yogibear
-
Broj tema i poruka
1913 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Odgovori koje je postavio član: yogibear
-
-
Ljubiteljima prirode kao i onima koji vole da puste korak na nekom lepom lokalitetu, srdačno preporučujem da posete Zagajička brda koja zbog specifične vegetacije zovu i Banatska Toskana.
Radi se od drevnim peščanim dinama sada prekrivenim stepskom vegetacijom koja izranjaju iz monotone nizije. Nalaze se na severoistočnom delu Deliblatske peščare i nemoguće ih je videti dok im se ne približite. Prilaz nije baš pristupačan motorizovanim posetiocima pa ih je to možda i sačuvalo i učinolo koliko toliko netaknutim.
Ovi oblici reljefa, obrasli stepskom vegetacijom, predstavljaju jedan od poslednjih sačuvanih stepskih predela u Vojvodini. Zanimljivo je da se na obroncima Zagajičkih brda i danas može videti trska, koja ovde raste još od vremena kad su ova brda činila ostrvo u Panonskom moru.
Najviša tačka u brdima je na visini od 256m i na njoj se nalazi zidani obelisk. Obelisk zapravo štiti tačku geodetskog premera koja se nalazi u njegevom podnožju i koja datira još iz vremena Austrougarske.
Do Zagajičkih brda je moguće stići iz tri pravca:
1 - Preko Dolova, Mramorka do Šušare od koje ima još oko 5 Km do spomenika.
2 - Sa magistralnog puta Pančevo - Vršac u mestu Uljma skrenuti ka Beloj Crkvi a potom u mestu Izbište desno ka Šušari i dalje ka brdima...
3 - Ovam rutom sam ja išao: Beograd - Panćevo - Kovin - Grebenac do groblja kod koga prestaje asfaltni i počinje peščani put. Odatle ima oko 7 Km do spomenika...
Običnim autom je skoro nemoguće doći do spomenika. Motociklom sa nešto većim klirensom ne bi trebao da bude problem tokom nekog sušnog perioda kada nema blata. Ni skroz suv pesak nije baš najsrećnija podloga jer je tada i najrastresitiji. Ceo rezervat je pod zaštitom države i u principu se ne dozvoljava motornim vozilima odlazak u brda, pogotovo ne vikendom kada ima baš puno posetilaca koji u privatnoj režiji ili u grupama sa vodičima pešače ka vrhu. Prisutan je i čuvar (šumar) radnik Srbijašuma koji u Ladi Nivi krstari rezervatom, što zbog pomenute zabrane, što zbog ljudi koji se pogube...
Sve u svemu predivni predeli koje treba videti uživo. Bajkoviti prizori nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
-
9
-
1
-
-
Fotografije vezane za prethodni post.
-
9
-
1
-
-
Jedan od najupečatljivijih sakralnih objekata Srema, evangelistička crkva Svetog Ivana Nepomuka (češki svetac iz XIV veka) u centru Putinaca bukvalno štrči iz ravnice, vidljiva već iz velike udaljenosti od ovog naselja kraj koga prolazi pruga Beograd-Šid.
Putinci se u istorijskim spisima prvi put pouzdano pominju već u XV veku, kao prevashodno nemačko naselje, a značajnije naseljavanje Srba počinje tek sa Prvom velikom seobom, 1690. godine. Sve do II svetskog rata, Nemci su predstavljali većinsko stanovništvo u Putincima, pa zato ne čudi ovolika impozantnost protestantske crkve, i po dimenzijama i po položaju u svom okruženju.
Crkva je izgrađena na samom kraju XIX veka, ali je zbog upotrebe istorijskih stilova mnogi smatraju starijom. Ponegde se u literaturi pominje da je u vreme izgradnje susednog pravoslavnog hrama 1871. godine u naselju već postojala mnogo starija protestantska crkva, ali je po svemu sudeći u pitanju pogrešna informacija.
Tokom II svetskog rata nemačko stanovništvo se masovno iselilo iz ovih predela, a crkva je dugo ostala u funkcionalnom stanju, iako napuštena: poslednja misa je održana krajem sedamdesetih godina prošlog veka, a velike orgulje i crkvena zvona (uvezena iz Austrije), koja su se po priči meštana čula sve do Rume, bili su upotrebljivi i dugo nakon toga.
Mada u mestu više praktično nema potomaka nemačkih porodica Putinčani se svejedno ponose ovom velikom građevinom, ali su decenije nekorišćenja na njoj ostavile značajnog traga. Tome doprinosi i činjenica da se ne nalazi ni na jednom spisku zaštićenih objekata.Kapija dvorišta u kojoj se crkva nalazi je poluodškrinuta i unutra može svako da uđe. Pod uslovom da se uopšte usudi. Napuštena crkva deluje baš poput zamkova iz stranih horor filmova, a rastinje u dvorištu, o kome takođe niko ne vodi računa, čini prizor još strašnijim. I vrata crkve su odškrinuta.
