Jump to content

Moto Zajednica

Pretraga zajednice

Prikazani rezultati za tagove 'bugarska'.



Više opcija za pretragu

  • Pretraga po tagovima

    Kada ukucavate tagove, razdvajajte ih zarezima.
  • Pretraga po autoru

Tip Sadržaja


Forumi

  • Dobrodošli Na BJBikers Forum
    • Predstavljanje Članova
  • Putovanja, Izleti, Moto Skupovi
    • Putopisi
    • Predlozi za izlete i putovanja
    • Tour Around Serbia
    • BJB Vikend Vožnje
    • Moto Skupovi
  • Motocikli
    • Generalno
    • Enduro
    • Sport
    • Touring
    • Naked
    • Custom, Classic, Oldtimer, Chopper
    • MZ Svet
    • Kineska Imperija
    • Skuter Caffe
    • Maxi Scooter
    • Vozili smo
  • Moto Oprema
    • Odeća, obuća
    • Kacige
    • Prtljag
    • Kampovanje
    • GPS Kutak
    • Dodatna Oprema
  • Motociklisti
    • BJBikers Magazin
    • BJB Podcast
    • Akcije Motociklista
    • Motoristi Na Drumu
    • Crna Hronika
  • Moto Sport
    • Moto Trke
    • Vožnja Na Stazi
    • Moto Kladionica
  • Garaža
    • Motocikli
    • Sam Svoj Majstor
    • Iskustva Sa Prodavnicama
    • Iskustva Sa Servisima
  • Oglasi
    • Kupujem
    • Prodajem
    • Moto Prodavnice
    • Moto Berza
    • Oglasi za posao
    • Pomoć prijatelja
    • Razno
  • Opšte diskusije
    • Fotografija

Calendars

  • Akcije motociklista
  • Turističke vožnje
  • Vožnja na stazi
  • Skupovi, žurke, sajmovi
  • Moto Sport
  • Rođendani

Traži rezultate u okviru

Traži rezultate koji...


Datum postavljanja

  • Početak

    Kraj


Vreme poslednje promene

  • Početak

    Kraj


Filtriraj prema broju od...

