Jump to content

Moto Zajednica

savavavan

Članovi
  • Broj tema i poruka

    37
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

35 Neutral

O članu savavavan

  • Rank
    U prolazu

Poslednji posetioci profila

Sekcija koji prikazuje poslednje posetioce ovog profila je isključena i ne prikazuje se ostalim članovima.

  1. Да закључим, одлазак на море са драгом нам машином био је задовољство и авантура. Били смо и уморни, и мокри, али смо видели мноштво апсолутно фантастичних места и окупали се на пуно прелепих плажа.
  2. Римини – Трст – Постојна (Солун – Врање 2. део, за оне који су читали претходни Грчка путопис) – Нови Сад Вече пред полазак пада киша. Пеђа се шали да код њих у колима има места, ако нам се не воза.. Наравно да нам се воза. Не мили нам се баш да киснемо, али решили смо да идемо и то је то. Ми крећемо око 6, а другари остају док их Ивана не пробуди. Негде код Венеције креће киша. Не киша. Пљусак. Који траје. Седамо на пумпу, пијемо кафу. Ускоро за сто поред долази још један пар са кацигама. И они су побегли од кише. Након претходног пеха на путу Солун Врање (а ко је читао моју причицу Грчка скутером – септембар 2016. зна о чему се ради) овај пут сам била паметна и обула кожне патике. Са целим ђоном. Пеђа је за трку понео кабаницу, па кад је видео шта се спрема оставио нам је за повратак. Тако да имала сам рецимо горњи део кишног одела. Сава је имао јакну чија постава има онај кишни део па је и он горе био колико толико заштићен. Дан пре пута натерала сам га да му купимо мото панталоне, које исто имају кишну поставу. Проблем су биле моје ноге, и наравно, патике. Када смо одлучили да је “ту смо где смо” и да настављамо даље, тражила сам на пумпи џакове за смеће, да формирамо ногавице али их нису имали. Е онда сам спазила лепљиву траку и тако је настала слика како умотавам фармерке (ставићу је и овде). Са овако квалитетном опремом стижемо до Словеније у којој кишу прате магла и ниска температура. Одлучујемо да преспавамо, осушимо се и ујутру лагано стигнемо до Новог Сада. Улазимо у хотел у Постојни, жена која нам је изнајмила собу гледа мало у мене, мало у фарке, мало у мотор, а не пита ништа. Ствари сушимо феном за косу, гледамо кошарку (полуфинале оног првенства где су финале играле Србија – Словенија), јављамо се мамама и одмарамо. Важно је напоменути да смо увече у Меркатору купили најквалитетније (читај: најдебље) џакове за смеће и још једну ролну лепљиве траке – за сваки случај. Када смо се пробудили, у Постојни је још била магла, а напољу је било веома хладно. Договор је да идемо кући са минимално стајања, да се што пре лепо угрејемо. Хватамо се аутопута и већ после Загреба кише, магле и хладноће више није било. Аутопутем настављамо до Руме, одакле идемо у Инђију да се јавимо родитељима, па у Шајкаш, да се јавимо другим родитељима, и коначно стижемо у Нови Сад.
  3. Излет: Тавулија - Росијево родно место И на овај излет се упућујемо колима. Нисмо ни кренули, а већ је почела киша. Мада, ту смо где смо и идемо да видимо ту фамозну цркву која звони кад год Роси добије трку, место у ком је ограничење брзине 46 и подразумевана боја је жута. Све у овом месту је у знаку чувеног Доктора. Ту је ВР46 кафић, ВР46 пицерија, продавница, фабрика.. Сели смо да попијемо кафу баш у моменту када је пуштана реприза трке (оне коју није возио) и неки његов интервију за локалну телевизују - наравно на италијанском. Већина кафића је ћутала и слушала, а ми смо били тако, као пали са Марса. Ред који се чека да се уђе у продавницу заштићених ВР46 производа је невероватан. Чекали смо да почне пљусак, да се њуди разбеже, након чега су дечаци сачекали да се понове мајцама. Негде испод стављам фотографију "првог мотора", и пар слика из овог "Роси места". На самом излазу налази се фабрика у којој смо чули да ради читаво село. Закључак посете овом месту је да је приметно да је Роси за своје село урадио много. План је био да посетимо и ранч али нас је гадан пљусак спречио у намери.