Odmah po ulasku zatekoh prizor koji je u isto vreme i veličanstven i jeziv. Levo i desno su redovi drvenih klupa, zatim se priža centralni deo crkve nakon kojeg dominira urušeni oltar do koga dopire svetlo kroz polomljene prozore. Na izgrebanim i išaranim zidovima se nalaze izbledele freske na kojima se još uvek mogu prepoznati lica svetaca. Ptičiji izmet je svuda.
Da bi se došlo do galerije na kojoj su se nekada svirale orgulje, čiji je kvalitet zvuka bio na drugom mestu u Evropi, treba se popeti drvenim uzanim spiralnim stepenicama koje sablasno krckaju pod nogama. Od impozantnih orgulja nažalost nije puno toga ostalo. Nakon galerije, pomenute stepenice vode dalje do samog potkrovlja crkve...
Nažalost, glavni posetioci ovog objekta danas su ljubitelji mračnog turizma i golubovi. Iako je u Sremu sve manji broj katoličkih vernika, a u Putincima tek njih sedam, i dalje se gaji nada da će ovo nekada velelepno zdanje biti obnovljeno.
-
7
-
1
-
-
Hram Blage Marije, crkva u Banistolu posvećena žrtvama "Oluje". Crkva koja je građena po uzoru na ruske, u narodu je još poznata i kao "Putinova crkva". Zanimljivo je i to da su 2019. godine, žitelji Banistola i zvanično uputili molbu predsedniku Srbije da u protokolu posete predsednika Putina predvidi i obilazak ovog mesta. Takođe, lokacija crve je među kolegama postala neka vrsta zbirnog mesta, gde se motociklisti obično nalaze pre nego što će otići u neku zajedničku dogovorenu vožnju.
-
5
-
-
Još jedan dragulj Fruške gore koji je nastao 1999. godine za vreme NATO bombardovanja prestankom rada pumpi kamenoloma Srebro. Na tom mestu se eksploatisala retka ruda vulkanskog porekla trahit koja služi za asfaltne mešavine i betone visokog kvaliteta. Jezero se punilo podzemnim vodama, kao i potocima Lukin svetac i Srebrni potok. Voda je s vremenom rasla tako da je u nekom trenutku dubina jezera iznosila oko 50 metara. Strme litice, bogate fruškogorske šume i presečeni potoci koji su obrazovali slapove činili su ovo jezero čarobnim – bila je to zenica Fruške gore. Voda je bila bogata mineralima i zbog svoje gustine osećaj plivanja je bio kao u moru. Jezero je oživelo Ledince kao nagrada za sve nelagodnosti koje su meštani trpeli tokom rada kamenoloma.
Od 2005. godine jezero i zemlja su prešli u vlasništvo rakovačke kompanije „Alas”. Ledinčani i ekološke organizacije, kao i ljubiteji ovog jezera, bezuspešno su vodili borbu da jezero i okolina ostanu netaknuti. Jezero je ispražnjeno u leto 2009, a nakon eksploatacije rude (koja bi trebalo da traje pet godina), planirana je rekultivacija zemljišta koja će navodno preobraziti kamenolom u „velelepni park priode”.
Jezero je ostalo poznato i po tome što su na tom mestu snimani filmovi „Čarlston za Ognjenku”, „Mi nismo anđeli 3”, kao i spot Zdravka Čolića „Ao nono bijela”.
Do jezera vodi makadamski put koji se nažalost završava rampom i kućicom sa čuvarem. Pošto je jezero u privatnom vlasništvu (i to u sred nacionalnog parka), pristup je zabranjen. Za one upornije postoje "partizanske" staze i bogaze kroz šumu, pa je čuvara moguće zaobići. Mesta na kojima se nalazi par vidikovaca oko jezera su izuzetno strma i neobezbeđena pa treba povesti računa.
Moja poseta jezeru je ličila na legendarne "Igre bez granica", popularne 80-ih godina. Savladati blatnjavi zemljani put na motoru, proći neprimećen pored (tada) nekoliko čuvara, izbeći pse lutalice raspoložene za jurnjavu po šumi, ne salomiti se sa klizavih litica... samo su neke od upražnjenih disciplina. Medjutim, nadmudrivanje sa rojem pčela puštenih iz lokalnih košnica na ispašu... dalo je ovom iventu jednu potpuno novu dimenziju. Zaista, neprocenjivo iskustvo koje ću pamtiti
-
7
-
2
-
1
-
-
Vrdnička kula, kao deo nekadašnjeg utvrđenog grada Vrdnika, se nalazi nedaleko od Vrdnika,15Km južno od Novog Sada na Fruškoj gori. Prvi put se u istorijskim izvorima pominje 1315. godine. Predstavlja spomenik kulture od velikog značaja.
Utvrđeni grad Vrdnik se nalazi na 400 metara nadmorske visine, na južnim padinama Fruške gore. Grad je imao izduženu polukružnu osnovu sa ulaznom kapijom na istočnom delu bedema. Pored kapije se nalazila ulazna kula, iznutra pravougaone, a spolja zaobljene osnove. Na očuvanom delu južnog zidnog platna i danas se vide ojačanja – kontrafori. Utvrđenjem još uvek dominira snažna branič-kula, takođe izdužene polukružne osnove. Otkopavanjima, koja su pre Drugog svetskog rata vršena ispred ulazne kule, otkriveni su zidovi koji su opasivali podgrađe.