Pridružio se

  • Početak

    Kraj


Grupa


AIM


MSN


Website URL


ICQ


Yahoo


Jabber


Skype


Lokacija


Interests


Motocikl

Pronađeno: 7 rezultata

  1. Čačkao sam po pretrazi, jer me svrbi tzv "biker friendly" smeštaj za dvoje u Budimpešti i nisam uspeo da nađem. Ako ima negde tema o tome neka admini prebace. U principu, kao najbližu destinaciju Budimpeštu godinama ostavljam za kasnije, ali bi konačno bio red da je posetim u nekom od narednih vikenda. Ako neko ima dobrih iskustava sa pre svega čistim smeštajem, gde se na sigurnom može ostaviti motor, neka podeli lokaciju. Valjalo bi da je smeštaj dobro pozicioniran u odnosu na javni saobraćaj, kako bi se uz što manje muke obišlo sve što valja videti. Naravno (ukoliko takva tema već ne postoji, a čini mi se da ne) smisleno bi bilo da se ovde podele dobra iskustva sa smeštajima u zemlji, okruženju, širom Evrope, ali i sveta, koji su prilagođeni našim potrebama. Verujem da bi takva baza značila svima nama putnicima namernicima na dva točka, pre ili kasnije. Svako dobro!!!
  2. U temi koja je vezana za vozace V-Strom pojavila se informacija da se u Bugarskoj organizuje internacionalni susret vozaca Suzuki V-Strom masina Ovo je plan i program koji je prekopiran sa sajta domacina a prilagodjen je Hrvatskom govornom podrucju jer imaju dobru saradnju sa vozacima iz Hrvatske i prenosim ga u potpunosti: Zdravo drage kolege i pucanstvo! Imamo zadovolstvo da vas pokanimo na godisnju forumsku druzbu V-Strom.hr i prijatelja koja ce se odrzati od 22-24.06.2018god u Pamporovo-Bugarska. To je nastavak tradicionalnih susreta foruma V Strom Hrvatska i prijatelja i je 11-ti po redu. Po prvi put ce se odrzati van granica bivsih YU prostora i imace mali megjunarodni karakter. Za nas je cast sta smo domacini ovom jedinstvenom nastanu i da pridonesemo zblizavanju ljubitelima motora i putovanja sa cjelog Balkana. Pokanu su dobili da dodju motoristi iz:Hrvatske,Slovenije,Makedonije,Srbije,Crne Gore,Bosne i Hercegovine,Turske,Grcke,Slovacke,Rumunije. Nastan ce se odrzati u hotelu Snezanka koji se nalazi u prekrasnom planinskom centru Pamporovo. Hotel raspolaze sa bazenom,saunom,spa centar. GPS koordinati: N 41 39.532 E 24 41.870 Smestaj i cene po osobi: -dve nocenja u ednokrevetnoj sobi: 99 eu/194 лв -dve nocenja u dvokrevetnoj sobi: 76 eu/149 лв -dve nocenja u trokrevetnoj sobi(studio u samom hotelu): 76 eu/149 лв U cenu su ukljuceni: – dve nocenja u hotelu Snezanka – dva dorucka(svedski sto) – dve veceri(svedski sto)od koji jedna svecena! – subotnji rucak u restoranu Cevermeto – majica sa logom susreta(potreban broj unaprijed) – DJ i band za pivsku zabavu i svecenu veceru -druge razhode povezane za organizaciju susreta Gosti bezplatno koriste pokriveni bazen,saunu,parking,wi-fi.. Agenda susreta: 22.06.2018 12:00-18:00h, dolazak i prijavljivanje sudionika susreta. 19:00-20:30h, vecera 20:30-24:00h, zabava uz dosta piva! 23.06.2018 07:30-10:00h, dorucak 10:00-10:15h, zbiranje ispred hotela i grupno fotografisanje. 10:30-12:00h, grupna voznja okolo Pamporova(35km).Put ce biti zatvoren i obezbedjen. 12:00-15:00h, rucak u tradicionalnom restoranu Cevermeto (Rostilj),mali program i iznenadjena. 15:00-20:00h, slobodno vreme za voznju i posetu obliznjih gradova,sela,prirodnih znamenitosti i okolisa. 20:00-24:00h svecana vecera i program. 24.06.2018 -07:30-12:00h, dorucak,treznenje,druzenje,odlazak. Blagodarujuci nasim prijateljima iz Suzuki BG (Mirkat,oficijalni zastupnik za Suzuki Bugarska) imacete mogucnist za test voznju novog modela Suzuki V Strom 1000 -2018 u subotu od 14:00h-19:00h. Vise informacija na naše stranice i Facebook grupu i sajtu u izradi. Ukoliko je neko zainteresovan neka se javi Ja bih isao
  3. Plan je bio vracanje onome sto nas je jednom, sada vec poodavno, osvojilo. Nismo imali tezak zadatak da spojimo slagalicu. Milica je htjela ponovo da vidi Bugarsku plazu, nakon punih 12 godina. Ja sam htio ponovo da sjednem na motor i dignem ruku prvome bajkeru koji mi naidje u susret. Onaj dobar osjecaj slobode koji se dao osjetiti zadnji put prije gotovo pet godina, kada sam ga poslednji put i vozio. Nakon takve pauze trebalo je osvjeziti reflekse i privici tijelo na specificne udobnosti koje pruza motor, prije svga ledjima i zadnjici, na duzim putovanjima. Tako smo odredili nas cilj- doci do Zlatnih Pjasaka pocetkom avgusta 2017. Ukupno nekih 17 dana odsustva u Gracu u koje trerba da stane ova avantura. Prvo slijedi par uvodnih redaka, kako su izgledale osnovne pripreme, a onda i plan puta i opis kako je to sve bilo. Posto bosanska A kategorija nije priznata u Austriji, protrebno je bilo obaviti naizgled jednostavan prakticni dio ispita pred komijsijom, plaiti sto se plaitit mora i dobori austijsku A kategoriju. I tako sam isplanirao da pocetkom marta, sa prvim zracima sunca, obavim taj dio i budem spremam da ugrabim nekog mladjeg Deauvila sa mozda onim vecim poklopcima za kofere, te