Na trećem spratu poslovne zgrade, u konferencijskoj sali me sačekaše komercijalisti i njihovi supervizori... Sa vrata aplauz, grljenja i čestitke!!! Srce kao ona soba. Moji klinci, sve ih opremio znanjem i veštinama u prodaji! Rekao im da ne želim da ih vidim duže od godine dana u direktnoj prodaji!!! Pokupite znanje, iskustvo i prodajte se dalje za bolje novce i lakši posao! Lepa omladina, oni željni znanja i love a ja oduvek narodski čovek, imam holistički pristup menadžmentu što bi rekle korporativne njuške... Ne znaju da sam 6 godina gulio teren kao direktni prodavac od vrata do vrata i da znam koliko je posao j.ben i zaguljen. Od obuke sam dobio blok ugovora , priznanica i teren na kom radim, rekoh zašto i oni da se muče na isti način... Preneo sam im svo znanje i iskustvo koje sam imao! Valjda će i oni nekome pomoći u budućnosti... Posle kod direktora dobih na poklon Asus N 76 seriju za povratak u kanc. Popih kratak espreso, zahvalih se i odgurah se do moje stolice u kancelariji... Sa naporom se prebacih u nju i na kratko zatvorih oči... Leeepooo! Inače manijak za posao, u meni se poče opet zahuktavati taj ludački poriv da popravim stvari i dovedem ih do perfekcije... Setih se i popravljanja ponike i batina... Setih se i batina koje sam dobio i dao likovima u srednjoj školi jer sam uvek bio u društvu drugarica, inače najlepših srednjoškolki! Ljubomora ili neznanje, ali su se uvek hteli šibati sa mnom, verovatno zbog toga što nisu imali pristup u taj kružok! A ja picovan i tada, duža kosica, zalizana čičkovim uljem, perjana jakna Diadora i brodarice Serpicos... Jbg, ja odrastao sa tri starije sestre, znam priču, kapiram kako žene razmišljaju... Ili barem mislim tako pa ulivam poverenje pripadnicama, meni oduvek dragog, nežnijeg pola . Ratne godine, kriza, Nevesinje, granate, ofanzive i smrt svakodnevica... Gadan period mog života... U prvoj godini rata izgubišmo brata od strica, Dragana, oficira policije. Bio je moj uzor, neko kome sam se divio... Uvek fit, u policijskim adidas poludubokim cipelama, plavoj uniformi, uvek lagano podignute desne obrve. Uvek je hodao tako lagano da sam imao osećaj da ne dodiruje zemlju. Kažu na prvoj liniji kao mačka, izvodio je neverovatne stvari sa ljudima koje je vodio... Posle tog gubitka, u meni nestade deo dečaka... Postadoh povučeniji, tiši, sa njim u mislima... Vremenom te delove potisnuh podsvesno a u prvi plan izbacih lepa sećanja na Tom Sojer-ovska leta i kampovanja na jezeru Alagovac. Srkijev ćale, Sova je imao sojenicu u kojoj smo provodili dane i noći! To nam je bila baza, za pecanje danju i lov zečeva sačmaricom- na far noću. Malo zalečih duh i oporavih dečaka u sebi... Nastavlja se...

Znaš, jako si hrabar, ne blentavo, onako na pravi način, iako naravno svi hrabri ljudi često plaču, veoma inteligentan i (verovatno, tako deluje) obrazovan, a svi inteligentni sumnjaju i stalno se proveravaju hoće li u sebi pronaći snagu. I pronađu. Mislim da osećaš sve pozitivne misli i podršku koju si ovde generisao. Podižu, onako materijalno prisutno, kao kada ti neko u stvarnosti pruži ruku, zar ne? I samo da znaš, moj dobar prijatelj je trajkom dva puta obišao svet. Snovi dakle ostaju, o motorima i za motore, a znaš šta? Ok je i da ne budu vezani za motore. Motor je medij, avantura je smisao! Biće to nekako sve ok, poješću svoj šešir ako ne bude tako. Videćeš . Upravo to! Pokušavam i uspevam da stvorim pojedinačne slike ljudi preko avatara i nicka-a zajedno sa komentarima koje postavljaju! I to je taj osećaj! Tu ste na neki čudan način! Moj svaki dan je nova avantura... I svaku avanturu upijem do poslednjeg atoma! I svaki dan krećem sa početka! Hvala na komentaru koji je pogodio pravo u centar!!!