Danas je od grada opstala samo Donžon kula sa nešto malo bedema i ruševinom jedne kule. Prilikom istraživanja samog lokaliteta, otkriveni su predmeti iz doba rimske tetrarhije i cara Proba (276—282) koji je upravljao delom Rimskog carstva iz Sirmijuma, što ukazuje da je prvobitno utvrđenje na ovom mestu podignuto još u njegovo doba kao osmatračnica ili predstraža samom Sirmijumu.
Do sada nisu vršena nikakva istraživanja (arheološka, arhitektonska ili istorijska), tako da se ne raspolaže preciznijim podacima o izgledu i prošlosti Vrdnika, ali je napravljena geodetska podloga utvrđenja.
-
6
-
1
-
-
Sloboda je naziv spomenika na Iriškom vencu. Podignut je u čast palih boraca i predstavlja simbol Narodnooslobodilčke borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu.
Otkriven je 1951. godine, a autor je skulptor Sreten Stojanović. Spomenikom dominira visoki obelisk na čijem se vrhu nalazi predstava žene – oličenje slobode – sa visoko podignutim rukama kao gest kojim se poziva na ustanak. Na postolju iz koga se uzdiže obelisk nalazi se grupa naoružanih partizana. Na bočnim stranama spomenika nalaze se bronzani reljefi sa prikazima stradanja, otpora i borbe. Obelisk i prateći zidovi su izgrađeni od krečnjačkog kamena sa Fruške gore.
Najveći je spomenik na Fruškoj gori, a lokacija je sa razlogom odabrana kako bi se obelisk, simbol slobode i otpora, mogao videti sa prilaza Iriškom vencu.
-
3
-
-
Dok ne napustimo Frušku goru na neko vreme, skrenuću pažnju na još neka mesta koja možda treba obići (videti). Radi preglednosti, razdvojiću ih u nekoliko postova.
Repetitor Iriški venac je najveći TV toranj na Fruškoj gori, visok 170 metara. Konstrukcija od armiranog betona je sagrađena 1975. godine i osnovna namena mu je bila emisija radio i TV signala na teritoriji Vojvodine. Zbog svog položaja i visine, objekat je vidljiv sa većeg dela sremske i bačke strane, a i neizostavni je deo panorame Novog Sada.
Pretrpeo je veliko oštećenje tokom NATO bombardovanja 1999. godine i od tada je u privremenoj funkciji, a sanacija i dalje nije jasno definisana. Sam toranj ima veliki turistički potencijal, pogotovo u slučaju osposobljavanja opservacionog deka s upečatljivim pogledom na Novi Sad, Srem i Bačku.
Nalazi se u blizini najvažnije raskrsnice na Fruškoj gori, na vrhu Iriškog venca. U neposrednoj blizini se nalazi monumentalni spomenik NOB-a Sloboda.
-
3
-
-
-
Na južnim obroncima Fruške gore u blizini mesta Mala Remeta nalazi se istoimeni ženski manastir. Nazivaju ga još i Remetsko ili Remetica.
Manastir Mala Remeta samuje na južnim obroncima Fruške gore, ušuškan u dolini između dva brda, okružen šumom i manastirskim šljivikom. A, u manastirskom dvorištu samuju i igumanija Rafaila, koja je napunila 45 godina boravka u ovoj svetinji i jedina monahinja – Efrosinija, koja tu boravi petu godinu. Mala Remeta je ženski manastir sa najmanjim brojem sestrinstva na Fruškoj gori.
Oko manastirske crkve i konaka uvek ima zasađenog cveća, sve je uređeno i pod konac doterano. Oni koji dođu ne mogu da poveruju da to sve održavaju samo dve žene. Nedeljom ovde nema bogosluženja, pa one odlaze na liturgije u manastir Jazak.
Manastirska crkva je posvećena Bogorodičinom pokrovu. Tradicija osnivanje manastira vezuje za srpskog kralja Dragutina. U protokolu manastira Beočina, navodi se 1844. godine da je manastir Mala Remeta „star 601 godinu”, a što bi moglo da znači - 1243. godine.
Kratku istoriju manastira Mala Remeta, napisao je 23. novembra 1738. godine hopovski iguman Irinej Radić, u manastiru Beočinu. Pouzdane podatke pružaju jedino turski dokumenti, u kojima je manastir prvi put zabeležen 1546, ali je vrlo brzo posle toga spaljen.
U Drugom svetskom ratu stradao je konak kao i manastirska biblioteka.
Danas manastir čine crkva, jednokrilni konak, novi drveni zvonik i kapela. Danas je u manastiru samo monahinja Efrosinija. U manastiru su napisane i čuvaju se dve vredne rukopisne knjige iz XVII veka.
