Dane Deda, daywalker, vladimirTA...hvala i pozdrav ljudi od moje lepše polovine i mene!

Dobrodošao druže!

E vala baš ....to sedište mu je zaista jedina falinka, inače sve ostalo je o.k.

Za sad ne, dobro je i ovako! Inače, jedino o čemu se razmišljalo pre kupovine KLE-a je bila Africa Twin. Što pitaš druže?

Fantastičan putopis! Svaka čast!

Super ti je putopis! Svaka čast druže!

Peta epizoda Dan peti Jutro na Kopaoniku hladno... Ustali smo rano. Planiramo da se tog dana dokopamo Zlatara. Posle kafe pakujemo stvari…tovarimo KLE-a. Podno Kopaonika stajemo da bi uslikali jednu za uspomenu. Stali smo kod Konaka. Prilika da familiji širimo dezinformacije o našem godišnjem odmoru. Ko je pratio ovaj putopis od početka zna da naši nemaju pojma gde smo i kojim prevoznim sredstvom putujemo. Rudnica, Raška, Novi Pazar…. Otprilike na desetak kilometara posle Novog Pazara pravimo pauzu... U kafani "Zlatno rebro" naručujemo kafu…aaaa kafa nikad bolja. Uživali smo u prijatnom hladu jer već postaje neprijatno vruće…a ceh smešan. 80 dindži. Krećemo dalje. Popesmo se na Peštersku visoravan. Imamo osećaj kao da smo na Tibetu ili Kavkazu…a lepa li si nam Srbijo! U Sjenici je i KLE popio kafu. Put nas dalje vodi ka Novoj Varoši. Naravno, zaglavili smo se žestoko jer su na putu bili u toku radovi. Pošto smo mi na godišnjem i ama baš nigde ne žurimo, stali smo uz Zlatarsko jezero da uživamo u pogledu i propustimo nervozne vozače. Planirali smo da noćimo na Zlataru a sutradan da nastavimo prema Zlatiboru. Posle kraćeg raspitivanja u Kokinom Brodu dobijamo informaciju koja će se kasnije pokazati kao zlata vredna, videćete i zašto! Upućeni smo ka Radoinjskom jezeru koje se nalazi par kilometara od Kokinog Broda. Stižemo….odmah upoznajemo prve komšije. Doček je više nego zadovoljavajući!!!! Podižemo šator…. Pošto smo lepo ručali, pripreme za večeru su u toku…. Naravno, na našem meniju je roštilj. Kobaje!!! Posle večere u sumrak na brani se upalila rasveta. Pun mesec, vedro nebo puno zvezda, vatra, jezero i nas dvoje…eee romantike. Baš smo uživali. Laku noć! Nastaviće se….