Hey, ljudi polako... Vi svi sa svojim komentarima ste me "otvorili" i napravili mi inspiraciju da se raspišem i prenesem emocije koje sam doživljavao i preživeo. Ne bih da me pogrešno shvatite, nisam došao po sažaljenje i pomoć nego sam se osetio "kao svoj među svojima" i ispucao sve što mi je ležalo na srcu. Sve ove stvari su bile i moji strahovi i na ovaj način, svojim stilom pisanja i deskripcije pokušavam da stvorim ambijent da svi budu oprezniji i da paze na stvari koje nas ugrožavaju sa ciljem preventive povreda. Posmatrajte ovo kao životni putopis, poput onih koje starije kolege pišu sa svojih moto putovanja! U dobrom mi zdravlju ostajte i uz vaše dopuštenje bih nastavio da pišem ovaj svoj.

Imao sam 8 godina kada sam dobio prvu poniku! Crveno beli ram odmah priraste za srce kao i boje omiljenog kluba... Ćale Jovan je ubo' mesto! Gume imaju beli prsten između gazećeg sloja i felne. Tada in, sada retro-in... Sreći nema kraja!!! Treći dan ga rastavih do poslednjeg šrafa ćaletovim alatom iz Moskviča. Jovan popizdeo i govori majci da nesto nije u redu sa mnom... Dobih žešće batine... Sam ćeš ga sklopiti, nema ničije pomoći!!! Napolju miris behara, ja u kazni ispred porodične kuće u Mostaru, 300 metara od zelene Neretve. U ušima grme Jovanove reči dok osećam svaki otkucaj srca u telu... I sklopih ga treći dan! Subjektivni osećaj- stvarno ide bolje... Nije mi jasno zašto sam dobio batine dok me sedište ponike podseća na dupe koje još bridi od batina pre tri dana... Ćale ponosan, ali krije... Roditelji vojna lica, 80- e, stambeni kredit, tri starije sestre, Moskvič i ja. Kapirao sam i tada da je teško sve to držati pod kontrolom i imao, a imam i sada dubok respekt prema tom gorostasu od čoveka... Ipak, jedna je majka, mimo sve ostale, uvek strepi iznad mene. Umalo me dva puta nije izgubila zbog komplikacija tokom trudnoće. Najmlađi sin, četvrto pa muško... Naslednik... U školi uvek najživahniji, petice se nižu između letovanja u Zaostrogu i mini odmora u vikendici u Zijemljima podno Veleža. Jovan stara kajla, vozio bembaru R35 70-ih dok mu je nije havarisao kolega sa posla, posle se smirio, porodica, šljaka i sve ostalo što sa sitnom decom ide u paketu... Jasno mi u samici broj 4 na Senjaku i na koga sam povukao moto- gen, dok čitam reportažu nekog simpatičnog bradonje na BMW - GS 1200 iz Maroka. Zovu ga Marokanac i smejem se delu gde se cenka za neku taksu sa carinikom na granici jer zna za foru, živeo je tamo... Tako sam zamišljao i svoju budućnost, baka na zadnjem sedištu, ja furam bradu i neku krstaricu, a deci koja su uspešno odrasla sam odavno rekao da odj.bu iz mog života jer želim da sa bakom kvalitetno proživim još koju godinu! Na vrata kuca Sale, vozač iz firme vreme da krenemo. Peti mesec posle udesa, doktorka me pušta po četiri sata napolje da odem do posla. Kolica, sedošmo u službeni pasat i krenusmo na Novi Beograd... Stajemo ispred zgrade, izlazim i sedam u kolica, a ispred zgrade na puš pauzi poznati likovi. Gledaju u neverici... Do juče našiljen korporativni picovan, tri puta nedeljno u teretani, kome sevaju varnice ispod šimika kada hoda, reče Anja par dana pre udesa, a danas senka ispod koje škripe gume kolica na uglačanom mermeru u lobiju poslovne zgrade... Sruši se ceo svet na mene, teku, ne mogu ih zaustaviti... U liftu se sastavljam jer me na trećem spratu čeka prodajni tim od skoro 60 ljudi koji vodim i koji sam skoro sam sastavio. Po prvi put posle pet meseci pozitivna trema i zebnja sa isčekivanjem... Nastaviće se...