-
10
-
2
-
1
-
-
Bešenovačko jezero (kupalište Beli kamen) dragulj Fruške gore, nekadašnji je kop laporca koji je u vlasništvu beočinske fabrike cementa, a sada svojim kontrastom plavetnila vode i beline kamena na trenutak podseti na Mediteran.
Napušteno posle iscrpljivanja kopa, jezero je osamdesetih godina krenulo da se puni vodom, da bi posle dvadeset i više godina dostiglo dubinu od oko 50 metara. Nivo vode se i dalje povećava. Meštani kažu da je prilikom kopa presečena glavna vodena žila i da su zbog nastanka ovog jezera presušili okolni izvori. Voda je čista, prozirna, neobične tirkizne boje, a kažu i lekovita zbog svog mineralnog sastava. Vrlo često se mogu videti posetioci koji se kraj obale mažu blatom za koje se, takođe, smatra da je zdravo.
Ovo jezero je drugačije od ostalih akumulacionih jezera i po svom postanku slično je Ledinačkom jezeru. Retki pecaroši pamte da je bešenovačko jezero nekada obilovalo ribom koja je sad većim delom izlovljena, a od preostale ribe prisutni su primerci tostolobika, crvenperke i babuške. Jata sitnih riba se mogu opaziti u plićaku.
Onima koji reše da posete jezero, savetjem da se popnu na okolne kopove sa kojih se pruža lep pogled, kako na samo jezero, tako i na dobar deo okoline.
-
13
-
-
Još jedan biser naše istorije nalazi se skriven na obroncima Fruške gore u selu Ledinci (predgradju Novog Sada).
Retki srednjovekovni zapisi iz fruškogorskih manastira kažu da se na tom mestu nalazio manastir Savinac, posvećen Svetom Savi, kojem se nakon turskih osvajanja gubi svaki istoriografski trag. Da li je ruševina zapravo crkva manastira Savinac, ili crkva Svetog Prokopija koja se takođe pominje u nekim izvorima, ne može se sa sigurnošću utvrditi iz istorijskih spisa, a za podrobnija arheološka ispitivanja naravno nema sredstava. Lokalno stanovništvo još koristi i nazive "Ledinačka kula" i "crkva Svetog Đorđa". Ono što se pouzdano zna jeste da je crkva pripadala pravoslavnoj tradiciji, jer je orijentisana u smeru istok-zapad sa oltarom na istočnoj strani.
Na crkvi se ne mogu uočiti bočni prozori već samo (verovatno naknadno) načinjeni otvori koji su po svemu sudeći služili kao puškarnice što svedoči o burnoj prošlosti ove građevine.
Ranije nije bila, međutim vidim da crkva danas postoji na Gugl mapi pa pronalaženje ne bi trebalo da bude problem. Samo je poslednjih nekoliko desetina metara uzbrdo pre crkve (kao po običaju) makadamski put, tako da ljudi sa nižim motorima mogu parkirati u podnožju i do lokacije doći peške.
-
8
-
-
Malo je bilo porodica koje su imale tu privilegiju da jednim pogledom mogu obuhvatiti Petrovaradinsku tvrđavu i Novi Sad, ispijajući odlično vino iz vlastitih podruma u društvu evropske aristokratije. To je pošlo za rukom porodicama Marcibanji, a potom Karačonji, koje su tokom XVIII I XIX veka bile zaslužne za izgradnju velelepnog dvorca i parka, kao i za razvoj čitave Sremske Kamenice.
U Sremsku Kamenicu je septembra 1758. godine došao Ištvan Marcibanji (Lerinc Ištvan iz porodice Puho Marcibanji Livius poreklom iz Čoke), da preuzme vlasništvo nad Kamenicom od generala barona Ifelina. Grof Marcibanji je bio savetnik Marije Terezije, a dolazak u Kamenicu bio je motivisan željom da unapredi vinarstvo u Sremu. Već sledeće godine zasnovao je porodični majur.
Prvobitni oblik Kameničkog parka je nastao početkom izgradnje dvorca Marcibanji–Karačonji, 1758. godine. Dvorac je građen u klasicističkom stilu, sa idejom da se iza parka u blizini dvorca nađe velika zelena površina po uzoru na engleske pejzažne vrtove. U sklopu parka se nalazilo šetalište uz Dunav, jahačke staze, pet međusobno spojenih veštačkih jezera i potok, česme i kamene klupe, sadnice uvezene iz svih delova sveta, i nekoliko skulptura od kojih i dalje stoje Pet glava, Pompejski stub, Sfinga i Amor i Nimfa.
Menjanje vlasnika i ratovi samo su doprineli raskošnoj ponudi Kameničkog parka. Major američke vojske i pukovnik srpske vojske Džon Frotingem i njegova supruga Jelena Lozanić su 1919. godine ovde osnovali Dom srpsko-američkog prijateljstva.
Kamenički park i dvorac Marcibanji–Karačonji su nakon Drugog svetskog rata proglašeni društvenom svojinom, a dvorac Marcibanji–Karačonji je 1991. godine zaštićen kao kulturno dobro, dok je park proglašen za spomenik prirode III kategorije.
