda – traka u stvari radi! Čovek u fluorescentoj jakni maše, maše... Da prođem slobodno... Dobro. Fino. I tako prolazim i ukrcavam se među prvima. To je dosta zgodno, jer ko se ukrca ranije, brže je iskrcavanje, koje ponekad može da traje i satima. Nikad se nisam ukrcavao motociklom na ovako veliki brod. Vidim ispred sebe veliku rampu nagiba otprilike 10% kako se penje jedno 3 sprata neprekidno u vis. Rampa je metalna i nakvašena vodom. Samo me je neka jeza prošla kad sam pomislio na očigledno izvesnu mogućnost proklizavanja. Dodajem gas polako ali prilično da ne izgubim zamajac ubrzanja dokle god sam na rampi – i opaa! Popesmo se. Ali i sve ostalo, ne samo pod na parking palubama je od metala. I ograde i zidovi. Tehnički deo posade koji organizuje i kontroliše ukrcavanje stoji i pokazuje kuda tačno da parkiram. U santimetar. Čujem iza mene još motocikala. Neće nam, nadajmo se, Oskar Vajld zameriti ni prevrnuti se na Pjer Lašezu, ali ovo je jedna metalna kada. Zvuci motocikala rezonuju metalnim oklopom, i jedan po jedan penju se na palubu... Primećujem da skoro svi putuju u grupi, a oni koji nisu u grupi putuju po dvoje. Pa dobro, šta se tu može. Čekam da mi članovi posade pomognu oko osiguravanja motocikla, ali oni ni da mrdnu prstima. Iza mene uparkirava se jedan stari 1100GS, uvezan kanapima i doteran lepljivom trakom. Koferi su, verovali ili ne, napravljeni od šper-ploča, a napred stoji zalepljena jedna velika platnena lutka, možda mis Pigi ili tako nešto. Okrećem se oko sebe i primećujem da svaki svoj motocikl upreže i zateže o metalni kabl po podu, ogradi ili čemu ko je već šta dohvatio. Jedan od članova posade dobacuje mi pojaseve i zatezaljke. Gledam od drugih. Motocikl mora da bude na nogari, u prvoj brzini i parkiran na propisanom rastojanju od zida i drugih motocikala. Kuku kačim za sajlu prebacujem preko sedišta i zatežem. Nešto ne ide. Uvrnuli se kaiševi. Vlasnik lutke Mis Pigi pomaže mi. On je iz Poljske. Ide sa porodicom nazad, u svoju zemlju. Vraćaju se. Nagnem se malo unazad da vidim ostatak porodice. Porodica veoma liči na grupu TNT. Grunf je, čini mi se, otac porodice. On se vozi sa starijim bratom na veoma, veoma starom Uralu u prikolici sa strane. Ovaj bucko, što meni pomaže, drugar Mis Pigi, ima malu bradicu. On je varilac, a na građevinama u Irskoj sada više nema posla. Kaiševi su dovoljno stegnuti, ali on nastavlja da klikće onaj zatezač. Strom se spustio za gotovo par santimetara. Nogara samo što nije pukla. Zahvaljujem se, zahvaljujem! Bucko pipka moj ultra tanki PVC sloj za protiv vetra (EDZ) sa dva velika prsta, i smeška se, čudno mu je, jer on protiv vetra koristi vuneni džemeper. Gde idem? Pa u Srbiju. Au, daleko! Daleko. Shvatam da sam možda jedini srbin na ovolikom brodu, ako ne jedini onda sigurno jedini na motociklu. Puni se deo sa motociklima uglavnom su to ili Poljaci, ili Irci koji idu na odmor u Francusku ili neki Nemci koji se vaćaju sa ture po Irskoj. Ne previše motociklista. Čavrljamo tako, čekajući da nas oteraju na gornje palube. Sve ostavljam tu, samo nosim sa sobom lap-top i dokumenta. Lap-top je važan, jer treba sada da rezervišem neki hotel za sutra uveče, negde u Francuskoj. Čekiram se i dobijam ključeve od sobe. Pošto sam kasno rezervisao soba je četvorokrvetna. Više bih naravno voleo da delim sobu sa Istvičkim vešticama, nego sa družinom TNT. Prva paluba na nivou broj 5 je već nešto drugo. Pod je normalan, postavljen itisonom od mikrofibera i sve izgleda kao jedan veliki hotel sa mesinganim rukohvatima i mineralnim plafonima, simbolima idealinog ukusa iz ranih 90-tih. Hostese, međutim, vidi se, pripadaju delu posade koja nije iz Irske. Naprotiv, to su mlade, fine, čehinjice. One ne govore najbolje engleski, ni francuski, ali se lepo smeškaju i već je to, dovoljno pa da muški deo putnika postane nekako zadovoljniji, srećniji bez vidljive svrhe. Dolazim do kabine – otvaram vrata i žmurim na jedno oko: strepim s kim ću delti noć... Sam. Dobijam celu kabinu za sebe. Pre nego što prionem na organizaciju puta najbolje je da prvo rešim pitanje morske bolesti. Naplašiše me ljudi. Putovao sam već brodom i to nekoliko puta, opirao bih se, bezuspešno sakrivajući podatak – da brod i nije bio brod nego čamac do Žanjica... Ali istina jeste: nikada nisam imao morsku bolest. Sada, međutim, ne bih da rizikujem. Put traje 14 sati. Biće teško ili gotovo nemoguće voziti motocikl sutradan ako čitavu noć budem proveo povraćajući... Oskar Vajld je i džinovski lavirint. Srećom tu su čehinjice. Ali one samo vrte glavicama, zatvorenih i nasmešenih ustiju. A na neku moju reč, koju su možebiti i razumele, pokazuju lepe bele zube, ali ne i gde mogu da se snabdem sredstvima protiv morske bolesti... Pratim irce koji se već tiskaju u redovima, kao da nisu bili u šopingu poslednjih 10 godina. Tolika je gužva u prodavnici na brodu i galama, da se predomislih i reših da je ova galama i šoping manija toliko besmislena da ću radije i da rizikujem povraćanje cele noći nego da provedem još jedan minut u ovom, najnovijem hramu ljudske gluposti. Oskar Vajld ima i 2 bioskopa i nekoliko restorana, kuglanu i ko zna šta još. Posle kraće šetnje po palubi, naslonjen na ogradu, odlučih da ne svraćam u Pariz. Već sam bio u Parizu. Trebaće mi ceo dan samo da se proguram kroz saobraćaj. Nego da idem direktno na jug prema Azurnoj obali. Da vidim „pravu“ Francusku. Gde otprilike da prenoćim? Koliko dugo ću moći maksimalno da izdržim bez odmora? Kojim putem da krenem? Auto-putem? Rezervišem hotel u Bourges-u. To je otprilike na pola puta. Videćemo. Nastavak sledi [1] konzistentnost je poslednje utočište nemaštovitih. (prev.eng.)

