Islo se kod Atile na redovan servis, pa nazad kracim putem okolo naokolo 300km. Bas je prijala voznja uprkos hladnoci i vetru. A u cekaonici nabasah na zanimljivo stivo za citanje.

Dan 4. Stolac - Mostar Opet je dosao red na 4 tocka. Sta da se radi kad je tesko (mada ne i nemoguce) smestiti vise od dve osobe na motocikl. Potrpavamo se u auto od rodjaka (ne, nije Golf 2) i zapucujemo u pravcu Mostara. A posto je Stolac usput odlucujemo prvo njega da obidjemo. Kroz Stolac (a i Mostar) sam prosao gomilu puta, a nikako se nije potrafilo da stanem, obidjem i posetim sta god ima da se vidi. Brza gugl pretraga pre polaska ne obecava previse. Neki vodopad, srednjevekovna tvrdjava i nekropola Radimlja. 15ak minuta kasnije se parkiramo u centru Stoca, a odtale cemo peske do tvrdjave. Par minuta tumaram gore-dole po ulici ne bi li nasao neki putokaz za tvrdjavu. Posto ga nisam nasao palim google maps na telefonu, koji nas sa glavne ulice (gde smo parkirali) navodi da skrenemo u neku sporednu. Obicna ulica sa stambenim kucama i jednom kolovoznom trakom. Ni po cemu ne bih rekao da vodi do tvrdjave, osim sto je pod nagibom tj idemo uzrbrdo. Kod poslednje kuce je lakat krivina u desno i onda pravac do ulaza u trvdjavu. Bukvalno smo mogli autom doci tu (zanimljivo je da su u ovom trenutku hercegovci kukali kako su se umorili od hodanja uzbrdo, a ja, lala, nisam ). Za stanje same tvrdjave bih rekao da je, najblaze receno, zapusteno. Prava steta jer je lokacija odlicna. Na ulazu stoji info tabla koja objasnjava sta je ova tvrdjava, ko ju je sagradio i slicno. Od turisticke ponude to je to. Jeste da je tvrdjava zarasla, ali su zidine i kule poprilicno ocuvane. Penjemo se polako gore, da je istrazimo. Ali, u jednom trenutku vise ne mozemo gore. Razlog: stado ovaca je blokiralo prolaz! Otkud ovde celo stado, ne znam. Nije bilo nikoga da nam objasni to. Posto ovcice izgledaju poprilicno nervozno (verovatno nisu navikle na posetioce ovde) i vise ih je nego nas, odlucujemo da se vratimo dole, potrpamo u auto i nastavimo ka Mostaru. U Mostaru smo brzo i parkiramo se u hladu pored Zvonika Mira. To je toranj visine 107 metara koji sluzi kao zvonik Franjevacke crvke i samostana svetog Petra i Pavla. Napravljen je na ideju mostarskih franjevaca da promovise mir i pomirenje. Kada je otvoren u njega se moze uci i popeti na vidikovac sa kog se vidi ceo grad. Nazalost, tada nije bio otvoren. Nemamo tu sta da cekamo i odmah se peske upucujemo do glavne atrakcije ovoga grada, Starog mosta preko Neretve. Posto je kraj Juna ocekivao sam da ce vec biti neke guzve ovde. Medjutim, skoro da nema nikoga. Kafane, restorani, suvenirnice… sve je prazno. Definitivno je ovo cudna godina. Kod samog mosta, ista prica. Po koji lokalac, skoro ni jedan turista, ni jedan skakac. Taman moze na miru da se razgleda, fotka i uziva u skoro nestvarnoj boji Neretve. Nastavljamo obilazak prateci tacke na google maps-u. Odlazimo do Karadjozbegove dzamije… … a usput posecujemo i Koski Mehmed-pasinu dzamiju i njeno dvoriste. Ni sa ove strane Neretve nije nista veca guzva. Tj ni ovde nema zive duse. Sada je vec pomalo nestvarno odsustvo ljudi na ovakvom turistickom mestu. Lokalci kazu da je ova godina normalna ne bi se ovde moglo normalno proci od turista. Pogotovo sto je dan (iako je radni dan) izuzetno lep. Vracamo se nazad, ponovo prelazimo most i silazimo dole do same reke. Kad smo vec tu kako da propustimo priliku da umocimo noge u Neretvu Danas je veoma topao dan. Ne pomaze cinjenica i da je Mostar ima toplu klimu. Pre nego sto krenemo nazad “kuci” na rucak, sedamo na kafu da se malo okrepimo. Kafic smo izabrali na osnovu 2 kriterijuma: usput je do parkinga i tematika im je zanimljiva A i sam abijent je prijatan, u hladu pored recice (kanalcica). U povratku iz Mostara skapiramo da je radoznalast jaca od nas i damo si za zadatak da proverimo kakvi su to vodopadi u Stolcu. MIslim ono, usput je i samo treba skrenuti na raskrsnici levo umesto desno. Vodopad i su fini, ali nista posebno. Svakako je to samo recica. Naravno tu je i nezaobilazna kafana/restoran (lepo sredjena) napravljena u starom mlinu. Da nismo pili kafu u Mostaru, ovde bi pravili pauzu. Za danas to je to. U Ljubinju smo za 15ak minuta.

Hvala svima vama sto pratite ovo moje piskaranje Neplanirano sam napravio malo duzu pauzu sa pisanjem. Sta je bilo bilo je, nastavljamo, nadam se, brzim tempom. Ima jos sto sta za opisati

Paket narucen 29.9., juce stigao u postu, danas ga pokupio (8.10.). Vrednost paketa sa dostavom za Srbiju je bila 49e i carina/posta su jos uzeli 1500 din haraca.

Ja sam 178, lagan i imam kratke noge. S obzirom da mi je strom prvi motocikl, kad sam pocinjao sigurnije sam se osecao da mogu normalno dohvatiti tlo nogama. Zato mi je prednji kraj spusten oko 2-2.5cm. Zadnji nije diran.

Ja sam prosle godine na duzi put (zapadna evropa) nosio stvari u top case 52l + rol torba 30l na sedistu iza mene + tank torba. Bilo mi dosta za sve sto sam nosio. Ali sa ove vremenske distance kad pogledam, mozda sam trebao uzeti 50l rolku.

Hvala na odgovoru

@srrdjan Koliko vremena je trebalo da paket stigne iz nemacke do tvoje adrese u srb? I da li je islo preko DHL-a?

Taj MOL-ov mi je sasvim ok, pogotovo odnos cena-performanse. Trenutno ga koristim. Mogu da razumem da ga trenutno nema, ali to da ga vise nece nabavljati bas i ne Bas steta. Ali eto barem ima alternativa u Lidl-u.

Hvala na odgovorima i info

Nadam se da cu u nekom od narednih termina uspeti da odem na track day u intro grupu. Ne zbog nekog jurcanja vec cisto da i to probam. Citajuci ovu temu i iskustvo kolege @Forsberg malko sam se zabrinuo da li bih mogao tako nesto sa gumama na svom stromu Ako je kolegi tako sa full asfaltnim gumama, kako ce biti sa nekima koje to nisu? U pitanju su Bridgestone Trail Wing TW101/TW152. Da li bi smanjenje pritiska i tu pomoglo?

Dakle, Nevesinje. Iz Blagaja se direktno ukljucujem na magistralu i polako penjem uzbrdo. Gore na visoravni vetar pocinje da duva k’o nezdrav. Takve je jacine da me u kriivini baca levo desno po celoj traci. Pravce prate dugacke brze krivine sa veoma dobrim asfaltom. Sto bi ljudi rekli, pista. Barem je tako dok ste u federaciji. Kako se predje u rs, kvalitet asfalta, nazalost, drasticno opada. Sve krpa preko zakrpe. Pogotovo u serpentimana pred samo Nevesinje. Ne dopustam da mi to kvari uzivanje. Prvobitno sam planirao ovde da rucam, ali posto sam se bas najeo za dorucak, jos uvek nisam gladan. Doduse motor jeste, te ipak pravim pauzu da natocim gorivo. Kada god sam dolazio u Nevesinje uvek sam nailazio na ljude koji zele da popricaju kada vide da sam iz Novog Sada. Uglavnom imaju neke rodbine po NS ili Vojvodini, pa zele da podele svoja iskustva kada su isli kod njih u posetu. I uglavnom se zavrsi pricom kako im je cudno sto je Vojvodina toliko ravna (“cim predjem Frusku Goru mene zaboli glava koliko je ravno”) Ni ovaj put nije bio drugaciji, te je pauza bila malo duza dok sam se ispricao sa majstorom na pumpi. Gorivo je sipano do cepa, ostavljam Nevesinje za sobom i nastavljam dalje prema Bileci. Put vodi preko visoravni pa ga odlikuju, kao i pre Nevesinja, duge brze krivine. U jednom trenutku se nailazi na “Gvozdeni most” i prelazi preko reke “Zalomka”. Nazalost, korito je suvo. Vetar nastavlja da duva i donosi kisne oblake. Sve mi se vise priblizavaju. Moram dati malo po gasu da im pobegnem. Dobro je pa nema saobracaja. Tek po koji Gofl ili traktor. Mada nema ni ljudi. Samo po koja kravica pored puta. Uspesno bezim kisnim oblacima … … i uskoro nailazim na nesto sto nisam ocekivao. A to je ovaj pogled na polje i Berkovice. Odusevljen sam, kao da sam ponovo u Alpima. Posle jos nesto voznje dolazim i do Bileckog jezera. Definitivno je vreme za pauzu. Iako sam vec pomalo gladan, vise mi se pije kafa. Taman da se malo okrepim. Posle malo duzeg zadrzavanja, nastavljam dalje prema Trebinju. Usput skrecem sa magistrale da bih posetio manastir Dobricevo. Kada sam vec posecivao Zavalu, sto ne bih i ovaj kada je usput. Nazalost, parking ispred je prazan, a kapije manastira zatvorene. Sta da se radi, obilazak ostavljam za neku drugu priliku. U nastavku me put vodi kroz Mosko i pored poznatog konaka. A po cemu je poznat? Po janjetini Morao sam da stanem i uzmem koje kilo za poneti. Taman kao iznenadjenje za moje domacine. Inace sam malo zbunio konobare. Valjda nisu ocekivali nekoga u potpunoj moto opremi da im trazi meso za poneti. Cudno su me gledali. Verovatno su se pitali gde cu okaciti kutiju. Dobro je pa je top case dovoljno velik. Ubrzo stizem i do Trebinja. Plan je bio da ce devojka sa rodjacima doci pre mene i da cemo se naci na nekoj klopi. U medjuvremenu se plan sa njihove strane promenio, te ostajem sam u Trebinju. Odlazim na Crkvinu, brdo u istocnom delu grada odakle se pruza fantasticn pogled na ceo grad i reku Trebisnjicu. Ovde sam bio jednom pre, ali nocu. Stojeci ovde ne mogu da odlucim koja je panorama bolja, dnevna ili nocna. Na ovom lokalitetu se nalazi i crkva Blagovještenja tj. Hercegovacka Gracanica. Inace replika Gracanice sa Kosova, a izgradjena je kao ispunjenje zelje cuvenog pesnika Jovana Ducica izrazene u njegovom testamentu. Dan polako prolazi, a ja postajem vec ozbiljno gladan. Jeste da imam pecenja u “gepeku”, ali ne bi bilo u redu da to sam pojedem Sedam na motor i krecem ka Ljubinju. Put mi je poznat te sam bio spreman na 60km truckanja. Ali bivam prijatno iznenadjen. U toku je potpuna rekonstrukcija celokupnog puta Trebinje - Ljubinje, pa umesto zakrpa i neravnina vozim po ganc novom asfaltu. A pored toga jos je i saobracaj skoro nepostojeci (zbog radova je zabrana saobracaja svaki dan od 8 - 14 casova, a i posle toga ljudi izbegavaju ovu deonicu). Prava uzivancija i fantastican zavrsetak dana. Ocas posla stizem “kuci”. Cak je i meso jos uvek toplo

Crni kockasti. Plasticni ili alu, svejedno. Mada ja sam pristrasan jer na svom imam kockasti.

Licno,cele godine nosim ovu podkapu: Kao sto je vec receno, sve je stvar navike, pa mi je sada nezamislivo da vozim bez nje (osecam se nekako go)

Dan 3. Blagaj - Nevesinje - Bileca - Trebinje Posle 2 dana odmaranja doslo je vreme da se ponovo vozi na 2 tocka. Vremenska prognoza za danas obecava da nece biti kise, tj. previse kise. U planu je duzi krug pa postoji mogucnost da ce se zakaciti neki pljusak. Hteo sam ranije krenuti, ali to bas nije izvodljivo kada si u gostima. Mora se ujutru prvo popiti kafa, pa onda dorucak natenane. Na jedvite jade sam uspeo odbiti da ponesem nesto za rucak. Dok se jutarnji ritual zavrsio i dok sam se spremio/obukao vec je postalo toplo. U prevodu, u trenutku sam se preznojao. Nema sta vise da se ceka, sedam na motor i krecem. Posle 2 dana pauze imam osecaj da se moramo ponovo upoznavati. Na svu srecu to kratko traje (dok sam dosao do magistrale, sve je u redu). Prva stanica danas je Blagaj, tj. izvor reke Buna. Put do tamo znam napamet (a i sve je obelezeno znakovima). Krene se za Stolac, pa nastavlja za Mostar i zatim skrece ka Nevesinju. Ali posto sam danas spreman za avanturu pratim navigaciju jer kaze da ima blizi put (Google Maps). I tako, u nekom trenutku na pola puta ka Mostaru, navigacija kaze skreni desno. I ja skrenem. Posle 50m put se suzava sa 2 na 1 traku. Ok, ovo mora da je preko nekog brdskog puta. Nije problem, asfaltiran je i pratim navigaciju. Cak prolazim pored par kuca i neke dece koja me gledaju u fazonu “sta ce ovaj ovde”. Pratim tako navigaciju i primecujem da se moje kretanje udaljilo od putanje. Hmm, nav je rekla da skrenem desno, mora da nisam primetio skretanje. A mozda put nije dobro ucrtan na mapama. Nije problem nastavljam dalje i sve se vise udaljavam od putanje. Kada sam dosao do racvanja puta, stajem da detaljno pregledam mapu. Posto izgleda da je mapa u pravu i da sam sada na pogresnom putu, okrecem se nazad. Dolazim do tog famoznog promasenog skretanja i odmah mi je jasno zasto ga nisam primetio. Taj put kojim, po mapi, treba da idem je teski makadam. Uzbrdo. Verujem da je i traktorom problem proci tamo. U redu, dosta je ovakve avanture (i od spore voznje se kuvam), te se vracam na magistralu i idem poznatim putem. U Blagaju me kod parkinga zaustavljaju likovi koji tamo rade. Kazu naplacuje se parking i za motore, 1e, ali ne moram tu da parkiram. Mogu otici skroz do tekija, te to i cinim. Parkiram jedno 100m od ulaza i ono sto odmah primecujem jeste da ovde nema nikoga Pusto je. Moze se naci po koja osoba koja je tu poslom, ali od turista ni traga ni glasa. Moguce je da je to zbog toga sto je jos Jun, ali pre ce biti da je tu onaj drugi razlog umesao prste. U svakom slucaju meni odgovara. Sto manje guzve, to bolje. Dolazim do samih tekija, placam upad (10KM) i ulazim unutra. I tu u potpunosti dolazi do izrazaja to sto nema turista. Unutra je sve zatvoreno Ne radi ni kafic, ni suvenirnica, ni poslasticarnica, pa cak ni wc. Bukvalno ispada da sam platio ulaz samo da bih procitao par informacionih tabli. I da mogu da sidjem do vode, najblize moguce samom izvoru. Ako nista, bar sam se ohladio. Da budem iskren, u samu kucu se moglo uci. To je radilo i bilo otvoreno. Jedino se trebalo izuti kako obicaji nalazu, a nisam imao snage za to (jer sam nosio kacigu i tank torbu jos sa sobom). Elem, napustam objekat i mosticem prelazim na drugu stranu. Iz ove perspektive je moguce sagledati celu lepotu ovoga mesta. Jednostavno predivno. Definitivno ako prolazite u blizini, trebate navratiti. Da, mesto jeste turisticko (ima prodavnica suvenika koliko hocete i necete, ima kafana isto toliko), ali pruza fin ambijent za predah. Vracam se do motora, pakujem i nastavljam dalje. Sledeca stanica mi je avionski hangar u blizini. Ali posto nisam mogao motorom doci do tamo (kameni blokovi blokiraju put), odlucujem da odmah produzim ka Nevesinju.