U sredini Kameničkog parka se nalazi brežuljak-vidikovac "Brežuljak ruža", gde stoji pet stubova nalik na pet rimskih vojnika (mada postoje teorije i da ta lica pripadaju članovima porodice Karačonji).
Park je danas omiljeno izletište Novosađana i najčešće se koristi kao šetalište, teren za planinski biciklizam i kao lokacija najposećenijeg prvomajskog uranka svake godine.
Park je do nedavno bio poprilično zapušten, međutim njegovom obnovom koja i dalje traje, ponovo dobija stari sjaj. U toku jedne vožnje ovim krajem, reših da pustim neki korak kroz park i da pronađem dve najpopularnije "preživele" skulpture: "Pet glava" i "Sfinga". Moja topla preporuka je da ukoliko se već nađeteu blizini, ne zaobiđete ovu oazu mira.
"Pet glava" na "Brežuljku ruža" - nekada i sad.
"Sfinga" - nekada i sad.
-
11
-
1
-
-
Sledeća zanimljiva lokacija koja se nalazi nedaleko od dvorca Špicerovih a vredna je posete, bila bi pećina Beli majdan ili Rakovačka pećina kako je još zovu.
Pećinu nije stvorila priroda već čovek. Beli majdan je zapravo napušteni rudnik iz kojeg je vekovima vađen kamen - kaolinski granit. Nema pouzdanih podataka vezanih za starost ali se pretpostavlja da je rudnik bio aktivan još u XII veku. Na lokalitetu Gradina u Novom Rakovcu pronađeni su klesani blokovi koji po sastavu najverovatnije vode poreklo iz ovog rudnika. Pouzdano se zna da je rudnik bio aktivan u XVIII veku jer je kapela na groblju u Starom Rakovcu (1751) izgrađena od kamena koji je vađen iz Belog majdana.
Nakon viševekovne eksploatacije, rudnik je napušten 1937. godine.
Kao što sam napisao, nepunih 10 min. vožnje je potrebno od dvroca Špicerovih do majdana (ili obratno). Nakon što se prođe poznati manastir Rakovac nekih 150m dalje, odnosno na prvom skretanju levo počinje seoski makadamski put uzbrdo gde savetujem da se ostave motori. Oni uporniji mogu se tim makadamom popeti još nekoliko desetina metara uzbrdo i ostaviti motore na mestu odakle desno u šumu vodi put ka rudniku (na tom mestu sam ja ostavio motor i vidi se na fotografiji). Gde god ostavili motore ostaje još oko 250-300m uzbrdo da se pređe peške šumskom stazom.
-
11
-
-
Fotografije vezane za prethodni post...
-
12
-
-
S vremena na vreme u medijima osvane po koji članak koji opisuje i prepričava burnu istoriju jednog zdanja u Beočinu, nadomak Novog Sada. Ni manje ni više, reč je o dvorcu. Međutim, nije veliki broj ljudi koji je čuo za ovu građevinu, a još je manji broj onih koji su je posetili.
Priča koju pamte zidovi dvorca kao da polako vremenom iščezava zajedno sa samom građevinom. Rastinje oko dvorca je prilično zaraslo, te je pristup znatno otežan. Od prozora su ostali samo ramovi i poneki komadi raznobojnih stakala. Stepenice se urušavaju, a krov je na ivici opstanka.
Nemačka porodica Špicer bila je jedan od vlasnika Beočinske cementare, i za izgradnju ovog dvorca je angažovala mađarskog arhitektu Irmea Štajndla, poznatog mađarskog arhitektu koji je projektovao zgradu parlamenta i crkvu svete Elizabete u Budimpešti.
Štajndl je spojivši elemente romanike, gotike, renesanse, baroka, jugendstila, art noveau-a i secesije, završio izgradnju 1898. godine. Unutrašnjost dvorca urađena je u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika i nastala je nešto kasnije. Najmonumentalniji deo unutrašnjosti ove građevine bio je centralni hol. Dekoracija objekta morala je da potvrdi ugledni ekonomski status porodice Špicer. Otprilike u isto vreme kada je napravljen dvorac, oko njega je obrazovan i veliki park.
U nekadašnjem vrtu se nalazi i imitacija bunara postavljena tokom snimanja filma Crna mačka, beli mačor. Inače, u beočinskom dvorcu su snimane i scene iz filma Ratnici u kome glavnu ulogu glumi Klint Istvud, a i čuveni pesnik Mika Antić je jedno vreme imao atelje ovde.
Pred početak Drugog svetskog rata, porodica Špicer napušta Beočin, i dvorac dobija nove funkcije. Naime, tokom Drugog svetskog rata, građevina je služila kao zgrada nemačke vojne komande, a po njegovom okončanju se nacionalizuje. Od tada, prostorije ovog objekta služile su kao gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i na kraju ekskluzivan restoran sa prenoćištem. Nakon privatizacije preduzeća Podunavlje u čijem je sklopu funkcionisao, objekat je napušten i od tada je započelo njegovo naglo propadanje.