@ severian Nazalost, moram da priznam da sam potpuno sam razocaran. Jednostavno tvoj post me je bespotrebno izlozio neprijatnosti. Naravno, nema razloga za ljutnju, ali nema ni razloga da meni bude neprijatno. Za ovo treba dosta energije, a ako se ona ovako vraca ne mogu da budem siguran da cu nastaviti. Jednostavno nije uzivanje. Hvala svima ostalima na paznji i pohvlama do sada i primite puno pozdrava iz Dablina Sve najbolje! AlKos

uzivancija 80-90, optimalna brizina je 120, malo ostrija 160, a maksimalna 110-115 mph sigurno. Mozda sam se preracunao - sa 195 ali 185 sigurno? Ili tako barem tako pise na brojcaniku. http://www.jackphelps.com/vstrom/comparison.htm Da se ne pretvori ovo u "kolko moz' da razvije" putopis.. De ti nadje da prokomentarises jednu brojku na ovolikom postu?

Veći deo puta prema Rosleru nam je odlično poznat i to vreme koristi se za prebiranje po sećanju – da li je sve spakovano. Da nešto, tako ključno i važno, možda nije izostavljeno, zaboravljeno. Nešto kao rezervni ključ. Poneti rezervne ključeve od kontakta, kofera i katanca za disk, čini se kao odlična ideja. Jer šta raditi u sred Evrope ukoliko se izgubi ili polomi ključ? Svako duže samostalno putovanje donosi povišeni rizik od pljačke. Pa ipak tokom dana kontakt ključ ostaće na motoru, dobro sakriven. Ukoliko mi neko oduzme ključeve ili se oni zagube, imam rezervu. Auto-put M9. Južni pravac. Novi, glatki asfalt. Nema gužve. Strom je, vidi se, opterećen dodatno, ali nema gušenja. Koristim priliku da isprobam sveže podešeno vešanje i novi, položaj težišta. Iako je silueta motocikla znatno uvećana zbog kofera, težište je blago pomereno unazad i dole. Bez kofera težište je bilo otprilike negde u nivou kolena i znatno ispred. Sada sa dodatnim opterećenjem, težište je u visini hladnjaka i ispod nas. Ne dopada nam se pomeranje težišta unazad, ali nema lelujanja zadnjeg dela. Težište balgo zabačeno unazad čini motocikl tromijim i provocira na agresivniji položaj tela i bržu vožnju. Brzina kretanja na Stromu označena je u miljama krupnim i kilometri sitnijim brojkama. Kilometri su toliko sitni da se tokom normalne vožnje ne mogu bez poniranja glave dobro razaznati. Nisam i ne verujem da ću se ikada navići na milje. Kazaljka izmedju 80 i 90 milja na sat – koliko je to kilometara na sat? Osam koma pet, puta jedan koma šest – dok ja izračunam – prodje „situacija“... Negde oko 50 mph (milja na sat) je dobra kruzing brzina za uživanciju (80-90km/h), 100 mph (oko 160km/h) je dobra auto-put brzina, a 120mph je, u ovom našem natovarenom slučaju, apsolutno maksimalna brzina (oko 195km/h). Strom ide glatko. Možda bi se nekom, sportskije nastrojenom motociklisti, ova naša vožnja učinila isuviše „mekanom“, ali ovako gladak i udoban kruzing od 120-130km/h (ovde to zovu „plush ride“ – plišana vožnja), sasvim je dovoljan za ranije pomenut „grin“-efekat. Plaš rajd je onaj fini osećaj kada zajedno sa motociklom, idemo idealnom putanjom, u idealnoj brzini (6), idealnim, minimalnim ubrzanjem, optimalnom brzinom (120km/h) i bez ikakvog napora, gotovo kao po šinama. Dovoljan je pogled u stranu u koju želimo da se nagnemo, a motocikl nas prati. Dovoljan je veoma blagi zaokret desnog zgloba pa da pravovremeno ubrzamo ili da usporimo. Milina. Zadovoljni smo i Strom i ja. Ali vreme se topi, moramo da istestiramo i potrošnju goriva, a uskoro silazimo sa autoputa na deonicu koja nam je nepoznata. Dovoljno je da negde ima radova na putu pa da zakasnimo zbog zaobilaženja. Bolje da požurimo. Ali ispred nas, u brzoj traci, jedna bakica golfu pretiče kamion brzinom od tačno 120km/h koliko je i ograničenje. Jeste, dragi čitaoče, ovde bakice voze golfove i tojote selike. Kod Karloua (Carlow) napuštamo auto-put i nastavljamo regionalnim putem prema Veksfordu (Wexford) za Rosler. Taj deo ostrva oko Karloua nije zanimljiv mnogima koji ovde dođu i ne spada ni najmanje u turistički atraktivne delove ostrva. Pa opet nama je interesantnan. Iz tri razloga. Prvo noviji deo grada podignut je u vreme finansijskog „buma“ u jednoj udolini koja se plavi nakon i najmanje kiše. Podignuti čitav grad koji će biti poplavljen kad god pada kiša može imati smisla i nama i našem čitaocu, jedino u mestima gde kiša i ne pada baš tako često. Pa ipak, eto moderni tragači za novcem, rešili su da tu, tako neznalački, zasnuju svoj finansijski interes. Drugi razlog je što se u blizini ovog mesta nalazi veoma cenjeni krečnjak – posebna vrsta kamena crnkasto-sive boje, kao i granit. Treći razlog su brojni spomenici iz praistorije i