Realno gledano koriscenje invalidskog P-a od strane naseg vonabia je isto neki vid zloupotrebe. Nije on toliki invalid, koliki bi mogao biti da nije ovakav kakav je. S druge strane, ti sto se bespravno parkiraju na invalidska mjesta su isto invalidi, i to najtezi, ali ne znaju to i nemaju (jos) potvrdu. Imajte razumjevanja... na ledu se tresem kao pr.cana zečica... Skoro kada je bio ovaj sneg i led, očistim plato ispred zgrade, trasu do prodavnice, stazu do ulice i parking mesto, pospem so (imamo i starije stanare u zgradi pa da ne lome kukove), dođem popodne i zateknem situaciju sa slike... Parkiram se ispred bmw-a i ostavim telefon na suvozačkom sedištu ako je neka frka! Zove me lik zapovednim tonom ujutro, pomeri bre ova kola!!!! Siđem i objasnim da nije u pravu i da ton nije ok! Izvinio se iskreno i poštuje situaciju, nadam se i ispred drugih zgrada u kraju...

Vunene čarape na noge, potkapu preko ušiju!!! Biće vetra i na motoru, nadam se uskoro! Sreća prati hrabre, čak i u vetrovitoj zabiti na ivici šupka kosmosa!!! Hvala ti za miran san i želim ti mirnu noć bez daška vetra brate! Čuvaj se pa te čekamo na kafici!

Čime zameniti nedostajuću stvari, osećaje, pokrete, radnje... Kako popuniti rupe koje zjape i u duši i u telu... Kako posložiti sve nove okolnosti... Kako ponovo biti onaj stari, ili barem približno...Pitanja se vrte, odgovori se ne naziru ili ih nema... Ponekada sedim i po pola sata u kolima ispred zgrade, nemam želje ni snage da se pokrenem i popenjem u stan... Poče lagano da nestaje i onaj vragolasti dečak kojeg sam ljubomorno čuvao i gajio u sebi... Oči više ne lete brzo kao ranije u hiperpercepciji sveta oko sebe... Pokreti tromi i bezvoljni... Nesanica... Jutra teža nego večeri... Ne ide mi se ni na posao... Ne izlazim napolje... Ne primam goste... Kao prava škorpija pobegoh od dnevnog svetla ispod svog kamena i uložih zadnje atome volje i mentalne snage da pokušam još jednom da pokušam da spasem što se spasti može... Prođe par nedelja i osetih se malo bolje... Popih i kafu sa bivšom šeficom koja se bori sa kancerom 5 godina... "Ti barem imaš koga da kriviš, ja nemam..." Zvone mi u ušima njene reči... Prognoze za oporavak joj nisu sjajne ali i dalje gura... Lagana salatica i espresso u So i biber-u na Novom Beogradu. Zagrlih je i poljubih na rastanku! Nije mi lako, ali vidim da slavi život a ne gaji strah, ili ga barem ne pokazuje, od stvari koje su neminovne u budućnosti... Ne zna to, ali mi je ulila ogromnu energiju svojim pozitivnim stavom i energijom kojom voli život... Uzvratih Jeleni iz Dubaija gostoprimstvo, pakovanje, pun rezervoar goriva i pravac more u HR. Uz jednu pauzu opeglah put do Makarske, smeštanje u apartman, i pravac hladovina ispod nekog bora! Prija kupanje, sunce, more i večere pored vode... Oprezno se opuštam jer znam kako mi se srušila kula od karata prošli put, ponekad gledajući lakat i ožiljke i preko ramena tražeći senku Gospođice Depresije... Nastaviće se...

