A za pivo...pa ja ga već dva dana zalivam! A kad dodjem kući, pozvani ste na pivo, rakiju, roštilj, kotlić....

Iskreno, kad mi je tip rekao da će da mi pokloni motor mislio sam da me zajebava. Onda je jedan dan došao kombi i Triša (Triumf) u njemu. Ne znam šta da kažem, dva dana ne mogu da spavam i jedva čekam da svane da pobegnem u zetovu garažu i uživam u pogledu na motor. S'obzirom da 42 godine nisam imao motor i posle moje Suzane od 125cc dobijem nešto ovako, možete misliti koliko sam sretan. Unapred se zahvaljujem na pomoći.

Pozdrav mojoj BJ Bikers porodici iz Ciriha. Ovde sam par nedelja i juče sam dobio na poklon Triumph 900. Stajao je par godina iako mi je čovek koji mi ga je poklonio rekao da je bio totalno ispravan pre nego ga je stavio u garažu. On ima 2 harleja 1700 i Yamahu, pojma nemam koliko kubika i ovaj motor mu stoji. Eto tako sam sed ja ponovio. Sve spojlere, tj kompletan oklop imam ali treba da se ofarba i zakrpi na par mesta, moram da kupim akumulator, (pojma nemam koji) i treba da sde uradi servis motora. E sad, pitanja!? Da li znate koji akumulator mi treba za ovaj motor i da li neko zna ko u zrenjaninu i okolini radi plastiku, odnosno ko bi mogao da mi sredi (zakrpi i ofarba) oklop. i Još jedno pitanje. Da li neko u blizini Zrenjanina može i hoce da mi uradi servis na ovom motoru. Cenu i ostale detalje ćemo dogovoriti uživo. Unapred hvala na odgovorima. I na kraju slike mog novog ljubimca.

naši prijatelji, porodica Perc i mi na obali Dunava u Beču i kod Vanje u stanu

stigosmo u Beč u Nemačku!

Krems (bez vampira, spavaju!)

kucice iz raja

i danas je kišilo i sutra će kaže radio...

mala prevodnica. ni 30 metara!

i ajd' sad ti prodji pored njih! A ponele i cebad! Prave domacice!