da imam neku varijatnu povoljnog, a opet putnickog i relativno hvaljenog motor za ovo putovanje, koji bi nam odgovar. Zelja je bila i BMW 1100 RT, ali o tome se samo krisom mastalo, sto zbog vece cijene, sto zbog cinjenice da je poslednji proizvedni primjerak skoro vec pa punoljetan. Pocetkom marta predajem zahtjev za vozacku i razmisljam u koju auto-skolu posle toga da odem, kada mi nakon potpisivanja zahtjeva onako usput birokrata rece da mu se javim na taj i taj broj za dva mjeseca... Uveli su neku provjeru bosanskih vozackih, pa mozda bude gotova do tada. Rece mi da mi ljekarski vazi do avgusta, onako gleda u njega i nesigurno tvrdi da bi to trebalo do tada biti gotovo. Zanimljiv nacin zaokruzivanja- dva do pet mejseci. Kada se na tu borjuku saberu i dana koji mi trebaju da se polozi ispit i dobije vozacka i naravno jos barem dva vikenda da se odvezu neke ture zagrijavanja, blize izgleda jesen nego tura do Crnog mora. I sa svakom novom informacijom koju sam dobijao strah od te ideje je samo potvrdjivan. Pocetkom maja, kada su bajkeri vec uveliko zujali cestom, a ja po oglasima trazio Deauvilla i nadao se RT-u, dobio sam inforamciju da ce provjera bit gotva pocetkom juna, da nisu zavrsili provjeru u onom prvom recenom roku. To jest, mozda ce biti..., trebam tada doci pa da pitam. Dobro, nije mi svejedno, ali sta da se radi. Racunam da ce i tako biti dovoljno vremena, stici cu zavsiti te formalnosti i spremicemo se za put. Prednost cekanja povoljno je uticala na budzet za motor i odmor, te sa sve vise hrabrosti ukucavam u pretragu i BMW-a pored Honde. Jaca masina, koferi koji se mogu skinuti, zastita od vjetra koju BMW nudi, podesivo sjeiste koje za moju visinu od skoro 1,90 m igra ulogu, a i opcija sa muzikom koja Milici izmami pokoji osmjeh govor da bi to bila prava stvar za nas. Inace, Milica voli motor, ali ga se i plasi. Nije mnogo provela na njemu, zna da sam ga i ja poodavno vozio i da je od svih prevoznih sredstava vjerovatno i najopasniji nacin putovanja. Nisam ni ja bez straha i potpuno opusten kada ga vozim, mada mozda je i bolje tako, bolje mi drzi paznju. I tako lagano prodje i maj, i ja pocetkom juna pokucah na ista vrata. Izvucem novi broj, sacekam, dodjem na red na jedan novi salter. Tu gospodja uze moje podatke, ode da me potrazi (kako se to kaze) i vraca se ubrzo posle toga. Slijedi ista prica kao i u maju, da ce biti za mjesec dana, da dodjem pocetkom jula, da imaju mnogo posla, da ljudi cekaju i duze i tako dalje. Opet mi dolazi onaj isti osjecaj bespomocnosti kao i prva dva puta. Kazem joj dobro, nije problem, cuo sam ovu pricu vec dva puta, odoh sada pa cu doci za mjesec. Recite mi samo da li ce to onda biti zaista do tada gotovo. Slijeze ramenima, kaze ako ne bude tada, trebalo bi onda za dva, ali niko ne zna. Objasnjavam joj da mi je to za motor, da nema mnogo smisla ici na zimovanje sa njim, da sve to traje vec od marta, ali znam da to ne pije mogo vode. Odlazim od nje sa jos vecim upitnikom po pitanju izvodivosti naseg plana za ovu godinu. Tada je stvarno sve to izgledalo mnogo daleko. Nisam znao da ce to biti poslednji put da sam dosao na taj salter i da cu krajem juna (26.06.) dobiti poziv da je vozacka, gle cuda, u redu, da su je provjerili i da mogu polagati prakticni dio. Ne bi to sigurno ni tada bilo gotovo, da nije bilo nekih austrijskih poznanstava i raznih spleta slucajnosti, ali to je prica za sebe. Nekih deset dana prije toga je ispunjena moja velika zelja i kupljen je RT 1100, koji je cekao na mene i vozacku da ga prevezem i registrujem. Kako su dani prolazili, apetiti su rasli, tako da smo u jednom momentu masatli i o 1200 RT. Ko zna sta bi bilo da je austrijska birokratija odlucila da razvuce jos nekih dva do pet mjeseci. Naizgled dobar, motor je prema rijecima bivseg vlanika, a potkrijepjeno i nekim papirima i racunima o dijelovima, spreman za sezonu. Bilo je ostalo jos da se polozi vozacki ispit, sto je proteklo veoma glatko, kako je moglo biti. Prije polaganja pred komisijom trebao sam odraditi prvi i jedini cas u autoskoli. Prije pocetka casa instrukotr je bio dobro skeptican i predlagao je da se ispit pomjeri, ali dzaba, vec je bio zakazan. Rece mi da se prvi izlazak placa 120€ ako se polozi, a ako ne, onda 300€. Divan je to nacin da mi razbije tremu. Stalo je u tih 50 minuta ekspres teorijska obuka, jer komisija prvo postavi tri pitanja, pa tek onda mozes da sjednes na motor, i sve vjezbe na poligonu. U Bosni se pologon sastojao od pravolinijskog kretanja i obilazenja cunjeva i to je to ako se dobro sjecam. U Austriji to je predstavljalo samo zagrijavanje na koje komisija i ne obraca paznju. Vjezbe ubrzanja do 30 i 50 km/h sa kocenjem u oznacenom prostoru i ubrzanja sa izbjegavanjem cunjeva pri minimalno 50 km/h su bile pravi izazov za nekoga ko sjeda na motor nakon pet godina i to sve treba da stavi u 30-tak minuta. Vremena za gradsku voznju nije ni bilo. Na polaganju je sve to