ranog srednjeg veka (kromlesi, uspravljeno kamenje, zamkovi i ranohrišćanske crkve), podignuti, razume se, na blagim uzvišicama i od lokalnog kamena... Odvrćem ručicu gasa pomislivši kako je to neobično – da je drevni graditelj, bez današnje nauke i svih tehnoloških tekovina bio daleko uspešniji i razumniji negoli današnji građevinari... Pohlepa i neutoljiva glad za zaradom, čega je drevni čovek bio oslobođen, zamagljuje razum i zanemaruje nauku i tehniku. Nebo ispred nas je još uvek vedro i svetlo, ali se vreme na zapadu oblači. Ovde zvano „šit“-vreme gotovo uvek dolazi sa okeana, sa zapadne strane. Pitam se da li će iznenadno i ničim izazvano lepo vreme potrajati dovoljno dugo da me ispratiti sa ostrva ili će me na dugi put pozdraviti uobičajena kiša. Ko uopšte voli kišu? Sa naše desne strane pojaljuje se duga. Smešim se i pomišljam da bez kiše nema ni duge... I dok se pred nama otvara pogled ka južnoj obali ostrva i zalivu u kojem je luka Rosler, zadovoljni smo: Storm leti, mi ostajemo na suvom, a duga je tu da nas pozdravi. Na nizbridici prema luci, smanjujemo brzinu, spuštamo stepen prenosa, a ispred nas, gotovo najednom, pomalja se ogromni brod „Oskar Vajld“ (MS[1] Oscar Wilde). Kapaciteta 700 automobila i 1500 putnika i članova posade, širine 30, a dužine oko 150 metara, visok otprilike 10 spratova, Oskar Vajld čini se kao oblakoder srednje veličine u Njujorku, samo položen u more... Ukrcavanje je, vidi se, otpočelo. Nepregledna kolona autobusa, automobila sa prikolicama i nekolicina motocikala proteže se od nizbrdice prema brodu. [1] MS=Motor Ship

Hvala na podrsci. Itekako je potrebna i cenjena. 1000 reci dnevno! I josh da ih ima vishe... Taman se unesem u chitanje kad ono kraj... Svaka chast ALKos samo nastavi !

Dejva sam upoznao slučajno. Jednog dana, baš kada sam ostao bez goriva, poklopac na spremniku rezervoara na Kawasakiju se pokvario. Ostalo je bilo veoma malo goriva, a poklopac je bilo nemoguće otvoriti. Ni često podmazivanje WD-40-ijem, ni pažljiva upotreba nisu uspeli da spreče kvar na jevtinoj bravici. Džem[1] motorsajkl vrkšop (Gem Motorcycles Workshop) je bio najbliža radionica za motocikle u tom delu Dablina, južno od reke Lifi. Majstor Dejv ima tridesetak godina, malo dužu kosu, napola prekrivenu kapom koja kao da je pozajmljena od Super-Šilje. Nema dela kažiprsta na desnoj ruci, ali ipak, deo onoga što je nekada bio nokat, i dalje raste. Sigurno uspomena iz Mondello[2] Parka. Dejv podešava za trke i popravlja motocikle. Radionica je mala, kao i dvorište, koje prepuno motocikala, možda, izgleda i manje nego što jeste. Ostavio je sve što je radio do tada, izvadio poklopac i uspeo da popravi bravu, dok sam se ja preznojavao ne poznavajući još njegovu upornost. Brava na Kawasakiju je za njega bio dragulj dana, glavolomka koju treba rešiti što pre. Bespotrebno, nakon što je vratio bravu nazad, proverio je da li je lanac dovoljno zategnut i podmazao gde treba, a da nije uzeo novac ni na moje uporno nagovaranje. Od tada, radionica za motocikle Gemi motorcycles je postala deo rešenja koje čovek ima za problem održavanja motocikla u takozvanim velikim dilerskim mrežama. Uvek mi je smetao taj bezdušni čin, kada u nekom predstavništvu predate ključeve motocikla. Zauzvrat dobijate kafu, espresso iz nedavno opranog aparata i zid koji vas odvaja od gomile motocikala, iza kojeg se oni servisirsaju, opravljaju na serijskoj traci, dok njihovi vlasnici, sa kafama u plastično-papirnim čašama, sede, kao u čekaonici neke bolnice... Za razliku od uniformisanih lica u „ovlašćenom servisu za Kawasaki motocikle“, koja samo što me ne legitimišu, Dejv je čovek. Došao sam po Stroma, naravno, malo ranije, i primećujem da se u dvorištu pored Dejva vrzma jedan čovečuljak u kombinezonu, koga ranije nikad nisam video tu. Ha-i-ja. Nije odavde. Ha-ja. Čovečuljak je tamnoput, pitam odakle je. Iz Libije. Podižem obrve, ali on predusreće moje pitanje i napominje da je odavno došao, zbog neke Irkinje, koju je upoznao na kontinentu, ali ga je ona, ovde, ostavila na cedilu. Nećemo, ovde, iz pristojnosti, da navododimo reči, kojima je završio priču o njegovim ljubavnim jadima poentirajući tako nad karakternim crtama te devojke koja ga je ostavila. Pomislih Dejv ga je primio da mu pomogne. Iz nekog raloga i čovečuljak je znatiželjan da sazna odakle sam. Srbin? – Čoveče, znao sam. Kako, pitam? Ličim mu, kaže, na neke Srbe, sumnjive tipove, koje je upoznao u Holandiji, a od čijih se pogleda, on, izgleda još uvek plaši. Uveravam ga, osmehujući se, da sam u