Dan 7. Ustali smo oko 6 ujutru i krenuli prema Krasnodar-u, koji je oko 60km od Ukrajinsko Ruske granice. Nakon dorucka na pumpi krecemo dalje i opet nas ceka prakticno prav put kroz ravnicu. Pred sam dolazak u Krasnodar (mozda oko 30 km), na Hondi se prosuo tj pokvario lezaj zadnjeg tocka. U prvom momentu nam se ucinilo da je u pitanju kvacilo zbog zvuka koji se cuo. Nino ga je probao i shvatili smo da je ipak lezaj, sto nas je pomalo obradovalo. Imamo rezervni, samo ga je potrebno zameniti. Uz kratku konsultaciju sa Ninovim drugom Radom iz Beograda i nakon jedno pola sata rada, uspesno smo ga zamenili. Sto se nas tice, vrlo smo zadovoljni, jer je ovo prvi ozbiljniji kvar koji smo sami resili. U Svracamo u Krasnodar da jedemo. DOk su Blazo i Nino u prodavnici, oko motora se sakupilo puno ljudi koji su se slikali, rukovali se sa nama i interesovalo ih je gde idemo. "Slavenskaja braca" - to oni tako definisu. Mahom svi znaju za Crnu Goru i Srbiju, a poneki nas prepoznaju kroz Jugoslaviju. Pred granicu sa Rusijom dolazimo oko 14h. A onda dolazi Ukrajinska granica i prvi problemi. Prilikom dolaska do Ukrajinskog carinika, prolazi se kroz skener. Ja sam sa Hondom bio prvi i odmah su trazili da otvore moj levi kofer. U njemu su nasli moj Tantno noz i rekli da je to prekrsaj, da nosimo oruzje ! Nakon objasnjavanja sa njima smo shvatili da je u Ukrajini potrebna dozvola za takav noz, koju mi naravno nemamo. Iako su bili ljubazni, trebalo im je citavih 6 sati da zavrse proceduru, popune papire i oduzmu nam noz. Uz slikanje sa njima, rastajemo se i odlazimo na RUsku granicu. Za divno cudo, vrlo ekpeditivni, a prvi kontakt je bio "Slavenskaja braca" Carinik nas je uveo u sobu, pomogao da popunimo papire, vrlo ljubazno objasnio na sta da obratimo paznju i rekao nam kurs dolara i eura, da nas neko ne bi prevario. Medjutim kod njegovog kolege nije radio racunar, pa smo se tu malo zadrzali. Sve u svemu, utisci sa RUske granice odlicni. Vec je ponoc i lagano trazimo mesto da spavamo i kupimo vodu. U prvom mestu nakon granice nam objasnjavaju da ne mogu da prime dolare, a da njih nemamo gde da zamenimo. Malo iznervirani zbog celog dana vec polazimo, kada iz radnje izlaze dve veoma ljubazne gospodje koje nam donose 2 flase vode Sreca, ima normalnog sveta svuda. Pokusvamo da nadjemo mesto za spavanje i nakon jedno 30km voznje dolazimo do nekog grada (ne secam mu se imena). Trazec mesto za sator nailazimo na grupu ruskih motorista, koji su nam vrlo ljubazno pomogli i odveli nas do kampa, cak i pregovarali za nas o ceni. A kamp, sa toplom vodom i tusem (koji nam je bas trebao) je bio svega 12 USD JEdan je posle ponoci, lezemo pa pravac Volgograd i Kazakhstan. Slike: http://www.theridearound2010.me/index.php?option=com_content&view=article&id=101:dan-7&catid=37:blog-kategorija&Itemid=109

Dan 6. Uzeli Kazakhstansku vizu Konacno mozemo da krenemo iz Kieva. Do prvog vece grada imamo oko 500km, a mi smo krenuli iz Kijeva oko podneva. Plan je da stignemo do Kharkiva i da posle njega negde spavamo. Konacno je vreme lepo. Put je prav i katastrofalno dosadan za voznju. Tu noc smo spavali pored u sumi preko puta vojne baze (mislimo da je neki vojni aerodrom u pitanju). Oko 21 h smo postavili sator, a komaraca je bilo milion. Sve smo radili u kacigama i jaknama jer su nas ujedali sa svih strana. Dogovor je da se ujutru ustane rano i krene kao Ukrajinsko Ruskoj granici. Sve u svemu, poprilicno dosadan dan, bar sto se voznje tice.