ipak odradjeno kako treba i gradksa voznja je prosla bez problema, tako da su tog 4. jula zavrsne te formalne pripreme za putovanje i vrata za put ka Bugarskoj su bila otvorena. Skoro cijeli jedan kontinent slavio je sa mnom taj dan nezavisnosti koju ti samo motor i cesta mogu pruziti. Istog momenta nakon polaganja i dobijanja privremene vozacke odlazim da prijavim motor i uzmem tablicu i saobracajnu. Hoce se da sam dobio vrlo zanimljivu kombinaciju slova i brojeva, te ja na tablici pisalo G-1-ABS. Odlazim navece po njega. Uzbudjenje raste, kaciga i jakna su u rukama. Kako koracam niz ulicu i skrecem iza poslednjeg coska oci mi se fiksirase na njmu. Parkiran, ceka. Lijep prizor, morao sam se vratiti korak dva nazad da ga uhvatim. Stavljam tablicu, bivsi vlasnik fotografise, i njemu je zanimljiva. Da mu se oduzim za to sto je bio kod njega prakiran u garazi vise od dvije sedmice, poklanjam mu domacu rakiju. Odusevljen je, odamh ide do zene da joj pokaze. Svi srecni i svi zadovoljni, motor se zagrijava koji minut, dajem gas i odlazim. Do puta koji je planiran za 28.07. ostala su jos tri vikenda i red je bio da se dobro iskoriste za privikavanje. Tako smo isplanirali da prvi vikend, kao pravi gastarbajteri, odemo do Bosne. U odlasku smo izbjegavali autoput, isli smo podravskom magistralom, tako da je put koji traje autom nekih 7 sati nama trajao 10-tak. Bilo je dobro naporno, ali tako je to na kondicionim pripremama. U povratku skupljamo iskustvo i na auto put. To je bila i moja i Milicina prva voznja motorom na autoputu. Uspjeli smo za nekih 7 sati da se vratim u Grac. Iduci vikend odlazak u Bec. Poslednji vikend je odlazak na Demo Fest u Banja Luku i na kraju se skupilo nekih 2000 km. Osim promjene crijeva za zadnju kocnicu koje je pocelo pustati tri dana nakon preuzimanja motora i zadnje gume koju sam promijenio bukvalno na dan polaska na put jer je guma na kojoj smo se vozili bila zakrpljena a da nismo ni znali, motor je odlicno podnio put do Bugarske i nazad i dobro je sakrio svojih 19 godina koliko je star. Toliko u uvodu kako je to sve prije puta izgledalo. A sto se planirane ture tice, polazak je zakazan u petak 28.07. Subota je predvidjena za putovanje kroz Madjarsku, nedelja kroz Rumuniju, a ponedeljak kroz Bugarsku, pa sve do Zlatnih pjasaka. Od 31.07. do 06. 08. plan je da se ostane na primorju, pa onda nazad preko Plovdiva i Sofije gdje bi se prenocilo, pa onda prenociste negdje u juznoj Srbiiji, pa na Zlatiboru, te put za Samac i Modricu gdje bi se ostalo dva dana, i onda povratak u Grac u ponedeljak 14.08. Kada se presabere, ostavili smo dva dana u rezervi, koja cemo gledati da negdje ubacimo, gdje nam se bude svidjelo. Sve u svemu, nekih 3.000 km ce biti minimum koji planiramo prijeci i ako je vjerovati Googlu puna dva dana (43h+) na motoru, kada se tu dodaju i lokalne voznje. Tri kofera koji daloze uz motor smo posteno natovarili. Prvo sto sam ubacio bila su kisna odijela i neki osnovni alat: klijesta, plasticne vezice, trake za lijepljenje, set za krpljenje gume sa tri bocice pod pritiskom za naduvavanje, nabavljeno u Louisu, neki sarafciger za nastavcima. Posto sam se vec jednom nasao u situaciji da mi zakrpljena guma ispusta, razmisljao sam da kupim pumpu ili kompresor. Zbog ustetde na prostoru sam dosao na ideju da probam naduvati gumu pumpom za bicikl. Kada sam u petak skinuo tocak, prije nego sto sam otisao do vulkanizera, oprobao sam da li bi to moglo funkcionisati. Uspio sam duvati gumu koja je u sebi imala oko 2 bara sto i nije bilo lose, tako sam se odlucio za pumpu za bicikl, koja nije veca od jedne povece kifle, i mogla je posluziti kao prva pomoc, ako ne daj Boze, gdje zapne. U prve dvije hiljade kilometara motor nije potrosio nista ulja, pa sam pomislio da litru ulja koju sam imao i ne nosim. Milica tu ipak uskace i kaze da je bolje da se za nju nadje mjesta. Kada razmislim malo bolje i jeste bitna stvar, tako da je i to upakovano. I naravno tu je jedan dzepni svicarski noz, neizostavan za svaku avanturu. Bila je dilema i da se kupi navigacija za motor. Polovne se nisu mogle naci, valjda se rijetko kada prodaju. A opcija u Louisu za novu, koja pokirva i zemlje u koje smo se mi uputili je oko 400€. Ni Amazon tu nije nesto mnogo bolji, ako se hoce uzeti neka pristojna navigacija. Nakon sagledavanja opcija, odlucujemo se za alternativu- offline Google mape, plus internet koji se od sredine ove godine moze bez rominga koristiti u EU. Plan je koristiti navigaciju sto se manje moze, a kada se bude koristila, onda telefon u dzep, slusalica u uho i to je to. Kada sada sumiram kako je to proslo, zadovoljan sam. Bilo je nekoliko progresnih skretanja, napravili smo ukupno nekih 20-tak kilometara vise zbog toga pod punom opremom i jakim suncem, a Milica je morala u takvim situacijama da uzme telefon i vizuelno provjeri kuda nas to vodi, ali je sve to bilo podnosljivo. Nastavak slijedi kroz koji dan...
  4. sasha

    Crno je... (more)

    Drage kolege, Za većinu proleće obično počinje polovinom marta, čim sine sunce, nebo se razvedri i dani postanu malo duži. Samo jedna mala grupa ljudi, tzv. motociklisti, veruju da je zima zaista prošla tek kada ugrabe priliku da sa (ili bolje rečeno - na) svojim dvotočkašima provedu nekoliko dana. Za mene je ova godina počela sa malom dilemom - na koju stranu krenuti? Za sever je još rano, pa preostaju samo - zapad, jug i istok što u suštini znači da su u kombinaciji Jadransko, Egejsko i Crno more. Prva dva sam posećivao mnogo puta ali ovo treće - nikada, pa zato pada odluka da se praznični vikend iskoristi za malu ekspediciju i usput obiđu nama dve susedne zemlje, Rumunija i Bugarska.
  5. Malo sam se raspitivao na forumu i zbog lepih slika jednog putopisa odlučih i ja da obiđem malo Bugarsku, odnosno njen severo-zapadni deo i obiđem kamene formacije koje se nalaze u blizini grada Belogradchik. U petak sam direktno sa posla krenuo za NS da pokupim Milicu pa onda autoput do Paraćina. Od Paraćina predobrim putem (bolje reci pistom) do Zaječara gde smo spavali kod Milicinog kolege sa posla. Prolazimo pored Rtnja. U Zaječar stižemo po mraku, ali ipak punih baterija zbog stvarno odličnog puta gde je greota voziti sporo. Nema oštrih krivina, nema iznenadjenja na putu, asfalt nov i ravan. Jedan jedini ležeči policajac na celom putu..i to lepo obeležen. Ma divota.. Rano ujutro krećemo za bugarsku. Prolaz na granici brz i bez zadržavanja. Kako se udje u Bugarsku primećuje se drastičan pad kvaliteta svega....puta, signalizacije..sela su uglavnom ruinirana i slabo održavana. Anyway..po savetu kolege ne idemo odmah posle granice desno već nastavljamo prema vidinu. Kolega nas je pametno savetovao jer je taj put OČAJ (morali smo ga proći u povratku i osetiti taj shit od puta). Nismo išli skroz do Vidina već smo u mestu Kula skrenuli prema Belogradchiku. Put je isto loš ali prohodan. Bez udarnih rupa ali na par mesta sa nezgodnim ulegnućima i šljunkom po krivinama. Kako se približavamo destinaciji put je sve bolji tako da je zadnjih 10ak kilometa bilo pravo užianje. Vozi se kroz šumu sa lepim krivinama ali i dalje sa dosta sitnog kamenja po putu. Nema zadržavanja u gradu..banke ili ne rade subotom ili ne rade tako rano (oko 9, pola 10, po njihovom vremenu). Odmah idemo do tvrđave i tamo menjamo novce, plaćamo karte i presvačimo se za pentranje po kamenju Ali prvo malo da se prošetamo po tvrdjavi koja se tu nalazi. Vreme je malo da ko kozice skakućemo po kamenju i da se slikamo. Sam ogradjen deo nije toliko veliki ali pruža lepu panoramu. Ko hoće avanturistički da uživa onda lepo šator na ledja i u podnožje pa pešačenjem da obilazite nedeljama Ima tu mnooogo kvadratnih kilometara prostora za obići tako da se mi nismo odvajali od obezbeđene turističke zone. Kažem obezbeđene jer se nalaze rukohvati i kapije ali koje smo mi velikodušno preskakali i bacali pogled preko ivice Nema nešto puno slika jer smo uglavnom sedeli, doručkovali i uživali u pogledu i tišini. Pošto smo pogledali šta smo hteli, preznojili se pet puta od vrućine, sunca i skakanja po kamenju odlučili smo da odemo do jedne pećine koje je izgledala obećavajuće. u pitanju je pećina Magurata koja se nalazi 25km od Belogradchika. Put do tamo je očaj. Da sam znao gde sam se uputio ne bih ni išao iako sam ljubitelj pećina. Navigacija pravi problem jer je ceo taj deo bugarske loše pokriven. Najnovije mape pokazuju ulice koje ne postoje. Ulice koje postoje nisu upisane a najčešći problem se javlja da navigacija kaže da je put prohodan automobilom. odnosno da ima barem jednu traku, a ono em što na putu nema asfalta već sto je širok dovoljno za motor. Slika pećine nemam puno jer nisam nosio tronožac a blic ne funkcioniše baš na toliko velikoj površini jer je pećina dosta široka i visoka. Platili smo ulaz, kupili vode i neki slatkih i krenuli u pećinu U pećini smo bili samo jer smo ušli bez vodiča. Hteli smo tako a on nas pustio Milica se propisno isprepadala..nije joj prijao abijent. meni bilo super Da ne dužim priču dalje...ko hoće da ide nije daleko. Ko nije veliki ljubitelj pećina neka ne ide ovde jer je put katastrofa. Verujem da endurače neće imati nikakav problem..za težak putni motor ovo nije bas jednostavan put. Belogradchik treba obići jer je pogled stvarno neverovatan..kao sa drugog sveta. Ono što slike ne mogu dočarati je sama veličina tih kamenja..možete videti šumu dole pa otprilike oceniti koliko je to otprilike. Jedna mala panoramica za kraj: Motor se na putu ponašao bez ikakvih štucanja i problema. <Pređeno 920 kilometara. Potrošnju nisam merio ali je bila veća od proseka jer se vozilo malo brže. Na kraju jedav moj video koji je snimak puta od Zaječara (Zvezdan) do Paraćina i deo autoputa prema Beogradu. ne znam da li će video biti svima vidljiv jer sam koristio licenciranu muziku. I još jedna stvar..ne znam zašto se to desilo jer na samom video ništa nije čačkano ali prvih 2-3 minuta imaju kao malo ubrzan video. posle se unormalizuje. Čudno je što original i snimak na youtubu imaju istu dužinu. Što će reći negde je umanjio brzinu snimka ali to nisam primetio.
  6. Moto®cikl. Za pojedine, prevozno sredstvo. Za većinu nas, izduvni ventil i/ili katalizator za lučenje endorfina i serotonina, pa i adrenalina. Za mene...? Objekat obožavanja, ravnopravni 6. član porodice, ukućanin koji provodi zimu u svojoj prostoriji u kući, jednim delom posao, strastven hobi. Jednom rečenicom: životno opredeljenje. I ravnopravan konkurent lepšoj i boljoj polovini kada je posvećivanje pažnje u pitanju. Upravo tako i počinje ovaj putopis. Od kada posedujem motor, moja putovanja (van poslovnih) i godišnji odmori podrazumevaju u većini slučajeva, korišćenje 2 točka. Ove godine je situacija identična. Pošto sam prethodne 2 godine u svoje slobodno vreme upoznao Srbiju i Crnu Goru skoro u detalj, mogu da krenem dalje. Vetar u leđa mi je to da sam Viraga 535 prodao i kupio TDM 850, motor koji je sposoban za tako nešto. Ove godine sam planirao da idem u Grčku na more sa devojkom... i motorom. Pošto devojka voli 2 točka, ali bi radije da idemo autom jer se plaši da neće moći da izdrži put, izvojevao sam "Pirovu pobedu" i na odmor idem sam. Radim reviziju plana, i proširujem ga na Ohridsko jezero u odlasku, i jer mi već godinama svi pravite zazubice - DN 7C i DN 67C u povratku. Plan je bio da krenem u subotu 18.07.2015. ka Vranju gde bih prespavao pa nastavio dalje sutradan. Međutim, s obzirom da nisam 2 godine bio na moru, a da mi se godišnji odmor godinama unazad svodi na 7 dana, zloupotrebljavam položaj i u petak 17.07.2015. izlazim u 10h sa posla i krećem ka Čačku da se nađem sa prijateljem da se ispričamo. Od Šapca idem ka Valjevu, dalje Lajkovcu pa Ibarskom ka Čačku. Na već dosadnom i ustaljenom putu, komentarišem sam sa sobom zašto su naši meteorolozi baš taj dan morali da pogode da će to biti najtopliji dani. U jednom momentu, na Ibarskoj magistrali, u retrovizoru vidim već meni dobro poznate "oči". Stiže me crni TDM 850, BG tabla. Stajemo na isključenje, pričamo par minuta o motorima i dogovaramo se da do Čačka idemo zajedno. Čovek je unapred dobio upozorenje, da ja ne prelazim 90 km/h i složio se da je OK. 5 minuta kasnije, očigledno nije bilo OK, smorio se, svirnuo i dao po gasu. Ne krivim ga. Posle par pića i partije razgovora sa prijateljem, krećem od Čačka ka Kruševcu, pa dalje ka Aleksincu gde ću se uključiti na dosadni autoput ka Vranju. U Vranje stižem oko 20h posle pređenih 500km, odlazim do prenoćišta "TRIOOO" koje sam imao u vidu još pre polaska, ali nisam rezervisao. Smeštaj je jako dobar, higijena na visokom nivou, kao i ljubaznost. Cena 1400 RSD. Preporučujem ih. Pošto ja nisam neka spavalica, ujutru ustajem oko 6h, pakujem se i krećem ka Ohridu. Na granici je naravno užasna gužva ali prolazim između kolona i stajem pravo na rampu i prelazim granice. Autoput do Skopja je dobar, putkozi su na sve strane, tako da nema šanse da se omaši isključenje bilo koje mesto. Naplatne rampe su vrlo česte i putarina košta od 0,8e-1,5e. Posle Gostivara, autoput postaje put za motorna vozila, sa mnogo rupa i neravnina. U Ohrid stižem oko 13h, i nalazim smeštaj kod naših Srba, apartmani "DIMIĆ". Noćenje košta 20e, 50m je od jezera, higijena vrhunska, ljubaznost osrednja. Posle raspakivanja prtljaga, sledi ručak, vozikanje čamcem, kupanje u jezeru i obilazak Ohrida. image sharing
  7. Posto se zima blizi kraju, natjerah sebe, da vam napisem par rijeci o mojem putovanju kroz Bugarsku I Tursku, jer ce se neko mozda odvaziti I krenuti tim putem. To sam odvozio u 5.-om mjesecu 2005.-te, samo desetak dana posto mi je stigao motor. U tih desetak dana sam ga morao razraditi, uraditi prvi servis I postaviti kofere. Zena mi je bila kod babe u Bugarskoj vec 20-tak dana, I trebao sam sto prije krenuti. 13.05.2005. Konacno sam sve sredio, postavio Givi kofere I kupio Tank torbu, napisao plan putovanja, razradio kilometrazu, jer je prvi dan trebalo da prevezem oko 1100 kilometara. Odlucio sam da krenem u 4.00 sljedeceg jutra. Po planu sam trebao biti u Burgasu oko 20 sati… 14.05.2005. Jutro je bilo svjeze I vedro. Temperatura oko 15 stepeni, ja obucen dobro I spreman kao nikada. Krenuo sam tacno na vrijeme I sve je bilo kako sam I planirao. Prelazio sam kilometre I brze nego sam mislio, no onda sam dosao do kanjona Morace I do temperature od samo 6 stepeni. Magla je bila toliko gusta da sam morao drzati vizir svo vrijeme otvoren. Srecom nemam problema sa sinusima, jer bi ovo bilo pogubno. Tako sam nastavio sve do Rozaja gdje sam prvi put vidio sunce toga jutra. I to zato, jer sam bio na visini od preko 1500 mnv pa sam samim tim bio iznad magle koja je pokrivala cijelu dolinu… Poslije kratkog odmora, nastavio sam dalje. Put me vodio za Novi Pazar, pa do Biljanovca, gdje sam skrenuo prema Kopaoniku. Prolazio sam podnozjem ove planine, a put je bio sasvim u redu. Nekoliko sela I velike obradive povrsine u zaledjima su davale veoma lijepu sliku ovog kraja. Tako sam prosao kroz Prokuplje I stigao do Nisa kojeg sam zaobisao kratkim auto putem u izgradnji. Nadam se da ce ga brzo izgraditi, jer ova dionica od Nisa do granice Bugarske je najlosiji dio puta. Veliki broj rupa, narocito u tunelima, primorao me da spustim brzinu na nekih 50-60 na sat… Srecom, veoma brzo sam dosao do granice koju je karakterisala velika guzva I mnogo kamiona koji su cekali red. Ipak, kada su me vidjeli sa motorom, pozurili su me, I cudili se kako ja cekam red… Carinik je bio vrlo ljubazan, dobro je govorio nas jezik, I sve je bilo gotovo za desetak minuta. Pitao me gdje idem I koji je razlog mog putovanja. Pitao me da li idem kao roker, jer sam motorom, a ja sam mu odgovorio da idem kao zet, jer mi je tasta iz Bugarske… Malo smo se nasmijali I sve je bilo ok. Putarina se za motore ne naplacuje u Bugarskoj, I za par minuta sam bio na veoma dobroj cesti koja je vodila za Sofiju… Pored Sofije sam prosao zaobilaznicom I izasao na auto put koji je vodio do Plovdiva. Brzine su mi bile sada mnogo vece, ali I odmor mi je trebao cesce. Od Plovdiva sam skrenuo ka staroj Zagori, a zatim pored Slivena prema Burgasu. Noc je vec polako padala, zena me zvala svakih 50-tak kilometara, a I ja sam jedva cekao da je vidim, jer bi to znacilo kraj ovom dugom prvom danu… U Burgas sam bio oko 21 sat, a ne oko 20, kako sam inace planirao. Bilo mi je dosta tesko naci skretanje za selo Jasna Poljana, pa sam kroz grad odvozao nekih 20-tak kilometara, dok mi nisu asistirali zenini rodjaci. Bilo je dosta hladno I u toplinu sobe sam uplovio oko 22 sata. Moj dolazak je propracen veseljem koje je zaliveno velikom kolicinom rakije koja je bila stvarno dobra. Uz obilnu veceru, lako sam zaboravio na umor… 15.05.2005. Citav dan sam proveo u setnji ovim zivopisnim krajem I selom koje se zove bas kao I rodno selo Lava Tolstoja, pa je njegova bista napravljena I ovdje. 