Google kaže da svi putevi vode ka Prof.Dr. Vučetiću, načelniku odelenja koštano- zglobnih infekcija! Standardan drill... Brijanje ruke i pazuha, predhodni dan nema jela i pića... Operaciona sala, kao i uvek hladna... Ovaj put se sam prebacih sa kreveta na operacioni sto... Ovi me iza maski čudno gledaju??? Možda i zbog lepe boje koju sam pokupio na Al Mamzar- u... A ja valjda ušao u rutinu... Pružam desnu ruku anestetičarki da ubode belu braunilu u venu! Lepe plave okice ima, pa me i nije mnogo pecnulo kada je ubode i pusti sedativ u krvotok... Izdigoh se iznad situacije i sam zaspah opijen sedativom... Buđenje kao i uvek zajebano... Taj osećaj nemoći, gušenja, nepostojanja motorike i bola je nešto što ću uvek pamtiti kao da je bilo juče! Pa puta N puta... Soba četverokrevetna, dva smarača iza sa nekim gadnim navikama prdeža i podrigivanja u kombinaciji sa glupim pitanjima i komentarima... A i ja onjušio opet život poput onog starog, pa mi teško pada ležanje u bolnici... Nova šina i 11 šrafova, leva ruka kraća za 5 centimetara jer je morao da sruši gajbu stafiloKokici... Gospođica Depresija dolazi u posetu svaki dan, ili me možda više i ne napušta... Do juče u vrevi turista u Dubai creek- u a već danas u k.určevoj bolnici... Bi' mi krivo što sam i otišao i opet probao normalan život... Bolnica mi sada duplo teže pada... Gospođica potvrdno klima glavom na moje misli... Napušavam k.rcem ove iza treći dan i iz agresije zavodim red u sobi! Sledeći dan dovode malog Nešu, 20- ogodišnjaka kojem je igrač protivničke ekipe, klizećim startom sa obe noge, otvoreno polomio obe potkolenice! Bio perspektivan golman malog fudbalskog kluba sa severa Vojvodine... Sa njim prozborim neku normalnu reč, ali ostatak vremena slušalice u uši i praznina u pravom smislu te reči... Mesec i kusur dana kreveta, antibiotika, lopate i guske... Otpustiše me izlečenog i ravnodušnog... Nedelju dana kasnije pazarih A3 sa automatskim DSG menjačem i 140 konja! Držalo me ushićenje nedelju dana, a onda povezah da lečim agresiju na nedužnom automobilu... Hlađenje glave i lagano vraćanje u normalu... Lagane vežbe u teretani i popodnevne vežbe kod fizioterapeuta Bojane! Udarih u zid novog života i samopouzdanje mi se razbi u hiljadu komada kao temperirano staklo... Nastaviće se...

Arabian nights... Nisu slučajno opevane i opisane... Večeri na Al Mamzar plaži nezaboravne... Poseta gold souk-u, pijaci zlata fascinantna... Medinat souk, spoj tradicije i novih trendova... Večera na brodu- restoranu u Dubai creek-u nezaboravna... Večera na platou ispred fontana ispod Burj Khalifa - e priceless... Fontane fascinantne... Dubai mall zastrašujuće velik.. Magičan grad, kao iz Sci- fi filmova... Meni lično lepši onaj stari deo... Načičkan džamijama i malim trgovinama, ima neki super tempo... Istražujem svaku uličicu... Uvek voleo kafane i kafiće zatražih da odemo do Dubai marine! Ulaz kroz mali gate, fotku nam pravi neka kosooka prolaznica! Odmah na ulazu aromatičan miris nargila u kombinaciji sa mirisa mora... Opijajuće... Okrenusmo desno i uđosmo u libijski restoran. Večera, salata od ovčijeg sira i povrća sa listićima mente, pored pasta od leblebija i tanka pogača premazana maslinovim uljem i belim lukom. Nacionalno jelo reče konobar. Miks na izgled jednostavnih sastojaka, raj za čulo ukusa... Naručujem nargile i čaj od sveže mente... Meni double apple Jeleni single apple. Zalegoh na onaj divan, sa okruglim podmetačem za leđa i počeh da odbijam dimove nargile između srkova čaja... Znaju znanje ovi arapi, al' ni ja ne zaostajem, razmišljam gledajući Jelenu koja se mučila sa nameštanjem umetka na vrhu nargile... Topao vetar pirka sa mora, oko 30-ak stepeni ali nije vruće... Nakon 15-ak minuta dečko koji nosi žar za nargile u velikoj kutlači, nosi neku veliku nargilu sa velikom plavom staklenom činijom na vrhu! Pravac za naš divan! Pomera, moju staru nargilu i stavlja ovu novu?! Plava činija puna leda... Objašnjava mi da je ukus mnogo bolji kada je dim hladan, opet double apple, pita, klimnuh glavom potvrdno! Jelena me gleda opet u čudu, jer smo tih dana svugde dobijali netražene popuste ili besplatne ulaznice kada bi me ljudi videli... Na sledećoj zameni žara, tutnuh mu u ruku 20 dirhama, kao zahvalnicu, a tek kasnije shvatih da na računu nije naplaćena ni jedna nargila. Why, pitam ga, on me tonight, namignu i ode niz baštu vrteći u krug kutlaču punu žara... Pakovanje ranca, taksi na aerodrom, pravac matica Srbija... Bilo lepo ali sam se poželeo mojih i kancelarije... Jessie i Marko opet u dočeku na Tesli, sedam u kola i pravac kući! Majka čeka sa kafom, ja pun utisaka vadim po jedan 100% kašmirski šal svima, koje sam kupio u shop-u u kom je arapin pokušao da mi proda beduinsku maramu sa prstenovima oko temena! Jedno jutro, par dana kasnije, na laktu leve ruke primetih poveću bubuljicu... Kontrola kod lekara, mala incizija, bris... Par dana kasnije, informacija da se moja podstanarka zlatna stafiloKokica nije iselila!!! Mislio si da ćeš me se tako lako rešiti, šutnu me u mošnice gospođica depresija i ode uz grohotan smeh, dobacujući, idemo malo opet mojoj gajbi na ortopediju... Nastaviće se...