Dan 5. Jutro jhe fenomenalno! Nebo vedro, sunce, konacno!! Idemo do ambsade da predamo za vizu tj proverimo za koliko je vremena mozemo dobiti. Dogovor je, da ako se puno ceka, zaobidjemo Kazakhstan. Veoma ljubazni policajac nas vodi do konzulata gde se ja malo rqaspitujem i dobijam informaciju ( uz dosta moljenja, kukanja itd..) da vizu mozemo dobiti ujutru u 11h. Nije lose, al moramo da se slikamo, jer je jedini Nino bio dovoljno inteligentan da slike ponese iz PG. Sedamo u taksi i molimo ga da nas odveze da se slikamo ali ceovek pojma nema gde da nas vozi. Srecom, nakon kratke voznje oko bloka, slikamo se, kopiramo pasose ( koje sam ja azboravio u kopirnici, pa se blazo vracao po njih) i ja odlazim u konzulat da predam. U medjuvremenu prelepo vreme se pretvara u OGROMNO nevreme, a Blazo i Nino me cekaju napolju. Sfreca, njima je neka zena otvorila ulaz pa su se sakrili. Zavrsavamo u konzulatu i pravac BMW servis. U toku prelaska jedne ulice, Blazov zadnji tocak je prilikom prelaska preko sina proklizao i on pada. U toku pada naslanja se na jedan parkiran kombi. Srecom, Blazu nije nista, isli smo 15 na sat, ali kad smo podgili motor videli smo da su nosaci kofera krivi. Eto jos malo posla za BMW servis. A tek BMW servis.. Ljudi, to je ogroman prodajni salon i servis. Ljudi su ljubazni, fenomenalni, bili su nam pri ruci svo vreme. Dozvolili su da uteramo motore u servis kako ne bi stajali napolju, Blazu ispravili nsoac kofera, a Nini promenili ulje u viljusci i u motoru. A u salonu, svega Kao deca smo u prodavnici slatkisa. F 800 GS sa Touratech opremom (komada 2), R 1200 GS Adventure, s 1000 RR, HP2 Sport, odela, rukavice, cross oprema, cizme, kacige... Stvarno dobra oprema ali skupa. Kad ovde zavrsimo picimo nazad u onaj prejeftin hotel i cekamo sutra kako bi krenuli dalje. Motori se relativno dobro drze. Sve ovo sto smo do sada popravljali je zapravo ostatak onoga sto nije uradjeno pred put, takod a su nas neke sitnice stigle. A Blazo kao da je znao da ce i njegov motor da se osteti. juce mi je rekao: "Prvo smo imali problem sa akumulatorom na Africi, pa onda sa Ninovom viljuskom. SAd je red na mene". Sreca on je super, motor ok. Sutra idemo dalje. Mozda i stignemo da udjemo u Rusiju. Slike: http://www.theridearound2010.me/index.php?option=com_content&view=article&id=99:dan-5&catid=37:blog-kategorija&Itemid=109

Dan 4. Danas smo krenuli ranu ujutru kako bi sto pre stigli do Kieva-a, s obzirom da smo za taj dan predvideli dosta kilometara. Naravno, kisa opet ne prestaje. Ovoga puta jos jaca kisa. Sreca pa je put sasvim solidan. Prvi grad u koji smo usli u Ukrajini je bio Chernishev. Kisa pljusti, a mi smo pokusavali sat vremena da pronadjemo banku koja ima para da zameni 200 eur. Nakon sat vremena i tri banke uspevamo da zamenimo pare i Nino onda trcecim korakom odlazi na pijacu da kupi nesto da jedemo jer je vec 14h. Stajanka na sledecoj pumpi, klopa i neverovatna provala oblaka. S obzirom da nemamo vremena, sedamo na motore i nastavljamo. Neki 250 km od Kieva, zaustavlja nas policija (lokalno ih zovu DPS:). Blazo je malo zurio, a Nino i ja stajemo i pravimo se blesavi, kao gledamo sta se desava. Uglavnom, onda nastupa Nino, koji na svom, sasvim solidnom ruskom objasnjava policajcu gde idemo i on nam vraca dokumenta i jos se slikamo sa njima za uspomenu. Nastavljamo dalje i opet pocinje, sta?? Nevreme! I to kakvo. Kisa lije, a munje udaraju po livada oko nas. Ugasio sam Spot ali mobilni nisam stigao Al ne lezi vraze. Na sledecoj pumpi Nino je primetio da su mu spali teg i nosac stitnika desne ruke. Vracamo se kilometar nazad i pronalazimo skoro sve delove... U Kiev dolazimo u ponoc. E onda pocinje navigacija da nas zeza, jer pokusavamo da nadjemo htoel u blizini Kazakhstanske ambasade. Nakon 10-ak kilometara kruzenja, oko 01:00 nalazimo hotel u industrijskoj zoni. Potpuno sablasno mesto, sa sobama iz 60-ih godina.. Umorni, jedva cekamo da legnemo. Mirno spavamo, jer znamo da su motori sa stvarima na bezbednom (valjda, mad aje vrlo moguce da je cuvar, kojem smo dali 10 eur zaspao). Sutra idemo po Kazakhstanski vizu i u BMW servis da vidimo mogu li nam srediti Ninovu viljusku. Sve u svemu, danas smo vozili od 08 ujutru do ponoci i presli nekih 800 km. Slike: http://www.theridearound2010.me/index.php?option=com_content&view=article&id=98:dan-4&catid=37:blog-kategorija&Itemid=109

Dan 3. Dan 3 je mogao i bolje da prodje. Probudili se i gle cuda, kisa. Nije padala dugo, prakticno od sinoc.Al mora se dalje, Mr Drakula, here we come. Do tamo je jedno 60-ak kilometara, naravno kisa jos pada. Malo smo se izgubili, jedno 5 km pred cilj (ovo je za one koji su to na tracking-u videli, pa ne smem da izostavim da nas ne bi zezali psle kako smo precutali Sve tri navigacije su zakazale, a ROki je pokusao da nas problem iskomunicira sa jednim dekom, ali nam to ni je pomoglo. Uspesmo na kraju da dojemo u podnozje brda na kojem se nalazi kuca u kojoj je ziveo gore pomenuti gospodin. Nakon dorucka (ili je to vec bio rucak - pileca supa je bila ocajna, stavljaju kokosija creva u nju) krecemo da pogledamo taj zamak. Lepo, prosecno, misljenja su razlicita ali vredi videti. Nakon obilaska, nastavljamo dalje. Tu se prakticno pozdravljamo sa Rokijem i Detlefom, iako ce oni jos jedno 50 km voziti sa nama. E sad ovde moram da pomenem jos nesto tj nekoga - Detlefa. Malo nas je posramio kada je na dorucku izvadio 200 eur i dao nam kao njegov doprinos nasoj turi ali bi bila jos veca sramota da ga ne pomenemo. Hvala Detlef! Inace lik je super i pozvali smo ga da u septembru dodje kod nas, da mi njega ugostimo. Elem, psole malo lutanja, jer nas je navigacija opet zezala, nastavljamo dalje. Mi krecemo ka Ukrajini, a nasi drugari kuci u Nemacku. Naravno, kisa ne prestaje ni jednog trenutka. Cilj za veceras nam je granica, medjutim nismo do nje stigli. Izgubili smo dosta vremena na losim putevima, a i Dakar-a je nesto mucila viljuska pa smo odlucili da prenocimo u kampu Barai i ujutru rano nastavimo ka Kievu. U cetvrtak vadimo KAzakhstanske vize, tako da sutra uvece moramo biti tamo. I moramo da potrazimo BMW-ov servis, da sebi olaksamo muke Slike: http://www.theridearound2010.me/index.php?option=com_content&view=article&id=97:dan-3&catid=37:blog-kategorija&Itemid=109