38. dan Moša, Sale i Rumun su poranili, odvezavši brod oko 5h i bili su tako ljubazni da Lakija i mene ostave da još malo odspavamo.. Ljubi ih majka! Dunav je zbog visokog vodostaja bio izuzetno brz i table sa kilometarskim oznakama su „letele” pored nas. Gužva na reci je nagovestavala nailazak na grad Pasau, poslednji veći grad na našem putu kroz Nemačku. Posle Holandije, prepolovili smo i Nemačku, dijagonalno, najdužim putem. Sada je na redu Austrija. Do nje je od Pasau-a ostalo još nekih 30-ak kilometara. Posle Austrije idemo kroz Slovačku, Mađarsku i onda MAJČICA SRBIJA! Posle doručka, trebalo je oprati sudove. Međutim naš rezervoar za vodu je bio prazan. Potrošili smo za 3 dana 200 litara!!! Pralo se! Šta ćeš kad smo uredni! Odlučili smo da stanemo u prvu marinu na koju naiđemo, da sipamo vodu. Sa naše leve strane pojavila su se dva ulaza u jednu malu marinu i mi smo ko za onu stvar izabrali drugi. Kasno smo videli da su u marini samo mali gliseri i čamci kojima ne treba duboka voda za plovidbu. Na samom ulazu u marinu smo se nasukali u plićaku. Nismo mogli ni napred ni nazad. Za par sekundi obalom su do nas dotrčale dve devojke i doviknule nam da ne brinemo i da će njihovi drugari doći da nas gliserom izvuku u sigurnu dubinu. Uskoro su i momci stigli, zakačili svojim gliserčićem od par stotina kilograma naš, 10 tona težak brod i za minut nas vratili u maticu reke. Devojke su rekle da uđemo na prvi ulaz gde je veća dubina i možemo bez problema da dođemo do “parkinga” za goste i česme sa vodom. Međutim na samom ulazu Sale je rekao da je “jako sumnjivo što su tako ljubazni” (???) i da je bolje da produžimo dalje pošto nije sigurno da je dubina dovoljna za naš brod. Iako je sve ličilo na dobru šansu za novo poznanstvo, dobar provod i priliku za novu priču u našem filmu, mi smo se kao p…. pokupili i otišli! Nakon svega, Sale je rekao da je ustvari razlog zbog koga nismo stali to “što bi se najverovatnije dugo zadržali!” Pa??? Zar ovo nije trebalo da bude avantura koju ćemo snimiti ili ćemo od snimljenog materijala napraviti intermeco u kome će se smenjivati crkva, šuma, reka, zamak, crkva, šuma, reka, zamak, crkva... Nastavili smo dalje... Pošto u onoj m,ar5ini nismo stali sat-dva, to nas je strefilo već kod sledeće prevodnice! Pre svake prevodnice, (Šlajz- po nemački) na obali stoji telefon kojim mali brodovi, odnosno oni koji njima upravljaju, pozovu operatera na prevodnici i pitaju da li mogu da uđu. Kada smo mi pozvali, tip sa prevodnice je rekao da možemo da uđemo u nju tek za sat vremena kada naiđe neki veći brod. Što kaže naš narod “Ako ne platiš na mostu, platićeš na šlajzu” ... ili beše ćuprija? U sumrak, kada je već bilo vreme da se privežemo za obalu i nađemo mesto za spavanje, naišli smo na simpatični gradić Ašah (Aschach). Da ne bi zauzeli nečije mesto za vezivanje, odlučili smo da brod privežemo na samom kraju sela za jedan dok koji je sav bio zarastao u travu. Od početka do kraja gradića bilo je 50-ak vezova, ali ni na jednom nije bilo vezanog broda. Seli smo da večeramo kada nas je prekinuo zvuk brodskog zvona. Jedan brod tegljač nas je zvonom upozoravao da hoće da pristane i da smo se parkirali na njegovo mesto!? Neverovatno! Od 50 praznih mesta mi smo se nalazili baš na mestu jedinog broda koji se parkira! Popizdeli smo! Odvezali smo brod i u inat ga privezali u samom centru gradića ispred kafe-bara “Cuba libre”. Tri tipa ispred cafea imali su veze sa Kubom jedino po boji kože. Pomislili smo da su naši Cigani. Kažem “Cigani” zato što imam 100 drugara koji sebe zovu “Cigani” i kažu da ih “Romi” zovu samo političari koji im se uvlače u bulju pred izbore da bi dobili koji glas na njihovoj muci! “Romi” su valjda oni što se pojavljuju na mitinzima stranaka i služe za jednokratnu upotrebu!? Ti mi nisu drugari! Imam ja moju braću Cigane! Uh, odoh u politiku! E, da, stadoh kod “Cuba libre”. Uđemo mi u taj kafić (jedini otvoreni), popijemo po pivo “uživajući” u grobljanskoj atmosferi i pobegnemo u tišinu našeg broda. Odigrali smo partiju karata i uljuljkani talasima zaspali. Ona trojica su i dalje nešto žustro pričali na arapskom. E ti Kubanci, stvarno znaju sto jezika! 