Dan četvrti Dobro jutro! Budimo se odmorni i naspavani. Pijemo jutarnju kaficu u Soko banji. Gde ćemo dalje? Sledeće što smo želeli da vidimo je Đavolja varoš. Krećemo, divan dan, sunčan, kao stvoren za putovanje. Prva puš pauza je bila kod Bovanskog jezera. Ređaju se predeli, gradovi.... Aleksinac, Prokuplje, Kuršumlija. Posle dosta pređenih kilometara bez pauze vreme je bilo da malo stanemo. Ova kafanica nam se učinila kao odlično mesto za kaficu. Mesto se zove Tulare. Upoznajemo vlasnicu Mariju. Marija je iz Prištine, udata u Tularima. Ima sina i izbegla je sa roditeljima i bratom posle dešavanja 1999. Priča nam o svemu što se tada dešavalo, na momente priča je strašna i tužna. Njen vedar duh je doprineo utisku da je jaka i da je sve prebolela... Dok smo sedeli i pijuckali odličnu kafu pored nas je protutnjao iskusni bajker... Ovo je rodna kuća ministra Šutanovca! E pa vreme je da krenemo dalje! Pozdravili smo se sa Marijom. Razmeniše brojeve telefona ona i Bandolera. Dogovorili smo se da svrati kod nas kada bude klinca vodila na očni pregled u BG. Put je bio dobar. Jedino što je za septembar u jednom momentu postalo prevruće. Malko smo se skuvali i jedva čekali da stignemo i da popijemo neki sokić, vodu. No čekalo nas je iznenađenje! Priroda pred ulazak u Đavolju varoš stvarno je nekako drugačija, čudna?! Konačno stigosmo!!! Što se iznenađenja tiče, prvo voda u toaletu nije za piće!!! Znači nemožemo da natočimo!!! A cene po restorančićima unutra su više nego zadivljujuće!!! Inače uz ulaznicu se dobija prospekt na kom je trasa puta kroz Đavolju varoš. Još jednom da ponovim ovde se priroda stvarno pokazala u nekim svojim oblicima na koje mi stvarno nismo navikli. Sve je nekako čudno! Ovo su rudarska okna. Ima ih na sve strane. Konačno debela hladovina... Đavolja varoš nalazi se unutar turističkog kompleksa. Pored zemljanih kula koji su glavna atrakcija, nalaze se i okna saskih rudnika iz 13. veka, crkva iz 13. veka kao i atraktivna hidrološka pojava Crveno vrelo. Do same Đavolje varoši napravljen je asfaltni put, a sam turistički kompleks je elektrifikovan i prilagođen turistima.Do zemljanih kula dolazi se peške, a oko zemljanih kula postavljeni su vidikovci sa kojih se posmatraju. Zemljane kule su noću osvetljene sa tehnologijom led dioda u 28 različitih boja. Crveno vrelo... Morala je da pipne... Ovo je putokaz. Originalno nema šta! Idemo dalje.... Konačno! Ispred nas jedno od svetskih čuda. Svetsko a naše!!!Fantastičan prizor! Ovaj geomorfološki fenomen je jedinstven u Srbiji i vrlo redak u svetu. U Evropi ima sličnih pojava u Alpima, kao i u SAD, poznata "Bašta bogova". Ali kule Đavolje Varoši su znatno veće i postojanije nego u evropskim zemljama, pa su samim tim najpoznatiji prirodni spomenik ove vrste u Evropi. Ovaj vredan lokalitet stavljen je pod zaštitu još 1959. godine, a 1995. godine Đavolja Varoš je Uredbom Vlade Republike Srbije proglašena za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljena je u prvu kategoriju zaštite. Ukupno je zaštićeno 67 ha površine. U narodu su tokom proteklih vekova ispredene brojne legende o nastanku ovog jedinstvenog fenomena. Po jednom narodnom predanju reč je o skamenjenim svatovima, gde su ljudi po nalogu Nečastivog, rešili da po svaku cenu venčaju rođenog brata i sestru. Da se to ne bi dogodilo, umešala se Božija sila koja ih je sve okamenila i ostavila da svedoče da nijedan greh neće proći bez kazne. A jes bio vruć dan.... Staza je dalje vodila prema crkvi Svete Petke koja pomaže bolesnima i nevoljnima koji posete ovo mesto. Otuda verovanje da se maramicom dodirne bolno mesto i pomisli želja a zatim veže na grančicu, kako bi sa maramicom sve muke i problemi (Đavoli) ostali u Đavoljoj varoši. Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji! Krenusmo dalje...Divno je bilo u hladovini ove šume...nije nam se vraćalo nazad.... Vreme je proletelo. Posle više od četiri sata provedenih ovde krenuli smo dalje. Plan je bio da pređemo Kopaonik. Pošto je to bilo nemoguće izvesti a da nas ne uhvati mrak razmišljali smo da nađemo prenoćište negde uz put. Po običaju tražeći zgodno mesto za šator u Brusu nas opet hvata mrak. Počelo je da biva sve hladnije i da ne bi mnogo komplikovali pronalazimo privatan smeštaj u hotelu Dobrodolac u Brzeću. Odrali su nas. Kopaonik je to, privilegija je prenoćiti u ovim krajevima. Jedino mesto gde nam je bilo žao para je bilo ovde. 2.000din. je samo prenoćište koje ne vredi ni u pola toliko. Ponuđena nam je i večera ali smo se ljubazno zahvalili i otvorili svoje konzerve mesnog narezka, hleb, sok.....i udri. Ispred Brusa smo mislili da nas je uhvatila kiša, tek u sobi u Brzeću smo shvatili da se radilo o nenormalnom roju nekih mušica. Laku noć...nastaviće se.....

Rezultat ? Mislim posle ove debate, šta se dobija tim postupkom? Gde je taj Milos (MASS Company) ?

Svaka čast za putopis i od mene!

I mene u zadnje vreme nešto mnogo nerviraju ne znam šta im je

Odličan odgovor... u pravu si. Sa okretanjem prstena reguliše se ustvari tvrdoća zadnjeg kraja. Samim tim dolazim do zaključka da ja baš iz tog razloga i hoću da okrenem taj isti prsten. Kad sednemo Bandolera i ja očigledno je da je KLE u zadnjem kraju prenizak. Dakle da bi dobio na visini ili tvrdoći mora da se okrene taj prsten u određeni položaj. Ipak se menja i visina.

Ovo sa amortizerom bi i ja da uradim, ali ja nemam čak ni tu alatku. Nešto slično ovome? Pretpostavljam da bi ti najlakše bilo da podigneš motor sa dizalicom ili nečim, da rasteretiš oprugu. Da visi zadnji točak i onda okreneš taj "regulator" da ga tako nazovemo. Piši ako nešto uradiš po tom pitanju, da preduzimam iste korake. Pozdrav

Svaka čast, jaa lepih li fotografijaa

Istina živa. Ne znamo ni mi šta je u pitanju ali tako je. Kad smo se sa svima upoznali više nismo mogli nigde da mrdnemo a da nas neko od njih ne zovne na kafu, sok ili pivce. Bandolera i ja smo čak većali posle podne šta nam je činiti. Da li da ostanemo par dana ili da već sledećeg jutra nastavimo putovanje. Prevagnula je ipak naša neprikosnovena privatnost koja nam je zarad neviđenog gostoprimstva bila malo uskraćena. Dan treći Bandolera je prvi put u životu prenoćila u šatoru!!! Inače uz naše dve vreće dobili smo još tri za svaki slučaj, jer uz jezero noću može da bude jako hladno. Septembar je…i bilo je! Njoj! Tokom noći pljuštala su pitanja: “Šta je to, šta se čuje, jel čuješ, šššš, čuješ li” i slično…hehehe Sviće, budim se, naravno opet ja prvi! Pokušavam nečujno da se izvučem iz šatora i iznenadim ženče sa jutarnjom kafom na nekoliko metara od jezera. Zvižde rajfešlusi (vreća za spavanje), opet rajfešlus (šator), jedan - drugi, čičak traka, jedna – druga. Oslobodih se svega. Jezero, blaga izmaglica. Bandolera… …a tu je i treća smena naših vernih čuvara! Pala je jutarnja kafa, pakovanje… Ispozdravljali smo se sa svima na jezeru, razmenili telefone i krenuli dalje. Plan? Otprilike smo zacrtali željeni pravac, ali smo već pre nego što smo krenuli znali da je to preambiciozna tura. Krenuli smo, pa gde i kad zaključimo da je vreme za spavanjac staćemo….samo da je pre mraka….ali…. Usput su nas pratili Rimljani… Kako odoleti? Ave Cezar… A od ovoga je sve počelo… Naime na ulasku kod naplatne rampe, prilikom kupovine ulaznica naleteli smo na nekog šefa koji je otprilike postrojavao zaposlene. Reče nam on da su bugarski ili rumunski špijuni vršljajući po tadašnjoj FNRJ, kasnije SFRJ, sadašnjoj Srbiji pronašli ove šiljke i sve uredno slikali misleći da je tu ubrdu ko zna šta stratesko, vojno! Kada su shvatili da tu nema ništa interesantno za tajne službe kasnije su razmenili sa nama te informacije i krenulo se u istraživanje ovog lokaliteta. Ostaci rimske carske palate... ...i carevi, ovaj mi... U atrijumu carske palate... Pred polazak pao je i sladoled u kafiću carske palate... Posle frikomovog sladoleda krenuli smo prema Bovanskom jezeru, a po preporuci Peđe i Miše iz Niš, koje smo upoznali na Borskom jezeru. Međutim poučeni već stečenim iskustvom sa nalaženjem zgodnog mesta za šator, nismo mogli da odbijemo iznenadnu ponudu u Soko Banji. Šta se desilo? Stali smo u jednoj ulici u centru Soko Banje da pokupujemo sve potrepštine pre samog dolaska na Bovansko jezero. Ja sam ostao da dežuram kod KLE-a pošto natovaren ne može da stoji, a Bandolera je otišla u prodavnicu. Prilazi mi žena i pita treba li nam prenoćište. Nudi nam nov apartman za 800 dindži. "Imaš sve, televizor, kupatilo, kuhinja, bračni krevet..." Pitam je jel to po osobi ili ? Dobijam odgovor da je to cena za oboje!!!Dozivam Bandoleru, viiiiiknem diskretno, kao da pitam za mišljenje. Naravno ubrzo se uselismo u apartman. Kada smo se raspremili usledilo je poziranje njihovog sina... Pozirali smo i mi naravno... Kasnije smo uz kafu sa Gocom i Zoranom (domaćini) saznali da je i Zoran u mladosti vozio motore. Posle jednog pada odustao je od dva točka, ali ljubav je i dalje ostala. Ako se neko zatekne u Soko Banji i potrebno mu je prenoćište evo i njihovog broja telefona. Goca – 062/311 856 Pozdrav, nastaviće se...

Čestitke, odlično putovanje... svaka čast Dolazim do zaključka da najveći magarci hodaju po našim putevima

Nema problema

E pa @mile fazer-u, da nastavimo prepisku. Doduše auditorijum nam se uvećao za nekoliko čitalaca, pa uslediše i komentari. Ovom prilikom zahvaljujemo se na komentarima: @Violeta-dzoksova, @ANTIC GM, @Damir.,@proki, @Lazic, @micaobr, @kochaMatori,@Harry, @Lug, @zlaya, @trebor... Dakle nastavak... Doputovali smo po mrklom mraku oko 22h u Jabukovac tražeći kamp koji je bio ucrtan u auto karti. Usput sam predlagao Bandoleri da razapnemo šator …ovde-onde a pošto je oko nas samo šuma, mrak, nigde svetla, kuća…ona neće ni za živu glavu…strah je! Stigosmo tako do centra Jabukovca nigde nikog ali hvala Bogu u centru pored crkve otvorena prodavnica a unutra prodavačica! Najzad da možemo da priupitamo nekoga…za kamp! Naravno prodavačica i ja dolazimo do zaključka da u široj okolini Jabukovca ne postoji nikakav kamp!!! Prodavačica mi daje zanimljiv predlog da pokušamo da prenoćimo u obližnjem manastiru Vratna. Dok pričamo u prodavnicu ulaze još dvojica meštana. Onako, svi uglas ipak savetuju da ne zovemo sveštenika jer je on težak na svoj način. Pita me jedan od meštana o čemu se radi, kakav problem imamo? Objašnjavam mu da nam je potrebno mesto gde bi razapeli šator da prenoćimo. Meštanin mi kao iz topa ponudi svoje dvorište, tu u selu. Gledam ga iznenađeno, pa gledam u prodavačicu. Vidi on da se ja dvoumim pa da mi olakša kaže: “Ma sve je u redu dečko imam ja porodicu, ženu, decu... Evo neka ti ona kaže, zna me". Ona potvrđuje. Ja pogledam u Bandoleru….složimo se pogledom da krenemo sa njim. Rukujemo se, meštanin se zove Dragiša. Kupujem nekoliko stvarčica i naravno ne dozvoljavam da Dragiša plati pivo po koje je došao u prodavnicu. Krenuli smo! Dragiša ispred nas kolima. Pratimo ga do kraja sela. Svašta mi prolazi kroz glavu, pa i varijanta da zapalimo ako nam bilo šta bude sumnjivo. Dolazimo do kraja sela, predivna kuća u predivnom dvorištu. Skreće Dragiša u to dvorište, mi za njim. Razmišljam kako ćemo razapeti šator na betonu. "Evo parkirajte motor tu ispred garaže" objašnjava nam Dragiša. Nekako ga "potkajlasmo" uz pomoć hoklice. Skidam kacigu a Dragiša me zove gore na prvi sprat kuće. Otključava ulazna vrata i vodi me pravo u spavaću sobu, menja posteljinu. Pokazuje mi gde je šta na spratu i kaže: "Kad se smestite zaključajte se iznutra, ja sada moram nazad u selo jer imam dogovoren sastanak. Vidimo se ujutru".....Ode čovek. Bandolera i ja zanemeli, gledamo se u neverici. Ona još uvek ne ulazi…pa na kraju ipak se i ona pope na sprat prelepe Dragišine kuće! Potrajalo je "nemljenje" i onda puče smeh iz sveg glasa. Gledamo po kući da nije neka skrivena kamera. Nije, konačno je nastupilo opuštanje. Prvo na terasu da zapalimo po jednu, zatim raspremanje, umivanje... ma sve po protokolu. Dugo u noć nismo mogli zaspati od silnog smejanja. Dan drugi Budimo se. Predivno sunčano jutro. Izlazim na terasu da proverim istinitost svega što nam se prethodne noći izdešavalo. Nije san... motor, dvorište, kuća...Jabukovac. Sve je tu. Pošto smo se spremili za pokret silazimo sa sprata. Dočekuje nas domaćin Dragiša. Skuvao nam je kafu, pita kako smo spavali i izvinjava nam se što je sinoć morao onako brzo da ode. Imao je posla. Pijemo kafu, razgovaramo o svemu i svačemu. Saznajemo da mu ćerka živi u Austriji i da je udata za austrijanca koji je vidi koincidencije - bajker. A inače i Dragiša je vozio motore u mladosti. Posle kafice spremili smo stvari, natovarili KLE-a, razmenjujemo telefone sa Dragišom, pozdravljamo se i zahvaljujemo mu se na gostoprimstvu. Iz iskustva stečenog tokom prvog dana putavanja, sada konkretan plan više nismo imali. Zaključili smo da je najbolje ne pridržavati se planova, jer svaki plan je podložan promeni zavisno od same situacije na terenu. U glavi smo imali okvirnu rutu. Idemo prema Borskom jezeru, ali da na vreme osiguramo mesto gde ćemo prenoćiti. Bili smo uvereni da smo "kviska" što se prenoćišta tiče maksimalno dobro iskoristili. Krećemo prema Boru. Usput razmišljajući o svemu i svačemu posumnjam da smo zaboravili sa sobom da ponesemo dva dušeka na naduvavanje. Ispred Bora stajemo da proverimo jesam li bio u pravu. Naravno, zaboravili smo! Stižemo u Bor i kreće nemoguća misija. Kupiti dva dušeka 15.septembra van sezone letovanja. Ma vozi gore, dole, uzduž i popreko...kinezi, sportske prodavnice...ne vredi. Izgubismo u Boru dobrih sat vremena. Na kraju na jedvite jade pronađosmo dva dušeka. U Beogradu smo mogli za cenu ova dva da kupimo pet komada… Konačno zadovoljni krećemo put Borskog jezera i ubrzo stižemo na odredište. Kamp radi a kod rampe izlazi "recepcioner" i traži mi ličnu kartu. Objasnio nam je gde da se smestimo i razapnemo šator. Spuštamo se do jezera i najzad rasterećujemo KLE-a. Dok smo raspremali stvari upoznali smo se i sa prvim komšijama na jezeru. Treba li da naglašavam – bajkeri iz Niš. Miša i Peđa koji su ovaj put na jezero došli kolima. Spavaju u prikolici kod njihovog prijatelja Pikule iz Bora. I sa njim smo se upoznali. Divni ljudi. Bandolera i ja spremamo se da razapnemo šator prvi put odkad smo ga kupili. U pozadini prolazi Miša. Ide to nekako, polako ali sigurno... Posle obavljenog posla... ...malo hladovine ne smeta... Imali smo i našeg privatnog čuvara, koji je bio zadužen za našu bezbednost u kampu! Pošto se naše šatorovanje odužilo počela su crevca da nam krče. Vreme je već uveliko za sekiricu... ...a pogotovo za kutlaču... ...i naravno kooootlić... posedasmo za sto sa svima koje smo tog prepodneva upoznali. Kotlić je bio neviđen kao i druženje koje se nastavilo do duboko u noć.... Nastaviće se...

Čestitke !! A evo i te tri fotke u dve varijante.

Palac je glavna tema 'mšija? Neko mi predloži, da ga ne o'dajem... Brz oporavak želim !!!

Da, da, razlikuju se uputstva u nekoliko strana. U principu je isto. Ma samo udri Gligo, koliko god i kad stigneš stigneš. Slobodno šalji na mejl. Što se interesovanja tiče nije ni bitno, uputstvo će dobro doći nekome jednog dana. A mi ga odradili, će bidnemo glavne baje. p.s. osećam da će kad ga završimo da se pojavi neko i da kaže: "Pa imam ja uputstvo na srpskom"!

Što se tiče prevođenja korisničkog uputstva na srpski, obaveštavam pregršt zainteresovanih da sam do sada obradio otprilike dvadesetak strana. Ako neko želi da pripomogne neka preuzme ovaj PDF fajl i pregleda ga. Ukoliko imate predlog za promenom nekog izraza ili bilo čega predložite to ovde u ovoj temi. Da napomenem da je ovo uputstvo za moj motor koji je 1998 godište i na nemačkom je jeziku. @Gliga se potrudio i poslao mi uputstvo na engleskom. Dosta se razlikuju. Verovatno je @Gligino za mlađe motore, ali mi je od velike pomoći. Pošto polako zalazim u deo uputstva gde se koristi sve više stručnih izraza bilo bi poželjno i da iskusniji bajkeri pripomognu. Prilikom otvaranja PDF fajla potrebno je da ukucate lozinku - BJBikers Naziv fajla: Proba.pdf Veličina: 21.7 MB Adresa: http://www.fileden.c...38680/Proba.pdf (desni klik na link i "Save As") Pozdrav svima

Ne zbog ove opravdane kritike, već zbog zimske pauze rešismo Bandolera i ja da vas polako ali sigurno izbombardujemo sa fotkama i kratkim komentarima sa ovog našeg putešestvija. Ako ste zainteresovani možemo da krenemo. Pakovanje, ma šta pakovanje...to je bilo tovarenje. Dakle, tovarenje je tog sunčanog 14. septembra 2010. godine počelo u pre podnevnim časovima. Pošto smo i motor kupili krijući od cele familije (da se ne bi brinuli), morali smo i pakovanje da obavimo kao tajni agenti. Plan puta prvog dana nam je bio jednostavan. Beograd - Smederevo - Kostolac (Viminacijum) - Golubac (Kamp Toma). Spavanjac u kampu i sledećeg jutra nastavljamo dalje. Kao što sam već rekao vreme je tog dana bilo predivno. Stigosmo onako maksimalno natovareni do Smedereva i naravno, pravac do tvrđave. Tu smo se u hladu dobrano rashladili. Pretoplo vreme je počelo da nas iritira, kao. Ustvari iritacija je što se mene tiče nastala jer motam po glavi kilometre koji nam predstoje u sledeće dve nedelje a pozadina mi je već do Smedereva pretrnula. Zaključim ja da ne kvarim oduševljenje mojoj lepšoj polovini. "Udri brigu na veselje" i teraj dalje. Oduševljeni i puni elana pošto smo konačno krenuli u realizaciju dugo planiranog odmora krećemo dalje i ubrzo stižemo do Viminacijuma (Kostolac). Zakasnili smo nekoliko minuta na redovni organizovani obilazak Rimskog logora i grada pa rešismo da sačekamo sledeći krug. Iskoristili smo to vreme da se osvežimo uz kafu i kiselu. Taman da vidimo kuda ćemo dalje. A nekima je drvena klupa dobro došla kao pomagalo za bolju cirkulaciju i rastrnuće zadnjice. Pošto smo se oporavili uz kafu a elektromobil za razgledanje nikako da se vrati na polaznu tačku, rešili smo sami da zavirimo pod ove ogromne balone. Uštedećemo na vremenu a i novcu. Izgleda da su Rimljani bili niski rastom. Bar ovaj koji je ovde sahranjen je mali, malecki, ovolišni. Šalu na stranu, stvarno sve što možete videti ispod ovih balona deluje impresivno. Vreme je bilo da krenemo dalje. Golubac. Kada nam se pojavio u našem videokrugu raspametili smo se, kao da je u pitanju morska luka a ne gradić na Dunavu. A dobro, nama Beograđanima je sve što je manje gradić. Predivno deluje i tvrđava koja se iz daleka može uočiti. Prošli smo kroz Golubac i stali ispred tvrđave da zapalimo po jednu, jer blizu smo cilja, a to je kamp Toma. Ko o čemu ja i ovde o... zaključite sami... http://www.youtube.com/watch?v=dA4B9igQ44w Posle kraćeg predaha krenuli smo do kampa. To je tu, blizu. Vratićemo se do Golupca kad razapnemo šator. Vozi, vozi, pazi, pazi da ne omašimo malu tablu sa desne strane puta. Sve po savetima odavde sa foruma. Iiii ugledasmo je, tablu. Silazimo nizbrdo sa asfalta, zemljani put.... Kada smo se spustili na sledećoj tabli strelica "Kamp Toma". Vozimo se još jedno pedesetak metara i na sledećoj tabli piše "Kamp Toma". Jedini problem je što je ova tabla postavljena na rampi, a rampa je zatvorena. Sa leve strane taraba, iza tarabe domaćin (seljak). Pitam ga šta je sa kampom i naravno kao što sam i naslutio kaže: "NE RADI". A mi u šoku, nisam ni slikao ovu scenu. Uzimam auto kartu (sa svim kampovima u Srbiji) u šake. Procenjujem koliko ima do Donjeg Milanovca. Nastavljamo uz Dunav, prolazimo i Lepenski Vir koji smo takođe imali u planu da vidimo. Po mraku stižemo u Donji Milanovac. Ovde smo smazali po par roštiljskih kobasica. Nikad bolje, verovatno smo bili pregladneli. A što ne možeš da mrdneš od motora, to je posebna priča. Ako samo pomisliš da digneš ruku sa njega počinje da drhti. Taman posla da je stvarno digneš, počeo bi da plače. I tako posle zasićenja sa kobasicama, razmotasmo famoznu kartu. Kamp, kamp, kamp... IMA , a i blizu je. Selo Jabukovac. Idemo u Jabukovac. Po mrklom mraku uz Dunav, kroz šumu, iz šume, uzbrdo, nizbrdo... nigde ni jedne jedine svetiljke, sijalice, sijaličice.... magla... dobro se navozasmo i nigde ničega. Stajemo tu kod nigde ničega. Pošto je već 21:30 h, Bandolera obavlja telefonom rutinsko javljanje familiji: "Stigli smo, sve je super"... i slično. A niko sem nas dvoje nema pojma ni gde smo ni sa čim smo. Najgore je što ni mi nemamo pojma gde smo. Ovde kod nigde ničega u mrklom mraku je bio pravi trenutak da zapalimo po jednu razbistresušu. Pošto smo potvrdili da ne znamo gde smo, krećemo dalje. Kad, deset metara od nigde ničega tabla sa natpisom JABUKOVAC. Oduševljenje se nastavlja pošto odmah iza krivine sledi nizbrdica. Ljuuudi, a Jabukovac kao na dlanu. Ulazimo u centar, crkva na mestu, mislim u centru. Stajemo kod prodavnice, kao da pazarimo nešto a usput ću ja kao iskusan bajker da priupitam za taj njihov kamp. Hahahaha... pooojma oni nemaju za taj moj kamp. Prvi put čuju za kamp, pa još kod njih u selu. Nastaviće se....

Ništa mi nije jasno na ovom crtežu, mislio sam na jednostavniji crtež. Naprimer: "18 eura je bilo za dvoje" ili "18 eura po osobi".