Dan 2.  Spavanje je proslo odlicno, nismo se probudili ni jednom u toku noci. U Vrscu nas je jutros sacekala kisa. Nakon dorucka, dosli su da nas posete nasi drugari iz Vrsca, Zoki i Peca i Sasa koji su prosle godine vozili po Juznoj Americi. Zoki nas je odveo da Ninu uradimo rezervni kluc od motora i kupimo jos neke sitnice za motore. Nakon kratkog druzenja sa njima, polazak. A napolju, potop... DO granice nas prati jaka kisa. Na granici (Vatin) nam policajac kaze da RUmunski granicari strajkuju do 15h. Odlucismo da probamo da prodjemo, pa ako nas ne puste, nazad za Vrsac. Rumunima nismo dali da nas preduhitre, vec mi njih uhvatismo na pricu idemo na put oko sveta, pokazujemo mape, drugim recima, hvalimo se, u nadi da ce nam to pomoci da predjemo granicu. I uspeva nam Nama uzimaju dokumenta, a Detlefu ne. Evropa, sta ces. Kad vide Nemacki pasos, kao da kazu: "respect" i ne uzimaju dokumenta. Uglavnom, prodjosmo dalje. Kisa nas je pratila i narednih par sati. Uputili smo se ka Transilvaniji da vidimo kako je ziveo Vlad Cepes aka Grof Drakula. Prosli smo kroz: Berzovia, Caransebes, Voisova, Valcele, Sebes, Sibiu, uz jedan kratak odmor pored nekog arheoloskog nalazista iz Rimskog doba (ime ne znamo i nije nas sramota). Kisa je prestala na jedno sat vremena, a onda je ponovo udarila po nama. Stigli u Faragas oko 20:30, nasli neki pansion, klopa i na spavanje... Sutra Drakula pa Ukrajina i konacno sator. Motori su bili skroz ok, nije bilo nikakvih problema. Presli smo nekih 550km... Mozemo mi to i bolje, ali smo kasno posli iz Vrsca.

Dan 1. Nakon gotovo godinu priprema, došao je i dan puta - pretposljednji dan maja, nedjelja. Prva stvar je bilo pakovanje. Došli smo u garažu oko 8 sati i pripremali motore narednih sat i po. Iz garaže, koja nam je bila kao kuća posljednjih pola godine, otišli smo na pumpu po gorivo i da napumpamo gume. Ispraćaj je bio organizovan ispred redakcije “Vijesti” u 10 sati. I tu nastaje naš prvi problem... mislili smo da ćemo taj dio najlakše da prebrodimo, gotovo smo i u žurbi od priprema i zaboravili na taj dio - na rastanak sa najbližima. Bilo je veoma teško i napeto, i meni, a a kamoli Ninu i Vladu koje su pratila djeca. Onda sam shvatio da smo toliko bili u pripremama i planiranju da nismo imali vremena da razmišljamo o rastanku na ovaj način. Ipak, krenuli smo. U 10 sati i 15 minuta je otpočelo naše putovanje. Prvi zvuk motora ispred redakcije “Vijesti” koji je označio polazak neću zaboraviti. Pored nas trojice, par bajkera se odlučilo da nas prati određeni dio puta. Milan do Bijelog Polja, Džoni i Wolfy do Kolašina, Duka do granice sa Srbijom. Ivan je išao sa nama do Zlatibora, odakle smo nastavili sa prijateljima motociklistima iz Njemačke Rokijem i Detlefom, koji su prevalili taj dug put samo da bi vozili sa nama jedan dio puta. Iako je to jutro osvanulo kišno u Podgorici, sada je već nije bilo mnogo. Nekoliko puta smo stajali da obučemo odijela za kišu, pa da ih skidamo, te nam je to oduzelo dosta vremena. U Beograd smo došli večeras oko 20 sati. Tamo nas je dočekala ekipa Ride Or Hide, ugostila i poklonila majice. Već oko 21 smo krenuli prema Vršcu, po lijepoj noći bez kiše. Tamo smo stigli sinoć oko 22.30. Došli smo kasno i nismo znali gdje da postavimo šator (da ga ne postavimo ispred kuće gradonačelnika ) pa smo tražili prenoćište... Tu se desio prvi peh. Vladova “Afrika” nije htjela da upali. Odgurali smo je do hotelske garaže i brže bolje rastavili da nas jutro ne bi dočekalo nespremne. Sve smo riješili odmah, naravno! Otišli smo na spavanje. Sjutra idemo za Rumuniju da posjetimo zamak grofa Drakule a onda se rastajemo sa prijateljima iz Njemačke. Oni idu kući, a mi za Ukrajinu. Danas smo prešli nekih 650 km. Ostalo nam je još samo 34.400

Put oko svijeta je počeo Jutros oko 10 sati ispred zgrade »Vijesti« trojica avanturista na motorima, porodice i prijatelji na početnoj tački puta oko svijeta Nestrpljenje da se čuje zvuk motora i hrabri put u neizvjesno su malo ubrzali ovaj ispračaj, pa svi koji su htjeli da isprate ove momke nisu baš stigli na vrijeme... Vladimir, Blažo i Nikola su krenuli, a na ovom mjestu ćete moći da čitate o njihovom putu, gdje su, kuda su prolazili i što su sve vidjeli. Ono što su kazali danas, prije polaska, svakako će ih držati sve ove mjesece. Napetost zbog nepoznatog, svakako će smanjiti podrška najbližih...Daleke zemlje ih čekaju, a oni su obećali da će se javljati kada god im se ukaže prilika. Vadimir Jovićić: - Ima malo nevroze zbog porodice, što je i normalno pred ovako dug put. Supruga me odavno podržala jer ovo nije prvi put da idem. Nikada nismo išli ovako daleko, ali smo se dobro pripremili za put, pošto smo na organizaciji radili još od oktobra. Sa nama su i dva prijatelja iz Njemačke koji idu sa nama do Ukrajine. Oni se nakon toga vraćaju, a mi nastavljamo dalje. Blažo Milić: - Uzbuđenje je veliko i zaista nam puno znači ovaj ispračaj i podrška porodice i prijatelja. Prvi dan idemo do Vršca, gdje ćemo odmoriti, a tamo nas očekuju naši prijatelji iz Beograda i Vršca. Dugo smo se i pažljivo pripremali kako bi što manje toga tokom puta prepustili slučaju i nadam se da će put proteći sa što manje problema. Kad dođemo do Kijeva tamo treba da sredimo Kazahstanske vize, a posle toga je sve mnogo lakše, što se birokratije tiče. Imali smo i ranije slična putovanja, ali je ovaj mnogo duži i vodi nas kroz zemlje koje imaju mnogo slabiju putnu infrastrukturu, a put će trajati ukupno tri mjeseca. Nikola Bojić - Ima malo straha i treme prije polaska, ali vjerujem da će sve ipak proteći u najboljenm redu. Put je težak i naporan, a toga je svjesna i moja supruga koja me pitala da li mi se ide, a kada sam odgovorio »da«, dala mi je potpunu podršku. Možda neki misle da su naš motiv finansije, ali nije tako, naprotiv sa te strane ne stojimo najbolje, a očekivali smo i daleko bolju podršku jačih crnogorskih firmi koja je ovog puta izostala. Sredstva smo uglavnom sakupili preko prijatelja i sami.

Farbanje satora.. Nas logo na satoru.. Jel neko to nekada radio? Mi jos nikada, do sad... Odlucili smo da probamo, kupili sprej, satore imamo. Tu su nam u susret izasli nasi srugari iz firme VAPOR, koji su potrosili dobar deo dana lepeci sablone za nas logo po satorima. Nas mali (kako nazvasmo momka koji je sa nama radio) je vecinu stvari uradio odlicno iako smo mu jedno 1000 puta rekli "kako si to uradio, kao pocetnik"... Ispalo je ok, a kao da ce nekoga u Sibiru i biti briga sta tu pise

Napredujemo mada ne bas kako bi zeleli... Uh.. Pripreme ulaze u poslednjih 15 dana. Posla ima dosta. Pitaju nas zasto? Zato sto smo, kao ponasem starom dobrom obicaju puno toga ostavili za kraj, odlazuci obaveze Uglavnom spremamo se i cekamo dan kada cemo krenuti. Neke sitnice koje nam jos uvek fale, polako pristizu, pa se NADAMO da cemo imati sve kompletirano pre polaska. Zurim sad, al bice jos sutra

Garaza U garazi pomalo svega. Radimo, popije se poneko pivo, svrate nam drugari (Ranko, Dusko, Djodja, Duka, Madza, Ivan…). Ima dosta toga da se spremi, a pomalo i kasnimo sa nekim stvarima. Blazov BMW je prakticno spreman, ali Ninov BMW i moja Africa cekaju odredjene radove. Veci deo je zavrsen, Touratech oprema je postavljena. Neke stitnike smo crtali sami i nosily da nam ih iseku od aluminijuma.. Na slikama mzoete videti da nije lose ispalo. Pre neki dan smo u garazi nasli jedne maglenke, koje su bile predvidjene za psotavljanje na mog bivseg F 650 GS-a ali on to nije docekao J Ali Africa jeste, pa smo za nju nacrtali nosace i isekli ih od aluminijuma. Nakon toga je sledila izrada instalacije za maglenke, kontrolu rada reglera i uticnicu za 12V. Preostaje jos zamena reglera i neke sitnice… BMW F650 GS Dakar jos uvek ceka svoju strujnu instalaciju, promenu guma, promenu ulja u viljusci i postavljanje jos nekih stitnika. BMW R 1200 GS Adventure je spreman kao zapeta puska

Odlazak u Nemacku u posetu nasem prijatelju Rokiju i preuzimanje Touratech opreme Dogovor je bio da se u Nemacku ne ide. Sva oprema jos uvek nije bila spremna, pa je svako posao na svoju stranu: Blazo i Dusko (Kojot) u Sloveniju na servis, a ja do Novog Sada da registrujem motor. Medjutim, posta Nemacke nas i ovaj put iznenadjuje i isporucuje opremu nasem prijatelju Rokiju pre vremena (ima li ovoga kod nas?). Pada odluka da se ipak ide i Blazo i Dusko krecu iz Slovenije ka Nemackoj, a ja iz Novog Sada. Sreca pa nije predaleko.. Osim sto je autoput malko dosadan… Ja dolazim kod Rokija dan ranije, preko Budimpeste, Bratislave, Brna i Praga. Roki i nevreme me cekaju na izlasku iz Praga i nakon 2.5 sata voznje stizemo na odrediste, mokri, gladni, a malo smo se i smrzli J A kod Rokija, kamin spreman i momentalno zaboravih onih 1033 km iza mene. Ujutru smo otisli kod Rokija u servisa i lagano montirali opremu, cekajuci da stignu Blazo i Dusko. Oni su krenuli iz Slovenije, odakle ih je ispratio grad. Usput im je padala kisa. Presli su negde oko 900 km i naravno, umorni stigli… A onda rostilj, pljeske, pivo…. Sutradan opremu na motore i povratak. Ponovo Prag, Brno, Bratislava, Budimpesta, Palic. Na Madjarskoj granici carinik trazi da vidi gde nam je 8 kanistera (tako pise u fakturi), misleci da su to veliki kanisteri, pa mu je cudno gde je to stalo na motor?! A ono osam malih po 2L J Na Palicu spavamo, pa ujutru pravac PG. Vreme nas je posluzilo pa je voznja prosla super…

USA i Kanadska viza – Beograd Mislili smo da ce nam pored sve organizacije i vadjenje viza biti problematicno, jer za USA i Kanadu nismo imali nikakva pozivna pisma. Blazu i meni je bila potrebna i americka viza, dok je Ninu trebala kanadska. Dogovor je bio da Blazo i ja odemo dva dana ranije u BG, izvadimo americku vizu, a da nam se nakon toga Nino pridruzi i da zajednicki predamo za kanadsku. Kod amerikanaca je sve proslo brutalno lako: dosli u 08:45, a sve zavrsili oko 09:30. Ekspresno, brzo, bez ikakvog mucenja. Sutradan preuzimamo americke vize i ujutru cekamo Nina da predamo za kanadsku. E tu nastaje mala muka. Prvo smo morali da popunimo neke dodatne formulare, pa je Nino zaboravio slike. Kada smos ve to resili oko 09:00 smo predali za vize, misleci da idemo kuci, pa ce neko vec po pasose doci. Rekose nam: “Sacekajte..”. Sacekasmo mi do 15:45, kada se pojavila sluzbenica sa nasim vizama… Konacno, cekali smo osam sati ali smo ih bar dobili u danu. Sada nam preostaje vadjenje viza za Mongoliju i Kazakhstan. Dobri, stari sengen

Pocelo je, pocelo..

A ovako nas vidi jedna devojcica...

Garaza je konacno spremna,

Pripreme pocele http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/162009/pripremepocele.jpg Napokon smo nasli garazu i trenutno je sredjujemo. Nadamo se da ce biti useljiva uskoro...

Poceli smo i da najavljujemo nas put.. Poceli smo sa najavama u medijima... Polako ali sigurno, pripreme za ovaj put napreduju. Ovde mozete pogledati o cemu smo pricali na ELMAG televizji: 1. deo: 2. deo: #! Evo i Televizije Atlas:

Ideja? Posle prošlogodišnjeg puta “do najsjevernije tačke Evrope”, jednostavno smo se navukli na vožnju. Nismo se pošteno ni raspakovali a već smo razmišljali “Gdje ćemo opet, kako ćemo, kuda ćemo...”. Samo smo znali zbog čega to radimo. Mi smo no limit bikers. Ne želimo nikakve granice. Najlakše je sjedjeti kući, razmišljati o tome što bi uradio, gdje bi sve išao, a se ne pokrenuti, nikada ništa ne uraditi niti vidjeti. Ne volimo kada nam dani liče jedan na drugi i prolaze a da ni jedan nema neku posebnost po kojem ćemo ga pamtiti. E, pa nas nekoliko, smo ugrabili malo vremena, sjeli, mislili i milsili i na kraju smislili... Zašto ne bismo vozili malo više? Dalje od kraja svijeta? A što je dalje od kraja svijeta? Put koji ide ukrug, okolo TheRideAround2010! Šta je daleko...na primjer – Mongolija! E super, ajde da pođemo do Mongloije. A kad već idemo tamo, što ne bismo vidjeli I veličanstveni Sibir, pun izazova. OK, idemo I u Sibir. Ej, stani, Sibir...Kamčatka... A kako ćemo se vratiti kući? Ne možemo da se vraćamo istim putem, čisto zbog malera. Svi koji voze motore znaju za ovaj “problem”. Kad dodješ do neke tačke, najgore je vratiti se istim putem. Znači Kamčatka je preko puta Aljaske. Rusija – Amerika! Kada dođemo na Aljasku, naravno, da prođemo kroz Kanadu i dalje... Amerika, pa okean, pa Evropa, a u Evropi je naša kuća. Dakle. Idemo skroz okolo. Oko ideje za put, ekspedicija TheRideAround2010 je okupila par ljubitelja motora, puta, avanture i naravno - prirode! Svi vi koji volite ove stvari, moći ćete preko ovog sajta da pratite naše planove, iskustva, puteve, pripreme I da budete u toku sa svim onim izazovima koji stoje pred nama za put oko svijeta! TheRIDEAROUND2010 ekipa

Ovo je kratak opis šta smo naumili. Kuda mislimo da prodjemo, šta da vidimo i kako da se vratimo. Ruta za koju se prirpemamo, ugrubo izgleda ovako: Crna Gora, Srbija, Rumunija, Moldavija, Ukrajina, Rusija, Kazahstan, Rusija, Mongolija, Rusija, Aljaska, Kanada, Amerika, Portugal, Španija, Francuska, Italija, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora Ukupno 18 zemalja. Polazimo iz Podgorice u toku maja 2010. godine. Iz Podgorice krećemo za Beograd, pa onda idemo prema Bukureštu I nakon toga ulazimo u Moldaviju. Iz ove zemlej idemo za Ukrajinu i na kraju Volgograd u Rusiji. Do ove tačke ćemo proći nekih 3000 km. Nakon Rusije ulazimo u Kazahstan. I to je krajnja tačka normalnog planiranja puta. Sljedeći komadi se ne mohgu precizno planirati. Uzeli smo tamošnje gradove kao smjernice, međutim, odlučivaćemo na licu mjesta kuda dalje, zbog terena, vremenskih prilika I svega onoga što malo poznata prostranstva sa ruba civilizacije nose sa sobom kao izazovg. Naš plan je da tokom cijelog puta, kada nismo na motorima, naravno, odmaramo I spavamo u šatorima u divljini, a jedemo ono što smo ponijeli, ili možda ulovili :-) TheRideAround2010 je nomdaska bajkerska offroad ekspedicija. Što više prirode što manje aslfalta i gradova! Poslije Kazahstana ulazimo malo u Rusiju i odatle nastavljamo za Mongoliju (ako ne nađemo neki drugi direktni prelaz). Osvajanje Mongloije - cilja Ulan Bator! Nakon toga se vraćamo za Rusiju, onaj njen veličansrveni ledeni nepoznati dio! Ovaj dio puta se vozi kroz Sibir, Kamčatku, Čuhotku, u kojoj nam je cilj grad Anadir (do ove tačke planiramo da ćemo već preći nekih 25000 km). Ukoliko tokom vožnje budemo imali tako težak put da ne možemo da nađemo alternativno rješenje, što je realno za očekivati, naša ideja je ipak altrernativna – idemo na Magadan, Aljaska! Ako ne znate gdje je, dodje nekako naspram Kamčatke :-) Za sada je plan da idemo što sjevernije tj. istočnije, da bi se što više približili Aljasci. Prelaz Beringovog mora planiramo avinom ili nekom vrstom trajketa. To ćemo već odlučiti na licu mjesta. Ulaskom na Aljasku dolazimo opet na lakši dio. Sa Aljaske se spuštamo na Kanadu u Kalgari, a odalte lagano prema Americi I pravo kroz Jeloustoun park u obilazak čuvene američke prirodne ljepote. Polse preko Indijanapolisa do glavnog grada svijeta – Njujorka! Bližimo se Evropi. Iz Amerike se opet planira kargo avion (DHL, TNT, FedEX ili sl) za prebacivanje do Portugala. Poslije toga smo praktično stigli do cilja: Portugal, Španija (Madrid, Barselona), Francuska (Marsej, Nica), Italija (Đenova, Milano, Trst), Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora (prvo ćemo svratiti na Žabljak pa tek onda kući u Podgoricu). Naš plan je da put traje 3 – 4 mjeseca. Dužina trajanja putovanja zavisi od puta kroz Mongoliju i Rusiju. Put kroz Rusiju obuhvata plan da prolazimo kroz Sibir, Kamčatka I sve do Čuhotke. To sve može biti problem jer je to vrijeme kada se tamo otapaju snjegovi (jun, jul) I tada se stvaraju ogormne bujice koje na nekim djelovima jednostavno brišu puteve po nekoliko dana. Sve to utiče na brzinu prolaska kroz ovaj region. Eto, ovo vam je kratka priča o jednom velikom uzbudljivom putovanju koje planiramo. Pratite nas! TheRIDEAROUND2010 ekipa

Blog, od početka do kraja....

Pozdrav!