potpunosti bezopasan po njegovo zdravlje, ali se ipak ustručavam da pomenem veoma aktuelno Arapsko proleće. Slutim da sam veći pristalica Gadafija nego čovečuljak... Sva trojica stojimo tako sa pogledima uperenim u pravcu jednog Suzukija TL1000R čiji je ram polomljen, ali siguran sam, pred očima su nam druge slike. Jedem sendvič u prohladnoj unutrašnjosti radionice, rizikujem i prihvatam ponudu za čaj iz šolje sumnjive čistoće, dok Dejv filigranski podešava vešanje za dodatni teret. Motocikl je spreman za polazak. Čovečuljak maše, a Dejv, nastojeći da nadjača zvuk motora, dovikuje: – Dont forget to hev fan[3]! Tek na sam dan polaska proveravam da li mi je potrebna međunarodna vozačka dozvola za vožnju kroz Srbiju. Nije nam to ranije palo na pamet. U tuđini, naša sopstvena zemlja, domovina, liči nam na oazu sloode, gde nam ništa nije uslovljeno i gde nam je sve dopušteno. Lako se u tuđini zaborave stvari... Vreme do polaska ferija popodne iz Rosselare-a počelo je da se topi znatno brže. Glas iz telefona na naš užas potvrđuje da za motocikl, registrovan i osiguran u Irskoj preko Evropske dozvole, za vožnju kroz Srbiju, može biti potrebna i međunarodna vozačka dozvola. Bilateralni odnosi i drugi argumenti... Pomišljamo da nam ta dozvola i nije potrebna ali eto nismo spremni da rizikujemo da nas vrate i ne puste u našu rođenu zemlju? Srećom pakovanje je završeno sinoć. Koferi su montirani, žurimo do grada. Nismo očekivali da će putovanje otpočeti sa ovakvom panikom. Nije bilo vremena da se isproba vožnju sa teretom i oferima koji su poprlično široki i menjaju tako dimenzije i težište motocikla. Ukupan teret kofera je oko 60 kg. Stižemo da te kancelarije gde se izdaju međunarodne dozvole. Ekvivalent Auto Moto Saveza Srbije. U toj lenjoj, prokletoj, a tako uobičajenoj motociklističkoj nameri da se parkira što bliže ulazu desni kofer udara u stubić, čiji je funkcija – upravo da predupredi parkiranje na tom mestu, konačno bila ispunjena. Uprkos maloj brzini kojom smo se kretali tokom parkiranja, kofer je prilično zveknut. Počeo sam da se znojim od sve opreme za put na sebi. Zagledam malo bolje ogrebotinu na koferu i pomišljam – ovo je pouzdan znak da je putovanje otpočelo. Tako, pomalo uzrujan i ljut na samog sebe otvaram vrata na „auto-moto-savezu“ Irske. A tamo, naravno dugačak red, koji mora da se čeka. Uzme se broj sa mašine i sedne se u fotelju. Nema ovde onoga: Izvinite, molim Vas, takva i takva stvar, da li biste bili ljubazni da me propustite? Svi sede mirno, niko ne gleda ni u koga i tiho, sa strpljenjem, čekaju da prozovu njihov broj. Samo meni sitne graške znoja padaju na kacigu, koju držim na kolenu ispred sebe. Dok ritam kapi znoja zamenjuje moje dobovanje prstima prateći tako muziku koja se emituje sa zvučnika, prisećam se filma Miloša Formana Let iznad kukavičjeg gnezda. Mlađeg čitaoca radi, nije loše pomenuti da se radnja ovog filma odvija u metalnoj instituciji, koja se nakad zvala ludnicom, i da su se tamo pacijentima davali lekovi uz muziku, takozvani „medikejšn tajm“. Tako je simboličano prikazana situacija gde je način izlečenja bolesniji od bolesti. Pomišljam: sistem je bolestan, a ne pojedinac... Pomalo ironičnom mi izgleda činjenica da taj film sa odličnom metaforom ljudskog društva, iako snimljen sada već davnih sedamdesetih, a možda ipak primenljiviji na opštu nesvest današnjeg stanja društva, nažalost ne bi ni mogao da bude snimljen u atmosferi koja danas vlada filmom i medijima i uopšte takozvinim javnim mnenjem. Ali, za razliku od medicinske sestre Rechet, glavne zlice iz pomenutog filma, starija žena za šalterom za izdavanje ovih dozvola, dobroćudne je prirode i ima razumevanja za moj slučaj. Simpatičan sam joj, i zaista želi da pomogne, ali i pored toga, ona je, za moj ukus i položaj, tako zavistan od vremena, previše revnosna i temeljna. Konačno je i fotografija zalepljena na dozvoli, po njenim, očigledno visoko postavljenim estetskim kriterijumima. Spremni smo za polazak, napokon, obojica. Strom i ja. Vreme je lepo. Iznenađujuće toplo. Brišem znoj sa čela. Kaciga, rukavice. Imamo još dva sata i 170 kilometara do početka ukrcavanja na brod. Nema jurcanja i filtriranja kroz gust gradski saobraćaj, naročito sada, nakon incidenta sa koferima, ali stići ćemo valjda nekako. To je to. Polazak. Pravac: Rosler (Rosslare). [1] Gem (engl.) – fino obrađen dragi kamen, dragulj [2] Mondello park – medjunarodna motociklistička staza nedaleko od Dablina [3] „Ne zaboravi da se zabaviš!“(prev. sa engl.)

bice, bice.... stize uskoro...