18. juna 1997. godine je proglašen spomenikom kulture i sada je pod zaštitom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Novi Sad.
Po nepisanom pravilu svaki objekat ovakve vrste ima neku svoju mračnu tajnu, neku legendu koja ga prati...
Zamak u Beočinu, jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope. Međutim, od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku. Zmajolike, žabolike i zmijolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja dugo nije bilo poznato. Kada je započeta restauracija zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće:
„Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč – samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio.“
(Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak)
Nastavak: „Nador još nijednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni.“ „Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da priznam da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku koji sa poslom prekida jedino kada se moli.“
(Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu, i nastavak koji sledi je jedva moguće identifikovati, kao da je autor svoj zapis završio smrtno zaplašen)
„Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i za dovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet… Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće klanjati izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu“.
-
8
-
-
Kako nastavljamo dalje prema jugu, tako se lagano približavamo i lokacijama koje sam obišao u okolini Novog Sada.
Na izlasku iz sela Banoštor, u smeru ka Novom Sadu, nalazi se Crkva Svetog Rudolfa, koju lokalni meštani nazivaju „švapska”. Katoličke crkve sa neoromaničkim stilom gradnje, puput ove, prava su retkost u fruškogorskim selima.
Sagrađena je 1912. godine na posedu grofa Rudolfa Choteka iz Futoga koji je i finansirao gradnju crkve za tadašnje većinsko nemačko stanovništvo. Visoki toranj je odvojen od centralnog dela crkve i svojevremeno je sadržao tri kitnjasta zvona.
Odlaskom Nemaca nakon završetka rata, crkva je ubrzano propadala jer niko više o njoj nije vodio računa, tako da su danas praktično ostali samo spoljni zidovi, bez svoda. Zapuštene stepenice vode ka ulazu iznad koga se nalazi kapitel u pletenoj ornamentici. Iznad ulaza je mermerna ploča sa datumom izgradnje i imenom sveca kome je posvećena.
Unutrašnje strane zidova su išarane brojnim grafitima i potpisima, a na suprotnom kraju naziru se tragovi oltara. Na vrhu tornja se naziru tragovi kupole koja je nekad postojala, a sada je tu sveo gnezdo jedan par roda.
-
11
-
-
Nakon posete hamamu pređoh most koji preko kanala Dunav-Tisa-Dunav vodi do gradske kapije. Neposredno iza kapije nalazi se i Bačka Kalvarija sa koje se pruža lep pogled, sa jedne strane na Bačko šetališe i kanal, dok se sa druge strane vidi kula Bačke tvrđave koja dominira okolinom.
Na kraju ulice Bačka tvrđava, kod kanala i gradske kapije se nalazi katoličko svetilište Kalvarija (isto što i Golgota) koje je u katoličoj religiji mesto hodočašća vernika na Veliki Petak i druge velike praznike. Ima 14 stajanki koje simbolišu događanja - muke, na Hristovom putu ka raspeću.
-
9
-
-
Vreme proteklo u čekanju da padne mrak da bih u Baču napravio i neku noćnu fotografiju tvrđave, iskoristih za obilazak Hamama - turskog kupatila u samom centru mesta.
U 14. veku su zabeleženi sve češći upadi Turaka. Mnogi pohodi na Turke su kretali iz Bača. U vreme Mohačke bitke i Bač je dao svoju konjicu međutim prodor Turaka nije zaustavljen pa Bač početkom 15. veka nakon Mohačke bitke i pada Beograda, biva osvojen 1529.godine. Posle Mohačke bitke Turci su opustošili Bač i ovaj grad u Bačkoj postaje kadiluk Segedinskog sandžaka i sedište Bačke nahije koja je brojala 70 sela.
Hamam, u centru Bača predstavlja vredno i retko svedočanstvo o vremenu osmanske dominacije na prostoru Vojvodine. Najverovatnije je izgrađen nakon 1578. godine, a beleži ga i Evlija Čelebi prilikom posete Baču 1665. godine. Na osnovu arheoloških nalaza poznato je da je u hamamu bilo šest prostorija (šadrvan-čekaonica i garderoba, halvat-prostorija za kupanje, hazna-rezervoar za vodu i đulhan-ložionica).
Hamam je delimično porušen, ali je sačuvan deo kubeta nad centralnom prostorijom.Tagođe su sačuvani zidovi nekoliko prostorija sa posudama iz tog doba, kao i još vidljivi ostaci keramičkoh cevi koje su služile za razvođenje tople i hladne vode.
Nastaviće se...
-
6
-
-
I... još fotografija vezanih za prethodni post.
Nastaviće se...
-
8
-
-
2 hours ago, travelman said:
Podržavam
...
Pogrešno sam protumačio tvoj poziv da i mi dopunjavamo ovu temu, moja greška.
Sve ok, samo si se onda u jednom trenutku odvojio i svojim putem otišao za Beograd
--------------------------------
Nakon kratkog obilaska severa zemlje krećemo lagano prema jugu. Ako sam dobro pregledao foldere sa fotografijama, prva na redu bi bila tvrđava u Baču.