Posle naporne radne nedelje osvanu jedna slobodna subota. Brza kafa i par pljuga, pustim faks u klonji, brzinski tuš, opremu na sebe i put pod točkove... Volim vožnju sa drugarima ali je solo ride bio moj beg od naporne realnosti svakodnevice i istinski užitak! Obreh se na autoputu za NS. Plan, doručkovati u nekom od kafica na trgu i popiti kaficu sa dragim ljudima... Lep avgustovski dan, oko 9 ujutro. Rezervoar pun Mol-ove 98- oktanske čorbe. Šesta brzina, oko 3500 obrtaja kruz brzina oko 100-tke... Leva ruka na tank-u, telo blago povijeno napred i opušteno spojeno sa ponijem ispod. On prede kao mače... Motul 300v u bloku, beli Motul teflon na lancu, Mol u venama, nove Bridgestone cipele. Nije mu ni loše, razmišljam dok mi vreo vazduh sa asfalta ulazi ispod zavesice za bradu u kacigu i ostavlja opor miris bitumena... To je to... Upijam čitav doživljaj... Zato sam pozajmio lovu za novi motor, zato ima smisla crnčiti 10 sati u kancu, zato mi ništa nije teško... Zuum, zuum, protutnjaše dva motora pored mene sa 180-ak na sat... Refleks, dve brzine niže, obrtomer ode u crveno polje, rekoh da pozdravim ljude! Idila preraste u dečačku igru, adrenalin poče da rita...Prenuh se i vratih pogled iz daljine u realnost! Prozor samice broj 4, Rudo na Senjaku... Moods dogoreo do pola među prstima, kafa se i dalje puši na simsu prozora... Odbih dim, srk' kafe, i pljucnuh ostatke duvana sa usne na posečeno stablo divljeg nara pod prozorom. Neko kuca na vrata, otvaram, fizioterapeut Tanja zove na vežbe... Te nedelje dobih prvo test ležište i protezu! Uplašen i ravnodušan... Valjda me puca depresija... Ništa glamurozno... Termo plastično ležište, koleno 3R92 sa frikcionom kočnicom i socijalno SAČ stopalo... Setih se Akrapoviča, Motula, opreme... Kakva zamenska oprema, život se grubo šali... Podstanarka, gospođica depresija mi opet reče da ne jedem g.vna... Oblačenje, i pravac razboj! Znam da ne mogu da se setim svojih prvih koraka kao bebca, ali mi poznata scena! Posrćem, boli preostatak leve noge, ostali pacijenti gledaju... Čujem komentare, mlad momak šteta... Opet onaj osećaj nadrkanosti u miksu sa besom!!! Ma jeb.ću ti kevu, naučio sam gomilu stvari u životu, naučiću i ovo! Dan za danom, pokušaji i promašaji, usponi i padovi, počeh kljakavo da hodam uz pomoć štapa... Mini teretana popodne, boli, jer kosti i dalje žvaću, nisu srasle na par mesta a i dobio sam poklon, Zlatni bolnički stafilokok u koski... Pitam se da li može na mene da padne još neko go.vno, ali u sledećem trenutku instiktivno pogledah iznad sebe i povukoh misao nazad, sve je moguće... Ne provociraj... Nastaviće se...