hvala, narode, na ovolikim lepim recima, koj su, cini se, na kredit a nisu jos sasvim ni posteno zasluzene... Trudicemo se sa nase strane da nastavimo istim tempom, a za sve one koji bi da citaju ovaj tekst u komadu - nadajmo se: bice i knjige! Pozdrav

Još jedna dilema: kojim putem? Čitateljka koja je volela da prati detektivski strip Aleksa Rejmonda kroz dogodovštine Ripa Kirbi-ja (Rip Kirby) i njegovog sluge Dezmonda, po svoj prilici, zavolela bi i nas. Ne zbog toga što pripadamo istoj, staroj školi viteštva, što još uvek otvaramo vrata ženama ispred nas, što ih propuštamo u redovima u pošti, nezavisno od toga da li nam se sviđaju i da li su zgodne ili ne, pa nam se onda one čude. One su samostalne, same bi da sebi otvaraju vrata i slabo se to, uostalom, i uklapa u današnju opštu emancipovanost. Razlog sličnosti nije ni taj što smo prestali da pušimo cigarete i, kao i detektiv Kirbi, počeli da pušimo lulu. Kad detektiv Rip Kirbi dobije na rešavanje neki zamršen slučaj, u čijoj je pozadini, obično, neka zanosna plavojka, recimo slučaj nestale mumije, on odmah naredi Dezmondu, svom vernom slugi, da donese sve knjige koje može da nađe u biblioteci o faraonima i starom Egiptu. Tako i mi. Nažalost bez Dezmonda, verne sluge, koju nemamo, upućujemo se, sami, da umesto internetom, put od Dablina do Beograda pronađemo na kartama u biblioteci. Daleko od toga da smo po pravilima elektronske kulture – nepismeni. Teško je i oku i mozgu prilagoditi se na stalnu promenu razmere karte na računaru. Ostavljamo guglmeps onima koji bi da tačno znaju kojim će putem, a džipies onima koji vole da ih drugi vode u avanture držeći ih za ruku i govoreći im gde da skrenu. Mi ne znamo tačno kojim ćemo putem – znamo samo kuda bi da prođemo, češkajući se po bradi – ima , možda, nečega i u tome češkanju. Za sve nas koji pripadamo toj istoj staroj školi – obična dobra karta pruža neuporedovo više nego najbolja računarska karta ili program koji pokazuje slike sa satelita noću i šta ti ja znam. Toliki skupi vojni pohodi isplanirani su na kartama istog kvaliteta koje su dostupne besplatno i nama, češkačima po bradi... Za ugrubo određivanje pravca kretanja nama će biti potrebna dobra karta Evrope, da se ne oslanjamo u potpunosti na davno stečeno srednjoškolsko znanje iz geogfrafije. Ako su najraniju istoriju Evrope diktirale Dunav, Rajna, Loara, Rona, Odra, Visla i granice civilizacija i kultura odvajali Pirineji, Alpi, Karpati i Balkan, odrediće i naše putovanje. Naša avantura nije ni u junačenju i pronalaženju novih „bajk-frendli“ puteva i ruta, ali nije ni u praćenju puteva koje su neki drugi već prešli i postavli na internet i jutub. Tako će ovo putovanje, kakvo god da je – biti jedinstveno. Ova avantura je u pronalaženju našeg puta. Vidi se odmah da postoje dva moguća glavna pravca: jedan koji prolazi između Francuskih (Rhone) Alpe i takozvanog Središnjeg Masiva (Massif Central) sa jugo-zapadne strane, pa zatim francuskom rivijerom, ispod italijanskih Alpa, i naposletku kroz Panonsku niziju do Beograda. I drugi kojim se prelazi preko reke Rajne, a zatim prolazi između Alpa i Karpata, praktično uz sliv reke Dunav, kroz Panonsku niziju, ovaj put sa severne strane. Završili smo sa planiranjem ugrubo. Sada znamo koje su nam detaljne karte potrebne. Šteta što nema Dezmonda – moramo sami u obližnju knjižaru. Vraćamo se sa gomilom karata u pristojnoj razmeri. Pod pristojnom razmerom podrazumevaju se karte u razmeri 1:200.000 i krupnije. Na takvim kartama jedan list (odnosno karta ispresavijena na približno list A4 formata) pokriva otprilike oko 300 kilometara ili (poslužimo se opet, ovog puta lukavo, zamenjujući pojam prostora – pojmom vremena), vreme za koje se približno isprazni jedan rezervoar za gorivo, to jeste prostor-vreme između dva stajanja. Na tim, krupnijim, kartama ucrtan je svaki put, pa čak i oni ne-asfaltirani, kao i obilje drugih informacije koje se sve mogu obuhvatiti jednim pogledom. Karta, naravno dobija dodatnu dimenziju ukoliko se doda kompas. Za slučaj da se jedan namagnetiše, nosimo dva, raspoređna taktički na različitim mestima. Rešavamo se da ne usvajamo mnogobrojne principe poput onoga – moramo svratiti u svaki veći grad ili moramo videti jednu ili drugu znamenitost. Jedini princip koji usvajamo pre puta: ne mora se ništa, osim da se putuje i stigne. Osim ovog univerzalnog „putnog“ principa nema drugih. Nismo iskusni u kampovanju, a nismo ni naivni da poverujemo da ćemo sada naprečac postati kamperi. Ima hotela i mesta za spavanje širom Evrope i da pretekne. Prijatelji, rasuti po Evropi? Nemoguća misija... Ako svraćamo u Drezden, kako da ne svratimo do Praga itd. Ovo putovanje, primetiće sasvim opravdano pažljivi čitalac, nije o obilaženju prijatelja, već o nečem drugom. Vožnja motocikla po Irskoj nauči čoveka da poštuje vremenske prilike. U Irskoj, zbog relativno blage klime, vozi se čitave godine. Gotovo da nema mraza, retko poledice, ali su zato vetar i kiša neprekidni. Gotovo sva oprema prilagođena je tim uslovima vožnje. Teško će nam bilo šta drugo biti potrebno. Sve ono što izdržava irsku „zimu“, izdržaće i najgore evropsko letnje vreme... Trebalo je da prođe nekoliko godina i nekoliko destina hiljada kilometara vožnje po kiši i vetru da bi se pronašle najudobnije vodonepropusne čizme i rukavice, koje ipak pružaju bolji osećaj na ručici za gas od, recimo, bokserskih... Neko vozi u platnenim motociklističkim jaknama – i to je u redu. Deo našeg iskustva je da kožna jakna daje određenu čvrstinu pored odličnih osobina prilikom pada i klizanja. Ali se mora priznati, daleko je udobnije voziti motocikl u dobro skrojenoj jakni od kvalitetne kože. Čak i po