Poslednji put sam tvrđavu Bač obišao baš, baš odavno i dopalo mi se mesto. Od prijatelja sam čuo da je dosta toga odrađeno na tvrđavi, zato i reših da je posetim ponovo a namerno sam "gađao" kraj dana. Na prvu sam primetio razliku i napredak ka boljem. Trava je pokošena, dosta restauratorskih poslova je odrađeno, postavljene su klupice, kiosk sa suvenirima... i mesto je zaista živnulo.
Međutim, samo malo kada bi se potrudili da sve tako skockano i ostane... Dekorativna rasveta je lepo osmišljena ali verujem da bi mesto uveče bilo još atraktivnije kada bi sve postavljene svetiljke i radile, jer bar trećina ih ne radi. Ali ono što me uvek najviše iznervira je kada vidim ostavljeno đubre u vidu omota od sladoleda, paklica cigareta, papira, PVC kesa i flaša...
Zbog mojih poseta tvrđavi pred kraj dana, nažalost, još uvek nisam bio u prilici da uđem i da se popnem na kulu. Celokupni osećaj je ipak veoma pozitivan, moja topla preporuka svima koji vole da obilaze ovakvu vrstu lokaliteta.
Tvrđava u Baču predstavlja najznačajnije i najbolje očuvano srednjevekovno utvrđenje na području Vojvodine. Lokalitet, na kome je tvrđava izgrađena, svedoči o dugom nizu vekova korišćenja ovog prirodno odbranjivog terena, koji je svoju sudbinu vezao za reku Dunav, prirodnu granicu među narodima i civilizacijama.
Nastanak dela današnje tvrđave, vezuje se za period od 1338. do 1342. godine, kada je kralj Karlo Robert Anžujski ojačavao granice kraljevstva. Ovo je vreme uspona cara Dušana i međusobnih srpsko-ugarskih ratnih sukoba, što je kralj Karlo naveo u jednom pismu kao opasnost i razlog za preduzimanje radova na tvrđavi u Baču. Dograđivanje i ojačavanje tvrđave trajalo je nepuna dva veka.Tvrđava je spolja izgledala dobro utvrđena, moćna, lepo oblikovana i dominirala je plodnom, bačkom ravnicom. Posebnu pažnju privlačila je kružna kula sa balkonima na kamenim konzolama. U unutrašnjosti se isticala kula sa gotičkom kapelom na spratu, donžon kula – najdominantniji objekat tvrđave, pravilne kvadratne osnove, orijentisan dijagonalama prema stranama sveta, sa izdvojenim spiralnim stepeništem na severozapadnoj i isturenim nužnicima na severoistočnoj fasadi. Palate su krasili elementi od terakote, izvedeni u duhu rane italijanske renesanse.
Posebno je značajna bila uloga Bača u odbrani zapadne Evrope od nadiranja Turaka. Upravo s ovog mesta, despot Stefan Lazarević organizovao je odbranu Ugarske od turske vojske, a jedno vreme, ovde je boravila i čitava krstaška vojska pod vođstvom Fridriha Barbarose, u trećem pohodu na Jerusalim. Bač je prvi put pao u turske ruke 1526. godine, nakon bitke na Mohaču, kada je vojsku predvodio sultan Sulejman Veličanstveni.
Zabeležena je uloga „cara“ Jovana Nenada, (pisao sam o njemu u prethodnom postu o Subotici) koji je 1527. godine povratio Bač, kao i to da se nakon njegove pogibije, srpski despot Stefan Berisavljević trudio da ojača sistem odbrane na ovom delu Dunava. Turci su konačno zaposeli bačku trvrđavu 1529. godine, a vlast su uspostavili tek nakon 14 godina. U dužem periodu turske dominacije tvrđava je bila u dubokoj pozadini, sa malobrojnom posadom.
Dragocene podatke o Baču, trvđavi i podgrađu ostavio je Evlija Čelebi. Tokom posete Bača 1665. godine, zapisao je, između ostalog: „To je divna tvrđava na jednom jezeru koje dobiva vodu iz Dunava, ima četvorougaoni oblik, a sva je sazidana od cigle... U ovom gradu nalazi se još jedna velika kula; to je prava kosmorama, koja je okrenuta prema jezeru. Na njoj se nalazi divno odmaralište poput carskog. To je dvorac lep kao Havernek; u njemu se sastaju svi prosvećeni i iskreni prijatelji iz grada da se odmore i razonode.“
Sudeći po dokumentima i starim gravirama grad nije značajno stradao tokom oslobađanja od Turaka 1686. godine. Tokom Rakocijevog ustanka Bač je pretrpeo velike gubitke, a tvrđava je više puta rušena i paljena. Nakon miniranja 1704. godine, trvđava je napuštena.
Onemogućena da ikoga više brani i odbrani počela je da živi novi život – slavne razvaline. Privlačila je pažnju tragača za blagom i onih koji su gotovo dva i po veka raznosili opeku i kamen.