39.dan Dunav je bio sve brži dok nas je zorom nosio ka kući. Reka se sužavala probijajući se kroz austrijske planine. Ona dosadna kiša iz Holandije kao da se zalepila za “Joke”. Svaka prevodnica nas je spuštala od 10 do 25 metara i znali smo da polako silazimo ka mađarskim ravnicama i da smo sve bliži Srbiji. Još jedna prevodnica je ostala za nama. Ostale su još samo tri i onda je Dunav pred nama otvoren. Prolazili smo kraj idiličnih malih sela na obali u kojima su bile one male kuće sa omota čokolada. Znate ono- stoji krava a iza nje bajkovita kućica sa nekim drvenim detaljima i ukrasima po njoj? E,baš takve su ove bile! A krava nije ljubičasta kao ove moderne! Neee, ona obična, alpska, ali sa onim ogromnim vimenom ko u Samante Fox (ako si mlađi od 40 godina čitaj-Pamela Anderson!) i simpatičnom facom. Ma, one što nose čokoladno mleko! Divota! Došli smo do grada Kremsa i pošto se već bližila noć zamakli smo u jednu marinu na čijem nas je ulazu dočekala živahna vidra. Laki i ja smo požurili da po danu snimimo gradić i oduševili smo se njegovom lepotom i neobičnim izgledom ulica. Na trenutak smo pomislili da smo na Siciliji na jugu Italije. Ulice su bile „široke” jedva metar i po, dva a naši koraci su odzvanjali po Bog-zna-kad postavljenoj kaldrmi pod našim nogama. Prozori su bili visoko postavljeni i prolazeći kroz uske ulice izgledalo je da svaka kuća ima bar 20 metara. Stvarno smo imali osećaj da šetamo po nekom primorskom gradiću na čije krovove se polako lepio mrak. Na svakoj kući je bio fenjer, istina na struju, ali njegov dizajn se, pretpostavljam, nije menjao vekovima. Najinteresantnije od svega je bila boja fenjera, to jest stakala na njima! Svi do jednog su bili crveni! Kad su se, kao po komandi, svi upalili, kaldrma i visoki zidovi su se obojili u crveno. Da nismo, Bože me sačuvaj, uleteli u neku od onih ulica gde vesele domaćice “ćutu, pušu, prolaznike gledu!?” Ali, baš svaka ulica je blještala crvenilom fenjera. Nemoguće da svaka kuća ima po jednu ku... Neee, toga nema čak ni starom dobrom Amsterdamu. Šetajući po sablasno praznim ulicama naišli smo na mali tunel u kome su, obasjane nečim što je ličilo na električne sveće, stajale tri ploče. Sve tri su bile posvećene Austrijancima koji su učestvujući na strani Nemaca u bici kod Staljingrada, tamo ostavili svoje kosti. Pa, kamaradi, što bi rek’o naš narod:“Kuj vas ter’o u Moravu kad ne znate da plivate!“ Laki i ja smo napravili čitau priču o Kremsu kao vampirskom mestu i pokušavali smo da izrežiramo ceo film zezajući se na tu temu. Stvarno, tumarajući po uskim ulicama, naišli smo na samo troje ljudi. Da ste videli ta tri lika bilo bi vam jasno zašto nas je sve ovo podsetilo na Drakulu, vampire i ostale karakondžule. Uske, fenjerima tek pomalo osvetljene ulice i ova tri kvazimoda su se savršeno uklopili u našu horor priču “Srbi čiste Krems od vampira”! Na kraju posle sve zajebancije smo konstatovali da je konačan rezultat: Srbija 3, vampiri 0! Da ne zaboravim! U ovaj grad obavezno dođite danju! Kada smo se vratili na brod, zatekli smo Mošu, Saleta I Rumuna pred ekranom. “Sretna porodica” je gledala film. Hvala Bogu, ne horor već komediju! 