kiši, ukoliko nije pljusak, kožna jakna ima prednost. Zaštita na ramenima, laktovima, podlakticama i kičmi. Za ozbiljniji nalet kiše koristi se ista taktika kao i pre nego što su „otkrivene“ tekstilne jakne – kabanice... Ili jakne od plastike (PVC) za preko... Pantalone – farmerke od tvrđeg džinsa, ili kargo, standardne – vodonepropusne za kišne uslove (koje mogu i da se navuku preko farmerki). Za zaštitu na nogama – umetci preko kolena i listova. Nose se ovde i mnogobrojni slojevi od različitih materijala sa čudnim imenima. Jedan materijal propušta jedno a ne propušta drugo. Nosim sve te lejere čitave godine ovde poneću ih i sada. Jedini zaista koristan sloj je zapravo takozvani novi tip vind-stopera (zaustavljač vetra), koji i nije napravljen od neke tkanine, nego od crne „ultra-tanke“ i fine folije koja bi možda nekog podsetila na besmislena i šašava odela koja su se nosila po disko-klubovima sedamdesetih. Danas ta nazovi-tkanina podeća na one najjeftinije kese za đubre. Pa ipak, efekat koji taj sloj ima kad ste na motoru je neverovatan. Svaki motociklista zna da, čak i leti po najtoplijem danu, na motociklu, pri odgovarajućoj brzini, može postati veoma hladno. Ta hladnoća leti u poptunosti je posledica rashladnog svojstva vazduha pri većim brzinama. Istu tu osobinu koriste svi motori u motockilima koji imaju takozvano vazdušno hlađenje. Ovaj materijal, ta nekakva plastika, postala je obavezan deo moje opreme, posebno zbog toga što se i bluza i pantlone daju spakovati u vrećicu veličine običnog sapuna. Većina stvari za transport je vodootporno ili u vodootpoornim vrećama. Lap-top je najveći i najkabastiji deo opreme, koji, srećom, staje u topboks. Nema mesta za Nikon, nego nosim malog fudžijevog idiota i naravno GoPro kameru. Pregršt SD kartica. Pokloni za Ninu i familiju. Ne razumem kako ljudi mogu da preporučuju šta treba spakovati za put motociklom. Ubeđen sam da bi svako od nas pronašao barem jednu stvar kod onog drugog za koju bi pomislio da je ovaj blesav što baš to nosi... U ovom slučaju, moj doprinos toj blesavosti prilikom pakovanja – to su rukavice, to jeste nekoliko rezervnih pari... Koja je teorija primenjena ovde, bez obzira na blesavi ishod? Imamo toliko i toliko kvadratnih santimetara kojima naše gume dodiruju zemlju. I na tom minimumu održava se naš krhki život. Jedinstvo pak naše sa motociklom, na kojem počiva izvesnost tog života, uveren sam, proizilazi iz našeg sjedinjavanja, to jest – kontakta sa motociklom. Odeća MORA da bude udobna, a kad je reč o kontroli tog kontakta koji se odvija preko ručice gasa – neprikosnoveno veličanstvo među svom odevnom opremom, razume se pripada rukavicama... Naša slabost su rukavice „za svaku priliku“. Sledeća po važnosti je kaciga. Dobra ventilacija u Irskoj nikada nije problem, jer je uvek prohladno i vetrovito, ali se cene razni ulošci protiv zamagljivanja. Nosim rezervni vizir u ženskoj čarapi, da se ne izgrebe. Novac i dokumenta, po običaju, stišnjeni su vodonepropusnim plastičnim futrolama, koje imaju prost sistem za izvlačenje vazduha i zaptivanje. Na mom motociklu nema alarma. Ti uređaji uništavaju akumultore. Za svaki slučaj nosim minijaturni punjač. Kao rešenje za odvraćanje od krađe odlučujem se za lanac i katanac za disk... Osiguranje koje imam, provereno, važi na čitavoj teritoriji Evrope, Hrvatske i Crne Gore. Srbije opet nema na karti. Opet smo izbrisani. Stalno ista priča. Major Kriger pobeđuje. Priseti se, stariji čitaoče, njegovih reči: – Ne interesuje mene da li su oni zapisani. – Ja želim da oni budu otpisani. – Razumete li?...OTPISANI! Osiguranje je drugačije nego što je u Srbiji, pa čak je drugačije nego i u većini evropskih, ovde rado zvanih - kontinentalnih zemalja. Osim što je obavezno i skupo, obuhvata i takozvani „brejkdaun asistans“ – bilo koji prekid putovanja usled kvara, udesa, krađe, požara, bilo čega nepredviđenog – dolazi tim ljudi u roku od par sati – i rešava problem. Zvuči dobro, ali u suštini lišava šarma. A opet, s druge strane, možemo se samo zanositi idejom o tome da je danas moguće voziti motocikl koji možeš sam da popraviš. Današnji motocikli su složeni, sa računarima koji odlučuju o smesi gasova, vazduha i goriva, kočionim silama, negativnim ubrzanjima... Osim običnih, manjih popravki, probušene gume, pritezanja lanca ili sličnog, druge ozbiljnije popravke gotovo su nemoguće sa nekim priručnim alatom, čak i ako bismo bili majstori. Ne nosim pola radionce sa sobom. Vozim kroz najgušće naseljeni deo planete sa više motociklističkih radionica po kilometru kvadratnom no što ima ljudi ukupno u Altaju. A i ne pretvaram se da sam majstor kada nisam. Poneću set rezervnih sijalica i osigurača, najobičniji minimalni alat koji, uostalom uvek nosim sa sobom, komplet za lepljenje gume. Ali šta kad gumu zalepiš? Čime ćeš je naduvati? Nosiš i kompresor, jer nam ne pada na pamet da bi zbog pocepane gume zvali osiguranje negde na Kanskoj rivijeri... Kompresor kao da je osmišljen da stane ispod sedišta. Ispod sedišta staje još i standardan komplet za prvu pomoć... ... – Izgleda da si na sve mislio – reče Dejv. Osećao se neki dobronameran, ali ipak kritički ton u njegovim rečima, čemu su pomalo iznenadih. Samo je krajičak mojih usana, izuvrtan u osmeh, odavao čuđenje takvom komentaru. – Kako to misliš, Dejv? – Mora čovek nešto da ostavi i slučaju ako želi da putovanje bude uspešno – reče iskusno Dejv, nasmeši se i namesti svoju kapu čistim delom dlana. – Nadam se da će se vremenske prilike pobrinuti za to savršenstvo. – Tejk it izi, men – dodade on i lupi rukom za nameštanje kape o moje rame, što me gotovo izbaci iz ravnoteže. Motor će biti gotov popodne. Nastavak sledi...