16.05.2005. Dovoljno dugo sam bio bez motora, pa ga je trebalo malo I aktivirati, a I zena me stalno pozurivala. Odlucili smo da prosetamo obalom I obidjemo par mjesta u radijusu od stotinjak kilometara. Selo u kojem smo bili smjesteni je na 10-tak kilometara od mora, tako da smo vrlo brzo bili na veoma dobrom putu koji je prolazio pored sjajnih hotela uz obalu. Obisli smo Primorsko, Sozopol I Nesebar. Dok je Primorsko novi grad u kojem je turizam glavna grana privrede, Sozopol I Nesebar su dva prelijepa stara grada koja se moraju vidjeti. U Sozopolu smo I rucali, za sitan novac, a hrana je slicna Leskovackoj kuhinji, znaci jaka I veoma ukusna. Grad je jedan od najstarijih I najljepsih na crnomorskoj obali. Ispred grada se nalazi malo ostrvo koje se zove Sveti Kirik koji je povezan dugackim nasipom sa poluostrvom Skamni na kojem se nalazi Sozopol. Najstariji pismeni zapisi o ovom gradu se nalaze u starim Grckim zapisima iz 7-og vijeka prije nove ere, u kojima se kaze da je na ovom mjestu bio stari grad Apolonija, koji su osnovali Milecani I to 50 godina prije dolaska Persijanaca… Bio je srediste stare Grcke kolonizacije I stvarno se ima sto vidjeti… Nesebar je grad na ostrvu koji je takodje povezan sa kopnom jednom prevlakom. On datira iz kraja drugog milenijuma prije Hrista. Sacuvani su mnogi ostaci iz najstarijeg doba, a sa dvije strane se nalaze marine u koje uplovljavaju brodovi sa velikim brojem turista. Fantasticno… 17.05.2005. Danas opet odmaramo, jer sjutra krecemo na dugacak put, koji nas vodi do Istanbula, a onda polako I prema kuci… 18.05.2005. Posto smo se dobro naspavali I najeli, polako spremamo kofere I krecemo oko 11 sati. Imamo oko 350 kilometara do glavne tacke naseg putovanja, a posto idemo dobrim putevima, racunamo da cemo na odrediste stici u ranim popodnevnim satima. Oko 60-tak kilometara je do granice, I prelazimo je na velikoj nadmorskoj visini. Malo je svjeze, ali je sunce dosta jako I cim stanemo, odmah je vruce. Carinici na Bugarskoj strani se dive motoru, pitajuci da li je nov I koliko kosta. Prolazimo bez ikakvog zadrzavanja I stizemo na Tursku granicu. Tu nailzaimo na nesto vecu guzvu, ali dok smo platili vizu (10 eura), sve se vec normalizovalo. Poslije 15-tak minuta zadrzavanja u Free shop-ovima I mijenjanja nesto novca, odlazimo jako dobrim putem kroz cetinarsku sumu prema dolini u kojoj nas ceka auto-put. Poslije sat vremena lijepe voznje, bez ikakve guzve stizemo I prikljucujemo se na put Edirne-Istanbul… Krajickom oka sam primijetio da smo se prikljucili pored neke benziske pumpe, pomislivsi da ce ih biti kasnije jos, ali tu sam se presao, jer sam prvu sljedecu vidio tek prije dolaska u grad. Malo me bilo strah da necemo stici do pumpe, tako da kada smo je vidjeli, odlucili smo da tu malo I zastanemo I odmorimo se. Odlucili smo da probamo cuvenu tursku kafu, ali nas je iznenadio jako los kvalitet. Naime svi Turci su pili neki njihov caj, a ne kafu, pa smo I mi odlucili da probamo. Ovaj veoma jak napitak nas je okrijepio I dao snagu za nastavak putovanja. Od tada, gdje god smo stali narucivali smo caj, koji je slican Ruskom caju, ali mnogo mnogo jaci. Nastavili smo, sa malo straha, jer nas ocekuje 10-to milionski grad, u kojem rijetko ko govori strani jezik, a guzva u saobracaju je kao iz price. Usli smo u Istanbul u cetvororednoj koloni. Na jednom pokazivacu pravca je pisalo Blu Mosk I nastavio sam da idem prema tamo gdje je strelica pokazivala. Ostali natpisi su bili na meni nerazumljivom jeziku I tako se I nastavilo sve dok nisam dosao do nekog luksuznog hotela koji se nalazio uz sam bulevar u strogom centru . Imali smo srece, I tu smo se zaustavili da popijemo caj I pitamo za smjestaj. Hotel je bio sa 5 zvjezdica, a smjestaj je u dvokrevetnoj sobi bio 120 eura. Nismo htjeli potrositi toliko novca, pa smo samo ulicu nize naisli na veoma pristojan hotelcic sa 4 zvjezdice u kojem je cijena bila 40 eura za dvoje. TV, klima, jako lijepo I cisto kupatilo, I na samo 50-tak metara javna garaza gdje su nam cuvali motor za samo 5 eura za cijelu noc. Istusirali smo se, malo odmorili I u setnju. Grad je bio fantastican u predvecerje. Prelijepe dzamije na svakom cosku, osvijetljene vrlo profesionalno, ulicni prodavci, mnostvo butika I restorana, od kojih su oni tradicionalni najljepsi. Pogadjanje za cijenu u svakom ducanu I odlicna hrana, ne I mnogo skupa. Veliki broj policajaca na malim GS-ovima I u punoj ratnoj opremi… Odlucili smo da ponovo dodjemo u ovaj fenomenalan grad I ostanemo I malo duze… Kasno smo se vratili u sobu, a prije toga obisli I motor… 19.05.2005. Posto smo zavrsili sve formalnosti u hotelu, pokupili smo stvari, namontirali sve na motor, I krenuli kroz grad, kako bi prosli preko velikog mosta na Bosforu. Sam prelazak je kostao 3 miliona ili 3 lire, upravo je bilo ukinuto 6 nula, pa je odatle ovo bilo zbunjujuce, ali posto smo mi vec navikli na to, nije bilo strasno. Prelazak preko mosta je fantastican… Nastavili smo, ovoga puta kroz Aziju prema Ankari. Kod mjesta Kocaeli smo skrenuli I nastavili prema Bursi, prolazeci uz more. Prolazili smo kroz mala mjesta, bez guzve na ulicama, I posto smo bili sami, mojoj zeni je bilo malo nelagodno, dok nismo usli u Bursu koja ima 1.200.000 stanovnika. Na skoro svim balkonima su bile okacene Turske zastave, sve je bilo ukraseno, a mi nismo znali razlog tome. Saznacemo tek kad dodjemo u Canakkale. Presli smo oko 650 kilometara po jako dobrim putevima, djelimicno I novim auto-putem koji je planiran da ljude sa kontinenta vodi do najpoznatijih Turskih ljetovalista u okolini Izmira. Zasluzili smo dobar odmor I kada smo usli u Canakkale odusevilo nas je sto na svakom koraku imate hotele. Grad je bio prepun ljudi koji su samo pristizali trajektom iz Evropskog dijela Turske. Bilo je veoma zivo I mislili smo da cemo to vece prije spavanja, dozivjeti zivost prave sezone I guzve po ulicama kao u velikim gradovima. Ali, cekalo nas je iznenadjenje. Naime, 19.05. je drzavni praznik Turske I po starom obicaju, centralna proslava je u ovom gradu. To znaci da se ovdje sliva veliki broj ljudi, kako bi u dva tri luda dana proslavili ovaj praznik. To je rezultiralo da je bilo nemoguce naci sobu, pa smo morali kasnim trajektom preci na drugu stranu obale, kako bi tamo nasli kakav hotelcic. Vec je bila skoro ponoc, I nervoza se uvukla u nase redove… Na drugoj strani nas je cekalo malo mjesto sa svega nekoliko kuca I jednim hotelom u kojem smo jedva nasli jednu trokrevetnu sobu, u dosta jadnom stanju, ali bolje I to nego napolje. Tu smo I vecerali, upoznali se sa gazdom koji je znao malo Italijanskog jer je bio u Svajcarskoj na radu, I platili za sve oko 40 eura. Na kraju je sve dobro ispalo… 20.05.2005. Sunce je vec od ranih sati przilo. Danas nas takodje ocekuje dug put, a cilj nam je Plovdiv u Bugarskoj. Vozili smo se prelijepim predjelima, a kvalitet puta vise necu pominjati, jer je sve u najboljem stanju… Velike obradive povrsine nam pokazuju zasto ova zemlja ima veliki uticaj na cijene svih proizvoda I kod nas. Jednostavno su polja nepregledna, sve je obradjeno do samog mora. Obale su ruzne, pa je glavna grana poljoprivreda. Imamo malo problema sa veoma jakim vjetrom, ali sve je ok. Idemo prema auto-putu kojim smo I usli u Istanbul, I njime, samo u suprotnom smjeru, nastavljamo putovanje. Ulazimo u Bugarsku, bez velikog zadrzavanja I nastavljamo prema Plovdivu. Odlicne ceste, prelijepi predjeli I uopste, pravo uzivanje u voznji. Prije samog ulaska u grad, pocinje kisa koja brzo prestaje. Ulazimo I trazimo dobar hotel. Odlucili smo da ne zalimo novca, nego da nadjemo nesto stvarno dobro. Nalazimo hotel sa 4 zvjezdice u centru grada, ali nas obavjestavaju da nemaju slobodnih soba, vec da imaju samo skupe apartmane sa jakuzijem, barom, TV-om, luksuzno opremljene I moraju se platiti u eurima. Cijena 60 eura za noc sa doruckom. Naravno da nam to sve odgovara I odmah pristajemo. U okviru hotela ima garaza I parking koji je cuvan, a u holu besplatni interenet za goste. Poslije izivljavanja u jakuziju, odlazimo u grad koji je dosta velik sa zivim korzom prepunim mladih ljudi moderno obucenih. Jedemo u jako lijepom restoranu, vrlo jeftino, uz dobru muziku, I odlazimo u sobu odusevljeni I gradom I svime do sada vidjenim u danasnjem danu… 21.05.2005. Iz Plovdiva krecemo oko 10 sati I biramo put koji na karti izgleda dosta krivudav. Jutro je nesto hladnije, a mi pocinjemo lagano da se penjemo. Temperatura pada na svega 6 stepeni celzijusa, I tek tada shvacamo da prolazimo kroz Borovec koji je veliki skijaski centar I jedan od najpoznatijih na Balkanu. Hoteli sa 5 zvjezdica govore o gostima koji posjecuju ovaj dio Bugarske. Prosli smo pored Rilskog manastira, ali nismo svracali, jer je trebalo proci dodatnih 60-tak kilometara, a za taj dan smo planirali da stignemo do Ohrida. Zao nam je sto nismo vidjeli ove vjerske objekte, jer ih je preporucio Nikola_M u svom putopisu. Ponovo napominjem da su ceste sjajne, I put prolazi u ugodnoj voznji, a kako se spustamo prema Makedoniji I temperatura je sve veca. Granicni prelaz smo jedva pronasli, I nalazi se ponovo u nekoj planini na velikoj nadmorskoj visini. Na granici nemamo nikakvih problema, I poslije kraceg razgovora sa vrlo prijatnim ljudima nastavljamo kroz Makedoniju. Iskreno smo se osjecali kao da smo kod kuce. Na samom pocetku ovog dijela puta nailzaim na prelijepo vjestacko jezero, a zatim se redjaju divni krajolici dok prolazimo kroz ovu bivsu Jugoslovensku republiku. Prolazimo kroz Kocane gdje je sve pretvoreno u polja rize, kao da smo negdje u Vijetnamu, zatim kroz Veles, Prilep, Bitolu I na kraju skrecemo prema Ohridu. Dijelom idemo I auto-putem koji ne placaju motoristi. Stali smo da nesto pojedemo u okolini Bitole, I sve je bilo jako jeftino, a kvalitet prvoklasan. Slucajno smo odabrali taj restoran koji je na nekom vidikovcu izvise grada I nismo se pokajali. Kasnije smo vidjeli da je mjesto dosta popularno, jer je mnogo ljudi dolazilo specijalno da tu jedu. U Ohrid stizemo u vecernjim satima I uzimamo sobu u jednom obliznjem hotelu koji je bio dosta skup. Primjecujemo da smo medju rijetkim gostima, ali je sve u najboljem redu. 22.05.2005. Probudili smo se dosta rano I otisli u setnju. Ohrid I jezero su divni. Temperatura je vec u 9 sati bila oko 20-tak stepeni. Ocekivao nas je put kroz Albaniju, za koju su mi rekli da je u redu, ali to mi je bilo prvi put da idem tuda, pa me obuzela lagana nesigurnost, koju nisam smio pokazati pred zenom, jer bi onda sigurno odustali od tog puta… U gradu smo sreli lokalnog kolegu bikera koji nam je ponudio da mu se javimo kada budemo sljedeci put dolazili, kako bi nam on nasao smjestaj I pokazao stari grad. Inace on radi kao turisticki vodic, pa bi mu to doslo kao normalan radni dan… Ispricao nam je da ni u ludilu ne bi isao kroz Albaniju, I da su tamo ljudi losi, na svakom skretanju je policajac I da bih trebao spremiti po 10 eura za svakog od njih. Nisam se pokolebao, a I nije mi se islo oko Kosova, jer bi to znacilo novih 500-600 kilometara. Planirali smo da nam ovaj dan protekne u ugodnoj voznji od nekih 350 kilometara, sto bi bio pravi odmor poslije prethodna tri dana kada smo dnevno prelazili po skoro 700 kilometara. I tako je I bilo. Vrlo opusteno bez ikakvih problema, jako dobrim cestama smo se vozili do Tirane. Tu smo napravili gresku I usli u glavni grad Albanije koji je u stalnoj izgradnji, sa velikim kontrastima izmedju siromastva I kica novopecenih bogatasa. Poslije dobrih sat I po uspjeli smo da izadjemo iz ove ludnice I da se uputimo prema Skadru koji se nalazi na samo 20-tak kilometara od nase granice. Putovanje je bilo lijepo, po toplom vremenu, uz malo guzve I bez policije. Bilo ih je pored ceste, ali me nijedan nije zaustavio. Kasnije sam cuo da su dobili naredjenje da u sezoni ne maltretiraju strance. Super. Oko 17 sati smo bili na granicnom prelazu, platili 2 eura za prolazak kroz Albaniju I za nepunih sat vremena smo bili u nasoj garazi. Predjenih skoro 4500 kilometara za 10-tak dana je bilo za nama. Dosta jak tempo, tako da cemo ovo sigurno ponoviti…
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja