Pozdrav drugaru i bratu po motoru

1. imaginos 2. aćimo 3.Vitas 4. Luchka 5. Rade 6. stanebane ako moze 7. SaleCS 8. Dzony 9. OpFor

Zbog ovakvih divota moram da se opskrbim i jednim off-road/enduro motorom... Odlicno ispricano i dokumentovano - svaka vam cast, bas ste ekipa

E, mnogo mi je drago sto ce vas vreme posluziti. Ali to se i moglo ocekivati s obzirom na plemenite motive i odlicnu ideju

Naravno, kasnije su lansirali mete u more pa ih je nas nekolicina dobrovoljaca uvoshtila

DAN 05: Italija, parche Slovenije, Hrvatska i SRBIJA http://www.mopedmap.net/route/1133001 Jutro poslednjeg dana putovanja je bilo prelepo za voznju. Ustao sam k'o vampir i u 6 sati sam vec poceo sa pakovanjem satora i opreme. Ostalo mi je manevrisanje oko italijanske i slovenacke granice, i da vidim malo Trs' za koji kazu da je nas Posle voznje pored mora ugrabio sam priliku za poslednje fotografisanje - racunao sam da necu imati ni volje (a ni interesantnih prizora na auto-putu) za dalje skljocanje. Mrzelo me je da skidam opremu, pa sam prokuvao za samo tih nekoliko minuta, a bilo je rano jutro. Znao sam da cu prokuvati do Beograda. Po ulasku u Sloveniju, odmah posle trafike za placanje vinjeta, skrenuo sam desno na stari put (vinjeta nije potrebna za taj deo puta, inace je 7.5 evra). Ocekivao sam krsh od puta, ali sam zatekao predivan planinski put, lepe krivine, sa vrlo malo saobracaja. Mozda sam se malo i zagubio, prosao sam Sezanu i dalje izbio na granicni prelaz Rupe. Tu sam, sa sve srpskom zastavom, greskom usao na prolaz za autobuse, ali mi hrvatska pogranicna policija nije pravila nikakve probleme. Dalji put kroz hrvatsku nema potrebe prepricavati: otvoren put, nema ni hlada ni prizora za pamcenje, a i svi smo uglavnom odvozali ovu rutu. Medjutim, dolazak kuci, posebno posle dugog odsustva, je nesto sto se ne moze prepricati. Tamo negde, na kraju tog puta na kome se nalazim, ceka me moja porodica! To je vec nesto sto se fizicki oseca, i nije bitno da li cu voziti, trcati ili puzati - taj put se mora preci. Na stranu emocije i odlucnost, ipak sam se posluzio motorom. Na putu skoro da nije bilo nikoga, i uz muziku i razgovor sa samim sobom (cesta pojava kada vozis sam) brzo sam dosao do granice. Kolona od jedno dvadesetak vozila ispred ulaza u Srbiju me je iznenadila, nisam se nadao da ce nasi da pojacaju kontrolu i da trkeljisu. Posto sam vec davno bio u odredjenom stanju transa, sto zbog voznje po suncu, sto zbog uzbudjenja zbog povratka kuci i patriotizma (!), zaobisao sam kontrolu i samo se javio panduru kod kucice, u smislu "ja dosao, otvaraj kapiju". Samo mi je mahnuo da prodjem Do Beograda sam dovezao u jednom dahu, usledile su poznate deonice i na kraju skretanje kod Beogradske Arene. Sto sam bio blize kuci sporije i pazljivije sam vozio, pazeci da ne userem nesto na samom kraju. Gledao sam i levo i desno, i gore i dole. I najzad, ulazak na parking kod zgrade, a tamo me cekaju zena i klinke - e to je dozivljaj koji je obelezio citavo putovanje I tako, sa ovim jahanjem kroz Evropu sam zavrsio moju jednogodisnju avanturu u 'izgnanstvu'. Lepo je sve proslo, stekao sam mnogo prijatelja i veza koje ce trajati dugo godina, sto privatno, sto profesionalno. Ali opet, jedva sam cekao da se vratim, jer je ovde dom i sve ono sto me je vaspitalo, naucilo i cemu pripadam celim svojim bicem. Drago mi je sto sam podelio ovaj put sa vama, i pozeleo bih svima mnogo zabavnih, i pre svega bezbednih voznji.