Koji motocikl je pravi? Jedna od mnogih razlika između osećaja upravljanja motociklom i automobilom je još i u tome što se osećaj od jednog do drugog modela motocikla razlikuje mnogo više nego između dva modela automobila... Ali eto nama nove dileme – koji je motocikl bolji: prethodni ili sledeći? Stari ili novi? U poplavi knjiga o motociklizmu danas, pravi je biser kjniga Brenta Špigla (Bernt Spiegel) – Gornji deo motocikla ili O jedinstvumotocikliste i mašine. Pošto ću se pozvati više puta na tekst iz ove knjge red je kažem nešto više i o piscu i o knjizi. Čitalac je možebiti već upoznat sa gotovo neverovatnom činjenicom da je g. Špigl i pored toga što je bio profesor psihologije i direktor Instituta za Industrijsku psihologiju u Getingenu (gde je obavljao istraživanja za Porsche), on je takođe i jedan od starijih instruktora za motociklističke trke MOTORRAD, posebno na jednoj od najzahtevnijih staza na svetu – Nürburgring Nordschleife, koju kako čujemo intimno poznaje uprkos njegovoj sedoj kosi i poodmaklim godinama. U pomenutoj knjizi izložio je profesor mnogo korisnih podataka, veoma instruktivnih zapažanja i uopšte uzev, sistematičnih sugestija, koje svim motociklistima mogu biti od posebne koristi, ali ono na šta bih sada hteo da skrenem pažnju znatiželjnom čitaocu, je njegovo objašnjenje o tim različitm osećajima različitih motora. Svi oni koji su probali više motocikala pitali su se tokom prvih 5 minuta vožnje: Zašto sve izgleda drugačije kad promenimo motocikl? Profesor Špigl odgovara na to pitanje da je to stoga što su različite filozofije razvoja svakog od modela. Određena količina sile kočenja potrebna je da bi se postigao određeni sepen negativnog ubrzanja i te male razlike u masi, o geometriji i podešavanju vešanja da i ne govorimo, dovode do tih nekad ogromnih, a ponekad i sasvim finih razlika. Po pravilu – što iskusniji motociklista – to osetljiviji na promenu. Taj novi osećaj – da nešto nije u redu – to je zapravo prerušena povećana budnost naše moći opažaja, koja je najverovatnije sa navikom na stari motocikl verovatno prethodno opala. Zato nam se povišena budnost, preciznije opažanje i veći nivo svesnosti onoga što se događa oko nas, dopada toliko i čini da se osećamo svežije, ili, neće mi zameriti stariji čitalac, možebiti i mlađe... Učestale promene motocikala nisu pokazatelj olakog odlučivanja na neverstvo u ljubavi kod motociklista, na primer, već su iskaz te neutoljive gladi za svežinom novog osećaja vožnje. Taj novi osećaj je zapravo izražena probuđenost naše samosvesti. Pravo umeće na motociklu proizilazi iz istinskog poznavanja i svesti o mogučnostima i ograničenjima mašine, stepena naše samosvesti i napokon, svesti o okruženju u pokretu. Imati i zadržati taj „osećaj svežine i novog“, ali na mašini koja nije nova, već nam je odlično poznata – jedini je način da se motociklist sjedini sa motociklom u potpunosti. U trenucima kada se to desi, vožnja motocikla prerasta puko uživanje i postaje znatno više od toga – neka vrsta poezije, recimo. Tu dolazimo do poteškoće – kako prepoznati koji je pravi motocikl za nas, ako svaki novi koji probamo deluje pogrešno, deluje kao da mu nešto nedostaje, a baš to nešto je, eto bilo savršeno na našem prethodnom motociklu... U mojih prvih 5 minuta vožnje na Yamahi Fz6S koju sam kupio posle prilične kilometraže pređene na BMW F650GS, primetio sam da je pritisk koji imam na rukama i podlakticama nekoliko puta veći, da su i preglednost i položaj tela neuporedivo lošiji, da je osećaj da mogu da idem bilo kojim ma kako lošim putem (koji sam imao na BMW-u), otišao zauvek... Kupovina Kawasaki Versys-a je bio pokušaj da se pomire dve filozofije i pokrije veći spektar puteva, ali je zato osećaj „klizavosti“ na mokrim podlogama ostao sve dok Battle Wings nije bio zamenjen Michelin Pilot Road 2 gumama. Da ne spominjem, koliko je nespokoja bilo uzrokovano vibracijama na komandoj tabli i osloncima za noge. Ravan, predvidiv zvuk i glatkost četvoro-cilindrične mašine otišla je nepovratno sa Versysom. Šta mi je ovo trebalo? Da samo Yamaha nije uništena u udesu – nikada je ne bih promenio... ionako je to bio najbolji motor do sada... Glupo je kupovati isti motocikl, a Kawasaki Versys je zaista neobično svestran motocikl... Nakon otprilike 10.000 ostrvskih kilometara sva ona vibracija i šišteća pumpa za gorivo, bili su zaboravljeni, a zvuk nakon otvaranja ručice za gas dvo-cilindričnog motora nagovarao je na sportskiju vožnju. Kawasaki postaje najbolji motocikl do sada... Regulator/rektifajer je stradao posle 5.000 km. To je u redu kada su vožnje gradske ili na kraćim putovanjima, ali šta ukoliko se do desi na putu gde je 5.000 km pola puta? Minimalna zaštita od vetra u kombinaciji sa visoko potavljenim uspravnim sedenjem, koje je, doduše odlično preglednosi radi i sasvim udobno, značilo bi mučenje na bržim deonicama i bolove u vratu... Ipak Versys nije mašina za ovoliki put. Kada sam shvatio da za dodatnu opremu (plastične bisage i ostalo) treba da doplatim skoro kao za noviji motocikl rešio sam da je bolje da uzmem drugi motocikl... Suzuki V-Strom DL650A GT, sa ogromnim Suzuki koferima, ABS, štitnici motora, hot grips, turing vetrobran, neverovatno udobno sedište i motor koji, osim što je štedljiv i prakično neutništiv, ima i sasvim pristojan obrtni momenat i tipičan ljut dvocilindričan karakter. I još može da ide svuda. Motocikl je u radnji u Corku bio najpovoljniji. To je tri do tri i po sata vožnje kolima. Dva sata kasnije: Dobardan. Ja sam ranije zvao u vezi... Aha. Koliko? Versys + doplata. Da probam da sednem? Može. Jaoj, kako je ovo udobno. Šta još imate, moliću fino? Tajger – šta? A... Trijumf? Novi iks-ce? Da, da.. svakako. Naravno da želim da probam. Kakvo razočaranje! Motocikl u kojem, oprosti mi, dragi čitaoče, imaš osećaj da sediš na onoj gredi za ritmičku gimnastiku. Izgleda dobro, zvuči zanimljivo, ali stvarno nije rešenje za ovo putovanje. Odluka je pala: V-Strom. Probaćemo do Dablina ima 250 kilometara za testiranje... A vreme lepo. Telefonski poziv osiguravajućoj kompaniji. Crna kafa dok čekam da se završe formalnosti. Bljutava je ali ne mari. He-he s moje strane. He-he sa njihove. Klimanje glavama. Ručica gasa se odvrće. Ali avaj! Posle prvih 30 minuta gradske vožnje, nakon izlaska na auto put – pažljivi čitalac pogađa: Zašto sve izgleda drugačije? Ovaj motocikl je duži, veće međuosovinsko rastojanje i manje stabilan na maksimalnim brzinama (kofere smo smetnuli s uma). Gde nestade ona divna kompaktnost u vožnji sa Versysom? Kako je ovo vešanje podešeno? Srećom moguće je podesiti i prednje i zadnje vešanje i rebound. Gume Dunlop Roadsmarts. Uzdiše se za Michelin Pilot Road 2 na Kawasakiju.... Sedište jeste udobno, ali je i znatno niže nego ono na Versysu – lošija preglednost? Zaista sve izgleda drugačije! Nekoliko hiljada kilometra kasnije Strom će postati najbolji motockl ikada. Nastavak sledi...

Hvala Vam svima za sve pohvale i ohrabrenja, i ne zamerite na opsirnosti...

VEČITE DILEME MOTOCIKLIZMA Lemma je zanimljiva (grčka) reč. Čitalac koji je matematičar neće zameriti piscu ovih redova, koji nije matematičar, što će pojednostaviti prevod ove reči kao pretpostavku. Pretpostavka da će se nešto ostvariti i biti onako kako mi zamišljamo. Di-lemma je, shodno tome, neobičan položaj u kojem se nalazimo onda kada nam se čini da možemo da biramo između dve mogućnosti, ali nam suštinski ni jedna od njih ne omogućava da ostvarimo u potpunosti ono što smo prethodno i istakli kao zamišljeni cilj. Istinski problemi nastaju onda kad iz nekog razloga nemamo pravilan uvid u okolnosti koje su nam zapale, pa nam se umesto dileme pričinjava da su nam obe mogućnosti podjednako moguće i prihvatljive. Isto kao u priči o Bouridanovom magarcu, koji je lipsao, jer nije mogao da se odluči između dva plasta sena. Da li putovati sam ili u grupi? Da li je važniji avanturistički kudos[1] zaslužen nakon mnogih usamljeničkih kilometara? Ili je važnije iskustvo koje se na tim kilometrima steklo imati sa kim podeliti? Ova, inače stalno prisutna, dilema među motociklistima, u ovom mom konkretnom slučaju, je lažna dilema. Razlozi zbog kojih ću se uputiti na ovaj put, čitalac sa boljim zapažanjem, setiće se, krajnje su lični. Gotovo je bilo nemoguće zamisliti da bi neko iz Irske, u isto vreme putovao baš u Srbiju. Probao sam da otklonim nekako tu poteškoću. Razni tour-operatori koji organizuju motociklistička putovanja iz Irske prema Evropi, i pored mog truda da ih zainteresujem za tu destinaciju, nisu pokazali nikakvo interesovanje... Ali, ni te poteškoće, lični razlozi i tehnički detalji, pa ni avanturistički kudos, nisu jedini razlozi zbog kojih ću se na put uputiti sam. Različti motociklisti na raznim modelima motocikala imaju različite doživljaje. Mnogo se govori i o tom, posebnom motociklističkom osećaju. U Engleskoj, čitam, taj se osećaj keza - koji se ne da skinuti sa lica kada se motocikl, ta mašina, na poseban način sjedini sa čovekom, motociklistom i okruženjem kroz koje se kreću, zovu GRIN. Naša motociklistička čitalačka publika zna odlično o kojem se osećaju radi – taj osećaj je, iako različit kod svakog od nas – razlog zbog kojeg smo motociklisti. Imao sam sreće da kao desetogodišnji dečak, dete praktično, upoznam jednog od naših najboljih pisaca, Duška Radovića i da sa njim, tada je to tako bilo u školama, zajednički napišem jednu pesmu... Taj čovek ostavio je na mene veoma jak utisak. Njegove prodorne oči, kao da su više praštale i razumevale, nego što je njegov humor bio ironičan i precizan. Čak će i pažljivi čitalac, pribojavamo se, ovde izgubiti poslednje zalihe strpljenja. Kakve sada veze ima Dušan Radović sa motociklizmom i grin-om? „To je jedan svečani trenutak, kad pisac otkrije samog sebe... Ja sam pisao pesme i pre nego što sam počeo da pišem dobre pesme. I najzad mi se u jednom trenutku otkrio glas da je to ono što ja treba da pišem. To je za mene bilo jedno pravo otkriće, kao otkriće električne energije. Mislim da je kritičan trenutak u biografiji jednog mogućeg pisca trenutak kada prvi put čuje svoj glas.“[2] Ovih reči Duška Radovića reči – o trenutku u kojem se postaje pisac setio sam se na motociklu. Taj svečani trenutak meni se dogadja za motociklom. To je to vreme kada čujem svoj glas. Daleko od toga da vožnja motocikla ima tu moć da nas pretvara u pisca. Nije nam ni na kraj pameti da sebe smatramo piscem. Ali činjenica stoji – to je ono vreme kada smeše adrenalina i ostalih kiselina očigledno utiču tako da misli o raznim stvarima, vidljivim i nevidljivim, važnim i nevažnim, slede jedna drugu, i pretvaraju se u rečenice, koje onda taj glas izgovara. Sve što sada, pišući ovaj putopis, u stvari činim je jedan pokušaj, verovatno unapred osuđen na neuspeh, da se tih rečenica unutrašnjeg glasa nekako prisetim, da ih prisredim u neku manje-više smislenu celinu i pribeležim, izloživši ih tako tvojoj kritici, pažljivi čitaoče. Taj unutrašnji glas još je jedan od razloga što ću se na ovaj put odlučiti da idem sam, sa nadom da ću, evo, ovako beležeći misli, doživljaje podeliti sa i tobom, strpljivi čitaoče. [1] Opet grčka reč: κῦδος – a znači: slava [2] Dušan Radović, Na ostrvu pisaćeg stola, Mascom EC- Booking, Beograd, 2010., str.196