Iskreno, i meni je trebalo dugo vremena da skupim hrabrosti da okačim priču i slike. Nisam znao da li ću izazvati gađenje i prezir, poučen prethodnim iskustvima ili podršku sa ciljem podizanja pažnje o bezbednosti u saobracaju. Ako sam uspeo, drago mi je! Sledeći espresso ću popiti u Vaše ime! Meni se svako veče neko parkira na opšte parking mesto za invalide ispred zgrade koje koristim. Obiđem iza zgrade pa pešačim 50 metara, valjda će naučiti vremenom, ne zovem pauka iako žešće pizdim zbog neobazrivosti... To su verovatno isti oni vozači koji ne poštuju ni punu traku... Hvala na lepom i emotivnom odgovoru! Zaboravite me i uživajte punim plućima na novom konjiću a ja ću Vas pozdraviti podignutim palcem iz kola letos, dok Vas budem ljubomorno gledao na semaforu ispred sebe! Sve najbolje!!!

Poštovani direktore, Počinjem odgovor u poslovnom formatu jer je poštovanje prema Vama i zajedničkoj saradnji veliko! Hvala na poruci, kao i posetama i razgovorima podrške koje smo vodili tokom mog oporavka. Značilo je tada, a znači i danas mnogo, kao škola za mnoge stvari i postupke u budućnosti! PS. Nadam se da ste imali lepog vremena u Ljubljani i da ste isterali Ducati-ja iz garaže na prvu vožnjicu. Teletina u Durmitoru čeka. Srdačan pozdrav D

Nadam se da će biti prilike da našire uživo ispričam to iskustvo!!! Ja sam bio šokiran ljubaznošću i pomoći koju sam dobijao na svakom koraku...

Omiljena tih meseci u bolnici! I stvarno je tako, svi prožive iste faze! Šok, minus, euforija, frustracija pa restauracija onoga što ostane od prošlog života! Pa ko uspe koliko...

Odlicno, sa zadovoljstvom!!!! Planiram neku operaciju na ruci u sledecoj nedelji pa kada me doca otpusti javljam slobodno vreme. Radujem se upoznavanju sa svima i druzenju!!!!

Taj dan odlučih da testiram svoje sposobnosti jednom avanturom... Mail u kancelariju, biću odsutan dve nedelje! Mail Fly Dubai- u, kada imate prvi let za Dubai? Zakačih sliku u atačmentu za vizu! Jelena, koja mi je par meseci ranije napravila čirokanu u urgentnom, je počela da radi kao stjuardesa za Emirates i biće moj domaćin dve nedelje u Dubaiju! Pakujem osnovne stvari, volim da, kao i uvek putujem lagan... Marko i Jessie me odvezoše do Tesle i posle kafe na spratu prođoh gate ka nepoznatom... Po prvi put, totalno sam... Lagano koračam hodnikom, ranac na leđima, cilj, gate A1, boarding time 12.25h... Žešća mi frka... Niko poznat, a znam da nisam još dovoljno samostalan... Dođe vreme za ukrcavanje, lagano se spustih niz tunel do vrata aviona i sedoh na dva rezervisana mesta u prvom redu levo iza kokpita! Osetih se malo sigurnije, platih in flight entertainment, slušalice u uši i poletesmo u avanturu... Na izlasku zahvalih se simpatičnoj australijanki, stjuardesi, koja me je ceo let pazila i pitala da li je sve ok. Na vratima me, udari vreo pustinjski vazduh iako je predvečerje... Čudni mirisi, pomešani sa mirisima izduvnih gasova sa piste! Lagano niz stepenice pa u autobus... Ogroman aerodrom, najveći koji sam video do tada... Polako se došetah do pasoške kontrole uz pomoć jednog kragujevčanina kojeg sam upoznao na letu! Živi i radi u Dubaiju, pomože mi da prođem kroz check na kom nije bilo gužve, skeniranje rožnjače pored vize i kontrole pasoša... Ovi su baš u paranoji, pomislih... Mic po mic, dođoh do izlaska gde me sačeka Jelena! Konačno u sigurnim rukama... Upadamo u taksi i pravac Al Nada, apartman na sedmom spratu! Bacih se na krevet mrtav umoran! Dosta uzbuđenja za jedan dan! Do skoro u bolnici, a danas par hiljada kilometara dalje, piči mi kroz glavu dok tonem u san... Sutradan, odmaranje, kafa, priča! Dan kasnije, spremamo večeru za njeno društvo koje želi da me upozna! Upadamo u taksi i pravac Deira fish market! Prolazimo Al Mamzar road i nastavljamo preko 103 road ka najvećoj pijaci u Dubaiju, trasom koju sam isplanirao dan ranije na google maps. Čim smo izašli iz taksija oko nas se skupi grupica portera sa kolicima koji rade za 30- ak dirhama dnevno, Pakistanci, Indijci, gledaju me i pokazuju na nogu, no thanks, i nastavišmo pravo... Ali oni ne odustaju!!!! Idu iza nas i već se napravila grupica njih od 15 koji nas prate. Mi stanemo, oni stanu... Dižu palčeve u znak podrške! Setih se onih naših slepaca iz Delta city-ja koji se zgražavali tokom prve posete Monumentu... Hoće da se slikaju... Pijaca ogromna, prvi deo sušena riba, mirisi opori, uljani, teški... Jelena prekrila nos rukavom a ja upijam svaki, miris, detalj, pokret... Da sam došao par meseci ranije, verovatno ne bih to doživljavao tako... Jedan simpatični dečkić se nametnu da na nam pomogne bez nadoknade na tečnom engleskom! Ok, ali tek posle kupovine voća i povrća! Dovede nam portera za pet dirhama! On će te pratiti i dovesti nazad... Ulazak u zatvoreni voće- povrće deo, je bio raj za čulo mirisa... Miks tropskog voća i neobičnih biljki koje prvi put vidim sa mirisima tezgi sa začinima. Dobri trgovci! Prilaze, nude! Kupujem, cenkam se! Vooolim taj proces nadmudrivanja oko cene... Ja pružam dirhame i plaćam a porter uzima kese i prati nas u stopu! Brda, kokosa, dinja, malih lubenica, ananasa, pashion frut-a... Avantura počinje da dobija oblike koje sam zamišljao... Ulazimo na otvoreni deo sa svežom ribom! Bam!!! Miris mora i morskih plodova, podove stalno peru šmrkovima! Vreva, graja, svi prilaze i nude... Brda plavih kraba, king fish- a, tune, škampa, gambora... Kupujem komad king fish-a koji je još mrdao dok ga je sekao! Zatim tri kila tigrastih gambora veličine banane... Sve uz pomoć onog dečka koji nas vodi na najbolje tezge! Dopadoše mi se i sveži škampi pa pazarih i kilo njih. Sve nosimo na jednu tezgu, gde će mi to besplatno očistiti... Ja bez teksta... Drugi kraj sveta, stranci koji mi pomažu, razmišljam o nama i našim, srpskim modernim navikama... Dok smo čekali nazad našu očišćenu ribu, prilazi starac sa šeširom i donosi nam dve flašice vode! Da se osvežite reče, i ode nazad za susednu tezgu... Za dva minuta se vraća i nosi tunu od odprilike 3 kilograma... This is for you, my friend, you are fighter an good soul... Ja u neverici... Rekoh hvala, ali smo već sve kupili za danas! Dečko mi objašnjava da je to poklon! Ja odgovaram da ne možemo više ništa poneti, puni smo! On se okrenu i ode... Zabrinuh se da sam ga uvredio... U par poteza isfiletira onu tunu i vrati se sa četiri fileta! Da li je sada ok? Ja zbunjeno slegnuh ramenima... Upakova je u kese, dade porteru i pruži mi ruku uz jak stisak! You are fighter, good luck!!! Nastaviće se...

Prva tura na mene!!! Dogovoreno

Nije... Kaže kasnije da je pobegao jer se uplašio dok me je malo očešao... Uterano levo krilo skroz, savijen A stub mojom kacigom i rukom, pukla šoferka! Dobro je da je dolijao...jbg sad ce morati na odmor u Kinshasu... hahaha.. Ta devojka koju je udario, zapamtila tablicu... Posle izdiktirala policiji... Inače da nije bilo nje I zeta bio bi road kill statistika... Taj dan su bila tri moto udesa, dvojica momaka su umrla na stolu, jedan Dr Bumbašireviću drugi onom mom Dr Miloševiću... Meni izgleda nije bilo suđeno taj dan...

Malo je izašao preko pune linije iza kola ispred, da vidi da li nešto ide u susret, glasi odbrana... A desna mu strana kola ulubljena, od udarca u ona druga kola u krivini dok je pokušavao da ih obidje...

Nije... Kaže kasnije da je pobegao jer se uplašio dok me je malo očešao... Uterano levo krilo skroz, savijen A stub mojom kacigom i rukom, pukla šoferka!

Hey Easy! Ne odvozašmo onu vožnju te godine... Ko zna, možda ove godine ili neke naredne uspemo neki krug da provedemo točak uz točak!!!

"Nestao si mi iz vidokruga u desnoj krivini 100 metara ispred. U sledećem trenutku pre ulaska u istu krivinu iz suprotnog smera prođe automobil velikom brzinom. Udar vazduha zaljulja celog Pegaza... Ulazim u desnu krivinu i u polovini iste uđoh u oblak prašine... Stiskam kočnice, ne znam šta je ispred... Izlazim a ispred mene po asfaltu komadi crnih plastika!!! Neeee, neeeee, neeeeeee, zamaglio mi se vizir koliko urlam!!! Ti ležiš u jarku glavom okrenutom na gore i prema ivici puta! Motor 10-ak metara niže, još radi... Pritrčah i prekidoh kontakt taster, plašeći se požara i eksplozije! Vraćam se nazad, vizir otpao, beonjače gore, noga neprirodno podvučena ispod tela kao i ruka! Urlam, neeee neeee, dok pokušavam da se setim broja hitne pomoći! Dobijam hitnu, ali ne mogu da objasnim gde se tačno nalazim na Avalskom putu!!! Krenite, krenite, motociklista, udes, hitno, teške povrede, videćete nas pored puta!!! Slučajno naiđe patrola saobraćajne policije sa 307-om. Istrčavaju! Da li ste zvali hitnu? Da! Uzimam švajcarski nožić od policajca i krećem da ti rasecam opremu kao pripremu, da ljudi iz hitne krenu da te pakuju odmah! Mrdaš telom i glavom, govorim ti da se ne pomeraš!!! Pokušavaš da otkopčaš kacigu, urlam neeee!!! