Dan 68. Opet pakovanje šatora, spremanje stvari na motor, kretanje, punjenje goriva, doručkovanje i vožnja…. A sve izgleda kao i drugih dana, nismo vidjeli ni jednog medvjeda, ni losa, samo jednu vjevericu jutros i to je to. Vozili smo kroz šumski požar, onda po kiši, onda smo vidjeli dugu kakvu nikada do sada u životu nismo vidjeli, pa smo se skvasili, prešli 1100 kilonmetara…Eto tako, uglavnom sve po starom… Da rezimiram, ranije smo se zaustavili jer je put zatvoren zbog požara. Kažu dim na sve strane, vatra i sa jedne i sa druge, ne može se proći. Ulogorili smo se se i pozajmili kupku od dvojice Švajcaraca koji već sedam nedjelja obilaze parkove po Kanadi. Zaspali smo malo ranije I navili sat za 7 ujutro da bi mogli već u 8 da krenemo. Tako smo i uradili jedino što nismo krenuli, jer je put i dalje bio zatvoren. I dalje se čeka helikopter da provjeri teren. Gluvarili smo jedno sat vremena i tada su se smilovali da nas puste. A i kada su nas već pustili, opet su nam dali pratnju. Vatru nismo ni vidjeli samo onako blago tinjanje borove sume. A što se tiče dima zaista ga bilo jutros I to dosta. Dolazimo na raskrsnicu, lijevo je kažu kraći i dosadniji dio, desno duži ali mnogo interensantniji. Pogađate - krećemo desnim putem I tako dolazimo do Watson lake-a (mislim da je ovako) gdje nalazimo veliko polje puno nekih znakova?! Kao nelka galerija slika…. Tu se naravno potpisujemo, stavljamo našu naljepnicu i idemo dalje…. Vozimo baš lijepo I opušteno, kad odjednom…makadam! Šta sada? Fino se okrenemo i pitamo prvog čovjeka kakav je put do sljedećeg mjesta. Kaže da ima 550 km od čega je nekih 400 makadam!!! Nema šanse! Jeste da volimo offroad, ali nam ga je stvarno bilo dosta u protekla dva mjeseca. Okrećemo se i pravac dosadni put koji je kraći. I onda se ispostavlja da put uopšte nije doasadan. Smjenjuju se jezera, planine, glečeri, borova šuma, pašnjaci, naselja. Uglavnom fini predijeli. Polako se približavamo granici sa Aljaskom i onda nas hvata strašna kiša. I gle čuda, potpuno smo mokri. Valjda su nam i kišna odijela već po malo popustila, međutim gazimo i dalje! Dolazimo do 20 km pred granicu sa USA a već poprilično kasno i odlučujemo se da tu prespavamo. Ali pošto smo mokri idemo da pitamo koliko je spavanje u hotelu. Tričavih 110 dolara! Ha ha! Okrećemo se i pravac - livada. Uštedjeli smo 95 dolara jer je mjesto za šator 15! I tako se završio i ovaj dan, pređenih 1100 km, još nekih 600 do Ankoridža i onda smo na cilju druge etape. Od tog trenutka slijedi povratak kući! Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan68/

Dan 67. Krenuli smo. Dan kao I svaki drugi…Jutro je sunčano, spremamo šatore, pakujemo stvari i sređujemo motore. Ipak, danas je malo drugačije, rastajemo se! Kako smo se probudili malo ranije, ostavili smo Branka u kampu i zaputili se ka Aljasci. Sinoć smo stigli u gradić koji je na samoj granici između Kanade i Aljaske, a planirali smo da se jutros prebacimo na Aljasku, da slikamo malo i da krenemo nazad prema Ankoridžu. Sve smo to isplanirali da bi Vlado došao do maker još jedne tačke - a to je da vidi Aljasku. Pomalo pospani, krenuli smo da vozimo, međutim, nakon 5 minuta smo već stigli na granicu Sa američke strane nema policajaca, a sa kanadske stoji samo ejdna policajka. Prosli smo, slikali se ispod table Aljaska I znaka Hajder, odlučili da se malo provozamo, slikali se ispod znaka Aljaska, i Hyder (gradić) i odlučili da se malo provozamo kroz gradić da vidimo kako izgleda. Međutim natpis koji stoji na ulazu u grad “most Friendly ghost town – najljubazniji grad duhova” je bio potpuno opravdan. Kuće napuštene (a ima ih da se na prste mogu izbrojati) nešto malo ljudi I to je to… Već poslije dva minuta odlučujemo da se vratimo ,da doručkujemo, pokupimo Branka i krecćemo dalje. Međutim, kako smo došli na granicu, graničarka nas zaustavlja (posle 5 minuta smo se vratili) i poinje da propituje gdje smo bili, kada smo ušli u Kanadu prvi put i ostale gluposti. Pokušavaju i da joj objasnimo da smo prije nekoliko min presli granicu shvatamo da samo gubimo vrijeme i odlucismo da je poštujemo I daodgovaramo na sva ta pitanja. To je trajalo nekih 15 min i završavamo i sa tim. Branko nas čeka u gradu, slijedi rudarski doručak (tako je naziv jela, food for hungry miners) i krećemo dalje. Imamo da se vozimo nekih 130 km zajedno i poslije se rastavljamo. Nije nam baš prijatno što Vlado ide, ali šta da se radi, viša sila! Nadamo se da će Vlado organizovati prebacivanje na vrijeme kako ne bi zakasnio na posao a mi nastavljamo “Ride”. Predijele neću ni opisivati jer sve podsjeća na prethodne dane. Razmjenjuju se glečeri, planine, jezera, šume, mala mjestašca. Sreća je u tome što na svakih 100 km ima neka pumpa tako da ne moramo o tome da brinemo , a svi su nas upozoravili da nema baš previše goriva. Za doručkom smo upoznali jednog Amerikanca koji se 33 dana vozi po Aljasci i on nas upućuje na najinteresantnije stvari, što ne bi valjalo da propustimo. Međutim, već poslije prvih 5 kilometara makadama odlučujemo da ga ne slušamo i da vozimo po starom dobrom asfaltu. Samo kad smo pomislili da treba da vozimo 250 km offroada nikako nam nije bilo milo, poslije Mongolije i Rusije… Dolazimo do mjesta Daese Lake (mislim da je tako) i odlučujemo se za dalje, mada na putu postoji znak da je saobraćaj zabranjen zbog šumskog požara. Ali tek je 17 casova i ne znamo šta da radimo... Krećemo i prelazimo nekih 200 km gdje nas sačekuje barikada. Kažu da će tek sjutra ujutro da vide da li da otvore put jer se vatra previše raširila. Pokušali smo da ubijedimo moka koji je na rampi da se okrene i da mi prođemo, međutim nije htio ni da čuje, jer kaže, ako vas pustim moram da prijavim da ste prošli i onda će spasioci da vas traže i sl. Da ne bi momka dovodili u nezgodnu situaciju, odlučujemo se na kampovanje na jednom proširenju. Razapinjemo šator i čekamo sjutrašnji dan da vidimo hoće li nas pustiti, jer koliko smo shvatili, prvo helikopteri moraju da provjere da li je sve sigurno i tek onda puštaju saobraćaj. Inace Kanađani su svi veoma pažljivi. Dok smo vozili po nekom makadamu (tih 5-10 km) cijelo vrijeme su kola išla ispred nas kao pratnja - da nam se što ne desi Morate priznati po malo smiješno izgleda poslije 1000 i 1000 kilomatara takvih I gorih puteva po Rusiji Ali nema veze, ostalo nam je jos nekih 1800 km do Ankoridža, pa planiramo da krajem 69 dana budemo tamo. Inace toliko smo prljavi (onako poprilicno) da smo morali da se okupamo u potoku koji je u sred kampa Voda dosta hladna, svi nas gledaju a mi ipak odrađujemo kupanje Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan67/