DAN 04: Svajcarska i Italija http://www.mopedmap.net/route/1132986 Osvanuo je i cetvrti dan putovanja. Pogled kroz prozor je otkrio ambijent kome se nisam nadao - znao sam da sam negde u planinama, ali sam mislio da sam se malo spustio. Planincuge oko mene su bile upecatljive, a sneg je samo doprineo utisku da je ovo neka druga planeta. Iako je bilo oblacno, nadao sam se da ce biti kao sto je prognoza i najavila: bez padavina. Posle pakovanja opreme koja se lepo prosusila, bio sam spreman na nove poduhvate. Dve bitne stvari su trebale da se dogode ovog dana: susret sa drugom ekipom negde na planiranoj ruti, i poseta Banovicu, nasem kolegi i clanu MK Coper Srbija, koji je u 'otkomandi' u blizini Verone. Naime, pre polaska sam stupio u kontakt sa nasim kolegom Slobom, koji zivi i radi u UK. Tokom razgovora smo se dogovorili da se orjentirno nadjemo negde u Svajcarskoj, mozda Italiji, pa da ostatak puta prodjemo zajedno. On je ocekivao brata koji je trebao da dodje iz Irske, a krenuli bi na put u subotu - jedan dan posle mene. Nazalost, nismo uspeli da kontaktiramo, a sada su verovatno kuci u Vukovaru. Isto tako sam ostavio poruku Banovicu preko foruma coperasa Srbije, tako da je znao da dolazim - uvek je lepo videti zemljaka Tako sam se otisnuo ponovo nebu pod oblake, bukvalno, ocekujuci onaj karakteristicni prelaz kada se iz hladnoce i mizerije iznenada nadjes u toplom i suncanom okruzenju. U tom oblaku me je opet sacekala kisa, ostre serpentine i dosta radova na putu. Udari vetra su bili jaki i nisam stigao nista da slikam. Tako sam prosao Julier Pass, potpuno pod snegom (put je bio ociscen), a zatim sam nastavio prema St. Moritzu, sa zeljom da se malo islikam u tom poznatom odmaralistu. Medjutim, kako sam se spustio, uhvatila me kisa i nisam imao ni gde ni kada da stanem i da navucem kisno odelo. Odlucio sam da zaobidjem St. Moritz i da nastavim prema jugu. Tako sam jedno pola sata vozio kroz pljusak, nadajuci se ipak da ce me kasnije italijansko sunce i vetar prosusiti (mada sam znao da to bas nije najzdravije). Ali malo kasnije, pobegao sam od oblaka i kisa je prestala. Iznenada se sunce ukazalo, kao i putokaz "Maloja Pass". Nikada nisam cuo za to jer sam planirao sasvim drugaciju rutu. Kada sam presao prevoj, video sam nesto sto nikada ranije nisam video - savrsenu dugu, i to ispod mene! Vreme je bilo fenomenalno, a prizor je vredeo svaki kapi koja me je strefila tokom prethodnog sata. Nasao sam neko prosirenje, parkirao motor i poceo da trosim megapixele - priroda je stvarno bila predivna. Malo kasnije sam naisao na ogromnu branu, skoro na vr' planine. Stvarno je impresivno videti uzivo nesto ovako kolosalno! Tu negde sam usao u Italiju. Carinik me je samo bledo pogledao i mahnuo mi da prodjem. Ovde je vec pocela malo divljackija voznja. Svaka zemlja ima neki svoj shmek, za razliku od upicanjene Svajcarske, Italija je drugacija. Vozi se ostrije, koriste se sirene, a sve trake su pune - skoro nigde nema isprekidane! Prosao sam kroz mnoga sela i gradice, uglavnom u podnozju nekog strmog odseka, a skoro uvek je tu neki fenomenalni vodopad. Ovaj deo je kao iz bajki. Dosta tunela je pojacavalo dozivljaj - uvek kada izadjes, docake te nesto novo. Sve u svemo, predivan put