  4. Мото ГП: Мизано – излет за дечаке Један од циљева овог путовања био је и да драги дечаци оду на трку. Дан пре трке у Риминују је падала киша а на крову хотела смо искористили роштиљ и спремили себи домаћихску вечеру. Предложим ја момцима да једну флашу воде заледе, па да на трци имају хладну, може бити корисно. Јутро је трке, устајем да им од роштиља од јуче направим сендвиче. После су се шалили да су понели једно две киле сендвича и да их је било срамота када су неки гледаоци поред њих извадили своје мале сенвиче.. Све у свему битно да нису остали гладни. Све време трке било је хладно и падала је киша а она смрзнута вода им није била ни мало корисна. Да ствар буде гора, пар дана пред трку Роси је сломио ногу, па њега нису имали прилику да виде. Ана и ја пратиле смо трку на италијанској телевизији и досађивале се, јер време није било ни за шетњу ни за купање. Момци су са трке стигли релативно касно, неких 30км прелазили су непуна 4 сата, због гужве која се око стазе и околине у међувремену створила. Без обзира на гужву и време задовољни су одласком. Ивана је добила ВР46 дуду, па је постала прави мали Роси фан.
  5. Излет: Римини – Сан Марино – Римини У Сан Марино ишли смо сви зајено, колима. Ивана има свега 2 године, па би другачије било мало незгодно. Пут Римини – Сан Марино је стрм, пун кривина и вероватно би за матор био веома занимљив. Горе има неки шопинг центар у ком нисмо били јер нас мужеви не воле, гомила продавничица парфема, накита, сатова и глупости, ресторана, прелепа тврђава и невероватан поглед, са једне стране на планине а са друге на море. Драга пријатељица Ана, пореклом из Дрвара, на коментаре како су лепе планине каже “А, није то ништа. Сви се као нешто одушевљавају, тако и кад сам била у Шпанији, а мени, мени то исто к’о кад идеш из Пољица за Мокроноге.”. Да се разумемо, ни један од два наведена локалитета нисам посетила, а Ана нам је задала домаћи задатак, да нека следећа тура буде Босна и да обавезно обиђемо и Пољице и Мокроноге. Сложићу се са њом, склони смо да се дивимо нечему што је далеко и туђе, а да неке лепоте своје земље, и блиских нам кошија још нисмо видели. Не морају то нужно да буду Пољице и Мокроноге, али треба да обиђемо места која су нам близу, она где живимо а често их занемарујемо.