Dani se smenjuju, noći nikada duže. Nesanica... Ružni snovi... Dan kada su otpustili Nikolu na kućno lečenje bi' i mi baš i težak i srećan. Sa jedne strane ostadoh sam a sa druge strane, spasao se čovek bolničke beline! Ta neobična nijansa ljubičaste boje posteljine mi postade omražena boja, razmišljam, dok u moj apartman useliše čika Gagu zbog nedostatka slobodnih kreveta na odeljenju. Prelom butne kosti. Pokupio ga taksista na keju dok je KTM-om 990 prelazio biciklističku stazu... Šta je bre ovo više, da li je ostao i jedan čitav bajker u gradu. Doktori svaki dan daju bilans prethodne noći tokom vizite, crni podaci, crne prognoze za dvotočkaše te 2012-te... Pokušava da puši u sobi, ali dobija samo putokaz ka prozoru u hodniku. Poštuje moju molbu, vidi čovek da nisam više svoj... Opet započe dobro drugarstvo. Dani se nižu,moj status nedefinisan... Ošišah glavu na mohawk čirokanu sa Jelenom jedno popodne. Valjda mi dopizdelo da mi svi gledaju u levu nogu i levu ruku!!! Zadovoljan, svi gledaju u glavu i novu frizuru u neverici... Promenih ime na Facebook- u u DaLi Sam ToJa i postavih mohawk-a za profilnu fotku! Dodje dan, poluzaraslog čika Gagu puštaju kući, ja opet i srećan i tužan... Razmišljam o danu kada ću početi pakovati svoje stvari... Zaboravio kako izgleda moja kuća, zaboravio kako izgleda normalan život... Bolničke zidine postaju nepodnošljivo teške dok razmišljam koliko i kakvih bi priča mogle ispričati... Surovo... Slušam i gledam medicinske tehničare koji me svaki dan sređuju i razmišljam koliko plemenita profesija i zajeban poziv. Baaaam!!! Vest!!! Sutra se selim na Rudo!!! Apartman spreman, Dr. Teofilovski me upoznaje taj dan i objašnjava kako nastavljamo oporavak!!! Srećan, uplašen žešće, neverica... Idem napokon!!! Ali apartman 35 me vuče nazad... Neki neobičan magnetizam ili možda stanovnici ispod maltera iz prošlost sobe me vuku nazad... Pomislih da sam odje.ao sa mozgom.. Tu noć nisam oka sklopio, što od straha što od uzbuđenja... Dolazi beli kombi, pozdravljam osoblje i doktore dok se iza mene zatvaraju novopostavljena automatizovana klizna vrata ortopedije urgentnog centra... Razmišljam, Ili - ili dok me u kolicima ubacuju u beli kombi! Ma ko ga j.be, ne može biti gore od ovoga što sam preživeo do sada! Ulazimo u dvorište specijalne bolnice za ortopedsku protetiku i rehabilitaciju, poznatijeg kao Rudo! Hard core... Vreme stalo pre 15 godina... Po hodnicima starci u kolicima, single, double amputacije... Apartman 35 mi se učini kao Hyat naspram ovoga... Prvi dan šok, drugi još gori, treći katastrofa... Nastaviće se...

Tog popodneva dođoše Marko i Ivana iz Otto Bock-a. U neverici me gledaju i pitaju ko ih je kontaktirao? Odgovorih ja? Pogledaše se čudno, valjda zbog obima povreda i kratkog vremena koje je prošlo od tada. Počeh sa pitanjima, a oni stidljivo i umereno odgovaraju...Puče mi film, vidi stari, rekoh, moram da bežim odavde, poludeću... Razmisli kako najbrže i najlakše mogu da se podignem u horizontalu i zapalim odavde!? Ostaviše mi letak sa natpisom " Moj život nakon amputacije" sa nekim simpatičnim dečakom na naslovnoj strani i odoše... Informacija, kada Vas prebace na Rudo krećemo sa protetisanjem! I to je nešto, rekoh u sebi i vratih se u mail box! Posete se smenjuju, rodbina, prijatelji, kolege, poznanici. Počinje sve da me nervira, osim popodnevnih razgovora sa Nikolom sa druge strane zida... U bolnici se grade jake spone među ljudima, neraskidive veze u muci i bolu... Bolovi lagano jenjavaju, ulazim u rutinu, život postaje podnošljiviji... Pa nije tako strašno, mota mi se po glavi! Sledećeg dana opet mi pade ova misao na pamet. Jbt, upadam u letargiju i odoh u k...c!!! Probudi se neki bes u meni, to nisam ja!!! Istog dana naručih od drugarice Željke tegove Ketler od 5 kg koje mi je ponudila par dana ranije! Kreće fajt, telo se predaje, mentalni sklop gura napred, zajebano kada se stvore konflikti unutar čoveka... Krenuše vežbanja dva puta dnevno, da niko ne vidi... Desna ruka, desna noga! Levica i dalje kao da nije moja... Gledam je i razmišljam kako je do skoro stiskala sa kažiprstom i srednjim prstom polugu kvačila, dizala vizir, pljaskala dupeta, stiskala sise... Gledam je i nije mi lako... Pade mi na pamet Dača Ikodinović i njegova priča... Uhvati me neka seta, tuga, okrenuh glavu na desno prema prozoru i još jednom sunčanom jesenjem danu ispunjenom teškim mislima... Da li će ovako biti do kraja života??? Fleka na jastuku sve veća i veća... Valjda se duša tušira... Nastaviće se...