za voznju. Tako sam polako i sisao sa planina i dosao u 'ravnicarske' krajeve. Veci gradovi, mnogo kamiona, guzva u saobracaju... sve je drugacije. Pokusao sam da eskiviram auto-put, ali zbog mnogih zastoja sam ipak skrenuo na 'autostradu'. Prvi utisak je bio shock! Mnostvo kamiona, guzva, nigde mesta - pomislio sam da sve stoji. Ali onda sam ukapirao da se sve u stvari krece, i to vrlo brzo. Ovaj tok ima svoj ritam na koji se treba prilagoditi. Nije problem, ali na pocetku deluje zastrasujuce. Na pauzi sam se javio Banovicu pa smo se dogovorili da se nadjemo na iskljucenju Peschiera, u blizini jezera Lago di Garda. Ja sa planine, u duksu, sumarskoj kosulji i sa shemag-om oko vrata, a Banovic u prsluku sa bojama Copera i u sorcu. Na njegovu primedbu da bih trebao da se malo raskomotim odgovorio sam da nema potrebe, jos pod utiskom snega i kise od pre nepunih 4-5 sati. Ali ubrzo sam shvatio da sam se zeznuo - Lago di Garda je turisticka zona, svi kuliraju i voze polako, a temperatura 35+. Mesto je fenomenalno, mnostvo tematskih parkova (Movieland, luna-parkovi i sl.), mnogo plaza i ostalih zanimacija za turiste. Jezero je ogromno, jedrilice na sve strane, a vegetacija kao na primorju. Cudno mi je bilo da vidim patke kako surfuju na talasima - jedino to je pokazivalo da voda nije slana. Banovic je izuzetan domacin i zanimljivo drustvo. Ispricali smo se kao da se znamo 100 godina, ugostio me je u njegovoj kuci kao brata i spremio fenomenalan stejk. Pre toga mi je objasnio neke sitne cake sa vinima (ima 150 flasa razlicitih vina u podrumu i zna svasta o tome). Pricali smo o svemu i svacemu, a kasnije otisli malo da uzivamo u vidiku na plazi Posle lepog podneva bilo je vreme da se krene dalje. Planirao sam da zanocim negde oko Trsta i da poslednji dan odgalopiram sto pre, motivisan porodicom koja me je cekala. Posto je bilo vec kasno, izostavio sam Veronu, Veneciju i Padovu sa spiska za razgledanje i islikavanje. Sem toga, stvarno mi je bilo suludo da sve to ispucam sam, bez moje voljene supruge - sledeci put idemo zajedno na turneju po severu Italije Voznja autoputem je prosla brzo, sunce je bilo u zalasku i uzivao sam u motoru. Masina je stvarno izvanredna, nikakvih problema, prede kao mache, a snaga dovoljna za brze manevre i preticanja na otvorenom. Sa druge strane, sve krivine savladjuje bez problema (motor nije kao americki kruzeri), a jedini problem je malo vece zaleganje u krivinama zbog novih kras-barova koji ponekad zagrebu po asfaltu. Tada mi srce preskoci a ja prekinem sa izivljavanje. Ali to su retke situacije - ipak je Midnight Star za cooliranje, a ne performance bike. Negde oko 2200 sam stigao u kamp, slucajno sam nabasao na njega, i za 23 evra sam dobio plac za sator. Kamp me je prijatno iznenadio, svi u njemu su bili lepo raspolozeni, spremni za pricu i eventualnu pomoc, a ja sam im bio beskrajno zanimljiv. Klinci su se slikali na motoru, tate su pricali kako su i oni vozili motore, a mame su nudile pice i posluzenje U kasnijoj setnji sam naleteo i na ovaj bazen u kampu, pa sam ga ubelezio kao obavezno mesto za svracanje u blizem periodu - ipak tek treba da krenem na godisnji odmor A kada sam usao u sator, ovo je otprilike bilo poslednji prizor koga se secam:

DAN 03: Svajcarska http://www.mopedmap.net/route/1132220 Toga jutra me je probudila kisa koja je toliko lupala po limenom simsu prozora da sam odmah shvatio da ce ovaj dan biti zanimljiv. Ond sam se setio da je taj dan rezervisan za Svajcarsku i Alpe, a da su prelazi svi iznad 2.000 metara - shajze... Na srecu, bike mi je bio prekriven ceradom i iako je bio citavu noc napolju na kisi nikakvih problema nije bilo. Prtljag je bio i dalje privezan, a posto je sve bilo u kesama nije se nakupilo vlage i postalo jos teze. Voznju sam zapoceo oprezno, do 40km/h, da bih stekao osecaj o uslovima na putu - voda na drumu, nacin voznje drugih vozaca, krivine i specificnosti puta koji polako postaje planinski (Alpi bas tu pocinju). Veoma je bitno imati pouzdanu masinu - ja sam moj motor pre putovanja odvezao na servis kod cika Steve-a, sve je zamenio, podmazao i proverio, ukljucujuci i nove gume. Na taj nacin mozes da uzivas u voznji i da se skoncentrises na uzivanje i na svoju bajkersku vestinu. O glupostima vezanim za tehnicke i mehanicke probleme sa motorom i ne razmisljas, a to je veoma bitno za uzivanje u voznji. Uskoro sam usao u Svajcarsku i dosao do Lozane. Grad je prelep, a iako je bila kisa mnogo ljudi je bilo napolju. Kazu da nikada nemas drugu sansu za prvi utisak, a o slucaju Zenevskog jezera i svajcarskih gradova na obali, ujtisak je bio vise nego pozitivan. Nekako je cak i kisa uticala na specificni 'feeling' - kisno odelo, full-face kaciga sa slusalicama i nastimovanom muzikom, divota Nisam ni znao da Svajcarci pate za vinogradima i da je to kod njih tako lepo uredjeno. Mnogo kilometara ovako uredjenih terasa su me pokrenuli na razmisljanje da li uopste postoji neko Svajcarsko vino? Ne pijem vina, pa sam totalni laik za te stvari. A sa druge strane - k'o more. Mnogo je lepo i kultivisano, nigde prljavstine, kesa i plasticnih boca. Mutno vreme nije uticalo na prozirnost jezera, jasno sam video stenovito dno blizu obale, i mogao sam da zamislim kako je sve to lepo tokom suncanih dana. Poseban utisak mi je ostavio Montreux, grad koji je pun zivota. Prosao sam kroz centar i ostao fasciniran uredjenim terasama, dvoristima i prodavnicama. Prodavnice su tu verovatno decenijama - nema onoga kao kod nas: bila mesara, pa kladionica pa je sada kineska roba. Svi brendovi su tu, moja zena bi se odusevila, a ja bih bankrotirao. Iznenadio sam se prodavnicom 'Breitling' satova - normalna radnja, ljudi unutra, verovatno trpaju satove u korpe!!! Ima se, moze se... Nazalost ovo nisam slikao jer je kisa pojacala, a u saobracaju je bila guzva. Sada mi je zao, kao i za jos mnogo stvari koje sam zadrzao za sebe jer ih nisam fotografisao... I onda, posle prolaska jezera, otisnih se put Alpa. Put je poceo da se penje, kisa nije prestajala. Vidljivost ocajna, a evo i primera kako to izgleda bez i sa kacigom: Vrtenje po serpentinama me je odvelo na Furka Pass, na 2.436 metra n.v. Uspon je impozantan, a priroda fenomenalna. Mnogo vodopada, zelenilo trave i sivilo kamenja, poneki vajat (da li i oni to tako zovu)... kao u snu. Sto zbog naporne voznje i stalne koncentracije (lakat krivine, opterecen motor, rizla i voda koja tece u potocima niz drum), vozac se brzo umori. Tada nastaju nezgode, sto se i meni desilo. Po dolasku na sam vrh prevoja, toliko sam bio odusevljen da sam zaustavio motor i sisao sa njega da uslikam ovu tablu. Iznenada, mrcina od 300kg + oko 70 kg prtljaga se nasla na meni - zaboravio sam da spustim copavu! Na svu srecu, sve je to leglo na sator koje je bio sa leve strane motora, ni jedan deo bajka se nije skrsio, a i moja noga je ostala slobodna. Problem sa dizanjem motora nisam imao - toliko sam popizdeo da sam ga 'ladno podigao ni ne razmisljajuci Sve se dobro zavrsilo, ali moglo je biti mnogo gore - npr. slomljena noga na vr' planine... Razmisljajte o svemu! U daljoj voznji sam nailazio na mnostvo ushushkanih sela, specificne arhitekture i izgleda. Uske ulice, mnostvo zastava, brvnare sa urezanim natpisima i predivnim mirisima iz lokalnih kafana je nesto sto stvarno mora da se dozivi. Samo kad zamislis kako ovo izgleda zimi - Wolfenstein E, onda sam poceo da silazim (bar sam tako mislio). Zbog oblaka nisam imao nikakvu orjentaciju na kojoj se visini nalazim, i jedina zelja mi je bila da nadjem neki smestaj. Nazalost, sve je bilo od 100 - 120 evra, sto je bilo malo preskupo za moj budzet. Iako sam imao odlicno kisno odelo, cizme su mi malo rokersko-kalifornijski style - odlicna koza, ali nista sto ne propusta vosu. Sa svakom izmenom brzine sam osecao sljapkanje i vec sam pomisljao kako cu patiti od tzv. 'rovovskog stopala' jer sam prakticno citav dan 'stajao' u hladnoj vodi. Ubuduce na sva putovanja nosim kisne navlake za obucu, ili neke kvalitetne nepromocive cizme. Sa druge strane, kaciga je odlicna ako se ne magli jer je vidljivost prioritet. Ja sam vozio sa otvorenim spoljasnjim vizirom i spustenim unutrasnjim suncanim vizirom (kaciga je Caberg Rhino), da imam bar malo zastite od kisnih kapi, uz mogucnost cirkulacije vazduha radi sprecavanja kondenzacije. Opet, isplati se imati pin-lock ili bar neko dobro sredstvo protiv magljenja. Najzad, ujahao sam u malo mesto zvano Bivio i nasao smestaj u nekoj vrsti planinskog doma, slicno kao nas Rtanj na Kopaoniku. Opet nije bilo gostiju, osoblje je bilo ljubazno, imao sam citavu garazu sa mestom za susenje opreme (tj. pancerica i ski-opreme kada je sezona). Cena prenocista je bila 50 evra, ali sam imao topao tus, wi-fi i odlicne krempite kojima me je castila ljubazna domacica I na kraju dana - isto kao i pre: koma, osecaj brujanja na dupetu i san sa suludim snovima...

DAN 02: Francuska http://www.mopedmap.net/route/1132209 Posle lepo prospavane noci dan je obecavao fenomenalnu voznju. Planirao sam da svaki dan bude drugacijeg tempa i intenziteta - prvi dan sam uhvatio na svezinu (a i imao sam trenaz poslednjih nedelja na voznjama kroz Englesku i Vels), drugi dan bi trebao da bude nesto opusteniji uz uzivanje u Parizu. Treci dan su Alpi koji zahtevaju koncentraciju u voznji, ali i uzivanje u pejzazima, dok je cetvrti dan kuliranje po Italiji. Peti dan je motivisan dolaskom kuci, i sem intenzivne voznje po auto-putu nista posebno nisam ni planirao. Do sada je sve bilo po predvidjenom scenariju, tako da sam sator brzo spakovao, pregledao motor i proverio gurtne i mreze koje drze opremu. Posto je kamp na samo 20 km od Pariza, brzo sam dosao do samog grada. Nikada ranije nisam bio u Parizu, i prvi utisak mi bas i nije bio previse upecatljiv - visoke poslovne zgrade, raskopane ulice i radovi... Ali iznenada sam se nasao na ogromnom bulevaru i ispred mene se ukazala Trijumfalna kapija! Bas tada je pored mene prozujao lik na motoru, neki naked, projurio kroz crveno, odradio wheelie od jedno 100 m i posle se popeo na sediste!!! Ne odobravam ovaj nacin izivljavanja, ali je tip majstor i svaka mu cast Shvatio sam da je Pariz raj za motocikliste. Vracajuci film o njihovom organizovanju i protestima, skapirao sam da to stvarno moze da ostvari neke pozitivne stvari. Vozaci su uvidjavni i sklanjaju se motociklistima i skuterasima na semaforima, parkiranje motora je svugde gde ne smeta pesacima i saobracaju, ali i motociklisti su fer i korektni. Kada sam dosao do Trijumfalne kapije - sok. Nisam ocekivao da je to nesto toliko veliko, i primakao sam se da vidim to izbliza. Ali kruzni tok je sulud! Ima neki svoj sistem kretanja, neke poprecne kose linije sa kojima se nisam ranije susretao, i nikakve sanse da izadjem u neku drugu ulicu. Morao sam da se parkiram bas pored lanca kod ulaza na Kapiju, i nisanio sam kod pandura (izvin'te druze, ja nisam odavle). To je stari trik - samo parkiras na sujludo mesto, ali pored pandura, i izvines mu se jer si pao sa Marsa. Uvek pali Sledeca stanica je, naravno, Ajfelova kula. Prvi kontakt je bio slucajan, ali kao iz filmova - veoma upecatljivo i veoma impresivno. Poucen iskustvima mojih francuskih kolega iz skole, parkirao sam na Trokaderu odakle je najbolji pogled na Kulu. Naravno, totalno nepropisno parkiranje na pesackom ostrvu, ali rekose mi da nece bit problema. Moj autobus sa gomilom prtljaga je stvarno bio van ikakve konkurencije Bila mi je cast i zadovoljstvo da prikazem boje naseg kluba u ovom okruzenju, ali vam je verovatno zanimljivija dama sa strane Nije bilo sanse da se uspnem na Kulu i da osmotrim pejzaz - mnog guzve. Turista je milijardu, a pogotovo taj dan, subota i produzeni vikend. E, tada je pocela kisa (naravno). Sve moje stvari sam spakovao u plasticne kese koje mogu da se hermetizuju, a i kisno odelo mi je bilo pri ruci. Ipak, kao i vecina nas, mrzelo me da navlacim odelo pa izabrao bezaniju umesto dostojanstvenog jahanja po kisi. Dalja voznja Parizom se nije isplatila, pa sam skrenuo na obilaznicu i zaputio se prema Dizonu. Poucen iskustvom da je orjentacija neophodna, kupio sam GPS za 1,5 evro Malo kasnije, kada sam primetio da kompas stalno pokazuje sever, shvatio sam da glup - na rezervoaru mi je bila Edijeva tank-torba sa sest jakih magneta... Ovo je slika je kada sam shvatio da sam pokvario kompas i da cu da pokisnem k'o pacov jer su kisni oblaci bili i napred i nazad. Vozeci dalje razmisljao sam koliko je Francuska interesantna. Pariz je ostavio veoma jak utisak na mene i stvarno je grad koji vredi ponovo posetiti. Putevi su fenomenalni i benzinske pumpe su dostupne i stvarno mozes da se napravis kvalitetnu pauzu. Bezanje od kise je malo omelo potpuno uzivanje, ali prizori su kao sa razglednica. Vece je vec polako padalo, a kisa je pocela konstantno da lije. Kisno odelo je efikasno, ali je temperatura bila i dalje visoka - potpuno sam se upario ispod gumiranog najlona. Odjednom mi je u vidnom polju iskrsao ovaj zamak, a pored njega i neki mali hotel. Hotel je bio prazan, nesto malo lokalaca je sedelo u lobiju. Gazdarica je bila po stereotipu - matora, preterano nasminkana i neadekvatno obucena (!). Naravno, ni reci engleskog, ali sporazum je spao i dobio sam sobu za 38 evra. Penjuci se uz stepenice, utisak mi je bio kombinacija 'Shining-a' i nekog horora iz mnogo delova. Spooky ambijent, napolju kisa i grmljavina, ja umoran i 'ranjiv'... Ali krevet i tus su bili tu, rasirio sam opremu da se susi i smesta se javio zeni sa lokacijom i opisom mesta (za svaki slucaj). Zakljucao sam se, dodatno obezbedio bravu, istusirao se i prilegao malcice, da se saberem dok ne uzmem kartu da vidim gde cu i kuda cu sutra. Nisam se probudio do jutra...