  6. Излет: Римини – Фиренца – Римини План је био да обиђемо Фиренцу и да онда скокнемо до Имоле, да видимо стазу (читај: да Сава види стазу) и да обиђемо Дукатијеву фабрику. Од Риминија локалним путем СС9 идемо до места Форли, одакле планирамо да се ухватимо кривудавог пута СС67 до Фиренце, па повратак преко Имоле. И СС67 подвлачим! Деоница Форли – Фиренца има 111км, навигација каже 2 ипо сата. Овај пuт сам у неколико наврата снимала (телефоном, из руке, преко Савиног рамена, у вожњи, тако да нема жалби на квалитет молићу). Гледаћу да издвојим неки краћи видео пошто не могу својим ограниченим могућностима писања да опишем овај доживвај. Ово је пут за мотор. То је пут где свако мало прође и маше неки возач – сам или у групи. Замислите венац. Нашу Фрушку гору. Е сад замислите 111км венца на 1000м надморске висине. Е сад још замислите да је део тог пута леп, скоро нов асвалт. Пут сече национални парк Parco Nazionale Foreste Casentinesi, који се налази на граници Тоскане и регије Емилија – Ромања и који обухвата више планина чија је покривеност шумом преко 80%. Приода прелепа. Асвалт солидан (има испуцалих делова, али солидан). Поглед бруталан, а вожња нестварна и баш онако за уживање. На неком узвишењу скупљају се возачи мотора – нешто као Мишелук у Новом Саду, само са јако лепим погледом. На табли се налазе налепнице мотоклубова и држава, свих оних који су освојили овај пут – биће слике. Место на ком се окупљају возачи мотора зове се Passo del Muraglione – може се изгуглати, али бар мени избацује много сајтова на италијанском, а погађајте, не знам реч италијанског. Има и феноменалних слика! Нама се пут довољно допао да смо након обиласка прелепе Фиренце, доброг сладоледа и солидне кафе, решили да не желимо на стазу, ни у Дукати фабрику, већ да се вратимо истим путем назад. Ко год планира вожњу на ову страну, савет је да никако не изостави СС67 пут на делу Фиренца – Форли. VID_20170909_104345.mp4
  7. Ортона – Римини У смештају у Риминију треба да будемо после 2, а пут пред нама је нешто краћи од 300км. Чули смо се са екипом из Инђије, они су већ на путу и све тече као по плану. Крећемо магистралом према Пескари и упадамо у невероватну гужву. Пескара је прилично велик и жив град. Када смо се исшупали из гужве настављамо даље приморским местима. На овам делу Јадранске обале сва места личе једно на друго. То су дуге, широке пешчане плаже са пуно лежаљки, сунцобрана и кафића по шеталишту. Сама вожња није ништа посебно. Пут је солидан, раван, са доста кружних токова у местима а мало семафора. У пролазу кроз неко место смо свратили у Лидл, купили кифле, сир, саламицу и елегантно, сељачки, сели на клупу на шеталишту и почистили своје богате сендвиче. Да се разумемо, нисмо баш толико шкрти да нам је жао да купимо сендвич. Проблем је што тај сендвич садржи кифлу и 3 листа саламе, са мало наренданог сира и пуно салате, док наш, домаћински сенвич у себи има пакет саламе и пакет сира. Стижемо у Римини, пијемо кафу, једемо сладолед и чекамо смештај и екипу. Апартман који смо изнајмили је непушачки, па су другари морали да се задовоље терасом. Све је било по договору и сви смо се лепо сместили. О Риминију нећу ништа посебно да пишем. То је туристичко место, пуно хотела, са дугачком и плитком пешчаном плажом. Погодно је за децу и солидно чисто. Плаже су углавном приватне и боравак се плаћа док на сваких, шта знам колико, постоји слободан део плаже.
  8. Помпеја – Ортона Устајемо рано и идемо да обиђемо рушевине. Елегантно улазимо на капију, жена нека нас гледа, каже улазнице. Ништа сад нама није јасно. Јуче нису требале. Прва недеља сваког месеца је дан када се улаз не наплаћује. Свим осталим данима, улаз у рушевине је 16е по особи, што није уопште мало. Плаћамо карту, и крећемо у обилазак. Помпеја нас је обоје одушевила. Рушевине су огромне, а на жалост нисмо имали превише времена за обилазак. Занимљиво је то да се у остацима кућа могу видети оловне цеви, базени, системи за воду, заједнички, градски простор за вежбање, који се налазио поред базена и јавног купатила, неколико арена и слично. Постоје делови где је издвојена пронађена грнчарија, судови, чак и уметничка дела. На самом почетку наишли смо на изложено окамењено воће, које је Везув спржио у фамозној ерпуцији. Окамењени остаци становника Помпеје чувају се у посебним “стакленим капсулама”, да се не би уништили, и могу да се посматрају кроз њих. У моменту када смо били неки делови су били затворени због реновирања и сређивања, што је лепо и говори о томе да ће ово парче историје остати сачувано. Од помпеје крећемо према Јадранској обали, без неког посебног циља. Имамо два дана да стигнемо до Риминија, где се налазимо са Пеђом, Аном и Иваном. Тамо имамо резервисан смештај, а договор је да нам екипа из Инђије донесе један кофер са стварима и од маме пакетић са шунком, сланином и сиром – италијани се нишу баш прославили са доручком. Наилазили смо на места где је доручак кроасан и кафа… Континентални део је брдовит, има лепих кривина, али не баш најбољи пут (наравно, има аутопут, али то није поента). Оно што нам се допало је гомила градића на врховима неких брда и поглед на разне, симпатичне тврђавице. О овом делу нисмо читали ништа, то нам је било као да премостимо са обале на обалу, с тим што за неко потенцијално путовање и истраживање може бити занимљиво. Овде смо стали у неки ресторанчић/кафану где је Сава шмекао неко роловано печење, али смо то задовољство овде прескочили. Када смо се закачили на интернет претраживали смо смештај у приморским местима ка којима смо се упутили и нашли смо хотел у Ортони. Резервисали смо смештај и упутили се према тамо. Стижемо у хотел на крају Ортоне, на неком делу који је у суштини само плажа са гомилом хотела. Рецепционар нам дозвољава да Хонду паркирамо у гаражу хотела, што нам се допало, јер је врло близу магистрала, а није баш неко посебно живо подручје. Смештамо се у собу и силазимо доле да видимо шта ћемо вечерати. Питамо у хотелу за вечеру, кажу 50е је, по особи. Ништа, идемо у маркет. Хвала. Шетамо по плажи, ушли у пар ресторана, неки сервирају вечеру тек од 8, један служи само рибу.. Све нешто скупо и безвезе. До краја пронађемо неки маркет, у оквиру некаквог камп насеља или тако нешто, кад унутра изгледа тачно онако како ми је мама описивала хиперинфлацију: на полици ред сардина и флаше са водом. Карикирам мало, али схватамо да се ни тамо нећемо најести. Купујемо флашу воде и настављамо даљу потрагу. Жао нам сад да вадимо машину из гараже, таман се лепо сместила. После пола сата потраге наилазимо на мало завучен ресторанчић, где на наше велико одушевљење служе МЕШАНО МЕСО!!! Након лепе вечере, одлазимо на спавање.
  9. Namerno je tako namesten. Honda iza sedista ima metalnu rucku, koja meni vrlo koristi prilikom voznje, pa je citav nosac namesten tako da ja mogu da je drzim bez da mi sece prste kada se naidje na neku rupu. - Mara
  10. Рим – Напуљ – Помпеја По мојој жељи, одлазимо да видимо рушевине Помпеје. Од Рима до Напуља може да се стигне на више начина, а један од њих је свакако аутопут. То је било оно што нисмо желели, па се наводимо од места до места, локалним путем што више уз обалу. Пут којим смо ишли је нака врста међумесног/магистралног пута, на ком је било лепих широких деоница. Успут смо видели место где се скоро додирују море и језеро – предпостављамо да је слано. Овде смо видели и нека места која су била скоро потпуно напуштена, а у једном месту су били само црнци и понека тета поред пута. Куће су овде изгледале напуштено и неодржавано, а могло се наслутити да је место некад био леп приморски градић. Вожња није била ни мало пријатна, све је некако изгледало као лош амерички филм са оним њиховим сиромашним квартовима. Призор је био тужан. Ово је мени показало да Италија за нас није никаква европа и да тај стандард који тамо постоји, постоји у великим градовима, али чим се из њих макне, поред пута, и то по дану, може да се покупи девојчица за коју не могу да гарантујем ни да је пунолетна. Долазимо у Напуљ, стајемо на обали да узмемо још воде, гладамо мало у море, и подешавамо навигацију да нас води у Помпеју. Смештај смо резервисали успут, негде где је било интернета, и све што још треба да урадимо је да га пронађемо. Када смо ушли у Помпеју схватили смо да град није уопште мали а да је гужва у њему солидна. Свуда по граду су места са туристичким информацијама и понудама за излет на Везув. На свакој од њих пише да поклањају мапу рушевина, али нигде не пише да то важи само ако се изнајми опрема на којој је снимљено за слушање шта у рушевинама видети. До рушевина долазимо предвече, али нам не дозвољавају да уђемо зато што је за 20 минута затварање. Питамо да ли се плаћа, фин човек каже не. Информација нас је обрадовала. Вече проводимо у шетњи Помпејом. Овде смо јели заниљиву и укусну пицу – ја са павлаком, моцарелом, сланином (правом сланином) и кукурузом, а Сава са парадајзом, неким недефинисаним поврћем које може бити патлиџан, пршутом и моцарелом. Оно што бих споменула, у Италији није ретка појава да уз плаћање онога што сте појели платите и место/услугу/прибор итд., а да Вам то нико не каже. Ако су, на пример, две пице у јеловнику укупно 15е, на рачуну ће писати 19, 2е по прибору је услуга. Мени је ово било мало чудно, али кад је већ тако, шта да се ради. У већини места јели смо “ђелато”, како италијани кажу сладолед. Ово морам да споменем, због свих оних сладокусаца који планирају на ову страну: немојте да прескочите. Где год смо узели сладолед био је одличан. На пар места феноменалан! Кремаст, пуномасан, не воден и бљутав. На мене је најјачи утисак оставио сладолед са пистаћима и кафом, као и чувена страћатела. Да се разумемо, нису ни мало јефтини, али су заиста добри. Такође, овде нема класичних кугли, већ се купује чашица у коју лопатицама неким набијају сладолед док је не напуне пуну. У зависности од величине чашице иде одређен број укуса, а цене се крећу од 2е (мала чашица са 2 укуса) па на више.. Чак постоји могућност да се узме кантица.. Одлазимо у хотел на спавање, да се одморимо за сутрашњи прелазак на Јадранску обалу.
  11. Рим У овом хостелу имамо и доручак. Устајемо ујутру кад на столу: ванглица пахуљица обичних, ванглица пахуљица чоколадних, млеко, јогурт, 4 минијатурна парчета тост хлеба, 1 маргарин и 2 мармеладе. За нас двоје!!! Туга, ако се ја питам. А о Сави да не пичамо. Рим је дефинитивно град који тражи више од једног дана, али ово наше путовање је авантура, и од тога нисамо хтели да одустајемо. Устајемо ујутру са намером да обиђемо град, пакујемо само најосновније и крећемо. Вожња у Риму? То није вожња, то је лудило. Линије на путу су једва видљиве, а и да се виде, неко их не поштује. Не постоји трака у којој се вози – у Риму постоји широк пут и вози се тако да се најбрже стигне. Обилази се преко тротоара, трамвајских шина, тих једва видљивих линија, а често раскрснице немају право-десно-лево већ по неколико праваца (полу десно, десно, право и полу лево). Навигација на телефону солидно ради посао, ако се рута случајно промаши, мало дуже јој треба да се пробуди, али сасвим смо задовољни. Дуж реке Тибар са обе стране има пут, али пазите, он је једносмеран! Мостови су чести, али су неки од њих такође једносмерни. Када смо ишли према Папској палати обишли смо, ценим 3 круга – тражили смо паркинг и посвађали смо се са навигацијом и једносмерним улицама. Пошто ово није туристички форум, само ћу кратко још написати шта смо лепо видели. Колосеум – споља: грађевина је моћна и на мене је заиста оставила невероватан утисак, унутра нисмо ушли због велике гужве и реда за наплату улазница Римски Партенон: иако многи Партенон везују за Грчку, и Рим има један, такође вредан погледа, са занимљиво, бесплатним улазом Остаци старог трга: феноменално је колики историјски значај има овај град, а остаци стубова, таблице са натписима и тргови сведоче само о величини овог места Башта наранџи: практично парк, пун наранџи, до ког се пење делом пешице и са ког се пружа поглед на велики део града који је феноменалан; овде је било мноштво младенаца који су дошли да се сликају. Папска плата: тамо смо видели можда и највећи ред у читавом граду, наравно, нисмо хтели да жртвујемо неколико сати како би ушли Хостел нам је био неких 7км од центра Рима, што и није тако далеко, с обзиром на то да је град огроман. Овде смо чак нашли и самоуслужну перионицу па само мало освежили Хонду. У Риму смо имали и мали пех са горивом. Битно је рећи да је у Италији једна цена горива када га власник возила сипа сам, а друга када га точи особље пумпе. Наравно, нисмо хтели да бацамо и до 40 центи по литри за услугу сипања па смо гориво сипали сами. Гориво се у том случају плаћа на апарату који у највећем броју случајева не враћа кусур. Дакле, убациш 10е и сипаш за 10е. Што није практично ако 1. немаш ситно или 2. желиш да сипаш пун резервоар. Друга опција је плаћање картицом. Постоји неко упутство на енглеском, и ја како год урадим онај апарат испљуне моју ерсте мастер кард картицу. Осећала сам се неписмено, док у Риму нисам замолила неког човека који је себи плаћао гориво да ми покаже како се то ради. Урадио је исто што и ја, чак је побао да нам помогне са мојом картицом али једноставно није ишло. Одлучимо да пробамо Савину, визу, креди агрикол банке. Сипамо први пут за 10е, а други колико је остало до чепа (ту негде око 10е). Е ту се десио проблем, стижу Сави 2 поруке да му је са рачуна скинуто 2 пута по 100е. У ташни ми још увек слип рачуни које нам је апарат избацио, нигде се не спомиње 100е. Да скратим причу, назовем ја маму, мама назове банку и бла бла. Ти италијански апарати чим убациш картицу са ње резервишу 100е. Онда ти сипаш, кад сипаш очита се колико је сипано и онда на следећем клирингу скину то што је сипано а ово остало “врате”. Ово је посебно зезнуто ако су вечерњи сати, или далеко било викенд, јер глупави апарат замрзне средства па ако на картици нема пуно пара као да их ни нема.
  12. Ла Специја – Пиза – Рим И овде одлучуемо да избегавамо аутопут па највећим делом возимо путем СС1, који се на једном делу укључује на аутопут, што је збунило и мене и навигацију и Саву, чак смо на том парчету и путарину платили. Пут је нешто старији, али солидан. Прва станица нам је Пиза, где пијемо кафу са погледом на чувени криви торањ. Код торња је гужва, чека се ред да се слика у некој пози и гомила црнаца продаје селфи штапове. Грађевина је лепа и очувана, али не оставља на мене не знам какав утисак. Поред торња се налази катедрала, која је бар једнако лепа, али имам утисак занемарена. Наставак пута води кроз доста приморских места која у највећем броју личе једна на друга. Дуж целог потеза су углавном дуге, пешчане плаже. Када смо схватили да смо уморни и гладни, свраћамо у место за које нисмо ни сазнали како се зове, ручкамо гиросе (Сави је синуло чим је видео тањир пун меса), и одлазимо на плажу. На плажи проналазимо камени док на који остављамо кациге, ранчеве, патике, јакне и танк торбу и поклањамо себи једно лепо купање. Одлазак са свим стварима на плажу није био најједноставнији, стално је неко морао вирити да нам опрема не нестане, али је мишићима брчкање у мору и опуштање на песку пријало. После купања, сушења и одмора пут настављамо “као нови”. У наствку пута наилазимо на занимљиво камп насеље, где пијемо кафу. Насеље је смештено наравно на плажи, у боровој шуми. Сви гости имају на располагању заједничка купатила која се велика, и солидно опремљена. Само насеље има два аутомобила на струју која смо видели, маркет где смо купули сладолед и леп део плаже који је ограђен па нам за купање није био доступан. Остатак пута је досадан. Највише од свега ме радује што ћу видети Рим, па и не обраћам превише пажње на сам пут. У Риму сам имала мали пех са датумом, резервисала сам хостел дан касније него што смо стигли. На сву срећу соба је била слободна, па смо проблем решили. Иако уморни, вече користимо да одемо до центра Рима. Град је заиста посебан и представља искуство које треба доживети.
  13. Parco Nazionale delle Cinque Terre Устајемо ујутру а напољу “оће пада неће пада” киша. Данас смо испланирали да обиђемо сва места националног парка Cinque Terre – 5 места или 5 светова. Национални парк је карактеристичан по томе да моторна возила улазе само до једног дела а у самим местима нема саобраћаја. Места су повезана пругом за коју купите дневну карту и обиђете све или пешачком стазом, која води кроз винограде и планине са нестварним погледима на плаже. Возимо се од Ла Специје до места Riomaggiore. Пут је кратак али јако леп. Погледи на места националног парка, море и винограде су прелепи. Овде срећемо доста бициклиста. Мотор смо паркирали изнад места, на обележеном, бесплатном, паркингу и даље наставили пешке. Стижемо у Riomaggiore, и почиње киша. На малој каменој плажи, сакривеној стрмом стеном, купамо се потпуно сами. Опрему смо сакрили код једне стене и решили да киши не дозволимо да нам поквари уживање, овде смо ипак само данас. Када је киша постала озбиљна одлазимо на доручак и кафу у локални ресторанчић, договарамо се да машину оставимо овде а да купимо карте за воз па да обилазимо места. Па ако и покиснемо шта сад. Возом стижемо у Monterosso al Mare, највеће од 5 места, са дугом пешчаном плажом и нестварно кристално чистом водом. Сава је на плажи заспао, а ја сам у паузама купања, сликала пуно слика ове лепоте. У неком моменту схватамо да смо гладни и купујем нам занимљив сенвич с пршутом. Овде је, морам нагласити, све скупо. У неком од места, а не могу гарантовати ком, хтели смо да узмемо неко воће, а када смо видели да кила јабука кошта 5.5е каже Сава, зовем одма Пеђу (друга са којим ћемо се наћи у Риминију) да шлепер јабука довезе, овде то већа зарада него хероин. Следећа станица нам је Vernazza. Ово место има малу плажу на којој је песак необично таман и чак подсећа на неко блато. Мало даље од плаже је док на који туристички бродићи довозе туристе (то је још један начин обиласка националног парка) а на ком су стваљене мердевине и кад брод оде претвори се у скакаоницу. Море овде има солидну дубину и необичну зелену боју. Ово место напустили смо запушених ушију и са пуно занимљивих утисака. Пошто нам је остало времена, одлучујемо да видимо и Levanto, град северно од националног парка, до ког возна карта важи. Овде је плажа лепа и пешчана а таласи нешто јачи. Купамо се и на овој плажи, уживамо на сунцу, које је сад увелико превладало кишу и поклањамо себи леп одмор. Возом се враћамо у Riomaggiore, и сада узбрдо, пешке, одлазимо до мотора. Тамо је где смо га оставили. На паркингу је, међутим, гужва много већа него кад смо јутрос дошли. Облачимо фармерке да се не смрзнемо и крећемо према Ла Специји. Још једном смо одушевљени погледом на нациионални парк али и погледом на Ла Специју, чија панорама је нестварна.
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja