Hvala svima na lepim komentarima Takodje bih da iskoristim priliku da se zahvalim @abarth_maniac i @drumskalisica na korisnim savetima (datim u garazi pre nego sto sam posao na put) i @DjordjeMijailovic na podrsci (oko samog puta i ovog putopisa)

Dan +1. Novi Sad Posto sam uzeo 2 nedelje godisnjeg odmora, mogao sam produziti put za jos 2 dana i vise istraziti Dolomite. Ili obici deo Jadranke. Ali, i pre nego sto sam krenuo na put imao sam zacrtan dan povratka. Maloj kumici je bio 2. rodjendan dan posle mog planiranog povratka. To je nesto sto stvarno nisam hteo da propustim Lepo je motorom putovati po svetu, ali... neke stvari su ipak lepse.

Za 14. dan i kraj putovanja malo voznje po Fruskoj Gori:

Dan 14. Kranj - Novi Sad Danas je zadnji dan putovanja. Budim se polako i ne zurim. To ce biti danasnji moto, samo polako, bez zurbe. Posle dorucka silazim dole do Save da malo proteglim noge. Dobro je za zdravlje, a i dobar razlog za odugovlacenje. Stvarno mi se ne krece ka kuci. Pomalo ne mogu da verujem da je dosao i taj dan. Po planu ima 95% auto puta, a vremenska prognoza predvidja toplo vreme. Uf, znaci kuvanje u najavi. Dobro pa je bar u Sloveniji prijatno, mozda cak malo hladnjikavo. Oko Ljubljane je gusta magla spustila temperaturu. U kombinaciji sa radovima na putu, donela je i zastoje na putu. Provlacim se kroz guzvu gde god mogu, mrzi me da stoji u mestu. Granica sa Hrvatskom nije daleko i brzo se prelazi. Zato zaglavljujem na naplatnoj rampi obilaznice oko Zagreba. Aparat za naplatu ne prepoznaje motor. Dok sam ja skontao da ne mogu to promeniti, iza mene se napravila guzva. Na kraju uspevam da platim za automobil i nastavljam dalje. Vozim koliko mogu, a da se ne smorim. Kratke pauze pravim kada mi se cefne. Malo vozi, malo stani. Nije toliko ni bitno na kom se odmoristu stane, samo da ima hlada. I tako do granice sa Srbijom. Kod nas naravno guzva i rade fantasticno sporo. Odlucujem da ipak budem fin, pa cekam u redu kao i svi ostali. Velika greska! Dok sam presao granicu, prokuvao sam vise puta. Stajem na Shell-ovu pumpu da dodjem sebi. Tu pravim prvu duzu pauzu za taj dan i najzad rucam. Prija malo mira i tisine, posle toliko voznje po auto putu (bukvalno sam bio sam na pumpi, osim radnika). Posle jos malo auto puta, dolazim do iskljucenja za Rumu. U daljem putu ka Fruskoj Gori me ceka jos radova, guzvi, prasine. Ali, za kraj puta ostao je jos jedan planinski prevoj. Isti onaj koji sam prvi presao na pocetku ovog puta. Venac preko Fruske Gore. Pred pocetak uspona obilazim kamion i za divno cudo, put je cist! Mogu se krivine voziti normalno. Lagano savladjujem uspon, mala je maca za puteve kojima sam prosao zadnje 2 nedelje. Na vrhu "prevoja", skrecem levo i stajem na kafu. Tu me ceka odbor za docek. @DjordjeMijailovic sa porodicom Kafa se malo oduzila (trebalo je puno utisaka preneti), tako da je vec poceo da pada mrak. Sedam na Stroma i silazim niz Venac. Jos samo koji kilometar... Ulazak u Novi Sad preko mosta slobode je bio zacudjujuce emotivan (nesto sto nisam ocekivao od sebe). Lep je osecaj vratiti se kuci posle takve avanture. U isto vreme mi je zao sto se avantura zavrsila. Ali ne bi bila avantura da je tako svaki dan. Neko vreme sam proveo u garazi pored parkiranog motora, sabirajuci svoje misli i raspakujuci se polako. I tako se zavrsilo... 14 dana, 7 zemalja, 3772 predjena kilometara. Stvarno nije lose za jedan odmor, ali ostaje osecaj da je moglo biti duze.

@Baki Vrsac Hvala tebi

Lakse protiv losih vremenskih prilika uz video za dan 13:

@djolji Izuzetno lepo @Djomla199 @Forsberg Uz slike se lakse izboriti sa pms-om (parked motorcycle syndrome)

Pun energije izlazim na auto put koji prati reku Tagliamento. Jedva sam ga docekao, malo da odmorim ledja od krivina. Mnogo je lepa ruta kojom sam prosao, ali mi nesto bila naporna. Da li je moguce da me umor stize posle toliko dana? Ili je @DjordjeMijailovic namerno napravio takvu rutu da me slomi? Pih, gluposti! 20 minuta kasnije prizeljkujem krivine. Ostavljam Italiju za sobom (poslednji put) ... ... i ulazim u Sloveniju (poslednji put). Koji "Déjà vu". Kao da sam bas na ovom granicnom prelazu pre 11 dana oblacio kisno odelo Odmah posle granice ima benzinska pumpa te je posecujem da naspem gorivo i kupim novu vinjetu (posto je prosla istekla). Krecem ka Kranjskoj Gori i prelazim preko reke Sava. Koliko drugacije izgleda ovde nego kod nas kuci. Tesko je poverovati da ovaj idilicni potocic moze onoliko da naraste. Pored jezera Jasna sam prosao (drugog dana) na putu za prevoj Vrsić. Posto mi je tadasnji cilj bio osvajanje prevoja, nisam stajao iako mi je kum predlozio jezero kao fino mesto za iskulirati. Danas posto imam vremena, a uz to sam i umoran, je ovo savrseno mesto za odmor. Lovim kafu, okupiram lezaljku i pustam mozak na ispasu. Nista ne kvari ovaj trenutak. Pa cak ni matori Ameri koji se prisecaju svojih detinjstava i filozofiraju o zivotu. Gledam u planinske vrhove koji zovu u goste. Hajde ponovo na ovu stranu, da obrnes krug iz pocetka. Bi vrlo rado. Da ima vise dana sigurno bih. Ovako se samo pozdravljam sa Kozorogom i hitam ka danasnjem cilju, Kranju. Na ulasku u grad slavim jubilej, predjenih prvih 10000 km na Stromu. Dok sam se smestio u hotel vec je pao mrak. A i gladan sam. Na putu ka klopi prolazim kroz centar i ne mogu da se ne odam utisku koliko podseca na Dunavsku ulicu u Novom Sadu. Posto sam prvi put ovde konsultovao sam gugl sta je dobro za jesti. Ocekivao sam kobasice, a iznenadjujece je gugl rekao cevapi. I to sarajevski cevapi. Stavise i ime restorancica je bas sarajevsko, "Das ist Walter". Na spisak stvari koje je Walter dobro radio (osim branjenja Sarajeva) definitivno se moze ubaciti i pravljenje cevapa i pravljenje piva. Veoma uspesna kombinacija. Vracam se u hotel gde Strom spava na sigurnom iza kapije, a uskoro cu i ja (doduse u sobi, bez kapije).

Opet se spustam do ravnice. Prolazim kroz sume, sela, gradice ... Ovih dana sam navikao da budem na visoj nadmorskoj visini, pa i ako je jako sunce nije bilo pretoplo (stavise bude prijatno). U nadi da ce biti hladnije, penjem se na sledeci prevoj. Sam pocetak prevoja ne obecava previse. Put je uzan, asfalt je poprilicno ispucan. Pomalo me brine i cinjenica da nema saobracaja. Cak ni motora! Da li je moguce da sam negde pogresno skrenuo (da me navigacija pogresno navela) na neki los, lokalni put? Nema sta sad da se razmisljam, guram dalje. Sto se vise penjem to asfalt postaje normalniji. Sada uopste nije minus cinjenica da saobracaja jos uvek nema Dolazim do jedne raskrsnice gde mi navigacija kaze da skrenem desno i nailazim na iznenadjenje. Odjednom pocinje ganc novi asfalt u paketu sa novim prevojom! Posle voznje kao po jajima na pocetku proslog prevoja, sada moze da se opusti i vozi. Uzivanje samo traje li traje. Krivina za krivinom. A i vidik nije los. Pratim rutu koja vodi u nize nadmorske visine i pored nekog jezera (Lago di Sàuris). Posle njega spust se nastavlja kroz mnogobrojne tunele. Dugacki su, mracni su, asfalt je zamenila kaldrma. Avantura iza svakog coska. Polako ali sigurno silazim (jos jednom) u ravnicu. Tu shvatam da je krajnje vreme da negde rucam (od uzbudjenja sam potpuno zaboravio da treba jesti). Posto vec krece da me boli glava stajem kod prvog supermarketa. Uzimam neke sendvice, jos vode i krofne. Zasluzio sam nesto slatko.

Da nisam poslusao kuma, sve bih ovo propustio. Hvala mu na ovoj ruti Dan uveliko traje pa ni ne iznenadjuje broj vozila na putu. To ukljucuje i ona na 3 tocka ... ... i ona na 2. Navigacija me vodi u nepoznato. Slepo joj verujem kada me vec vodi kroz predivne krajolike. Cujem neko konstantno zveckanje. Pomisljam da se mozda nesto nije otkacilo (torba nazad) i kucka. Stajem pored puta da proverim. Zveckanje se jos uvek cuje poprilicno glasno. Znaci nije do mene, ali jeste do krda milka kravica koje pasu u sumici pored. Koliko zveckaju zvuce kao neki novogodisnji zvoncici. Uskoro dolazim do vrha jos jednog prevoja (pitam li se koji je to za danas). Za razliku od nekih ranije ovde je poprilicna guzva. Parkirani automobili i kombiji na sve strane. Bukvalno gde god ima mesta pored puta ti zasadi auto. Nastavljam da pratim navigaciju i spustam se do gradica "Auronzo di Cadore" na obali jezera. Jezero je vestacko i nastalo je 1930. kada su napravili branu. Pogled sa brane je fantastican. Takva raznolikost nijansi zelene i plave. Ponekad stvarno vredi okrenuti se i pogledati odakle se doslo. Nazalost ovde bas i nema hlada pa se ne zadrzavam previse. Oprema mi je crna, a sunce fino przi posto je proslo podne.

Dan 13. Natz-Schabz - Kranj Budi me Strom. Kaze ajde sta toliko spavas i odmaras. Svanulo je, treba noge, ovaj gume protegliti (tek je pola 7). I ne da cemo ih tegliti danas. Prelazimo preko Dolomita, prateci rutu koju nam je vece pre smislio @DjordjeMijailovic . Dolomiti ili Dolomitski Alpi su planinski venac u Istocnim Alpima u Italiji. Od 2009. godine su uvrsteni u listu prirodne svetske bastine UNESCO-a. Brzinski dorucak i krecem! Put je dobar, ali uz ceste radove koji se na svu srecu brzo prolaze. Poprilicno je rano te nema puno saobracaja. Cak je i motorcikala malo. Ta prva, moze se reci vezna, deonica vodi pored reke ... ... dok u daljini Dolomiti polako pocinju da odkrivaju svoju lepotu. Tek sam na pocetku danasnje rute, a vec sam prijatno iznenadjen. Put me dalje vozi kroz razne varosice. Tu se vec pojacava saobracaj i sve je vise kolega na motorima koji me, naravno, obilaze. Vrlo brzo pocinje uspon na prvi planinski prevoj za danas, Falzarego. Prevoj se nalazi na visini od 2105 metara nadmorske visine i vazi za jedan od glavnih transportnih veza Dolomita. Ime "Falza Rego" u prevodu znaci lazni kralj ... ... i odnosi se na Friulskog kralja koji se, po predanju, pretvorio u kamen zato sto je izdao svoj narod. Tokom Prvog svetskog rata ovaj region je video dosta borbi izmedju Italijanske i Austro-Ugarske strane. U lokalu postoji par muzeja o toj tematici, ali nisam stigao da ih obidjem. Dolomite uopste nisam istrazivao prilikom priprema za putovanje. Zato i ne prestaju da me iznenadjuju svojom lepotom. Verujem da cu nekada ponovo ovde doci ne samo zbog voznje motora vec i zbog pesacenja/planinarenja.

@Jovan Ristic @poka Hvala vama sto pratite

Video mozda bolje docarava predele predjene 12. dana putovanja:

Posle silaska sa Stelvia stajem da nadjem smestaj za veceras i da bacim pogled na mapu. Posto je tek oko 3 popodne i ima jos dosta dnevnog svetla odlucujem da je upravo sada doslo vreme da posetim Joufenpass. Iako sam tek juce saznao za njega i tad rekao sebi da cu ga posetiti nekom drugom prilikom. Zato nalazim smestaj kojim se najbrze dolazi upravo preko tog prevoja. Usput sipam gorivo i hitam prema kruznom toku na kraju Timmelsjoch-a gde cu skrenuti na Joufen. Zapocinjem penjanje na Joufenpass. Iako je put uzi to ne sprecava kolege na motorima da daju svoj maksimum i brzo savladavaju krivine (sebe ne racunam tu naravno). Pored puta primecujem dvodimenzionalni isecak ratnika. Posto me je zaintrigiralo sta je to tacno, stajem. Na kraju ispada nista specijalno, samo obican vidikovac (Aussichtspunkt San Leonhard). Ali sa kakvim pogledom! Tu je naravno postavljena i jedna klupa, te je okupiram da bih popio kafu. Iako je opet nes 3u1, kafa nikad bolja (ambient je poprilicno uticao na takav osecaj). Nastavljam dalje, krivine samo idu jedna za drugom. Put je super za voznju, opusten sam i bas mi prija. U tim trenucima mi se cini da je manje tehnicki zahtevan u odnosu na ranije danasnje prevoje. To je to, jos jedan prevoj osvojen! Fantastican nacin da se dan privede kraju. Za danas je samo ostalo doci do hotela, sto i cinim satak posle vrha prevoja. Dosta se vozilo danas, pa je i Strom zasluzio odmor. Kuhinja hotelskog restorana vise ne radi pa zato samo sluze hladne uzine. Najblizi pravi restoran je udaljen jedno 20ak minuta peske. Nemam snage za to, dan je bio dugacak. Povlacim se u sobu i veceram poslednju meksicku tunjevinu koju sam poneo sa sobom (zahvalan sam sto je poslednja, smucio mi se vise taj ukus). Za sutra nemam plan. Imam samo cilj. Odprilike cilj. Verovatno cu spavati negde u Sloveniji. Zadajem pocetnu i krajnju tacku i pustam google maps-u da sam nadje rutu. Tim putem cu sutra. Dok to radim kuckam se sa @DjordjeMijailovic, saljem mu putanju, a on . . .

Jos davne 2007. godine trojac sa Top Gear-a je posetio ovaj prevoj u svojoj potrazi za najboljim putem za uzivanje u voznji na svetu. I uzivali su po serpentinama za sve pare. Secam se da sam tada sanjario kako bi bilo lepo da mogu tamo otici, kao i oni. Dve godine kasnije su posetili i Transfăgărăşan u Rumuniji. Posto sam 2013. i 2014. bio na Fagarasanu sa @DjordjeMijailovic (doduse automobilom), ne bi bio red da ne posetim i provozam ceo Stelvio. Pogotovo kada sam u komsiluku. Ali, ovaj put to nece biti moguce. Zapadni krak puta je jos uvek zatvoren usled odrona. Ah... taj rani sneg sto je pao za vikend mi je bas poremetio planove. Dobro pa je istocni krak otvoren. To je onaj poznatiji krak, onaj sa serpentinama. Inace ovo je drugi najvisi asfaltirani put u alpima i najvisi asfaltirani put u istocnim alpima, visine 2757 metara (sto je i moj visinski rekord). Dolazak na Stelvio mozda nije najinteresantnija stvar koju sam uradio na ovom putu. Sam prevoj je jedan veliki vasar. U svakom slucaju meni je veoma drago sto sam tu gde sam. Ocigledno i imam srece jer je ovde stvarno napadalo snega proteklog vikenda, a sada su putevi cisti. Sve je puno bicikala, motora i automobila, a nadje se i po koji kamion Nije bitno cime se dovde doslo, ako uzivas u tome. Dosta sam proveo vremena ovde, treba ici dalje. Treba napasti svetski poznate serpentine. To kazem posto idem nizbrdo. Da sam mogao ostati pri prvobitnom planu, isao bih uzbrdo i onda bi one napadale mene :-) Na jednoj od ukosnica stoji foto stelvio ekipa koja vas slika za uspomenu. S obzirom da sam bio sam, nije lose imati i neku fotku iz treceg lica.