Dan 66. Budjenje i nastavljamo. Jutro obecava da ce dan biti prelijep. Jos uvijek nas nije uhvatio hladni talas sto nas i malo cudi jer ipak idemo na sjever. Polako smo doruckovali, nasuli benzin i krenuli dalje. Ostalo nam je nekih 700 km da dodjemo do granice sa Aljaskom, sto ne bi trebao da bude problem. Predjeli postaju sve interensantniji Prethodni dan smo primjetili da je priroda poprilicno slicna sa Sibirskom. Uglavnom neke visoravni i suma oko puta. Jedina razlika je sto je put asfaltiuran  Cak nema ni neke prevelike guzve tako da mozemo lagano da vozimo bez nekih prevelikih natezanja. Mada putem nismo sreli skoro ni jedna policijska kola, Branko nam savjetujemo da ne preticemo na punoj liniji jer nije policija ta koja Vas vidi i kaznjava, nego gradjani prijavljuju (kaze da se njemu desilo) i onda vas policija presretne. Tako da smo kada smo saznali za to malo usporili barem sto se tice preticanja. Lagano napredujemo, imamo fini ritam i vec po malo ulazimo medju planine. Vide se i prvi gleceri.Priroda postaje mnogo interensantnija tako da slijedi slikanje, zaustavljanje i sl. Naravno povecava se i mogucnost pojavljivanja divljih zivotinja. I onako kada smo bili svi u tom fazonu da je moguce da cemo negdje u sumi vidjeti medvjeda ili losa, odjednom na putu tri medvjeda !!! Tj dva mala na putu i naravno majka u sumi. Pokusali smo da stanemo da slikamo, medjutim izgleda su se oini vise puplasili od nas nego mi od nbjih, i pobjefli su u sumu. Poslije toga nije bilo nista interensantno, osim neke zivotnje koja je licila na kojota, tj bio je kojot  Pa onda gleceri koji su tako lijepi i kojih ima poprilicno mnogo. Stajanje, slikanje, i konacno poslije nekih 700 km dolazimo do gradica koji se zove Stewart. Nasli smo kamp i prvo sto smo uocili je bio znak da se cuvamo medvjeda  I to onako poprilicno veliki malo nas je uplasio ali su nas u kampu ubijedili da medvjeda nije bilo vec godinam u kampu tako da mozemo mirno da spavamo. Branko i ja polazimo do grada da vidimo radi li sto ne bi li kupili nesto hrane i pripremili da pojedemo, jer smo imali pakleni plan da naslozimo vatru. Medjutim grad izgleda kako Twin Piks  Nigdje nista ne radi, cak nemo ni signa za telefon. Sto se tice interenta kazu da ima u glavnoj ulici ali …Nema vceze, postavljanje staora i spremanje za sjutrasnji dan. Sjutra idemo do Hydera, da bi sa Vladom dosli na Aljasku i onda se vracamo nazad. Jedan mali dio pu8ta idemo zajedno i onda se raqstavljamo. Ni malo prijatna situacija jer ako smo sto mislili i ako smo se kako ponasali to je bilo da treba zajedno da zavrsimo ovaj put. I sve se cinilo da se to i ostvari, medjutim planiranje (nismo bas najbolje izracunali vrijeme), nerazumijavanje (ljudi) i ostale sitnice su dovele do ove situacije. Medjutim sta mozemo, ostaje plan da se vidimo negdje u Evropi i da zajedno zavrsimo zadnji dio puta. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan66/

Dan 65. Posto smo sinoc proslavili Ninov rodjendan, polako se primice i vrijeme ponovne voznje. Moram priznati da smo po m alo ovo iscekivali jer proteklih 20 dana samo prebacujemo motre, sredjujemo papirologiju, popravljamo motore i jedemo  Malo se zezam za ovo jedemo ali je cinjenica da smo se zadnjih 20 dana poprilicno ulijenili. Mada sa druge strane upoznali mnogo finih ljudi koji su nas prihvatili i isto toliko stekli novih prijatelja. A sve je pocelo sa prebacivanjem motora iz magadana za vladivostok, pa onda prebacivanje za juznu koreju, pa onda prebacivanje za LA. Kako je jutro svanulo razvalacimo se po kuci, pokusavajuci da se spsakujemo i da krenemo, jer mamo dosta da vozimo. Naravno Jelena nas docekuje ujutro sa przenicama  Ona ko da je znala sto volimo, mada je moguce i da je slusala mene kako se zezam dan prije. A sada kad razmisljam mislimd a je i jutro prije toga citala misli kada nas je sacekala sa palacinkama. Onako poprilicno sanjivi i da kazem neako kenjkavi (razmazeni) razvlacimo se po kuci, setamo u pidzami, zezamo sa Milicom i Markom (klincima od Jelene i Branka nasihg domacina). Dorucak, i lagano paokovanje. Oko 10 casova spustamo se u garazu i pakujemo motorfe. Jelena nas isparaca i krecemo. Moram priznati da mi se odmah prispalo, a cini mi se i ostalima. Rekao bi covijek da smo se poporilicno razmazili. Ali ne moze se iz ove koze  tako da lagano gazimo prema Princ Georgu. Jeste tako se zove mjesto, poprilicno blesavo  ali tako su ga nazvali. Pu je odlicna, priroda prelijpa. Mislim nismo ni ocekivali da cemo nesto drugo ni zateci u Kanadi. Kada smo krenuli, poslije pola sata nam se pridruzio Nebojsa (Brankov drug) koji nas je pratio do Vistlera (poznati SKI centar na 100 km od Vnakuvera). Kada smo dosli tamo, opet smo se po malo osjecali kao bijednici. Pa dobro nije bas kao bijednici, ali jesmo ko mala djeca kada dodju u prodavnicu slatkisa. Na sve strane planinari, biciklisti, sve zicare skoro rade, uglavnom skijaski centar radi kao da je sredina skijaske sezone. Prosetali smo krug, popili pice, malo se ispriucali sa Nebojsom i natsavili. Svako na svoju stranu. Nebojsa se odvoji od nas, kaze mora da se osoli u okeanu  a mi na drugu stranu, put Aljaske. Dogovor je da se podje do Aljaske, grad Hyder . Tamo da dodjemo zajdno sva trojica i onda se rastavljamo. Poprilicno ruzan osjecaj ali sta cemo. Vozili smo cijeli dan, i poprilicno kasno u noci stizemo do kampa koji nam je Jelena rezervisala. Postavljamo satore, Brenko njegov extra mali sator, koji po uputsvu kaze da je za troje a on jedva staje dijagonalno, i mi naravno nas proslavljeni. Spavanje i ssjutra nastavljamo. Uglavnom fina voznja, malo je dugo trajalka ali je dobra za razgibavanje jer ima jos dosta nda se vozi. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan65/

Dan 63-64. U Vankuveru nas je docekao Branko sa porodicom. Smestili smo se kdo njega i treba da pokusamo da resimo par sitnih stvari na motorima, kako bi bili spremni za put dalje. Inace, Branko sa porodicom zivi u prelepom delu grada. Ovaj deo Kanade izgleda super, sve izgleda uredjeno, bas onako kako treba. Prvu noc smo proveli u prici sa njim, a vec sutra idemo u sredjivanje motora. Ujutru je prvi na redu bio Ninov amortizer, koji nam je sredio jedan nas sunarodnik koji ovde ima servis. Upotrebio je neki stari amortizer i za tili cas sve je bilo kako treba. Izdrzace do New York-a, gde Nina ceka novi amortizer. Ostatak dana smo proveli razgledajuci grad. Bas se tog dana poklopilo da se u Vankuveru takmice 3 drzave u izradi vatrometa. Mi smo prisustvovali pobednickom i bilo je bas lepo. Ulice su bile pune nekog normalnog sveta, svi smo uzivali. Vec sledeceg jutra smo krenuli u mali obilazak grada i oko 12h smo posli da vidimo cuveni PRIDE tj Gay paradu koja se svake godine jubilarno odrzava u Vankuveru. Za nas je sve to bilo malo neobicno, mroamo priznati, ali definitivno poucno iskustvo. Nakon toga smo otisli kdo Nikole, momka koji radi kao serviser u Triumph-u. Menjali smo ulje na motorima i sredjivali sve sto se moglo srediti. Nikola je fantastican serviser, sa apsoultno svim potrebnim alatom. Tu smo upoznali i njegovu buducu suprugu. Dolazice u oktobru u CG, pa cemo svi imati prilike da se druzimo sa njima. Servis je potrajao skoro ceo dan i negde oko 20h smo svi zajedno posli u restoran na veceru. Naravno, nasi fenomenalni domacini su iskoristili priliku iz uz tortu i svecu Ninu cestitali rodjendan! U Vankuveru nam je bilo super ali ujtru je vreme za dalje. E sad.. S obzirom da smo poprilicno lose planirali jedan deo puta i da smo dosta dana izgubili u nekim delovima sveta, ja cu morati da lagano napustim ovaj karavan jer moram na psolu biti do 15-og avgusta. Kako bi sto bolje iskoristio preostalo vreme, dogovorili smo se da Branko sa nama vozi do grada koji se zove Whitehorse, a koji je na putu za Anchorage. Odatel Nino i Blazo nastavljaju dalje, a ja preko Vankuvera i Frankfurta (uz posecivanje omiljene baze nasih motorista) idem za CG.. Nije da sam srecan zbog toga ali drugog resenja nema. U svakom slucaju, uzvivajte uz slike i vidimo se uskoro. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan63-64/

Dan 61-63. Naredna dva dana proveli smo u voznji ka Vankuveru. Taj put nije predugacak ali smo odlucili da bar jedan dan ne koristimo autoput (Highway No5) vec da krenemo i idemo obalom Pacifika. Put je odlican ali je u dve trake i ogranicenja su uglavnom 60 milja. Ali su zato predeli nestvarni. Prvog dana smo vozili obalom i povremeno izlazili na vrhove okolnih planina, kuda nas je put vodio. Cims e vozis pored Pacifika, temperatura je padala na 12 stepeni ali kako se prodje iza planina ona poraste na preko 20. Tu smo se i slikali na izgubljenoj obali. To je jedan deo Pacifika na kojem nema ljudi. Kako izgleda videcete na slikama Nakone jedno 2-3 sata napustamo taj put i krecemo preko planina ka gla vnom putu, koji preko Portlanda vodi do Seattle-a i Vankuvera. Sume su im ogromne, stabla neverovatno velika, a mi smo iskoristili priliku da se slikamo pored stabla kroz koje je napravljen tunel kroz koji moguy da prodju i najveca kola. Neposredno nakon toga smo pronasli kamp i tu prespavali. Sledeceg dana nastavljamo dalje, ovog puta autoputem prema Vankuveru. Za divno cudo, put nije dosadan iako je autoput. Predeli su lepi, guzve ima ali smo nekako uspeli da se probijemo tj da je zaobidjemo. Inace kultura u saobracaju je vredna pomena. Svi se sklanjaju motorima, znaci se postuju maksimalno. Na stop se staje OBAVEZNO i na najpreglednijoj raskrsnici, bez obzira ima li nekoga ili ne. Ukoliko na autoputu vozite sporo niko vam nece svirati vec ce strpljivo cekati da se sklonite. A tek kazne za bacanje smeca. Krecu se izmedju 2000 i 6000 USD, kao i kazne za vezivanje pojasa. Svi znaci na putu su opisni. U jednoj recenici vam napisu sta treba da uradite ili ne uradite. Jedan od najinteresantnijih je definitivno bilo: “Litter and it will hurt” Jos jednu noc provodimo u kampu, jedno 150 milja od Seattle-a. Ujutru plazak i nadamos e konacno dolazak kod Branka u Vankuver. Nakon voznje ceo dan i prolaska kroz neke neverovante guzve stizemo na Kanadsku granicu. Tu dajemo pasose, vozacke i saobracajne. Covek nam vraca pasose i pita za ostala dokumenta: “A sta je ovo”. Na nas odgovor saobracajne i vozace, samo se nasmejao i vratio nam ih bez gledanja Neposredno psole granice nas ceka Branko i vodi nas do Vankuvera. Navikli na Los Angeles, mislimo da cemo sea iz centra voziti dugo do Brankovog stana ali na nase iznenadjenje, ovo nije veliki grad, a Branko zivi u centru Branko i njegova porodica nas docekuju, kao i svi ostali, domacinski. Osecamo se kao kod kuce, vrlo su prijatni i fini ljudi. E sad, ja cu verovatno iz Vankuvera nazad za CG ali o tome vise u sledecem izvestaju, kad bduemo imali vise detalja. Ovaj put se oduzio, najvise zbog naseg loseg planiranja, a to ima i svoje posledice Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan61-63/

Dan 60. Negde oko 08 Igor je dosao po nas u hotel i poveo nas do kuce na dorucak. A tamo nas je cekala domaca gibanica, koju je on to jutro spremio! Svaka cast Igore, odavno bolju nismo jeli Tu smo malo popricali i onda oko 10h krecemo do grada. Malo smo cekali da se magla razidje, kako bi sto vise videli. Prvo nas je poveo na Treasure Island – mesto sa kojeg se pruza lep pogled na ceo San Francisco, a koje je tek nedavno otvoreno za gradjane jer se na njemu nalazi vojna baza. |Mesto je lepo, mad aje malo hladno jer je pored okeana. Ispostavice se da je ceo dan bilo porpilicno hladno iako to nismo ocekivali. Ipak je ovo Kalifornija, zar ne Dalje nas je put vodio do nezaobilaznog Golden Gate-a i vidikovaca koji se nalaze iznad njega. Turista je mnogo, svi zele da slikaju to gradjevinsko cudo i da sa sobom ponesu utiske koji bi naterali i druge da dodju i vide cuvenu Zlatnu kapiju. U daljini, u samom zalivu, vidi se i cuveni Alkatraz, opasan morem. Iako ne deluje daleko od obale, hladna voda i veliki broj ajkula su bile garancija da zatvorenik odalte ne moze pobeci. Dalje na sever idemo do jednog malog zalivskog mesta (kojem se imena ne secam). Izgleda bas fino. Malo smo prosetali, polili kafu i slikali se sa policajcima koji voze motore, a koji su u tom trenutno pratili koelgu u penziju i krenuli su u pocasnu voznju motorima po gradu.. Bili su ljubazni i dozvolili su nam da se slikamo na motorima. Nakon toga sledi odlazak u grad, obilazak cuvenih strmih ulica kojima se krece Cable car U tom trenutku nas zove Sasa i kaze da nas ceka u nekom restoranu. Naravno, po dogovoru, tamo nas cekaju on i Mico. Klopa, pa opet razgledanje grada. Za razliku od LA, San Francisco izlgeda kao lep i miran gradic koji sa svojom populacijom od 700,000 ljudi deluje mnogo prijatnije i normalnije od mnogih drugih gradova. Vece zavrsavamo kdo Sase kuci, gde upoznajemo njegovu porodicu i prijatelje koji su dosli iz Podgorice. Slikanje za rastanak i pravac u hotel jer nas ujutru ceka put ka Vankuveru. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan60/

Dan 59. Budjenje i iznenadjenje. Kristina ipak ide sa nama, na sveopste odusevljenje. Nije mogla da izdrzi Bane je odlucio da nas povede Putem br 1, koji vodi obalom Pacifika i koji je mnogo interesantniji od autoputa br 5. Danas se krecemo ka San Franciscu, gde nas ocekuju Ninovi drugari. Put je odlican, vodi kroz neke neverovatne predele, a sa tako puno krivina da prosto covek nema vremena da razmislja cak ni o onoj prethodnoj. Na trenutak zastajemo na plazi na kojoj se izelzavaju morski lavovi. Nije njima uopste lose Nastavljamo dalje i sa bANetom i Kristinoms e vozimo do Monterey-a. Tu stajemo da rucamo i onda sledi rastanak. Kristina je bila bas tuzna. Pozdravljamo se sa nasim supe domacinima i idemo dalje. Do San Francisca nema jos puno kilometara. Negde predvece stizemo u SF, a Igor, Ninov druga nas sacekuje blizu svoje kuce. A tamo, prava dobrodoslica tj odbor za docek Uz Igora, tu je i nejgova supruga Dusica i priajtelji Sasa i Mico. Za njihovo gostoprimstvo nemamo dovoljno lepih reci! Posedeli smo kod njih nekoliko sati, dogovorili se sta cemo sutra i pravac hotel da se odmorimo. Ja se nisam osecao bas najbolje jer smo se danas smrzli dok smo vozili pa je dusica donela neke raznorazne preparate na biljnoj bazi kako bi me izlecila sto pre HVALA! Iako smo mi mislili da cemo ostati kod njih, oni su nam, bez naseg znanja, platili hotel! Osecali smo se malo neprijatno ali se videlo da su to uradili bas od srca i na tome smo im veoma zahvalni. Sutra nas vode da obidjemo grad, a prekosutra krecemo dalje. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan59/

Dan 57-58. Danas nam je dan za obilazak grada. Jos uvek cekamo neke delove za Afriku, a s obzirom da oni stizu tek sutra, imamo sasvim dovoljno vremena da nesto i vidimo. Proleteli smo kreoz veci deo sveta, ap smo bas ovde ugrabili da razgledamo. Bane nas je prvo poveo do Srpske pravoslavne crkve u Los Angelesu. Crkva izgleda fenomenalno, a ljudi su bili ljubazni da nam je otkljucaju, pokazu i nadju malo vremena da sa nama poragovaraju. Nakon ovoga smo Baneta nagovorili da nas vodi u nas Diznilend – veliku prodavnicu motora i ATV-ova. Tu covek prosto ne zna na koju ce stranu pre A onda sledi obilazak najposecenijih mesta u ovom delu sveta – znaka Holivuda i Rodeo Drive-a. Ne znam zasto ali sve to na nas niej ostavilo neki poseban utisak, pogotovo ne Rodeo Drive. Gomila fency butika i to je to. Al kad smo vec dosli, zasto da ne Nismo imali dorucak kod Tiffanija ali nema veze, mozda neki drugi put. Naravno, obisli smo i nezaobilazni Beverly Hills. Taj deo grada izgleda bas dobro. Naravno, tu zivi samo onaj koji to sebi moze da priusti. Nismo smeli ni da pitamo koliko kosta manja kuca Na kraju smo uspeli da obidjemo Santa Moniku. Taj gradic nam se bas dopao, za razliku od svega ostalog. Nekako je opusten, ljudi izgledaju potpuno drugacije nego u ostalim delovima LA. Uglavnom, ceka nas zamena delova na Africi i sutra krecemo dalje. Plan je bio da i Kristina ide sa nama, ali se ne oseca dobro tako de ce nam Bane praviti srustvo. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan57-58/

Dan 56. Inace Bane (motoholic sa BJB foruma) i njegova devojka Kristin su nas ugostili kao najrodjenije. Likovi su fenomenalni i zaista su se trudili da nam vreme u Los Anegelsu lepo prodje. Bane nam je mnogo pomogao oko sredjivanja motora, pronalazenja delova, a uz to je odlican mehanicar pa ce najvise zahvaljujuci njemu, motori krenuti dalje potpuno spremni ? Danas je ponovo dan za servise, a uvece za Hollywood ? Inace LA je toliko veliki da sve mora dobro da se isplanira, kako covek ne bi upadao u guzve, a i vecina radnji je daleko, pa se za deo moramo voziti preko sat vremena. U toku dana, Bane nas je poveo do jedne radnje koja prodaje motore i rezervne delove. To niej radnja, to je ogromni hangar u kojem imate apsolutno sve. U roku od 2 minuta smos epogubili kao mala deca, toliko je dobro ?Do popodneva smo radili na motorima, a onda u Holivud. Pvo klopa, neki meksicki restoran sa piletinom. Klopa je neverovatna, ali nije ni cudo sto su svi debeli. Prema nasim procenama, ovako laicki, vise od 60 posto ljudi je gojazno. A devojke… Nase su za 100 klasa ispred ovih po lepoti. Ziveo Balkan! A Holivud nas nije odusevio. Glavna ulica je prepuna turista, a izgleda kao neko prosecno predgradje nekog omanjeg grada. Poprilicno je prljavo ali kazu da je to Holivud. Mi smo iskoristili priliku da ga vidimo i daobidjemo jednu psoebnu zvezdu: zvezdu Caka Norisa ? Inace, Bane nam rece, da osim u vreme promocija filmova, filmske zvezde i ne dolaze u Holivud. Cak ni vecina studija vise nije tu. Postao je uglavnom turisticka atrakcija. Mi se sa recju atrakcija bas i ne slazemo, vidjali smo i mnogo lepsa i interesantnija mesta. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan56/

Dan 55. Jutros je prvi zadatak odlazak na carimnu i sredjivanje papira. Bane se raspitao kao i sta i dolazimo na carinu kod jednog super ljubaznog sluzbenika. Potpuno neverovatno ali uspevamod a sredimo papire za manje od sat. Na nase pitanje zar vec mozemo da preuzmemo papire, oni kazu: Naravno ? Mislimo da smo postavili rekord u brzinu transporta i preuzimanja motora. Odlazimo u skladiste Korean Air Cargo-a da preuzmemo motore. E sad, imamo tri ogromne drvene kutije koje moramo da rasklopimo i sklopimo motore. Jedno pola sata smo pokusavali da ih ubedimo da nam dozvole da to uradimo u magacinu i nakon malo ubedjivanja smo uspeli. U narednih 3 sata sklapamo motore i onda krece nasa prva voznja po kalifornijskim autoputevima. Nismo rpesli ni kilometar, mene je jedna baka udarilai dzipom u levi kofer ? Vatreno krstenje. Stete nema, pa nastavljamo ka Banetovoj kuci, koja je udaljena jedno pola sata voznje, kad nema guzve. Sada je guzva ogromna pa ce potrajati. Doalzimo kdo Baneta kuci, parkiramo motore i pocinje rad na njima. Uvece odlazimo na klopu pa opet na spavanje, jer smo bas umorni. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan55/

Dan 53-54. Noc je prosla ok, malo smo se ukocili ali smo dobro. Malo setnje po aerodromu i ukracavamo se u Boeing 747 do Tokija. A u avionu, klopa ? Let je trajao dva sata. U Tokiju smo sacekali 2 sata pa u avion za Los Angeles. A uavionu, guzva ? Sva trojica smo dobili razlicite redove ali smo zamolili ljude pa smo se premestali kako bi sedeli zajedno. Fatalna greska! S obziorm da smo bili skoro u poslednjem redu, mesta na sedistima je bilo malo, a mi smo krupni. Ceka nas 10 sati skucenosti ? Vreme smo proveli gledajuci filmove, igrajuci igrice i pomalo dremajuci. Inace, iz Koreje smo krenuli u 11:30 pre podne, gde je vremenska razlika +9 sati, a u Los Angeles stizemo istog dana 21.07.2010 u 11 pre podne, gde je vremenska razlika -9 sati. Na aerodromu smo prosli pasosku kontrolu vrlo brzo. Malo su Nina zadrzali ali ej na kraju sve bilo ok. A ispred aerodroma, Bane ? Dosao je da nas saceka i kod njega cemo provesti narednih nekoliko dana kako bi sredili motore. Bane zivi u Pasadeni, gradicu koji je deo Los Angelesa-a ali je mali, miran i bas lep. Nama, psole Koreje, Los Angeles izgleda kao rupa. Dolazimo kod Baneta kuci, raspremamo se i odlazimo da prosetamo Pasaden-om. Preko neta-a smo proverili, motori su bili pre nas u Los Angelesu. Bane je potpuno iznenadjen jer je mislio da ce to trajati znatno duze tj iz iskustva drugih to zna. Posle vecerenje setnje i umorni od tolike vremenske razlike, zaspali smo kod Baneta po podu, kao bebe… E sad, ova dva dana su zajedno, jer nismo znali kako drugacije da napisemo. Mi smo krenuli iz Koreje 21.07 u 11 ujutru, putovali nocu i u LA stigli istog dana 21.07, iako je nama u glavama ot sledeci dan ? Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan53-54/

Dan 52. Vozac je tacno u 03:00 dosao po nas i pocinje nas put do Seoul-a tj Incheon-a, gde se nalazi aerodrom. Putevi su fenomenalni, a toliko lepa rec, koja bi opisala predele kroz koje smo prolazili, ne postoji. Ovde sve zaista dobro izlgeda. Negde oko 7 ujutru stizemo do kompanije koja pakuje motore. Oni rade od 8 tako da smo imali malo vremena i da se izlezavamo. Uglavnom, momci dolaze oko 8h i svojim izgledom ne obecavaju ? Medjutim u narednih par sati su nas potpuno razuverili. Pravi profesionalci, tacno znaju sta rade. U toku narednih 5 sati smo svi zajedno uspeli da upakujemo motore i maksimalno smanjimo velicinu paketa, a samim tim i cenu. Tako upakovani, motori odlaze na cargo terminal na aerodromu, a nas vlasnik firme vozi do autobusa koji ide na aerodrom. Inace, aerodrom je udaljen od Seoul-a preko 60 kilometara. Dogovor je da Blaza sacekamo na aerodromu. A u autobusu ponovo srecemo Korejsku kulturu. Kada primi putnike, vozac ih pozdravi i pokloni im se pre nego sto krene. Nakon jedno 40 minuta voznje i malo dremanja u autobusu, stizemo an aerodrom. A on izgleda ogromno, moderno, potpuno neocekivano. Tu i saznajemo da je star 10 godina i da je vec nekolio puta za redom proglasen za najbolji aerodrom na svetu. Negde oko 19h stize i Blazo i sad smo kompletni ? Ostalo je jos da sacekamo gospodju iz cargo kompanije, koja ce doci na aerodrom da nam donese papire i kojoj moramo da platimo transport. Oko 21h godpodja Wendy Choei se pojavljuje i papiri su konacno kod nas. U medjuvremenu smo se culi sa Banet-om iz LA-a, koji nas savetuje da ne krecemo dok ne budemo sigurni da su motori krenuli. On to govori iz iskustva, jer je prethodni tim imao velikih problema. Posto je Seoul daleko, skoto 90 minuta metroom, odlucujemo da ostanemo na aerodromu i da tu spavamo. Avion za LA (preko Tokija) krece ujutru u 11:30. Onda opet na aerodromu ljubaznost osoblja tj policije. Kabl od laptop-a nije bio dovoljno dugacak kako bih mogao da sednem na stolice na aerodromu pa sam seo na pod. Nakon 5 min, dosao je policajac i dovezao mi aerodromska kolica koja na sebi imaju malu stolicu i rekao mi je da mogu da sednem tu ? Idemo na spavanje, na klupama naravno, pa sutra idemo dalje ? Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan52/

Dan 50-51. U Sokcho smo stigli oko 14h popodne. Pre silaska sa borda smo upoznali devojku koja se zove Natasa, a koja govori perfektno Ruski, Korejski i Engleski i ona je pristala da nam pomogne kako bi se lakse snasli i obezbedili cargo prevoz za motore. NA brodu je guzva ali nas pustaju preko reda jer cekamo motore : Potpuno smo iznenadjeni ali je super proslo. U Koreju ulazimo bez problema, ni ovde nam ne treba viza. Na izlazu smo sacekali Natasu i zamolili je da se raspita gde i kako treba da zavrsimo papire za motore i mogu li da nam kazu gde se nalaze cargo kompanije. Nakon jedno 10-ak minuta dobijamo odgovor: papire ujutru zavrsavamo, a dace nambroj jedne kompanije da probamo. S obzirom da moramo da cekamo do ujutru, smestamo se u mali hotel blizu luke koji zigleda super. Ima jedan bracni krevet i dva tatamija za spavanje na podu.Posle malo odmora, krecemo do grada. Potpuno smo odusevljeni kako sve izgleda. Gradic je vrlo moderan, neverovatno lepo sredjen, a uspeli su sve tradicionalno da uklope kako treba. Ljudi su ljubazni, nasmejani. Potpuno neocekivano, bar za nas. Posle jedne dvocasovne setnje, nazad u hotel i spavanje. Plan za sledeci dan je bio da ja zovem cargo kompanije, a da oni odu do luke i zavrse papire za motore. Nakon dva sata sve je bilo reseno u luci, a cargo kompaniju smo odabrali u toku podneva, kada su stigle sve ponude. Kamion dolazi po motore danas u 6 popodne, tako da imamo vremena da se prosetamo. Natasa je sa nama pa nas vodi da nam pokaze malo grad, a i znacajno je lakse sporazumeti se, jer govori sve potrebne jezike. Inace, kada nesto nekoga pitate, ljudi se zaista trude da vam odgovore iako ne znaju engleski i izvinjavaju se ako vam nisu dovoljno pomogli. Inace, za nas je ova kultura bila neverovatna, kada ulazite i izlazite iz radnje bas svaki radnik koji radi u njoj ce vas pozdraviti. Posle setnje odlazimo u luku gde sa vozacem stavljamo motore na kamion. To je bas brzo gotovo, covek zna posao ? Nakon toga, pravac hotel. Oni idu da klopaju nesto, a ja ostajem u hotelu jer sam bas umoran. O toj klopi ce Blazo napisati nesto ? Nino i ja ustajemo u 3 i idemo sa kamionom do Seoul-a, kako bi pomogli u pakovanju motora i time smanjili ukupnu zapreminu paketa i cenu za prevoz. Blazo ce sa Natasom doci autobusom. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan50-51/

Dan 49. Dan za pokret. Destinacija grad Sokcho, Juzna Koreja. Oko 10 ujutru smo napustili ono cudno mesto na kojem smo spavali i otisli do agencije u kojoj smo kupili karte za trajekt da ostavimo stvari kako bi jos malo mogli da prosetamo kroz grad. Tamo srecemo jos dvoje motorasa koji su krenuli ka Magadanu brodom. Devojka je iz Australije, a covek je onaj cuveni Sibirsky Extreme, koji je poceo da obilazi Sibiri pre 16 godina i svake godine ide ponovo. Oni su cekali ponedeljak da preuzmu svoje motore, jer carina ne radi subotom i nedeljom, a mi smo cekali da se ukrcamo u trajekt. Tokom razgovora covek nam je rekao da je mozda bolje da razmislimo o slanju motora u Kanadu jer je, kako on kaze, amerika najgora zemlja na svetau za ulazak motorima. Kaze da se ljudima desavalo da im drze motore u karantinu po mesec dana. O ovome cemo morati da dobro razmislimo…Inace trajekt se zove New Dong Chun Ferry. Nov je bio mozda pre jedno 20-ak godina. Na pasoskoj i carinskoj kontroli je bila guzva i mi smo ostali poslednji. Tu smo sa jedno 6 zena koje rade na carini ostali jedno 30-ak minuta, dok su oni proverili treba li nam viza. Sve vreme su bile super ljubazne, salile se sa nama i naravno, na kraju je sve bilo ok. Cak smo i dobili policijsku pratnju do trajekta A na trajektu nas docekuje glavni oficir na brodu, pokusavajuci da nam nesto objasni na svom, veoma cudnom engleskom. Deo smo se razumeli, deo ne, pa smo komunikaciju uz osmeh odlozili za kasnije. Kako izgleda spolja, iznutra je brod potpuno ok. Odveli su nas do nasih kreveta.. E sad, mi smo platili da spavamo na podu (to je neka klasa Economy C) ali su nas odveli do Economy B klase i dali nam krevete. Inace kreveti se nalaze u malim odeljcima na brodu, u sv akom po 4 kreveta. Spavanje na podu izgleda super, spava se na tatami strunjacama, a kao jastuk se dobije nesto sto lici na jastuk ali je dimenzija 20cm x 20cm x 10cm. U toku prvog dana na brodu, glavni oficir i njegov pomocnik su me jedno 5 puta zvali do njih ili dolazili do nas. Problem je bio sto moraju da provere mozemo li da vozimo kroz Juznu Koreju i koliko ce to da kosta. Sve nas je to malo iznerviralo iz dva razloga: prvi je sto smo ocigledno vaj deo lose planirali, a drugi sto tih informacija na netu nema. Uglavnom, do kraja dana se iskristalisalo sledece: vozaci zi Crne Gore ne mogu da plate i voze vec svoje motore moraju da stave na kamion i prebace do kompanije koja ce ih prebaciti u USA. Vozaci is Srbije mogu da plate i voze. E sad, tu ce svoje uraditi racunica, pa sta bude jeftinije to ce biti nas izbor. Kompanija koju su nam ovde na brodu nudili ima samo male kamioncice na koje mzoe da stane po dva motora. Uglavnom, odluka ce pasti kad dodjemo na kopno. Izmedju ostalog, zbog nepoznavanja jezika, doslo je do nesporazuma jer su nam na brodu trazili da se odmah odlucimo. Mi nismo hteli misleci da traze da se odlucimo za njihovu kompaniju ali smo na kraju ipak uspeli da shvatimo da traze odluku zbog papira, kako bi njihova carina znala kako cemo napustiti carinski terminal. Naravno, mi mozemo sami da nadjemo prevoznika. Poslednji put danas 2 oficir mi je prisao i zamolio da donesem pasose jer nisu znali kako da unesu Crna Gora. Ispravili smo to na spisku putnika, ali ispostavice se kasnije da im ni to nije bilo jasno..Noc na brodu je prosla ok, more je bilo mirno. Ujutru, dok sam prolazio pored pulta za informacije, ponovo mi je prisao 2 oficir i zamolio da nas pronadjem na spisku putnika i upisem za Nina i Blaza iz kojhe su zemlje. Sad mi je dao neki drugi spisak i ja sma to ponovo uradio. Nije proslo ni 10-ak minuta, 2 oficir je dosao sa prvim oficirom i zamolio nas da mu pokazemo crnogorske pasose kako bi tacno upisali ime zemlje. Na kraju se sva ova zbrka uspesno resila Na brodu, kao i na onom pre ovoga, dosadno. Vreme smo provodili pricajuci i pomalo slusajuci muziku koju nam je dao jedan od mornara na brodu iz Magdana za Vladivostok. Ima neku rusku muziku, ali dao nam je i nesto strane Ako bas hocete da pogledate neke od tih izvodjaca, potrazite na youtube-u: Потап и Настя Каменских - Крепкий орешек – a deo teksta glasi : “Brus Vilis eta Dzon Meklejn, on policajski…” ili Pornorap - Аты-Баты. Trajekt bi danas u 12h trebao da pristane u Sokcho i onda nam sledi potraga za cargo kompanijom koja ce nam transportovati motore u USA. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan49/

Dan 47-48 I konacno Vladivostok. Stigli smo negde oko 13h. Luka je ogromna, a u blizini se nalazi i velika vojna flota. Uglavnom, iskrcavanje je potrajalo do jedno 16h, a sve formalnosti u luci do 20h. U medjuvremenu smo saznali da je Zarubino, jedno od mesta sa kojih polqazi trajekt za Koreju, na 250 km loseg puta od Vladivostoka i da krece u 17h. To je bilo prerano i nije bilo sanse da cemo stici. Motore su skinuli sa broda negde oko 16h, pomalo ostecene ali sta da se radi. Uglavnom, momak koji radi kao agent name je preporucio jednu gostinicu. Medjutim, pola te gostinice vise nema, a drugu polovinu iznajmljuju samo drzavljanima Rusije. Covek koji radi u obezbedjenju nam je preko oglasa nasao sobu koju smo iznajmili. Nije bila skupa, blizu je centra, ali smo je trazili do 1 ujutru. Motore smo ostavili na jednu auto stajanku. Mrtvi umorni ali srecni sto smo stigli, smo otisli da spavamo. Sledeceg dana smo posli da probamo da zavrsimo papire za motore. Uspeli smo da zavrsimo jedan deo, a drugi smo ostavili za sutradan. Petak smo ceo proveli na carini. Toliko je komplikovano izvesti motore da to nije normalno. Ljudi iz agencije su nam zaista pomogli, a nisu nam nista naplatili. Cak nas je jedan od njih vozio da trazimo delove za motore. Pronasli smo udruzenje Iron Tigers iz Vladivostoka, bili u njihovom servisu(www.vladmoto.ru) , doduse na brzinu. Imaju cak i jednu Afriku 2000 godiste, koju su hteli da rasklope ako mi ijedan deo treba. Super su likovi, pozvali su nas da ostanemo i idemo sa njima na neki skup 100km od Vladivostoka. Nazalost, trajekt nas nece cekati, a sledeci je tek u sredu, tako da smo morali da odbijemo. Uglavnom, uspeli smo da resimo papire za motore, kupili tri karte za Sokcho i u subotu oko 14 isplovljavamo. Inace, Vladivostok je bas lep grad ali je skup, kao i vecina gradova u Sibiru. A mesto gde smo spavali… O tome cemo drugi put Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan47-48/

Dan 41-46. Vi naravno znate da nas trojica nismo iskusni moreplovci pa smo se shodno tome, poprilicno lose spremili za ovaj put. Kupili smo gomilu keksa, ne pitajuci treba li nam jos nesto,a trebalo nam je vode, jer ne brodu od tecnosti imate samo caj i kompot uz obrok. Sto se tice obroka, hrana je odlicna plus sto se jede 4 puta dnevno. Prvi dan nam je bio malo interesantan jer smo obisli brod, raspremili se i tu potrosili vreme. Medjutim onda pocinje dosada. Sreca je pa nam je jedan od zaposlenih dao dva cd-a sa akcionim filmovima, uglavnom sa Brusom Vilisom. Sve sinhronizovano na ruski ali nam to nije smetalo. Malo smo gledali filmove, malo provodili vreme na krmi i pramcu broda. Prva tri dana je napolju bilo bas hladno tako da se nismo previse zadrzavali. Dnevna temperatura je bila 10 stepeni, a mozemo tek da zamislimo koliko je bilo uvece. Treci oficir nas je drugog dana ozvao na most kako bi nam pokazao sve uredjaje, navigaciju i sve sto je potrebno da brod plovi. Inace, covek je bio veoma ljubazan i svaki put je dolazio po nas kad je napolju imalo nesto interesantno da se vidi. Objasnio nam je da je plan da kod ostrva Sahalin stanemo na 12 sati jer je trebala da im dodje neka kontrola, tako da je datum dolaska u Vladivostok bio 15. Jul. Medjutim, nesporedno pred stajanje, kontrola je otkazana tako da je ispalo da u Vladivostok dolazimo pre planiranog vremena, sto nasm svakako odgovara. Inace, drugi dan na moru su bili malo veci talasi pa se brod ozbiljno ljuljao. Naravno da nam to nije prijalo ali i to je deo avanture Receg dana je jedan od clanova posade doneo 3 cd-a sa stranom muzikom pa smo ih slusali tj gledali spotove u tv salonu do duboko u noc. Na brodu smo upoznali i jednog mladog momka, sa ostrva Sahalin, koji je ovde na praksi jer studira pomorstvo. Malo smo se sporazumevali na ruskom, malo na engleskom ali smo se dobro razumeli. Tokom plovidbe uspeli smo da vidimo nekoliko mlazova vode koje izbaciju kitovi, delfine, ostrvo Sahalin i neko malo japansko ostrvo sa svetionikom. E a kad stignemo u Vladivostok, pravac u putnicki deo luke, da vidimo odakle krece trajekt za Juznu Koreju, a nadamo se da cemo ubrzo biti i u Americi. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan41-46/

Dan 40. U 9 sati dosli u luku, pribavili propusnice i ukrcali se na brod. Nino je dobio jednokrevetnu kabinu, a Blazo i ja dvokrevetnu. Kabine su sasvim ok, a ljubazni domacini su nam pokazali gde mozemo da operemo i osusimo stvari, gde jedemo, gde mozemo da opeglamo nesto ako nam treba. Na brodu su obroci svaka 4 sata tj u 8, 12, 16 i 20h. Posada jede pola sata pre nas. Smestamo se i sa nestrpljenjem cekamo da brod krene jer ce nam trbeati 5 dana do Vldivostoka, ako mor ebude mirno. Ako ne bude, onda bar 6 dana. Vec smo pocli da komentarisemo kako cemo se lepo provesti ako more bude nemirno, a mi smo iskusni moreplovci koji je haju za morsku bolest Negde oko 14h brod lagano isplovaljava. Naolju je poprilicno hladno i duva vetar. Isplovaljavanje smo sipratili sa krme broda i bilo nam je poprilicno interesantno jer je brod bas veliki – dugacak je 130 metara. Vec na samom pocetku ovog petodnevnog putovanja smo videli dve stvari – da cemo previse jesti i da ce nam biti dosadno Do sada smo jeli makismalno dva puta dnevno, a sada 4 obroka… A dosada.. Pa na brodu nema sta da se radi, nijedan film nemamo, muzike nemamo, knjiga nemamo. Znaci spavacemo 5 dana, sto nam je mozda i potrebno jer je prethodnih 38 dana bilo naporno. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan40/

Dan 39. Vreme je za odlazak u luku. U luci upoznajemo coveka kojeg zovu Max i koji govori i engleski. Veoma ljubazan i fin lik koji nam je pomogao da nadjemo pravu osobu. Odvodi nas kod Sergeja, jednog od agenata koji nam je rekao da brod ide sutra i da ce pricati sa kapetanom ali da je cena otprilike oko 500 usd po osobi.Rekao je da je najbolje da dodjemo oko 14 h kako bi zavrsili papire. DO 14h mi smo pokusali da prondajemo internet kafe, vrteli s epo gradu, pitali ali nam nije uspelo jer u Magadanu ih nema, kao ni kafica koji imaju wireless. U stvari, u Magadanu neka kafica ili klubova gde mozes popiti kafu, sok, pivo. Mi u hotelu imamo neki wireless koji nam je za ceo dan radio mozda 5 minuta. Hteli smo da posaljemo izvestaje i da vidimo koje smo informacije dobili oko prelaska u USA ali nazalost, to ce morti da saceka do Vladivostoka. Malo smo se oko toga iznervirali ali kad smo malo bolje razmislili nismo mogli da se setimo ima li u Podgorici ijedan internet kafe? Zamisli da dodje stranac, bez svog racunara. Gde bi mogao da koristi net, da napise mail? Mi ne znamo.. Uglavnom, oko 14h smo se vratili u luku i tu sa Sergejom zavrsili papire za motore. Sve to nas je kostalo oko 38000 rubalja (18,000 za smestaj i hranu tri coveka na brodu i 20,000 transport tri motora) sto je oko 1225 USD. Ovo je ispalo odlicno jer nam je jedna agencija iz Magadana, pre naseg polaska poslala ponudu za 700 USD po coveku i motoru. Medjutim, ispalo je da bi bilo dobro da odmah dovezemo i motore da ih carinici pogledaju i da ih ostavimo, kako bi ih ujutru ukrcali. Morali smo malo da pozurimo do parkinga kako bi ih sto pre dovezli jer carina radi do 17h. Tu upoznajemo i kapetana broda koji se zove Vladimir i pravo je olicenje kapetana kakvog su nam pokazivali kad smo deca bili – seda brada, celav, krupan u majici na plavo bele pruge Uspeli smo da ih dovezemo ali posto nisu znali kada ce ih ukrcavati, Sasa nam je nasao mesto gde mozemo u luci da ih ostavimo. Ostatak veceri smo proveli sa XXXX, covekom kojeg smo upoznali na trajektu u Aldanu, koji je inace iz Magadana. Obisli smo grad i spomenik zrtvama politicke represije u Rusiji. Dogovor je da on dodje ujutru u 9 po nas i da nas vozi u luku kako bi se ukrcali na brod. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan39/

Dan 38. Ujutru nas je obradovala kisa, koja je u tku dana vise puta pocinjala i prestajala da pada. Plus, putari kvase delove puta koje rade kako bi ih lakse sredili, a nama je to samo stvaralo probleme jer su pravili blato. A blato znaci sporija i opreznija voznja, a to dalje znaci manje kilometara predjenih u toku dana. Imamo jos nekih 700 km, sto po ovakvom putu uopste nije malo. Vise nema onako savrsenog zemljanog puta ali se moze ici oko 60-70. I nadamo se da cemo stici relativno brzo. Ali malerima nikad kraja Prvo na Africi puca zadnja guma u nekom pesku. Vrucina je, komarci i osae ubijaju sa svih strana ali moramo to da zavrsimo i idemo dalje. Nakon sto smo u Afriku dolili malo goriva, ona pocinje nesto da stuca. To je trajalo 20-ak kilometara i vec sam pomislio kako cu sa njom doci do Magadana, makar je gurao do tamo. Posle tih 20-ak km, problem prestaje Onda nas, nekih 160 km pred Magdan iznenadjuje asflat. Srece nase Zaleteli smo se, samo da konacno stignemo tamo. Medjutim… 64km pred Magadan Balzu ponovo puca zadnja guma. Nije ni cudo, jer su spoljasnje, posle ovolikog makadama, potpuno unistene. Ovaj put gumu opusteno menjamo, jer je do grada jos malo. U grad ulazimo oko 23h. Osecaj? neopisiv. Toliko smo srecni, uspeli smo da uradimo nesto sto nam je znacilo puno. 17616 kilometara, gomila problema, nervoze je iza nas. Sad smo konacno tu! Vreme je za uzivanje Slikamo se na ulasku u grad i idemo do luke da vidimo kad mozemo do Vladivostoka. Cuvari su bili jednini koje smo zatekli i oni nam rekose da je jedan brod tu i da je najbolje da dodjemo oko 9 ujutru i pokusamo da se na njega ukrcamo, jer je sledeci tek za 5 dana. Tu noc se smestamo u gostinici Magadan, a motore ostavljamo na jednom cuvanom parkingu… Bas smo srecni! Ovih 40-ak dana je brzo proslo. Umorni smo, bilo je naporno ali smo uspeli da dodjemo do ovde. Sad nam preostaje laksi deo puta. Ali polako, ima jos dosta kilometara do kuce i nasih porodica, devojaka, prijatelja. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan38/

Dan 37. Sta mislite sta smo radili danas? Vozili ceo dan. Dogovorili smo se da u naredna dva dana pokusamo da konacno stignemo do Magadana. Taj grad je i jedan od ciljeva naseg putovanja. Neki nasi drugari su u najboljoj nameri bili skepticni da cemo uspeti da stignemo tamo. Sada smo tako blizu pa se nadamo da ce sve ici kako treba. Ujutru se pozdravljamo sa Sergejom i nastavljamo dalje. Ostalo nam je jos 1200km koja smo planirali da predjemo u dva dana. Iskreno, vec postajemo pomalo nestrpljivi. Vozimo vec 37 dana i svaki dan pricamo o tome kako ce biti super kad stignemo u Magadan. Pomalo smo vec i umorni, sto od voznje, sto od nespavanja u Jakutsku. Ince predeli kroz koje prolazimo su nestvarni i toliko lepi da je to tesko recima opisati. A put, to jos nsite videli. Nema asfalta ali taj zemljani put je toliko ravan da je to potpuno nemoguce. Vozi se kao na asfaltu. Tek ponekad se naidje na neki losiji deo koji vas podseti da je to ipak zemlja. U jednom momentu smo vozili Nino prvi, ja drugi i Blazo treci. Na jednoj maloj uzbrdici Nino je stao da sacekamo Blaza kojeg nismo videli. Cekali smo jedno 5 min i krenuli da se vracamo nazad. E to vracanje je potrajalo skoro 40 minuta. Nsimo ni bili svesni kad je nestao Uglavnom, dosli smo do njega, a njemu je pukla guma. Malo se iznervirao ali ga je vise brinulo da ne naidje neki meda. Da bi ga smirlili, rekli smo mu da je mogao da preskace bankinu sa jedne na drugu stranu kako bi zavarao medveda dok mi ne dodjemo U toku voznje smo prosli kroz mnostvo sela i napoustenih gradova. Ali potpuno napustenih. U jednom momentu sa nase desne strane, na oko 1km od nas smo videli grad sa dosta velikih zgrada. Medjutim i on je bio napusten. Kako su nam rekli kasnije, sve vise ljudi je, sto zbog surovih uslova zivota, sto zbog nedostatka posla, odlazilo u velike gradove. Inace na ovom delu puta je malo problematicno sipati gorivo jer pumpi nema previse. Cilj nam je bio da stignemo do Susumana, gde postoji pumpa. Lagano pada mrak (tj ono sto oni zovu mrak) i vec razmisljamo gde cemo spavati. U jednom momentu sa nase desne strane vidimo malu bazu putara i odmah svracamo tamo kako bi ih pitali mozemo li postaviti sator u njihovom dvoristu. Coveku koji radi na kapiji u pocetku nije bilo jasno zasto hocemo u dvoriste kad su livade svuda okolo ali kad smo mu pomenuli problem medveda samo se nasmejao i ljubazno nas pustio da udjemo. Cak nam nije dao da psotavimo sator, vec nasm je u jednom od objekata pokazao sobu i rekao da mozemo tu da se smestimo ako nam odgovara. Cetiri zida i plafon, sasvim dovoljno. vrece na pod i bice nam super. Inace, covek se zove Sergej, bas kao i covek koji nas je ljubazno docekao dan pre. Pozvao nas je na caj i tamo smo se sa njim ispricali i poigrali sa njegovim unukom, koji je kod njega preko raspusta. On je u penziji, a ovo radi kao dodatni posao svaki cetvrti dan i ne zali se. Rekao nam je da u toku meseca, ukljucujuci penziju, ovu platu i neku invalidninu, zaradjuje oko 1300 USD. Bas smo se iznenadili ali nam je sad bilo jasno od cega zive jer je bas skupo. A sad spavanje, pa sutra, ako sve bude kako treba Magadan! Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan37/

Dan 36. Pravo sa barze smo krenuli dalje i dogovorili se da ako se nekome prispava, stajemo u prvu hladovinu i tu odmaramo. Put je jos uvek tezak za voznju, sredjuju ga pa je pun sljunka. Negde oko 12h Nino predlaze da stanemo i malo se odmorimo tj odremamo. On je legao u odelu i kacigi (drugacije ne moze jer komarci i ose ubijaju), a mi smo otisli do reke da se kupamo, jer je po onoj vrucini bilo nemoguce spavati. Oko 14h kecemo dalje. Predeli kroz koje prolazimo su neverovatni, lepse zaista nikada nismo videli. A i put konacno postaje sve bolji i bolji. DO veceri smo uspeli da stignemo do skretanaj na stari put kostiju (prema Tomtoru), koji je leti neprohodan. Inace, Tomtor je mesto koje je poznato po tome da je tamo zabelezena najniza temperatura u istoriji Rusije, -74.2 stepena! Inace, iako jeovo Sibir, dnevne temperature u junu i julu mogu da predju i 40 stepeni, a uvece se krecu od 5-10 stepeni. U toku zime, u ovom delu Sibira ( a mi smo sad u Jakutiji) idu do – 50. Na samom skretanju, neposredno pored reke, vidimo jedan kamion i greder, koji verovatno pripadaju sluzbi odrzavanja puteva. Prilazimo im i pitamo mozemo li tu da postavimo sator. Inace, svo vreme smo se drzali mesta gde ima ljudi jer medveda u ovim predelima ima previse. Upoznajemo se sa Sergejom i nakon razgovora sa nim saznajemo da je najbliza prodavnica udaljena 266 km i nalazi se u Ust Neri. A mi nismo jeli nista citav dan. Resenje za to nalazi nas drugar Rus, koji iznosi, corbu sa govedjim mesom, slaninu, majonez, hleb, kecap, keks, mleko, caj… Te veceri nam je prepricao i svoju dogodovstinu sa dva engleza koji su takodje tu prolazili motorima i stali na isto mesto. Kad aj video da su stali, prisao im je da ih ponudi cajem, a oni su pobegli glavom bez obzira, ostavljajuci za sobom vrecu za spavanje, po koju se nisu vracali. Inace, gostoprimstvo ljudi u Sibiru je neverovatno! Prost, obican svet, koji je voljan da pomogne, da se ddruzi. Cesto su nap pre puta govorili da se pazimo Rusije, te lopovi, te kriminal, a nama se ovde u kontaktima sa ljudima definitivno desavaju samo lepe stvari. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan36/

Dan 35. Danas krecemo iz Jakutska dalje na istok. Ponovo nas ceka onaj isti trajekt preko Lene. Vrucina je uzasna i posle vise od sat prelazimo reku i vozimo dalje. Plan je da stignemo do reke Aldan, gde ponovo postoji trajekt tj barza koja prevozi putnike na drugu stranu. Put je los, kad pored vas prodje kamion, ne vidite nista neko vreme jer je prasine previse. Ceo dan nam je prosao u voznji kroz prakticno iste predele: put vodi kroz sumu, koja je do puta sa obe strane tako da pogleda nekog i nema. Negde oko pola deset uvece stizemo do reke Aldan i tu zaticemo par kamiona. Rekli su nam da trajekt ide dva puta dnevno, jednan u 9 ujutru i jedan u 9 uvece. Vec smo se spremali da postavimo sator na obali i cekamo jutro, kada smo videli da barza ponovo stize. Vozaci kamiona nam rekose da mozda ima sanse da bude prevoza jso veceras, sto se i desilo. E tu nastupa komedija. Sva trojica radnika na barzi su mrtvi pijani i obasnjavaju da je neki praznik danas, to im je kao opravdanje Rekose da prvo udju 2 kamiona pa onda mi. E taj njihov ulazak je potrajao jer pijani kapetan nije uspevao da odrzi barzu na pravcu kako bi kamioni usli. Jedan kamion je cak zavrsio u vodi ali se uspesno izvukao. Ukrcasmo se negde oko 23h i rekose nam da voznja traje 1 i 20 minuta kad vozi kapetan, a preko dva sata kad pusti zenu da ona vozi Uglavnom, ovog puta ne samo da je pustio zenu, vec smo oko 01h posl e ponoci uspeli da se nasucemo na sprud na sred reke, 1 kilometar pre mesta na kojem smo trebali da napustimo barzu. Sta sve nisu pokusali da bi nas otkacili ali nista im nije uspelo. Prvo je dosao jos jedan tegljac, pa jos jedan, pa su kamioni isli po barzi napred nazad kako bi je oslobodili. Svi naporiu su urodili plodom tek, verovali ili ne, u 8 ujutru. Blazo i Nino su kunjali na motorima, a ja sam se zavukao iza nekog bureta. Uglavnom, izgubili smojednu noc spavanja, sto uz dve koje smo proveli sredjujuci motore u Jakutsku, daje ukupno 3 neprospavane noci, a tek nas ceka voznja.. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan35/

Dan 34. U napad na Jakutsk! Posle dorucka sa kamiondzijama u lokalnoj kafani, nastavljamo dalje. Pred nama je jos 330 km do Jakutska. Put je standardno los pa nam nekoliko stotina metara asfalta, koga uvek ima na mostovima, puno znaci. Motori sve ovo poprilicno solidno podnose ali su mnoge stvari, nacete u Mongoliji, pocele da posustaju. Klema od akumulatora, koja je pukla u Mongoliji popusta ponovo, pa nam to stajanje uzima nekih pola sata. Klemu je lako popraviti ali samo skidanje i vracanje stvari nam uzima bar pola sata. Na tom stajanju Blaqzo primecuje da je uporna spona kardana, koju smo poravljali, pukla. E to je vec problem pa unutar nje uspevamo da ubacimo jedan mali kljuc u vidu metalne poluge kako bi je ojacali. Tako osakaceni nastavljamo put, samo jos sporije, kako bi nam sve to potrajalo do Jakutska. Ako nista drugo, vreme je lepo, konacno je sunce, prakticno bez ijednog oblaka. Predeli su jos uvek isti, suma sa obe strane puta i mocvara. Na sledecem stajanju, opet mala muka. Metalni nosac, koji napred nosi kontrolnu tablu, far i migavce na Africi je pukao na 4 mesta. Nacet je jos u Mongoliji kad je Afrika padala i sad je pukao skroz. Pored pumpe nalazimo neku armaturu i celicnu zicu i to saniramo koliko toliko, kako ne bi pravilo dalju stetu. E sad se vec nagomilalo posla za Jakutsk: moramo popraviti uposrnu sponu kardana na Blazovom BMW-u, moramo nekako pokusati da sredimo Ninu amortizer koji je iscureo i zameniti lezaj volana koji je poceo da daje prve znake propadanja i na Africi moramo da zavarimo slomljeni nosac i promenimo lezaj volana (ako ga nadjemo) jer se vise ovako ne moze voziti. 112 km ped Jakutsk pocinje asfalt, bar nam je tako rekao jedan vozac, i bice ga do grada. Srecni, nailazimo na njega ali avaj, onprestaje nakon 20km i onda opet kamen, zemlja pesak, sve do grada. Na ulasku u grad, ceka nas trajekt. Veci je dosta nego Bar Lepetane i prevozi sva kola koja dolaze u Jakutsk preko reke Lene. Trajekt ide oko 45 min, mozda malo vise. A na drugos strani, haos. Na pristanu je milion automobila koji cekaju, a pristan pescani. Joj ako se zaglavimo pred ovim narodom, umrece od smeha Na izlasku, svi nas pozdravljaju, masu, slikaju, snimaju. U medjuvremenu smo se culi sa Bolotom, novinarom iz Jakutska, koji nam je i do sada pomagao. Organizovao nam je spavanje i garazu i majstora. U centru nas ceka Bolot, Denis – vlasnik stana u kojem cemo spavati i majstor Timor. U centru nam ljudi prilaze, slikaju se, stvorila se mala guzva. Odvode nas do garaze. Garaza je na perfieriji grada i Bolot nam objasnjava da je pre pripadala off orad moto klubu, a da je sada drze momci koji se bave trkama automobila. Docekuju nas fenomenalno i pomazu da uradimo sve sto je potrebno. Blazu su napravili ne jednu, vec dve uporne spone od celika, koje izgledaju sjajno plus ce mu argonom zavariti onu aluminijumsku. Potpuno je neverovatno kako su ih napravili i koliko su pedantni. Ninu skidaju zadnji amortizer i pokusavaju da ga poprave. Na Africi su slomljenu klemu poravili i sada je kao nova i skinuli su lezajeve kako bi kupili nove. Pri tom su u garazi, koja je poprilicno velika, napravili dovoljno mesta kako bi skinuli sve stvari sa motora i slozili ih. Prvi put smo bili kod majstora koji deluju kao da tacno znaju sta rade. Garaza je odlicno opremljena, ne mozete da verujete sta sve imaju. Uglavnom sa njima u garazi ostajemo do 4 ujutru. Oni su ostali jos, jer amortizer koji su namestili Ninu nije bas uspeo. Onda je lik doneo amortizer od neke Tojote i rekao da ce pokusati da naprave od njega Inace ovde u 1 nocu pada mrak tj ono sto oni nazivaju mrakom. A onda u dva poci nje da svice. Dan je prakticno non stop, smao sto izmedju 11 i 1 uvece imate nesto sto lici na sumrak, recimo kako kod nas leti oko 9 uvece. Odlazimo kod Denisa na spavanje pa sutra idemo po radnjama i u radionicu ponovo kako bi sklopili motore. Inace narod deluje vrlo ljubazan, mnogi znaju engleski, sto nas je iznenadilo. DO Magadana je 2000km i rekli su nam da je sve makadam ali znacajno bolji od onoga kojim smo do Jakutska dosli. Pre nas je jedan Irac presao taj put za 3 dana ( a prethodni deo, od Cite do Jakutska isto za 3 dana). Mi smo deo Cita – Jakutsk presli za 3.5 dana tako da se nadamo da cemo i do Magadana stici brzo. Vec smo umorni i jedva cekamo da stignemo do Magdana Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan34/

Dan 33. Kakv dan…. Kisa je padala od ponoci, nije stala. Jutro jos gore nego noc, sipi ona sitna, najgora kisica. Nesto smo sator namestili kao kakvi amateri pa nam je i malo vode uslo i pokvasilo Blazovu vrecu i moju podlosku. Spremamo se i ceka nas odmah jedno 30km asfalta. Navlacimo kisna odela i onda krece makadam i blato. Ovo nikad nismo iskusili. Na jednoj dugackoj nizbrdici Afrika se gasi. Prvo sto smo pomislili je da je nestalo goriva. Medjutim, nismo mi te srece. B;ato na sve strane, potoci nastali od kise teku niz brdo, a mi rasklapamo motor. Problem su kontakti na pumpi za gorivo koji su se bili zalepili. Imamo rezervne ali odlucujemo da ih ne menjamo, jer smo ove uspeli da razdvojimo. Kisa je, za divno cudo, stala dok smo ovo radili. Nastavljamo dalje, a kisa ne prestaje. Vozimo bas polako jer je put ocajan. Ninov zadnji amortizer je iscureo pa nam i to malo zadaje muke. Ali to nije sve. Na jednom pravcu, sa Vladinog kofera ispada dno i stvari se prosipaju po putu. Cuveni Touratech… Danas nam bas nesto ne ide ali vo\imo dalje. Stizemo u Aldan i tu stajemo da sipamo gorivo. Jedan gospodin nam objasnjava da do sledeceg grada, koji se zove Tommot ima jos 65 km i da je dalje do Jakutska nesto sto oni zovu zemlja medveda i da su tu oni vladari. Preporucio nam je da obavezno spavamo u naseljenim mestima ili negde gde ima ljudi kao sto su policijske postaje, odmorista kamiona. Na pumpi podmnazujemo lance i shvatamo daje lezaj volana na Africi skoro gotov. Napravio je zljeb i uzasno je tesko upravljati. Uz to, Vladu jos od jutros boli ruka… Vozicemo tako pa koliko danas predjemo. Do veceri smo uspeli da stignemo do nekog sela u kojem se nalazi baza za radnike koji prave prugu do Jakutska. Na obali recice postavljamo sator. DO Jakutksa nam je ostalo oko 300km i nadamo se da cemo sutra to lagano preci. Culi smo se sa nasim kontaktom, Bolotom iz Jakutska i sutra se vidimos a njim posle 17h. Moramo da probamo da zsmenimo lezaj volana na Africi. Inace, ovaj deo Sibira je uglavnom suma, sve do puta. Dvrece je uglavnom jela, i suma je toliko gusta da covek ne bi mogao sator da postavi. Svi nizi delovi su zapravo mocvara. Ima dosta sume koja je gorela jer je ovde sad vreme kada je najvise sumskih pozara zbog visokih dnevnih temperatura. Do danas smo presli preko 15,000km i trebalo bi da do Magadana predjemo 17,000. Tacnu cifru cemo vam javiti. Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan33/