40.dan Pokušali smo da se ranom zorom izgubimo pre nego što dođe šef marine, ali se skot pojavio minut pre nego što smo zaplovili. Taj “romantični” susret nas je koštao 15 evra pošto sinoć nismo platili boravak u marini. ’Bem ga vredna! Polako smo se približavali Beču i idilični,seoski pejzaž je uskoro bio zamenjen, prvo fabrikama u industrijskoj zoni a ubrzo i modernim kućama i visokim zgradama. Vać ranije smo se dogovorili sa Žikom Percom, Zrenjanincem i našim starim prijateljem da se nađemo u Beču gde on sa suprugom, sinom, snajkom i unucima već godinama živi. Tražili smo poznati lik među Bečlijama na obali Dunava i najzad ugledali njegovo nasmejano lice! Posle Rajka u Regensburgu, još jedan naš prijatelj nas je dočekao u tuđini iskrenom i srdačnom dobrodošlicom. Dok smo sedeli na travi kraj Dunava sa Žiletom i njegovom suprugom Verom pričajući im dogodovštine sa našeg puta u daljini se pojavila ljudeskara sa kartonom piva na ramenu. Prepoznali smo osmeh i facu Žiletovog sina Vanje. Moša i ja smo mu krenuli u susret. Zadnji put smo ga videli kad je bio momčić, pre desetak godina a sad smo jedva uspeli da preživimo njegov srdačan zagrljaj. Dok su ostali uživali u razgovoru i hladnom pivu, Moša i ja smo sa Vanjom i njegovom suprugom, koja je u međuvremenu pristigla, otišli po njihovog simpatičnog klinca Luku u zabavište a zatim svratili na kafu do njihovog stana. Čim smo ušli u zgradu u kojoj žive, na zidu smo ugledali auto-lakom napisana četiri “S”. Pogodite na koga smo posumnjali!? U međuvremenu je počela kiša i po povratku smo veselu ekipu zatekli na brodu na čijem ulazu zamalo nismo popadali preko još dva kartona piva. E, stvarno ovi Austrijanci...! Donesu par kartona piva i onda ih zaborave na vratima tuđeg broda! Mislim, stvarno nema smisla! Do duboko u noć, sa našega broda je Dunavske talase smirivao zvuk gitare i pesama koje smo nekada davno pevali na obali naše drage, mirne, najlepše na svetu Tise! Iako su sutra radili, Žile i Verka (kako je mi prijatelji zovemo) su se teška srca rastali od nas, više brinući o tome kako ćemo mi, onako mamurni, ploviti, nego kako će oni sutra raditi. Što bi rekao jedan pametan čovek: “Prijatelje ne biraš sam, bira ih sudbina!” Kada je sav normalan svet već odavno otišao na spavanje, Sale, laki i ja smo odlučili da odemo do najpoznatijeg bečkog trga Prater da vidimo da li se tamo nešto dešava. Moša i Rumun su legli a naša tročlana ekipa je šmugnula u bečku noć. Momci koje smo na našem indijanskom nemačkom pitali kako da stignemo na Prater su nam prvo po naški rekli: “ Pričajte srpski da vas ceo svet razume!” a zatim su nam pokazali voz, takozvani “U-ban” koji vozi direktno u centar noćnog života. Na Prater-u, tuga pregolema! Nigde žive duše ne računajući par alkosa koji su se vukli kući i nekoliko narkomana popadalih po travi. Hteli smo da uđemo u jedan kazino-klub, ali su nam ljubazno objasnili da tako obučeni ne možemo unutra!? Sale i ja smo se pogledali pošto smo se pre polaska baš picnuli a onda smo iza naših leđa ugledali Lakija u kratkoj majci i šorcu. Ljubi ga majka! Isti Angus Jang!!! Dobro, prokomentarisali smo, sad smo hteli u ovaj klub i nikad više. Pojma nisu imali koje poznate ličnosti su odbili da ugoste! Odjednom, dok smo išli prema vozu, začuli smo neko zavijanje i ukapirali da se iz jedne sale čuje neka arapska muzika. Po pevanju mnoštva ljudi shvatili smo da je unutra svadba nekih naših blisko-istočnih prijatelja. Odjednom je tip koji je pevao viknuo: “Ajmo, živo!” Pomislili smo da smo pogrešno čuli kada se začulo: “Idemo svi zajedno!” Lele, šta je ovo? Pošto smo shvatili da nećemo biti baš najsrdačnije dočekani ako uđemo sa podignuta tri prsta i sa vrata viknemo: “Srbija!” nastavili smo dalje. Lutali smo po praznim bečkim ulicama i ukapirali da je bučnije i življe na našem brodu gde su hrkali Rumun i Moša nego u sred izvikanog i nahvaljenog Beča. Zaspali smo blaženim snom dok su nam u ušima odjekivali “divni tonovi” one svatovske pesme...

Valhalla. Unutra je zabranjeno slikanje, ali mozes da kupis njihov cd sa slikama. Cijena? Prava sitnica! 40 evra!

bas lepa crkva

Laki i ja spremamo rucak. Na stolu je Rotwurst (Rot-crveno, Wurst-kobaja) onda im je izgleda Bratwurs (brat u kobaji?)

Bratwurst... ej, da im je malo nase sunke...svargle...bele kobasice...