Godine 1948. Tvrđava u Baču dobila je status spomenika kulture, čime je zaustavljeno dalje propadanje i raznošenje materijala, a otvoren put ka organizovanoj brizi za njeno očuvanje.
-
6
-
-
19 hours ago, travelman said:
Drugari, slobodno predstavite i opišite neku atrakciju ili zanimljivost vašeg kraja, najmanje je bitno šta je u pitanju ... bitno je samo imati dobar razlog provozati se do tamo
...
Pozdrav drugari, molio bih Vas da ne brzate.
Kao što sam napisao u prvom postu, temu sam otvorio na ideju (zahtev, molbu, podrušku...) mnogih koji su pratili moje opisivane kratke vožnje. Ideja je da sve iole zanimljive lokacije koje sam obišao i fotografisao, skupim na jednom mestu. 
Takođe, kao što sam napisao, svaki komentar, savet, pohvala, kritika... su naravno dobrodošli, ali bih Vas zamolio da oni budu vezani za lokacije koje opisujem ili za neposrednu okolinu istih. U suprotnom dobićemo samo još jednu temu nalik na one koje već postoje, a to su "Kratke vožnje", "Predlozi za izlete i putovanja" itd...
U svakom slučaju, hvala Vam i idemo dalje!
-
1
-
5
-
-
@mick Vratilo me tvoje pisanje u prošlost, te nesrećne 1993. sam bio u vojsci...
Za manastir Mesić sam čuo, znam i gde je ali ga nažalost nikada nisam posetio. Jedino što znam o njemu je da je baš star, da je iz 11. veka i da su ga Turci satrli kako prilikom dolaska u Banat, tako i 200 godina kasnije prilikom povlačenja kada su iz njega proterani. U oba slučaja su stariji kaluđeri poubijani a mlađi odvedeni u ropstvo...
Zahvaljujući tvojoj priči, sada smo (ja bar) bogatiji za neka nova saznanja.
Hvala ti
-
1
-
-
Ostalo je još malo vremena da se prikupi novac za lečenje dvogodišnje Anike Manić kako bi otišla na lečenje u inostranstvo.
Anika boluje od spinalne mišićne atrofije tip 1 i jedina nada joj je da primi lek koji košta dva miliona evra zbog čega je organizovana široka društvena akcija prikupljanja novca.
Pošaljite SMS sa brojem 858 na 3030 i tako pomozite u prikupljanju novca za lek koji treba da pomogne teško bolesnoj devojčici.
Država je najavila da će Anika u Budimpeštu na lečenje otići avionom Vlade Srbije, ali i da od naredne godine Srbija uvodi skrining program kod novorođenčadi za rano otkrivanje ove teške i retke bolesti. Prema rečima majke devojčice Ivanke Pavlović Manić cilj je veoma blizu.
- Prema poslednjem izveštaju fondacije "Budi human" nalazimo se na oko 15 odsto od cilja. To znači da je potrebno prikupiti još oko 300.000 evra za Anikinu terapiju. Poslednji put kad smo bili u Dnevniku poslato je oko 80.000 poruka za 24 sata i ukoliko bi se to ponovilo skoro da bismo završili sa prikupljanjem sredstava. Iskoristila bih ovu priliku da se obratim građanima koji su bili uz nas sve ovo vreme da pošalju SMS kako bismo uskoro poslali Aniku na terapiju - apelovala je je Anikina majka.
Potrebno je da se do 15. decembra prikupe sredstva jer je nakon toga potrebno i vreme da se genska terapija naruči i dopremi u bolnicu iz Amerike, a Anika treba da bude u Budimpešti u januaru kad će se obaviti i neophodne analize, a posle nekoliko nedelja i primiti terapija.
- Terapija se prima do određene telesne granice od trinaest i po kilograma, a Anika je vrlo blizu nje. Konstantno ima problem sa disanjem i gutanjem. U tom smislu je njeno stanje nepromenjeno, ali je u dobrom stanju da primi tu gensku terapiju, što je u ovom trenutku i najvažnije - rekla je Anikina mama.
---------------------
Kolege i drugari, ako se nekome možda sviđa jakna pomenuta na početku teme a cifra od 150 evra mu je velika... Neka se javi kolegi @gagi982 i neka mu ponudi bilo kakav razuman iznos. Ako potencijalni kupac neće ili ne može da se bahće sa uplatama, ni to ne mora, @gagi982 će uplatiti donaciju ili može meni u Beogradu da da novac pa ću ja uplatiti i u Beogradu mu predati jaknu, nije bitno. Takođe, kupac ako želi može da ostane anoniman, nikakav problem. Kolega kod koga se nalazi jakna se ponudio da će uplatiti razliku u ceni... hvala mu, ali ni to zaista nije potrebno, bitno je da se jakna proda i da se što pre detetu uplate pare.
U nadi da će jakna da se proda, pozdrav i unapred hvala!
-
1
-
1
-
Kojekuda po Srbiji - sabrana dela
in Putopisi
Napisano
Nastavak prethodnog posta...