25.dan Rumuna smo nasli ujutro kako spava na stolici na obali. Noc je bila tako prijatna da mu skoro navatalo inje po bradi. Onako mamurni, jos smo se i brzo spakovali i krenuli ka zloglasnom 555 kilometru Rajne. Tu je Rajna bila najbrza i na sve strane su iz vode virile opasne stene. Nemci ovo mesto nazivaju Lorelaj (Loreley) po vili-sireni iz njihove mitologije koja je pesmom navodila mornare na stene gde su oni razbijali svoje brodove i davili se. Sta reci? Djubre od zene! Ustvari sve mi se cini da su to Nemci izmislili da opravdaju cinjenicu da pojma nemaju o plovidbi!? Posto se dan blizio kraju, resili smo da prenocimo i ovaj deo ipak predjemo u toku prepodneva. Zanocili smo u predivnom mestu Sent gor (Sankt gor) okruzeni sa tri brda na kojima su tri zamka. Hteo sam jos za dana da zabacim, ali su se pojavili labudovi. Laki je rekao “jao kako su lepi, moram da ih slikam”. Sta lepi bre, skotovi! Znao sam da od pecanja nema nista. On je tu noc uhvatio sarance. Ma, znao sam da nesto suruje sa tim zverima! 26.dan Koliko je klanac Lorelaj opasan, uverili smo se vec ujutro! Vest koja nas je ocas rasanila, glasila je “U klancu Lorelay nasukao se holandski tanker sa 1300 tona opasne sulfatne kiseline”. Ubrzo smo saznali i ostale detalje. Niko nije poginuo, ali su spasioci ubrzano pretovarali kiselinu u druga dva broda da ne bi iscurila u reku i da olaksaju brod kako bi ga “skinuli” sa stena. Slicna stvar se ovde dogodila i Januara, ali su tada poginula, tj udavila se, dva clana posade broda, takodje holandskog. Prolaz je tada bio zabranjen za plovidbu 4 nedelje. Cekali smo nove vesti. Nakon 7 sati, prolaz je bio rasciscen i plovidba dozvoljena, medjutim, nama nije padalo na pamet da krenemo u tom trenutku. Za vreme obustave plovidbe, na obe strane klanca su se nagomilale desetine brodova koji su se odjednom pokrenuli i uci u tu guzvu, u uskom prolazu, bila bi nevidjena glupost. Znaci jos jedna noc u marini u Sent gor-u koju je drzao mladi bracni par sa troje slatkih klinaca. Bar nam nece biti dosadno. Predvece je poceo zestok pljusak i grmljavina. “Super”! Sutra ujutro ce od kise reka biti jos brza a smrtonosne stene ce biti sakrivene ispod vode i dovoljan ce biti trenutak nepaznje da…Ne smem to ni da napisem! Iako smo legli oko ponoci, dogovorili smo se da krenemo oko 6h. Valjda ce ovi sa velikim brodovima tada spavati!? 27.dan U 5h smo ustali i nevoljno se spremali za polazak. Znali smo da je danasnji dan naseg puta najopasniji i svi smo bili ozbiljni i maksimalno koncentrisani. Prsluci za spasavanje su za svaki slucaj bili na dohvat ruke. Pomozi Boze i Sveti Nikola! Polazimo! Kako smo se nadali, super smo se udali! Po izlasku na reku, docekala nas je voda ravna kao ogledalo a ni brodova nije bilo na vidiku. Koliko je klanac opasan govori i podatak da je to jedino mesto na nasem putu gde su na reci postavljeni semafori. Ustvari to su svetlece table sa po tri para crta na sebi. Donji red oznacava krivinu ispred nas i ako su obe crte ugasene krivini ne prilazi niko. Ako je upaljena leva crta znaci da se krivini priblizava brod koji ide levom stranom. Posto ima tri reda crta, mogli smo da vidimo ko nam dolazi tri krivine pre nas i sa koje strane reke. Ovo nam je svakako olaksavalo prolaz kroz klanac i tako nesto jos nisam nikad video. Usput kroz 5km dug klanac, sreli smo samo dva broda i oba su isla ka nama. Nisu nam napravili probleme sa talasima, neka im je vecna slava i hvala!I tak mic po mic (dva mica) i eto nas na izlasku iz klanca za sat i po! Drugi deo puta planiranog za taj dan je trebao da bude mnogo laksi i za nas i za brod. Ipak, ovaj deo puta ostace nam u secanju. ‘Bem li im Lorelay! Ljubazni domacini u Sent goru su nam rekli da nas na putu od njihovog gradica ceka 27km brze reke. Posle toga ce nam ostati 30km mirne vode do Majne. Tako je i bilo. Taman smo mislili da smo sve prepreke prosli kada smo 5km pre mirne vode naisli na brzake koji su nas bukvalno gurali nazad. Brod je sa mukom i uz oblak crnog dima mileo jedva 0,5km/h. Najvise nas je brinula mogucnost da se brod pregreje i ugasi. Kako bi se tada zaustavili u brzoj reci-pojma nemam. Svi smo razmisljali o toj najgoroj opciji, ali niko nije ni pomisljao da to naglas izgovori. Pojasevi su bili pored nas jos od Lorelay klanca. Najzad smo teskom mukom uspeli da se iskobeljamo iz brzaka presavsi na drugu stranu reke gde je voda bila koliko-toliko sporija. Posle 12 sati voznje, jedva presavsi 30km, dosli smo do grada Bingena. Po nasim informacijama, put odavde do kraja naseg putesestvija po Rajni, bice pravi odmor. Iscrpljeni, fizicki, ali jos vise psihicki, uplovili smo u marinu u Bingenu. Do kasno u noc smo sedeli pricajuci o najnapornijem danu nase avanture!

svaka cast stampar. odusevljen sam. uzivao sam. sad kad sam bio u holandiji video sam jednu, mislim, narandzastu laverdu na shellovoj benzinskoj a znam ih sa slicica koje sam skupljao. omiljeni su mi bili laverda i ossa. pozdrav iz zr-a

evo opet malo fotki ovo je neki pijani lik projektovao u dizeldorfu pumpe naravno ne rade. odosmo iz dizeldorfa po lepim plavim Rajnama ka Kelnu Kelnska marina nojeva barka vikinzi pored vikinskog broda rupa u kojoj Mosa popravlja a Laki upada. desno je majstor Henes pocinje sranje... a vidljivost u... tj nevidljivost a onda zamkovi pa jos par komada ma lepota... i tako do besvesti prbor uvek pri ruci ovaj brod su u stanju raspadanja uzelimomak i devojka i evo sta su napravili ko te shisha? pa Mosa hvala deda care za pivo! eto, bice jos texta a i slika

21.dan Malo smo se ujutro pomucili da izadjemo iz spora jer je voda u toku noci opala pa su brodovi ostali u plicaku. Ipak, za 15-ak minuta, plovili smo ka Koblencu. Do kraja naseg puta po Rajni ostalo je 120km, a do kuce dugih 1759km. Posle Bona, usli smo u brdovite krajeve Nemacke i gradici uz obalu reke bili su kao sa starih razglednica. Na brdima oko nas su gospodarili stari zamkovi, ali je svaki bio ocuvan ili restauriran i svaki cas smo ocekivali da kroz njihove kapije izjure vitezovi na konjima. U podnozju brda, kraj reke, scucurile su se stare nemacke kucice i predeo je bio zaista idilican. Osim turistickih brodova, guzve na vodi skoro da nije bilo pa su momci uzivali leskareci na krovu broda slikajuci neobicne gradjevine. Posto se blizilo vece, potrazili smo na karti mesto gde cemo prenociti. Odlucili smo se za jedan zaliv koji je izgledao kao raj za pecanje. Taman smo pomislili da smo nasli oazu mira kada je brdom pored nas protutnjao brzi voz a posle 5 minuta i drugi i tako iz sata u sat. Medjutim, odlucili smo ipak da pecamo i kad smo nahvatali 15-ak kedera zabacili smo pecaljke. Na kedere nismo nista upecali, ali je Mosa na hleb upecao crvenperku od skoro kilogram. Deo ekipe je otisao na spavanje, ali uporni Sale i Laki su ostali celu noc kraj pecaljki. Taman sam zadremao kada me je trgla zaglusujuca buka! A, da, jos jedan brzi voz. Pa jos jedan, pa jos jedan a onda su oci pocele da mi se sklapaju a zvuk voza je bio sve dalje… 22.dan Laki je jutro docekao uz pecaljke sa dve velike crvenperke u cuvarci. Taman smo se spremali da podjemo kada su se pojavili baba i deda u malom camcu. Pored nas na obali je bio kamp, potpuno prazan. Oni su se parkirali i otisli do kampa gde im je verovatno bila kamp kucica.Posle par minuta pojavili su se vicuci kako im je nestalo bure od 5l piva, neka figurica i jos nesto sto nismo razumeli sta je. Rekli su da ce zvati policiju i mi smo popizdeli! Takve neosnovane optuzbe povrede coveka! Posto su nasi brodovi bili registrovani u Holandiji, na njima su bile holandske zastave. Deda je to prokomentarisao recima “Sa vama Holandjanima smo i pre 8 godina imali problema”! Au bre deda al’ si zlopamtilo! Sve, sve, ali Holandiju nam ne diraj! Ispratili su nas ni malo ljubaznim pogledima i recima. Mislim, stvarno, ko bi uzeo glupavu figuricu i to jos nesto! Tako optuziti ljude, to je cist bezobrazluk! Priblizavali smo se Koblencu a “Distance” je sve losije radio i jednog trenutka motor se ugasio. Los motor, brdo kvarova i brza voda su ga najzad satarili. Brod jednostavno vise nije mogao dalje. Do Koblenca je bilo jos desetak kilometara, ali sa jednim pokvarenim brodom i drugim koji ga je jedva vukao, stici tamo-bila je nemoguca misija. Usli smo u prvu marinu na koju smo naisli. Sale je nazvao Dragana da nadju neko resenje. Bile su dve opcije. Ili da se brod prebaci kopnom do Regensburga gde bi ga lakse vukli nizvodno ili da se direktno odnese u Novi sad. Dogovorili su se da nam Dragan ujutro javi sta je odlucio. Onako umorni i nervozni utehu smo nasli u pivu! Bure od 5l je popijeno u dedino zdravlje! 23.dan Ceo sutrasnji dan je protekao sumorno. Pokusavali smo da nadjemo prevoz za “Distance” a kisa je pojacavala nervozu u ekipi. Dragan se nije javljao do uvece a mi smo bili u nekoj vukojebini gde niti smo koga znali, niti smo mogli da bilo sta uradimo da resimo problem. Najzad, u sam sumrak javio se Dragan i rekao da je nasao prevoz i da brod ide direktno u Novi sad. Posle oko 400km po holandskim kanalima i od kisa nabujaloj Rajni, nas drugi brod “Distance” je ostao u gradicu Nojvid kod Koblenca! Premestili smo Lakijeve i moje stvari na “Joke”. Nasa petoclana ekipa nastavlja put jednim brodom! Bilo mi je zao sto, pored sve muke i truda, nisam uspeo da “Distance” doteram do Novog Sada i predam kljuceve Draganu! Idemo dalje! 24.dan Kisa je svu noc padala i cim smo s’jutarnjim suncem izasli na vodu, docekala nas je jos brza reka nego juce. Brod je milio 2km/h i pomislili smo sta bi tek bilo da smo vukli pokvareni “Distance”!? Stajali bi smo u mestu. A mozda bi se i polako vracali za Amsterdam!? Uskoro smo prolazili kroz Koblenc. U gradu skoro da nema novih gradjevina. Sve kuce su stare, ali ocuvane. Gradska biblioteka je u zgradi izgradjenoj 1861g. Zgrada je je jednostavno fantasticna. Posto je Saletu bio rodjendan, trebalo je kupiti klopu i pice za rodjendansku zurku. Rumun i ja smo otisli po plin za brodski sporet a Sale i Laki su otisli po namirnice. Mosa je kao najstariji ostao da odmara. A, ako cemo i iskreno, vozio je od jutros. Taxi kojim smo otisli do prodavnice u kojoj je bilo plinskih boca kostao je 31 evro! Pa to je…3 pisem, 2 pamtim, plus 4, minus 22…Pa to je 240 piva!!! E, oca im jebem lopovskog! Ali, ajde, nije svaki dan 39-i rodjendan. Vec smo pevali “Danas nam je divan dan, divan dan…” Ponovo smo usli u planine i reka se ponovo suzila. Morali smo sve pazljivije pratiti saobracaj i potencijalne opasnosti na vodi. Sale je na karti vec nasao zaliv u kome cemo nociti a Boga mi i zurajiti! Valda se tako kaze kad neko pravi zurku!? Neko, izuzetno inteligentan, predlozio je da zurka pocne jos za vreme putovanja. Predlog je brzo prihvacen od strane sirokih narodnih masa! Necemo mnogo! Po pivce da procistimo grlo! Onaj inteligentni se ponovo javio “Jos jedno za uspesnu plovidbu!” E pametnog li coveka!!! Za zurku, nasli smo jedan rukavac Rajne koji je sa jedne strane zatvoren i voda u njemu bukvalno stoji. Privezali smo brod za obalu, izneli meso, rostilj, pice i veselje je moglo da pocne. Taman smo zapevali uz gitaru kada su naisla petorica Nemaca sa ruksacima na ledjima. Bili su poprilicno pijani za razliku od nas koji nismo bili poprilicno trezni. Onda smo svi zapevali jedinu nemacku pesmu koju smo znali. Naravno “Lili Marlen”. Sale je zagrljen sa Nemcima bio najglasniji koristeci obe reci nemackog koje je znao, Strase (ulica) i Pferd (konj). Jes da se te dve reci ne spominju u pesmi, ali ko te pita! Nemci, fini neki ljudi, otisli su par minuta pre nego sto je Mosa ispekao zadnje parce mesa na rostilju pa smo vece zavrsili uz 39 sveca i viski…i pivo…i pitaj Boga sta jos…

18.dan Boga mi smo poranili! Vec s prvim zracima sunca smo bili na reci i picili ka Kelnu. Tamo smo trebali da sacekamo Henesa da proba da sredi “Distance”. Sam Keln je predivan. Srednjevekovna kelnska katedrala sa svoja dva tornja daje gradu istorijski smek. Usli smo u marinu u centru Kelna koje se, gle cuda zove “kelnska marina”! Na samom ulazu u Marinu je parkirana kopija Nojeve barke. Iz unutrasnjosti se sa razglasa cuju krici zivotinja koje je prema Bibliji Noje stavio u barku. Jos jedna jedinstvena atrakcija Kelna. Na prvom vezu u marini je parkiran originalni vikinski brod. Sve sem zmajeve glave na pramcu je originalno i brod je zaista izuzetan. Posto je i u nama taj vikinski duh, iskoristili smo priliku da se slikamo kraj njega. Uskoro se pojavio i Henes i poceo sa popravkom broda. Ipak, nekoliko delova motora je moralo da se zameni pa su kupovina delova i popravka odlozeni za sutra. Pored tuseva i wc-a, u marini su bile i ves masina i susilica za ves pa smo nazad imali priliku da nagomilani prljavi ves operemo. Vece smo docekali na brodu razgovarajuci o tome da li ce nas manji brod “Distance” uopste uspeti da preplovi Rajnu jer je voda bila sve brza a kvarovi na njemu sve ucestaliji. 19.dan Probudila nas je cudna atmosfera. Po celom gradu oko nas su setale devojke, momci, bake, deke…svi u bojama nemacke zastave. Aaa, pa danas je utakmica prvenstva Evrope Nemacka-Italija i to polufinalna! Svi su sa nestrpljenjem ocekivali vece i pocetak meca. Dok su Sale, Mosa i Rumun pomagali majstoru oko popravke broda, Laki i ja smo se sredjivali za izlazak. Zeleli smo da snimimo atmosferu u Kelnu i intervjuisemo i Nemce i Italijane kojih je bilo puno po gradu. Cim smo stigli u centar, bilo nam je jasno ko je ko. Italija je vec vodila 2-0 i Nemci su cutali, nervozno gledajuci u video-bimove kojih je bilo ispred svakog kafica. Za to vreme, pred jednom picerijom se skupila poveca grupa Italijana koji su pevali i slavili pobedu iako je do kraja utakmice bilo jos pola sata. Kada je sudija dosudio penal za Nemacku poceo je rafal socnih italijanskih psovki i zadnjih 5 minuta su proveli lica bukvalno zabijenih u ekran. Onda se odjednom oteo uzvik olaksanja i odusevljenja-kraj! Italija je u finalu! Italijani su poceli da se penju na stolice, polivaju pivom i pevaju. Za to vreme su se Nemci razilazili u tisini izbegavajuci cak i da prodju pored Italijana koji su ih onako, juznjacki podjebavali. Medjutim, ipak je jedan cica, Nemac koji drzi kafic pored italijanske picerije, dosao i cestitao pobedu svom komsiji Italijanu. Sportski, svaka cast. Odjednom je neko pored mene uzviknuo “Dje si zemo?” Iako sm znao da ne zove mene, odgovorio sam “Evo, tu sam”. Posto je dobrocudni Bosanac Davor iz Velike kladuse cuo ko smo, odakle smo, odakle i kuda putujemo, ponudio nas je pivom da mu uz pice ispricamo detalje naseg puta. I, kao sto to u dalekom svetu biva, turu on, turu mi i do kraja veceri samo sto se nismo zbratimili. U svakom kaficu su ga maltene vodili kao inventar pa smo krenuli u obilazak kulturno-istorijsko-kafanskih znamenitosti grada Kelna. Kada smo naisli na jedini kafic gde sme da se pusi, znali smo da cemo tu docekati zoru. Do broda nas je ispratilo mamurno kelnsko jutro. Ekipa je vec odavno spavala. Laki je u pola noci izasao u wc i upao u prostor za motor koji je Mosa ostavio otvoren da ujutro proveri ulje u motoru. Izasao je iz rupe sav krvav. Da je bio malo trezniji, siguran sam da bi ga bolelo. Ovako je samo legao i nastavio da spava. 20.dan Teska srca smo napustili Keln. Ekipa je bila raspolozena za put a Laki i ja cutljivi i sanjivi. Srecom, put je tekao mirno i mamurluk je isparavao na blagom, prepodnevnom suncu. Nista nije nagovestavalo najgori dan na nasem putu. Prvo je kazaljka na barometru naglo pala za cetvrtinu kruga najavljujuci skoro nevreme. Zatim se nebo iznad nas zatamnilo a neki veliki brodovi su poceli da bacaju sidra i vezuju se za obalu. Iako je to bio siguran znak da nam se priblizava oluja nismo imali gde da se sklonimo. Sa nase leve strane je bio plicak u kome bi se nasi brodovi nasukali i bili prepusteni na milost i nemilost vetru i talasima a sa nase desne strane je bio plovni put po kome su jos uvek jurili veliki teretni brodovi. Nije nam preostajalo nista drugo nego da nastavimo put i pokusamo das to pre nadjemo neko sigurno mesto za nas i za brodove. Odjednom nam je jedan grom “pocepao usi” udarivsi u drvo pored nas a zatim su gromovi i munje poceli da tuku na sve strane. Rumun i ja smo obukli prsluke za spasavanje jer je “Distance” poceo da se ljulja pod udarima vetra. Posada sa “Joke” je pokusavala da nas svojim brodom zastiti od vetra i Mosa mi je preko toki-vokija govorio da budemo sto blizi njihovom brodu. To je bilo lako reci, ali sa brodom koga je vetar nemilosrdno bacao po reci, tesko uraditi. Oni su, rizikujuci i brod i svoje zivote usporavali kretanje po oluji da bi nas koliko-toliko zastitili, ali smo bili sve dalje jedni od drugih. Onda se od jake kise, nosene vetrom stvorila i magla. U jednom trenutku smo ih izgubili iz vida i pomislio sam da je mozda ipak najbolje da nasucem brod u plicak pa sta nam Bog da. Dok sam razmisljao sta da radim, u magli sam ponovo ugledao “Joke” i dodao gas da ga stignem. Vidljivost je bila 2-3 metra i ludost bi bila pokusati preci na drugu stranu reke na kojoj smo jos uvek videli pretece siluete velikih brodova koji su plovili “na slepo”, vodjeni radarom. Odjednom, kisa je smanjila zestinu a vidljivost porasla na desetak metara. Znali smo da smo pobegli iz srca oluje. Vreme se sve vise prolepsavalo i mi smo odahnuli. Ovo je bilo blizu! Do veceri smo presli jos dvadesetak kilometara i iscrpljeni popadali u krevete dok su se “Joke” i “Distance” kao umorni konji lenjo ljuljuskali na blagim talasima.

14.dan Najzad smo sa oba broda kreuli ka Srbiji. Rajna je bila brza, ali nije bilo tako strasno kao sto smo mislili. Medjutim, kada je naisao prvi veliki brod “Distance je podivljao. Talasi su ga bacali na sve strane i samo je bilo pitanje trenutka kada ce ga neki od ogromnih talasa prevrnuti. Mosa je vozio veliki “Joke” koji je zbog svojih dimenzija i tezine bio mnogo stabilniji od “Distance” koji sam ja jedva odrzavao na vodi. Svaki brod koji bi nam dosao otpozadi digao bi ogromne talase koji su “Distance” gurali ka obali i kamenju na njoj. Brodovi koji su nam dolazili u susret isli su brze jer su isli nizvodno, ali njihove talase je bilo lakse preseci. Talasi su nam dolazili od napred sa leve strane i bilo je dovoljno samo malo skrenuti desno i oni bi se “razbijali” o pramac broda. Talasi koje su pravili brodovi koji su dolazili iza nas udarali su brod sa zadnje leve strane i gurali ga na desnu obalu. Svaki novi brod koji nas je sustizao bio je novi ispit izdrzljivosti i za nas i za brod. Prolazili su brodovi, ali i kilometri i pred sumrak smo uplovili u Vizel, tacnije u marinu na kraju grada. Prvi dan puta bio je iscrpljujuci i mosa i ja smo posle 14 sati naporne voznje popadali umorni u krevet. i ostale clanove ekipe je isrpelo ovo tumbanje pa su nam se i oni uskoro pridruzili. U toku celog svog zivota, vozio sam brod oko 10-ak sati, ovaj jedan dan vozio sam 14! Do kraja plovidbe po Rajni ostalo je jos “samo” 320km! Boze, ocemo li stici zivi? 15.dan Ustali smo k’o prebijeni. Hteli smo da krenemo ranije i izbegnemo guzvu na “putu”. Iako je bila nedelja, Sale i ja smo krenuli da nadjemo prodavnicu i kupimo hleb. Nismo imali vise ni mrvice. Na putu do 3km udaljenog grada nije bilo zive duse. Izgleda je cela Nemacka spavala! Ej Srbijo, majko! Bog blagoslovio nase pekare i majstore po buregdzinicama! Vracas se nedeljom ujutro (kako i Bog zapoveda) iz grada pa biras! ‘Oces vruca ‘leba? Izvolite! Oces vruc burek? Pljeskavicu? Svega ima! A ovde? Samo stotine zeceva koji istrcavali od nekud iz sume. Pretpostavljam da ih je zabranjeno loviti pa su se toliko namnozili!? Gledali smo za njima i zamisljali nedeljni zeciji paprikas. Onda smo ugledali 20-ak jaganjaca na livadi! Lele, sami bez igde ikog svog! Gledaju u nas i kao da vicu “Uzmite mene, uzmite mene…”. Naravno onako gladni, prosli smo pored njih mrtvi ladni. Ma lazem! Jesmo prosli, ali smo sledecih pola sata pricali o jagnjecim specijalitetima. Najzad, stigli smo do grada i… Neverovatno! Prva otvorena prodavnica na koju smo naisli, bila je pekara. Svaka cast braco Nemci, izvinjavam se u ime kolektiva! Kupili smo par kila hleba, odneli na brod i posle dorucka, praceni sitnom kisom krenuli uz Rajnu. Mislili smo da zbog nedelje nece biti guzva na vodi, ali su to izgleda mislili i svi ostali ladjari. Osim talasa, sada nam je smetala i kisa, smanjujuci vidljivost pa je put bio jos opasniji. Ipak, probijali smo se kilometar po kilometar. Prethodni dan, presli smo oko 60 i neki kilometar, ali smo ovaj put posle samo 45km odustali. Kisa i jucerasnji dan su uzeli svoj danak i vec oko 7h smo usli u jedan spor u nekoj nedodjiji i privezali brodove za drvo na obali. Resili smo da spavamo u prirodi a ne u nekoj marini i tako ustedimo tridesetak evra. Na brzim delovima Rajne Nemci su napravili prepreke da je uspore. Od kamenja je do trecine reke popreko napravljeno nesto kao mali zid i to usporava njen tok. U nasem, mornarskom zargonu to se zove spor. Auuu kako kenjam! Posle dva dana plovidbe vec smo postali mornari!!! Ajde dosta. Na spavanje! 16.dan Spavanje u prirodi nam je prijalo. Imali smo nesto rezervnog goriva u buretu i hteli smo da ga sipamo u “Distance”. Posto ja vozim taj brod, to je bio moj posao. Skinuo sam metalni cep sa rezervoara i ostavio ga na ivicu broda. Kako sam zakoracio po brodu on se zaljuljao i cep je upao u vodu! Sam sebi sam psovao sve po spisku dok sam pokusavao da cep zakacim magnetom koji je Mosa imao u alatu. Posto to nije uspelo znao sam da mi ne gine kupanje. Voda nije bila hladna, bila je ledena! Sto bi rekao moj stari “do jaja nekako, od jaja nikako!” Nisam imao nameru da u vodu, koja mi je dopirala do grudi, zagnjurim glavu. Pipao sam dno nogama pokusavajuci da stopalima nagazim cep, ali sam osecao samo kamenje koje me je ubadalo do krvi. Nisam vise mogao da zaustavim cvokotanje zuba i morao sam da izadjem iz vode. Bilo je vreme za pokret i parce krpe je zamenilo cep. Iako nam je osnovni cilj bio otploviti sto vise uzvodno, to nije moglo bez bgoriva. Pod hitno smo morali naci pumpu. Ako ne na vodi, onda bar blizu nje kako ne bi burad od 50 litara vukli po ulicama nekog grada. Bilo je oko 14h kada smo stigli u Dizeldorf. Nasli smo pumpu ali radi od 16h! Do druge smo stigli u 15h, ali ta je radila do 14h!? Pa ko koga ovde…? Nakon svega, usli smo u jedan kanal u kome su industrijski hangar i tu brodovi utovaraju robu koju ce raznositi po celoj Evropi. Zamisli, pumpa radi, ali je na desetak metara udaljenom uzvisenju od obale. Ali, ne bi Srbi bili to sto jesu da se ne snadju u svakoj situaciji! Kanapima smo spustili burad sa gorivom od benzinske pumpe do 3m visoke obale, pa opet kanapima na brod. Odlucili smo da ovde prespavamo, ali prvo vecera. Taman smo seli za sto kad-policija! “Ovde ne sme da se spava” kazu, “ali ima marina na 15km uzvodno odavde”. Ma da, bas smo mislili da nocu plovimo po Rajni jos par sati! Rekli smo pandurima da idemo u tu marinu, izasli na Rajnu i cim su se oni izgubili u daljini stali smo u jednu mirnu uvalu. Spavanje! 17.dan Posle jutarnje kafice, krecemo ka Leverkuzenu. Mozda padne koji Bayerov aspirin uz pivce? A moze i bez aspirina! Sale je presao na nas brod da me malo zameni i brodovi su lako klizili po mirnoj vodi. Odjednom, nas brod se zakasljao i ugasio. To i ne bi bilo tako strasno da iza nas nisu isla dva velika broda i sad, bez motora, reka nas je nosila pravo pod nijh! Vikao sam Saletu da svira 4 puta kratko i to ponavlja. Taj signal je znacio “ne mogu da manevrisem” ili ti po srpski “u govnima smo”!Srecom, oni su shvatili I obisli nas. Taman smo odahnuli kada smo videli da nas matica gura na kameni spor! E, jebi ga…Posto su nam vesla bila na Mosinom brodu , jedino cime smo mogli da veslamo bila su vrata od brodskog ormana. Pokusavali smo da veslajuci skrenemo brod na sigurno, u dubinu, ali matica je bila jaca. Srecom Mosa je video sta se desava, dojurio do nas brodom, zakacio nas i odvukao na sigurno. O putovanju tog dana vise nismo ni razmisljali. Dosli smo do prve marine i privezali brodove za dok. Uskoro je dosao sef marine i “majstor”. Covek je pogledao brod sa obale, procenio da nam je crkla bos pumpa, da ce to kostati par stotina evra i trajati oko 7 dana. Oterali smo ga u… i preko nekih domorodaca dosli do Henesa, coveka koji popravlja matene sve brodove u Nemackoj. Tipu je zena Hrvatica i posto je mislio da smo i mi Hrvati, resio je da nam pomogne. Uspeo je da “Distance” osposobi da stignemo do Kelna a tamo ce srediti ostale kvarove. Decko koji je Draganu prodao brod, zestoko ga je slagao da je brod u odlicnom stanju. Ceo motor je bio pred crkavanjem. Sa sumrakom smo se uvukli u veliki brod kao u jazbinu, otvorili pivo i zapevali. Udri brigu na veselje.

evo par fotki za ovaj text plava grobnica od prevodnice mosa vozi po kanalu Amsterdam-rajna mosa i ja na radnom zadatku kanal Amsterdam-Rajna e ovako nam j.bu kevu sa talasima rumun zavija "lekovite" cigarete e, ovaj pravi talase, utero materi e, v e, ovo je "zgrada"pored mene i tako svkih 20 sekundi ulazak u zestoku prevodnicu. znaci sranje! pisi, pisi sranje...

9.dan Ujutro smo posle dorucka krenuli dalje. Ukapirali smo da nam je mast koja podmazuje prenos, na minimum. Stali smo u Zutphen (ko ovo procita pravilno, ima pivo) da je kupimo. Medjutim, zaboravili smo da je nedelja i da su sve prodavnice zatvorene. Onda smo ugledali jednog Nemca na ogromnoj jahti koji je sedeo i pio pivo. Eto nama masti, rekao sam. Ocas sam ga ubedio da ce mu biti pravo zadovoljstvo da nam pomogne. Naravno kada je cuo “nasu tuznu pricu”, dao nam je mast i samo sto nije povikao “majn bruder partizanen!” Dobar neki Nemac. Kao Sep iz “Salas u malom ritu”. Posto “smo se podmazali” nastavili smo ka mestu gde se spajaju Ijssel i Rajna. Sto smo bili blizi, brzina vode je bila sve veca a mi se jedva probijali uzvodno. Brzina nam se sa 8km/h, sto je sasvim pristojno na ovako brzoj reci, smanjila na 3km/h. U jednom trenutku, dok sam vozio, radosno sam povikao “Jurimo 5 na sat”! Najzad, posle dva dana, oko 18 sati naporne voznje i predjenih samo 90km, Uplovili smo u Arnhem. Sale je dosao kombijem po nas i vratio nas u marinu kraj Amsterdama. Sutra nas je cekao novi put. Drugi brod “Joke” trebalo je iz Kolhorna, na drugom kraju Holandije doterati u Arnhem pa da sa oba broda najzad krenemo kuci. Iako sutra nece biti brzaka kao na Ijssel-u, treba proci kanal Amsterdam-Rajna na kome bezobzirno jure veliki teretni brodovi a zatim po nabujaloj Rajni preci uzvodno 45km do Arnhema. Popadali smo u krevete umorni od rafting i to uzvodnog po Ijssel-u, reci koju necemo zaboraviti. 10.dan Probudila nas je dosadna, holandska kisa. Ovo nam bas i nije trebalo na putu kroz ni malo naivni kanal Amsterdam-Rajna.Sale i Laki su otisli da snime centar Amsterdama a mi polako, ne bas presretni, krenuli u kanal. Cim smo izasli na plovni put pocela je frka! Kanal je vestacki i nema obale nego je oivicen ogromnim celicnim plocama. To je ucinjeno da se, zbog visoko-frekventnog saobracaja, zemlja sa obala ne bi obrusavala. To je super, ali za male brodice te ploce su zlo. Talasi se od njih odbijaju I kad prodje neka mrcina od broad talasi nemaju pravac nego te udaraju sa svih strana. Umiriti brod po takvom ludilu, prava je umetnost. Bas sam se setio jednog starog mornara na Ijssel-u koga smo upitali sta misli o nasoj ideji da sa dva mala broda preplovimo skoro 2500km od Amsterdama do Zrenjanina. Rekao je “Mislim da niste normalni”. U jednom trenutku dok sam vozio, pogledao sam ulevo. Pored mene je prolazio brod koji je bio visok kao zgrada! Lele, kakve ce ovaj talase da napravi!? Medjutim, brod je bio bez tereta i talasi su bili u granici normale. Ali, kada bi naisao pun brod, on je bio zaronjen u vodu od tezine tereta i gurao bi vodu ispred sebe i pravio talase od dva metra. E, to je onda bio rodeo. Posto je voznja bila naporna, Mosa i ja smo se menjali za kormilom svakih pola sata, ali i onaj sto je “odmarao” zverao je na sve strane osmatrajuci odakle nam dolazi opasnost. Najzad posle dugih 40km koje smo presli za oko 5 sati stigli smo do prevodnice posle koje smo skretali Rajnu. Nismo imali pojma kolika je prevodnica dok nismo videli da je u nju usla ona grdosija i jos 4 velika broda. Najzad je dosao Laki koga smo cekali vezani za dok ispred prevodnice i krenuli smo, prateci dva velika broda, unutra. Iako smo u nasoj avanturistickoj karijeri prosli kroz mnogo prevodnica, ova je zbog svoje velicine a bogami i zbog prisustva ona dva broda, bila jeziva. Osecali smo se kao u grobu. Pu, pu, daleko bilo. Hvala Bogu, izadjosmo zivi i zdravi i po izlasku iz prevodnice, na “raskrsnici” skretosmo levo…u Rajnu. Najzad, jedno prijatno iznenadjenje. Rajna nije bila ni priblizno brza kao sto smo mislili. Mada, kada budemo krenuli uzvodno, reka ce biti sve uza i brza. Ali, o tome cemo razmisljati kada dodjemo do tamo. Posto se blizilo vece, usli smo u prvu marinu na koju smo naisli. Tu nas je cekao Sale koji je dosao kombijem i sredio nam prenociste. Seli smo za sto i izvadili slaninu, sir i hleb. Laka vecerica pred spavanje. Sutra, ponovo na Rajnu! 11.dan Ne znam ko je sinoc predlozio da pogledamo film na lap-topu, ali umesto u 12h legli smo u 3h! Sasvim dovoljan razlog da svi u 7h ustanemo nervozni. Odmah je pocela svadja. Medjutim, cim smo zaplovili, svako je radio svoj posao na brodu i strasti su se stisale. Na cetvrtom kilometru od ulaska u Rajnu smo naisli na novu prevodnicu. Sef prevodnice, ili kako se to vec zove, je izdavao uputstva o redosledu ulaska u prevodnicu i to na holandskom??? To je kao neki svetski jezik koji svi moraju da znaju!? Pojma nismo imali o cemu prica pa nam je rukama objasnjavao da moramo da sacekamo da prvo udju veci brodovi. Posle pola sata opet je poceo da vice i mase rukama. Dosao je red na nas da udjemo. E, serem mu se u holandski! Posto nam je nestalo cigareta, svaki clan ekipe je imao zaduzenje da jedan dan zavija svima cigarete od duvana koji je Sale kupio u Zrenjaninu. Taj “duvan” je bio mesavina duvana (oko 1%) i 99% nekih, pretpostavljam lekovitih trava. Uglavnom, jedna izuzetno zdrava, cak preporucljiva, cigareta! Danas je to cudo medicine zavijao Laki. Posle prve, na red je dosla i druga prevodnica. Ustvari, Holandjani su napravili na glavnom toku Rajne dve ustave da bi usporili njenu brzinu. Da to nije uradjeno, brzina reke bi bila kao na Tari ili Ibru i bilo bi nemoguce ploviti uzvodno. Pored tih ustava, napravljeni su kanali sa prevodnicama kojima brodovi savladjuju razliku u nivou vode pre i posle ustave . Posle tih prevodnica, put do Arnhema je bio laganica. Ipak, resili smo da prespavamo u Arnhemu iako je plan bio da idemo dalje do mraka. I sutra je dan. 12.dan Ni danas ne krecemo za Nemacku. Papiri za brodove jos nisu gotovi a planirali smo da sutra ujutro nazad odplovimo iz Holandije. Dan provodimo ribajuci brodove i izlezavajuci se. Cak i ako papiri budu gotovi sutra popodne –krecemo tek prekosutra. Ajmo vise!!! 13.dan Papiri ponovo nisu stigli. Sale je u Almeri i pokusava da ubrza stvar. Ceo boziji dan sedimo, igramo karte i dosadjujemo se. Svi su vec nestrpljivi. Voda je tu pored nas a ona ce nas odneti kuci. Mogli smo biti vec na pola Nemacke, ovako smo sve nervozniji. Placamo 20 evra dnevno marinu a tu lovu smo mogli potrositi na klopu. I pice naravno! Radanovic, Radanovic, Radanovic!!! Ljudi pa je li to moguce??? Stigli Papiri!!! Sale je stigao oko 18h i doneo papire za oba broda. Uz veceru se dogovaramo da legnemo ranije, ustanemo u 5h i krenemo u 6h. Odlican dogovor, ali u 2h smo se jos tusirali i brijali. Bice veselo ujutro…

ona mala tacka iza ovog slepera je nas brod u derventi derventa cutu, p[su, prolaznike gledu. domacica ispred izloga mail brodic od deset spratova srbija do amsterdama vodeni saobracaj u amsterdamu ono sasvim dole je brod od 100m pa vidite koliki je ovaj. a nas brodic je deset metara. manji od njihovih spasilackih camaca spricer na obali u derventi ovako izgleda nas brodic u odnosu na ove grdosije koje nas bukvalno guraju na obalu eto malo fotki i izvinjavam se sto ne znam da smanjim

6.dan Plan je bio da doteramo prvo jedan brod do Arnhema na holandsko nemackoj granici sa jednog kraja Holandije, zatim drugi sa suprotnog kraja a onda iz Arnhema krenemo svi zajedno sa oba broda. Problem su bili papiri. Naime u Holandiji se brodovi ne registruju i imaju samo ime a ne kao kod nas i registarski broj. To je u Holandiji normalno, ali cim budemo presli u Nemacku, recna policija ce nas iskljuciti iz saobracaja. Zato smo morali da nabavimo takozvani ICP (medjunarodnu plovidbenu dozvolu) koji ce nam biti nesto kao saobracajna. To zvuci jednostavno, ali taj proces u Holandiji traje 10-ak dana. Za to vreme smo zeleli da brodove pripremimo i dovezemo ih do nemacke granice. Odlucili smo da nase komsije u marini kraj Amsterdama obradujemo pravim, domacim Amstredamskim pasuljem sa segedinskim butkicama...mislim, kupljene su u Segedinu iako nam ne bi bilo na odmet par butkica iz Segedina...Makar po dve svakom... U Marini na sve strane plivaju patke sa pacicima a labudovi jedu hleb bukvalno iz ruke. U trenutku smo poceli da pricamo o stanju na nasim rekama i raspolozenje se pokvarilo. Medjutim nasa nova drugarica, baka Vanda je dosla da nam odrzi predavanje o vezivanju mornarskih cvorova i mi smo se takmicili ko ce pre da nauci. Tih mornarskih cvorova ima milion, valjda je svaki mornar izmislio svoj cvor?! Baka Vanda je zena od 60 i kusur godina koja, od kad joj je muz umro zivi na brodu od 15-ak metara i plovi po holandskim kanalima. Zena jednostavno zna sve o plovidbi i nije joj bilo jasno kako mi pojma nemamo o tome a hocemo da preplovimo toliki put. Nije joj bilo jasno sta cemo mi dobiti time. Pohvalnicu bakice, pohvalnicu... 7. dan Sledeci dan je protekao u opustenoj atmosferi. Ponovo smo Mosa, Sale i ja isli u grad Almere, nekih stotinak kilometara od Amsterdama da pokusamo da ubrzamo stvar sa papirima. Stigavsi tamo, odmah sam zabacio plovkaru izmedju ogromnih sarana i deverika koji su bezbrizno plivali po plicaku. Neverovatno! Bukvalno sam im vukao udicu sa glistom ispred usta, ali oni je nisu primecivali. Voda na ulazu u marinu u Almere-u je "duboka" oko pola metra i potpuno providna tako da sam sve ovo mogao da vidim! Glista se migoljila na udici a ribe su pored nje plivale mrtve-ladne. Onda su mi neki tipovi objasnili da posto ima na hiljade pataka i labudova na jezeru koji kenjaju ko foke, ribe to jedu i uvek su site! Mozda su me ljudi koji su stojali pored mene cudno gledali dok sam psovao i labudove i patke i foke, ali mora covek sebi da da malo oduska, jel?! Dok su Sale i Mosa sedeli u kaficu i cekali coveka koji je sredjivao papire ja sam otisao do nekog cice (mislim, ne cica kao zenska nego cica kao deda!) koji je na kedera pecao stuku. Posle 15-ak minuta je upecao stuku od 5-6kg, ali mu je otpala kod samog meredova. Aaaaa, znaci mogu da se pecaju grabljivice!!! Posto je cica imao brdo kedera, zamolio sam ga da mi da kojeg da probam da upecam nesto kad se vrnem u Amsterdam. Bio je siroke ruke. Dao mi je tri komada! Stipsa holandska, imao ih je sto, ali sta je tu je. Najzad je dosao covek iz marine i rekao nam da ce papiri biti gotovi za tri, cetiri dana. E, hvala Bogu da pobegnemo vise odavde! Kada smo se uvece vratili u marinu kraj Amsterdama odmah sam zabacio. Do mraka se nista nije desilo a ujutro kedera vise nije bilo??? Meni su opet labudovi bili najsumnjiviji. Au, za par dana sam ih toliko zamrzeo da ocima ne mogu da ih vidim. Ni gumicu za brisanje vise ne koristim! Jes da nju prave od pelikana, ali svejedno, ista je to gamad! Sale i ja smo od muke uz manastirku do pola noci igrali sah, pripito razmisljajuci po pola sata o svakom potezu. Rezultat 2-0. Pojma nemam za koga! 8.dan Laki, Mosa i ja smo krenuli u Hasselt po "Distance" koji smo planirali da rekom IJSSEL ('bem li ga kako se cita) prebacimo u Arnhem. Put je bio dug oko sto kilometara a reka zestoka i brza, puna virova. jos jedna divota-plovili smo uzvodno ustvari bukvalno uzbrdo. "Jurili" smo 5km na sat. Prosli smo kroz predivni grad Zwolle i resili da prespavamo u centru gradica Deventer koji smo mi odmah prekrstili u Derventa., Gradic je na obali reke, prepun starih zgrada i malih ulica kao na moru. Nista to nas (dok smo setali po gradu) nije dirnulo dok nismo ugledali jednu golu guzu kraj jednih vrata!? Pomislili smo da nas to nase stare mornarske oci varaju, ali je gola domacica usla unutra, zapalila cigaretu i SELA U IZLOG! Nasli smo se u "ulici crvenih fenjera"! Ovaj izraz me oduvek nervirao! To je bila ulica kurvi a ni fenjera nije nigde bilo. Kurve su sedele u izlozima i bilo je kao u borinoj pesmi "cutu, pusu, prolaznike gledu". Lele, kakvi su to gabori bili...Gadniji su bili jedino Holandjani koji su ulazili unutra. Komentarisali smo, kakva to beda moze zenu da natera da gola sedi u izlogu i ceka matorog Holandjanina da balavi po njoj. Fuj, di sam se tog setio, zgadilo mi se pivo! Sumrak smo docekali uz spricer na obali reke Ijssel, daleko od izloga i crvenih fenjera u lepom gradicu Derventa...

Hvala Bandolero. Evo ja cu da kopiram slike koje si stavio i da napisem sta je sta. proslava uz viski na tek kupljenom brodu "Joke". Sa leva na desno je Rumun, ja, Sale, Kari i nas kamerman Laki treci brod koji je pre par dana stigao na prikolici u zr izvlacenje i "gratis pranje 125evra! tuku ko nece! severno more je levo iza coska Mosa i ja krecemo brodom koji on vozi "Joke" za amsterdam Mosa, ja i Laki spremamo brod "distance" koji cu ja voziti. Marina Hasselt Posada "distance", mala ali odabrana. Rumun i ja u marini u Hasseltu. Prsluk nosim zato sto je bilo ladno u ... Marina u Arnhemu, poslednjem mestu u holandiji pre nemacke granice Sale na radnom mestu kraj kompjutera a ja se opustam Rumun i ja na "Distance" na Rajni negde u Holandiji. SRBIJA!!! Ko kaze da mora da se gleda dok se vozi po Rajnama, Majnama itd. Rumun kuvao tri u jedan-tri kasike secera, jedna kasika kafe Eto barmalo da razjasnim fotke. Zamolicu saleta da stavlja fotke koje prate tekst. na kraju krajeva on je u nasoj ekipi zaduzen za kompjutere i ostalu sitnu tehniku

Bandolero, ajde pomoc prijatelja, linkuj sve fotke koje mislis da prate pricu s' ova dva fejsa a ja cu da nastavim text. unapred zahvalan! A evo i par odgovora na pitanja... Na svakom brodu bi trebalo da ima tri clana posade zbog vezivanja broda u prevodnicama, popravke motora u voznji itd... Na Mosinom brodu ih je bilo trojica, ali smo na mom brodu bili samo Rumun i ja. Ne bih da vam otkrivam detalje dok ne procitate, ali upravo to sto je jedan clan posade presao sa Mosinog broda na moj (brod!) nam je spaslo zivote! Uostalom, citajte u sledecem broju! xe,xe

ok. Evo da pojasnim. Prvi, veci brod koji je vozio Mosa je "Joke" a drugi, od 8m sam vozio ja i on se zove "Distance". ostale slike imate na facebook DRAGAN MOSORINSKI. Pa da nastavimo... 4.dan Posto smo oba broda trebali doterati do Arnhema a bili su na dva kraja Holandije, Mosa i ja smo krenuli brodom "Joke" za Amsterdam iz Kolhorna. Sipali smo gorivo i, na Mosinu radost, kupili smo sajle za stuke. Neverovatno, u rezervoar je stalo 280l goriva. Mostovi ispod kojih prolazimo su visine do 3m. Srecom, "Joke" je visok 2,80m. Kod mesta Stolpen, ulazimo u Veliki severni kanal, najveci kanal u Holandiji. Desno od nas, na 200m je Severno more, ne vidimo ga, ali se oseca hladnoca koja struze kosti. Kod mesta Shoorldam je viseci mot na cije otvaranje bi cekali par sati, ali su to Holandjani resili tako sto su pored napravili prolaz za manje brodove. Jedan deda, koji drzi kafic pored prevodnice je sa obale vikao "ma prolazite ladno"! A Mosa i ja smo mu u glas odgovorili "idi deda u pizdu materinu, oces da okacimo krov pa da do Zrenjanina vozimo kabriolet?" Ipak, za par santimetara smo prosli. Nakon toga, usli smo u grad Alkmar. Neverovatno. Svaka kuca je u gradu razlicita. Posle smo culi da je to namerno. Na svakoj kuci mora da bude detalj koji ce kucu makar za sitnicu razlikovati od ostalih. Nakon predjenih stotinak kilometara, usli smo u Amsterdam. A u Amsterdamu...Sve Arapi, crnci i Kinezi...Ko u Borinoj pesmi. A kurave-nigde. Jebem li ga, valjda je ponedeljak?! Bogami, posle najduze plovidbe u nasem zivotu, legla je i rakijica. Ujutro smo Mosa i ja otisli do susedne "Six marine" da probamo da nadjemo mesto da parkiramo "Joke", ali sve je puno ko oko. U marini su "brodici" od 15 do 20 metara. E, oca im jebem lopovskog. To su sigurno kupili preko sindikata. Nazvali smo iz fazona vlasnicu jednog broda koji je na prodaju. Brod je kao iz prodavnice duzine oko 20m. Cijena? Prava sitnica! 50 000 evra! Moze gospodjo, ali po srpski-na dodjem ti! Jebo te, do veceri je pored naseg broda, parkiranog u centru Amsterdama proslo 6 miliona biciklova! Zaspali smo uz zvuke pedala sa biciklova kurvi koje su zurile u Amsterdamsku noc. 5.dan U Holandiji se brodovi ne registruju! Kada kupis brod, das mu ime, platis porez na luksuz i to je to. E, ali u nemackoj, recna policija odamah zaustavi brod bez registracije i iskljuci ga iz saobracaja. Ipak, nasli smo resenje. Jedan decko, vlasnik marine, sredio nam je papire, takozvani ICP (medjunarodnu plovidbenu dozvolu) sa kojom mozemo da plovimo od tacke A do tacke B. u ovom slucaju od Amsterdama do Zrenjanina. Cekajuci papire Mosa i ja smo odlucili da uplovimo u kanal "Amsterdam-Rajna". Saobracaj (vodeni) je u Amsterdamu-haos! Po vodi jurcaju trajekti, turisticki brodovi, ogromni tertnjaci i proci na drugu stranu reke, gde je nas deo plovnog puta, je umetnost! Taj deo reke u centru Amsterdama se zove "Amsterdamski tunel" i najopasnije je mesto za plovidbu na svetu! I tako oprostimo se Mosa i ja jedan od drugog i krenemo! Pomozi Boze i Sveti Nikola! Cekali smo trenutak kada je na vodi bilo najmanje plovila i "izleteli brzinom od 8km na sat", a zatim pojurili cak i 12km/h! Lele, ko je ovo preziveo, ni pakao mu nece tesko pasti! Uglavimo se mi nekako izmedju dve grdosije i posle tri kilometra puta medju ogromnim brodovima, dfocepasmo se kanala. Koliko smo "sitna riba" videli smo kada smo prosli pored jednog kruzera (prekookeanski turisticki brod) od 10 spratova. U kanalu je bila guzva kao i u Amsterdamu, ali smo se mi drzali par metara od obale i polako napredovali.. Najzad, uplovismo u jednu malu marinu na izlazu iy Amsterdama da se odmorimo i sacekamo ostatak ekipe. Havenmajor iliti sef marine nas je sa vrata ponudio pivom i to besplatnim, sto u Holandiji bas i nije cets pojava. Dogovorili smo se da ostanemo par dana po ceni od 10 evra dnevno. Kada se uzme u obzir da za te pare dobijamo vez, tus, wc, struju, vodu i prikljucak za internet, cena je ok. Najzad, u sam sumrak, stigose i Sale i Rumun iz ASlmere u kojoj su sredjivali papire za brod a sa njima i nas kamerman, Laki! Inace Laki je iz Zitista, sela u kome je podignut spomenik Rokiju. Roki je u ovom selu rodjen. Ustvari, Roki nije tu rodjen nego je bio jednom u Zitistu. Odnosno, nije bio u Zitistu, ali je jednom jeo piletinu a u Zitistu je preduzece "Agroziv" kojre je poznato po uzgoju piletine pa je to bio sasvim dovoljan razlog da se Rokiju podigne spomenik. Ustvari...

AMSTERDAM-ZRENJANIN 2012 Na samom pocetku da vam predstavim nasu ekipu. Nastariji je Dragan Mosorinski -Mosa, zatim tu su jos i Sasa Skoko-Sale, Vladimir Almazan-Rumun, Lazar Miljevic-Laki i ja, Samir Radin. Svi osim Lakija smo iz Zrenjanina. Laki je iz Sela Zitiste pored Zrenjanina. Ploveci, presli smo tacno 2343km i to Holandskim kanalima 230km, Rajnom 430km, Majnom 384km, kanalom Majna-Dunav 171km Dunavom 1084km, Tisom 10km i Begejom 34km. A bilo je to ovako.... 1.dan Na put kombijem, posli smo Mosa, Rumun i ja. Sale i kamerman Laki su trebali da dodju avionom u Dortmund a zatim da ih njihov prijatelj Kari kolima doveze u Kolhorn, selo na severu Holandije.. Stigavsi u Holandiju, uputili smo se u Hasselt, gradic od oko 1000 stanovnika u kome je bio "Distance", brod koji smo trebali da doteramo nasem drugaru Draganu u Novi Sad. Decko koji mu je prodao brod nas je docekao, objasnio nam sta kako funkcionise na brodu i dao nam kljuceve, Sada smo mogli da brod pripremimo za plovidbu, zakljucamo ga do naseg ponovnog dolaska po njega za par dana i kombijem krenemo u Kolhorn gde su nas vec cekali Sale, Laki i Kari, Kada smo stigli, zatekli smo ih kako piju viski na brodu i proslavljaju, Bilo je ocigledno da su vec kupili "Joke", brod od 10 metara i isto toliko tona. Brod je prostran sa dve kabine, dva wc-a i velikom krmenom palubom za sedenje. Kolhorn nije selo! To je selendra koja nema cak ni prodavnicu. Stanovnici su zatvoreni, ucaureni i uopste nemaju zelju da u svom mestu ugoscuju i trpe pridoslice. Medjutim, gospodo, malo ste se zajebali! Uz gitaru smo napravili takvu pijanku o kojoj ce dugo pricati! Na nasem muzickom repertoaru su se, kako to vec biva, redjale prvo pesme pune romantike, zatim rock, pa, naravno, tuzne pesme o dalekoj otadzbini a zatim, kada smo sa viskija presli na pivo, Sale i ja smo usnule Kolhorcane pocastili sa par zestokih pank pesama koje ce im sigurno ostati u secanju s'obzirom da smo se derali ko nerasti u teranju. Posto u Holandiji mrak pada oko 23h a svice vec u 4, jutro smo docekali pevajuci. Najzad, na odusevljenje celog sela, pesma je bila sve tisa, mi sve pijaniji i umorniji i popadali smo po brodskim krevetima... 2.dan Ujutro, po ustajanju, videli smo da je Laki, koji je trebalo da snima ceo nas put, otisao sa Karijem u Dortmund. Sale se cuo sa njim i on mu je rekao da se vraca za dan, dva. Ok, ajde malo da se provozamo, sipamo gorivo i pecamo. Bacajuci varalice sa broda, primetili smo da za njima jure ogromne stuke, ali nismo ni jednu upecali. Stali smo da sipamo vodu u rezervoar u brodu i gorivo. Na doku je stajalo ogromno crevo i ubacivsi evro u aparat, krenuli smo da sipamo vodu.Ljudi na susednom brodu su se smejali a mi nismo kapirali zasto. Onda smo shvatili !!! Crevo kojim smo hteli da sipamo vodu, ustvari sluzi za izvlacenje fekalija iz brodskih wc-a. Srecom, crevo je uvlacilo a ne upumpavalo inace bi nam tank za vodu bio pun govana! Pokupili smo se kao posrani...Ustvari zamalo posrani! Vezavsi brodove za nase mesto za parkiranje uzeli smo da spremamo veceru a Mosa je bacao varalicu. Odjednom se zacuo strahovit pljusak. Pomislili smo da je upao u vodu i Rumun je izleteo napolje. Uskoro su se obojica vratili bledi. Mosa je na "ruzno pace" upecao stuku "ko nogu" ali nije imao sajlu i ona mu je pregrizla najlon. Iako je u svom zivotu upecao sve i svasta, ruke su mu se tresle dok je palio cigaretu. Uzalud smo to vece bacali sve "kasike" i "leptire" koje smo imali, ribu nismo upecali. 3.dan Posle jutarnje kafe, Mosa i ja smo krenuli da kanalima odvezemo treci brod, koji je Sale kupio tog jutra, u jednu marinu. Tamo je trebalo da ga dizalicom stavimo na prikolicu. Taj brod je bio najlaksi i Mosa ce ga posle ekspedicije kombijem odvuci u Srbiju. Plovili smo kanalima koji su desetak metara siroki, prepuni ribe, divljih pataka i labudova. Sunce je przilo a mi se opustali vozeci brodic po mirnoj vodi. Dobro ce nam doci malo iskustva pre haosa na Rajni. Dosli smo do jedne male prevodnice koju smo morali proci i videli da ljudi, koji rade na njoj, stoje na obali. Mi smo njima ispricali o putu koji planiramo a oni nama da su kanali u Holandiji puni ogromnih stuka, basa, deverike i sarana, Za stuke smo znali. video sam Mosu kako je tuzno uzdahnuo. Nakon 20km usli smo a potom i izasli iz poslednje prevodnice ka moru. Levo je bilo Severno more a desno marina u kojoj smo kranom trebali da dignemo brod na prikolicu. Da smo morali da biramo na koju cemo stranu da skrenemo, izbor bi bio jednostavan! Levo-ledeno Severno more, talasi od nekoliko metara, ajkule...Desno-mirna, tiha, uvucena marina u kojoj vidis obe obale. Alo, Srbine, pa nismo mi lovci na krabe!!! Picimo desno! Na obali nas je cekao kombi sa prikolicom i kraj njega Sale. Izvlacenje broda kranom i "gratis" pranje smo platili 125 evra sto je ok cena ako se ima u vidu da ova usluga u Holandiji kosta i do 400 evra. Dogovorili smo se da brod sa prikolicom ostane tu oko mesec dana dok Mosa ne dodje po njega. Upravnik marine je rekao da ne treba nista da platimo za to ako obecamo da cemo ubuduce sve brodove izvlaciti kod njega. Ma hocemo...Majke mi! Zadovoljni, seli smo u kombi i krenuli nazad u nas omiljeni Kolhorn. Tamo nas je na brodu "Joke" cekao Rumun koji osim srpskog, nije znao ni rec nekog drugog jezika i do naseg dolaska sedeo je zatvoren u brodu moleci Boga da ga neko nesto ne pita. Dok smo pili kafu, naisao je upravnik marine u Kolhornu i posto se predstavio pitao je kad cemo krenuti. Osmeh mu se razvukao od uva do uva kad je cuo da krecemo sutra. Hteli smo da mu predlozimo da odrzimo mali, oprostajni koncert, ali je on vec otrcao u selo da javi radosnu vest. Pretpostavljam da su mnogi Kolhorcani pojurili u crkvu da se pomole svom svecu i zahvale mu sto su zivi i zdravi docekali dugo ocekivani dan naseg odlaska. Steta, a spremili smo im repertoar pun dobrih, starih punk pesama! Nema veze, bice jos prilike.

ok, hvala. drago mi je da ovo mogu da podelim sa vama. fotki ima puno i one su na facebook-u sasa skoko. da ih ja ne bi prebacivao molim vas da ih tamo pogledate, a i nisam neki strucnjak za to. dnevnik pisem za par minuta. posto je obimno, pisacu po 4-5 dana dnevno. odnosno svaki dan cu staviti dozivljaje od 4, 5 dana.

Evo Bajkeri, da se pohvalim i ja. Jes da je putovanje bilo brodicem od 10m a ne bajkom, ali ipak kao clan BJ Bikers-a red je da se zna. Moja ekipa i ja smo za 45 dana preplovili 2500km od Amsterdama do Zrenjanina. To mozda i nije nesto, ali sa obzirom da niko od nas nije imao nikada svoj brod i da sam ja kao jedan od "kapetana" imao svega 10-ak sati iskustva a Mosa, drugi kapetan "cak" 20-ak sati, mislim da smo napravili pravi podvig. Posto sam sve vreme puta vodio dnevnik, bilo bi mi drago da ga i vi procitate. ako ste zainteresovani bilo bi dobro da mi kazete na kom podforumu da ga postavim.

desi se, pogresi covek.

imam za 2000 transalp. pa...jebi ga...ponela me masina

izvinjavam se sto ne znam da smanjim sliku