@Stile Moje vidjenje... Osećaj vožnje na motoru je nešto najlepše što mi se dogodilo! Ostvarenje dečačkog sna, sloboda, I sve što ide u paketu... Polaži, živi punim plućima, I budi odgovoran prema sebi I drugima! All the best!

Refiksacija ruke, operaciona sala hladna kao taštine grudi, reče mi neko da mislim o lepim stvarima dok me uspavljuju...Zatvorim oči, okrenem glavu na desnu stranu... Zakopčavam jaknu, navlačim kacigu na glavu dok živopisno osećam miks mirisa znoja i isparenja čorbe koji su ušli u nju dok je bila na na tank-u... Rukavice teško navlačim, što zbog protektora, što zbog znoja od sinošnje vožnje! Koža jakne i rukavica škripucka dok ubadam ključ u bravu, kontakt, start... Dva cilindra zapevaše kroz Akrapa bez DB killer-a na ler gasu... Kao i uvek prijatna jeza uz kičmu dok prebacujem desnicu preko sedišta... Pomazim ga po rezervoaru - čuvaj me, čuvaću te, standardan pozdrav!!! Oštar kick kad ga pustih u prvu i telo preplavi adrenalin i sreća, strah i zadovoljstvo...Osetih masku na licu i utonuh u san dok sam menjao četvrtu brzinu pri punom gasu na Pančevcu...Buđenje nije bilo tako lepo, miks nedostatka motorike, panike, jezivog bola i nemogućnosti disanja, jebem ti život, pomislih da umirem...Sastavih se nekako i u sobi ispred operacione pogledah nekog mlađeg lika koji je iz kreveta buljio u mene, el' i tebe boli grlo? Klimnu potvrdno glavom! Rekoh mu, ko zna šta su nam stavljali u usta dok smo kuntali, doktor je verovatno bio kakan... Lik se zgrozi i okrenu glavu na drugu stranu dok se je sa kezinom nastavih fajtati sa bolom u ruci, valjda mi tako lakše, mislim u sebi!Dvadeseti dan zatražih službeni lap top i napisah mail na officeall@ "Pozdrav svima, ok sam i uskoro sam u kancu. Nemojte se opuštati jer sam sada još veći fanatik za posao! Pozdrav D". Usledi salva mail-ova sa oduševljenjem... Kako dalje pomislih u sebi... Sutradan dođe šefica pravne službe sa ugovorom na neodređeno... Isplakah se pošteno i odlučih da nema nazad! Od tog dana tri puta nedeljno mini kolegijum u mom apartmanu aka kancelariji! Nikola sa druge strane zida, polomio vratne pršljenove skokom u bazen, Engleski đak i student, dečko za primer... Mislim u sebi, sudbinu zajebati čovek ne može! Doguraše ga jedan dan u krevetu na upoznavanje u moju sobu i tu započe divno prijateljstvo! Dani se nižu, operacija dva, operacija tri... Puna kapa, počinjem da ludim od beline bolničkih zidova... Zovem protetičarsku kuću Otto Bock i počinjem da kujem plan bekstva... Nastaviće se...

Budim se sa mišlju, jebote, napravio sam pizdariju celoj familiji i ljudima koji me vole!Suze teku na gore, reče najmlađa sestra dok su se fleke od mojih suza na obe strane jastuka širile... Od tog trenutka prioritet je utešiti staru majku, ohrabriti oca, smiriti sestre, umiriti zeta koji je držao butnu arteriju da ne iskrvarim u jarku...Stari život i svakodnevica odmah u recycle bin, preventiva frustracije i razočarenja, shvatih uskoro u pozitivnom euforičnom šoku...Praznina, pa hiljadu misli i u krug, vremena na pretek za smene, dok analgetici i sedativi kruže kroz sistem...Jedno jutro se probudih u sobi sa još 5 pacijenata!Od petorice, trojica, pad sa motora!Od trojice dvojica sa Kawe...Bedak, ali kreće sprdačina na ortopediji urgentnog centra.Dan jedan, dan dva, dan tri...Dani nikada duži, dok kroz Resavsku ulicu neko svaki dan neumorno napinje neku hiljadarku sa aftermarket auspuhom!!!!Četvrto jutro seku sekundarne konce na nozi, temparatura 42, bris kaže bolnička bakterija- Acinetobakter, kratak opis - mesožderka! Previjanja pakao, ručka od četkice za zube, zagrizem i urlam u sebi! Počinje da boli i kada samo čujem zveckanje onih činijica na kolicima za previjanje zajedno sa batom koraka previjača Ise...Sat vremena u hiperbaričnoj komori mi služe da se pošteno isplačem dok ronimo na 15 metara dubine dišući kiseonik...A na ruci 5 kila igala i fiksatora, prsti ne mrdaju, kao da je tuđa...Druga soba transfer 10- og dana.10 pacijenata, svi u ozbiljnom k...u!Prvi komšija bajker, digao ga neko sve zajedno sa zekanom 750 u Kneza Miloša na žardinjeru kolima, leži treći mesec!Sa druge strane neki švaba, pokupio ga automobil kao biciklistu, pukla karlica a fiksatori montirani napred, situacija za smeh, jer kada se prekrije čaršafom izgleda kao jutarnji tvrdiša- vigvam! Četrnaesti dan skapiram da mi se "drugar" nije budio dve nedelje i kreće panika!!!Pitam u frci dežurnog doktora da li je to ok- ovaj odmahne glavom i otkomentariše "motoraši"i ode, pomislih u sebi, mora da je sve ok u skladu sa njegovim komentarom...Lorazepam i Novalgetol za laku noć sa velikom brigom u glavi...Petnaesto jutro me budi bol, sinošnji pain killer-i popustili ali mi takođe nešto i, na neki čudan način prijatno...Otkrijem čaršaf, a " drugar" momački daje znakove života, jebeno sam živ, puče fleš u glavi, a desna ruka nastavi da zadovoljno češka mošnice! Sutradan dobih transfer u apartman, soba 35, prva u hodniku, mir, tišina i cimer Nikola sa druge strane zida - paravana... Nastaviće se..

Ljudi, meni krenule suze od vaših komentara! Prelep je osećaj biti član zajednice koja je ovoliko solidarna!

Zoki, čim me put nanese kroz Inđiju eto me na kafi!

Hvala svima na podršci!

Naravno, mislio sam da se meni to neće desiti...Oprema, pazim na druge vozače, ne forsiram gde nije sigurno...Ko kaže da ima vremena za reakciju kritičnoj situaciji, situacija u kojoj je bio nije kritična!

Nisam bio siguran za lokaciju!

Avalski put 18.08.2012 godine. Automobil koji je izazvao udes je iz suprotnog smera preticao drugi automobil preko pune linije u sredini krivine i presao u moju traku sa preko 120 km/h. Ja sam se kao motociklista sa punom zastitnom opremom iz suprotnog smera, svojom trakom kretao brzinom od oko 35 - 40 km/h. Nekada ni sve mere predostroznosti i opreza nisu dovoljne da nas zastite...

2 u 2

Pozdrav svima! Kako nick kaze cekam da se pridruzim drustvu ozbiljnih bajkera. Dosta skutercica! Idemooo