Prosle godine me je moja firma iznenadila sa slanjem u Englesku na skolovanje. Posto mi je saopsteno u maju da mi skolica pocinje pocetkom juna, nedostatak vremena za resavanje ostalih zivotnih stvari (zenin posao i skola za decu) je uslovio da u UK odem sam, a da mi familija dolazi u posete tokom godine. Sada se sve zavrsilo uspesno, moja zena je zasluzila orden za sve sto je uspela da organizuje i uradi sama, a klinke su pokazala koliko su pametne, vredne i, naravno - zahtevne Prosle godine sam posle zavrsetka prvog dela skole imao kracu pauzu od nedelju dana, koju sam u afektu iskoristio da doletim do Beograda, izljubim se sa familijom, sredim motor kod Bobana Motomehanike i otisnem se na putovanje do Engleske. Sve u svemu 3 dana putovanja, lagano natovaren, predjeno 2.100 km bez ikakvih problema. Dosta ljudi, dosta desavanja i pre svega jedna uzbudljiva avantura - sve vam je to poznato jer je to jedan od razloga sto i vozimo motore. Tokom protekle godine prokrstario sam skoro citavu Englesku i Vels, upoznao dosta kolega engleskih bajkera i delimicno skapirao njihov mentalitet. Uclanili su me u WSOC (Wild Star Owner Group) i trenutno ima dosta ideja o saradnji. Mi smo im 'egzoticni' a i napalio sam ih na nase festivale i moto-susrete. Ali ovo je samo uvod i postavka, prava prica (jos sveza u glavi + imam i slike) je putovanje koje sam zapoceo pre nedelju dana. DAN 01: Engleska i Francuska http://www.mopedmap.net/route/1132198 Dakle, posle pakovanja glavnine stvari i slanja avionom u Srbiju (godinu dana zivota u UK), ostalo mi je jos dosta toga za transport. Posle mnogobrojnih revizija koje stvari cu da ponesem i deljenja viska komsijama, i dalje mi je bilo frka da slucajno nisam pretovario motor. Krajnji rezultat je vidljiv ovde: Posle kratkog sna (uzbudjenje zbog putovanja) sve je natovareno i spremno za polazak - racunao sam da cu se razbuditi na drumu. Nista nisam planirao, odlucio sam samo da uzmem on-line kartu za trajekt Dover - Kale, a sve ostalo cu resiti sa satorom i vrecom za spavanje. Posle rutinskog prelaska deonice Swindon - London - Dover dodjoh i do izlaska iz Imperije. Sve je pod putokazima i posle jedno 15 minuta voznje k'o debil shvatis da je to i pravljeno za debile - ne mozes da promasis. Na kiosku dobijes broj linije u koju treba da se ustekas i to je to - cekas samo da ti osoblje pokaze gde da vozis, ako slucajno promasis brod. Inace, trajekti su ogromni, i mnogo su zabavniji od putovanja Euro-tunelom. Ja sam nisanio najveci trajekt na liniji Dover - Calais, "Spirit of Britain" koji je u sluzbu usao prosle godine. Cena za mene i motor je bila 30 funti, sto je manje-vise isto kao i tunel. Samo putovanje je duze, ali je mnogo zanimljivije jer se na brodu svasta desava. A ovo je samo parking za vozila - staje preko 1.000 automobila (podseca na Death Star). Priprema za iskrcavanje je meni uvek uzbudljiva: ulazis u neku drugu zemlju, drugu kulturu, a definitivno znas da ce se desavati nesto interesantno. Naostren si na sve i spreman si da pojedes sve te kilometre. Voilà, c'est la France (prvi pogled): Prvo sipanje goriva u Francuskoj, blizu mesta gde je bila bitka na Somi (WW1). Kada sam usao da platim, shvatio sam da je to pravi mini centar za relaksaciju i shoping. Okruzenje je fantasticno, veliki ribnjak i kao da je vreme sieste. Pred kraj dana dolazak blizu Pariza i konstantno gubljenje u gomili izlaza, puteva i suludih putokaza. Na put sam krenuo bez GPS-a i mislio sam da ce mi karta biti sasvim dovoljna. Medjutim, postajemo robovi novih tehnologija, tako da je GPS u velikim gradovima i prilazima do njih stvarno potreba, a ne luksuz. Na srecu, pitao sam jednog kolegu bajkera gde je kamp koji sam trazio (Maison-Laffitte), a posto je samo trazio alibi za voznju, odvezli smo zajedno do samog kampa. Kamp je malo soc. realizam, ali i nisam dosao tu da uzivam u lepotama kampovanja, vec samo da prespavam. U mislima sam planirao obilazak Pariza i dalje putovanje preko Dizona do Svajcarske, ali je misaoni proces poceo interferenciju sa nekim glupostima koje su pocele da mi se motaju po glavi, sto je uvek siguran znak kome koja solazi posle citavog dana jahanja.

Poslednji dan u Engleskoj Zavrsio sam skolicu i sutra palim za Beograd, planiram 5 dana jahanja kroz Evropu. Prema tome - povlacim poziv, nisam vise na objavljenoj lokaciji. Vidjacemo se na nasim putevima. Obecavam slike i putopis drugoj temi.

Duga prica, ali na srecu bez uobicajenih zapleta - ti i motor ste ok, covek kulturan itd. Ali kako je storija pocela, pa jos kod dela o 'gnjecenju stopala'... Isekoh se skroz!

Ja sam 17. jula u Italiji, napadam iz Svajcarske pravcem Milano (Monza)-Verona-Venezia-Trieste. Sutradan, 18. jula, vozim do Beograda.

Predlozio bih da nekako zvanicno i organizovano pripomognemo Isketu u nevolji i bedaku. Ako bi nekako ovo malo "digli u nebesa" - novine i sl. pa da se dobaci do britanske ambasade u Bgd-u (ja sam i ovako u kontaktu sa njima). Znam da nema para i da i ono sto i skupimo treba da ide onima kojima stvarno treba, ali ako dignemo dzevu sve ce biti mnogo bolje. (Jbg, lupanje motora u UK stvarno nije u kategoriji sa npr. Sremcicom i Kulinom). A i najvaznije je da Iske stvarno vidi da smo solidarni sa njim. (Isketa ne poznajem i cuo sam za njega kada su objavili da idu na IOM TT - ali tacno znam kako se oseca).

Ovako je u Engleza. Ove prve su klasicne okrugle, ali imaju i ovu fensi opciju sa tubularnim nosacem - mnogo elegantno resenje, pogotovo za R-ove.

Ja cu da stavim nalepnicu isto k'o Flokser, samo necu na vilu nego blize zakonom propisanoj lokaciji. Nasao sam jednu lepu hromiranu, custom: http://www.alphacustombikes.co.uk/product_info.php?cPath=137&products_id=1628

Drago mi je da si poceo da razmisljas o novom motoru Samo da te ispravim - ko je bre rak spominjao, daleko bio!!! Spominjao sam "career"! Ne razmisljaj o najgorem i ne opterecuj sebe. Razmisljaj o novom "crvendacu" i sve najbolje ubuduce. Vidimo se u Srbiji, ja se vracam sredinom sledeceg meseca.

Iske, sada je najgori taj osecaj nemoci, kako si se i sam izrazio. Ali kada se sve svede, ti si gost u ovoj zemlji, budala te isekla, unistila motor i nanela povrede. Ovo ipak nije kao kod nas, treba samo krenuti u ofanzivu. Zovi ove u ambasadi, jos bolje idi tamo i zatrazi ono sto te kao drzavljaninu Srbije sleduje - sve vrste pomoci. Do subote ima jos dosta, samo upri ovih par dana. I obavezno igraj na kartu balls, future family, constant pains, problems with urination, future promising career... Samo da ti nabacim par korisnih termina Drz' se i javi se, imas moj broj.

Charlie, mozda da malo vozis i kada nema snega

1. Isao na moto skup u Becej, posle voznje auto-putem 'smanjio' brzinu na iskljucenju i poceo da okrecem korman kao kod bicikla! Rezultat: motor otklizao, ja sa njim, on na meni (autobus od 300 kg). Ja malo ugruvan, kaciga i jakna odradili posao (mada sam je mazao imalinom da mi zena ne vidi da sam pripalio asfalt). 2. Budala uletela u prostor izmedju mene i automobila ispred, i opleo po kocnici. Nisam stigao da se zaustavim potpuno, pa sam polozio motor i otkotrljao se da me ne izgaze automobili (sve na Gazeli). Meni nista, prednji fender malo deformisan, ostalo ok. 3. Dosao sa posla, parkirao motor, nesto se zamislio i pokusao da sidjem bez spustanja copave. E, tada sam se najvise razbio - lakat, koleno, skocni zglob (motor je opet bio na meni), odrana kaciga na potiljku... Ma kao Pobesneli Max (tada sam tek rekao zeni za prvi pad).

Sto bi rekao Aksentije Topalovic: "Kratko, ali jebitacno!" Svaka cast na uspesnom izvlacenju sustine

Srecan put - zavidim vam na voznji

Samo za bracu i sestre sa Foruma sam se vozao k'o lud u krug

Bilo bi lepo da isplanirate rutu preko M40 do Oxforda, pa da svratimo na pivo. Samo mi javite preko foruma gde ste i sta planirate - dolazim za 30 min. Posle 'samo' nastavite prema Birmingham-u do Liverpoola. Ako vam treba informacija za put SRB - UK javite, tuda sam prosao prosle godine kada sam motorom dolazio u UK.

Zavrsavam ja polako sa ovom mojom engleskom avanturom i spremam se za povratak u otadzbinu. Planiram da krenem negde sredinom jula (15. ili 16. jul) i da iskuliram kroz Evropu: UK - polazak iz Watchfielda, onda London, Dover pa na trajekt. FRA - od Kalea do Pariza. 1. noc u kampu u okolini Pariza (predjeno 554 km) FRA - od Pariza, malo kroz Svajcarsku, pa do Samonija (da osmotrim Mon Blan, makar iz daljine). 2. noc u bivaku na Alpima (posle 617 km) FRA - od Alpa do Marseja. 3. noc spavanje na otvorenom (odmor posle 422 km) FRA - nastavak vozanja po Azurnoj obali (Kan, Nica, Monte Karlo). 4. noc cu prespavati u nekom parku (predjeno 446 km) ITA - kroz Djenovu, La Speciju, Pisu, Modenu, Veronu, Veneciju i na kraju - Trs'. 5. noc pod satorom (overeno 631 km) CRO - Rijeka, Zagreb, pa autoput i kuci u SRB - ima da pojedem tih preostalih 796 km. Tempo putovanja nije ni preteran ni zahtevan, sem mozda poslednje etape, ali je ona patriotski motivisana. U dolasku sam vozio 3 dana, preko Hrvatske, Slovenije, Austrije, Nemacke, Belgije i Francuske, sa prosekom od oko 700 km dnevno - bez ikakvog naprezanja i u vidnom delu dana. Tada sam ukalkulisao 2 dana za rezervu (pocetak skole), ali sada u povratku nigde ne zurim. Kako god okrenem, moram da se vratim motorom kuci. To ce mi ujedno biti i deo godisnjeg odmora (nadam se da cu ga produziti cim se javim sefovima). Ako se nekome poklapa vreme, lokacije ili nesto drugo, bilo bi mi zadovoljstvo da se nadjemo na putu. Prosli put sam poceo da se svadjam sa GPS-om.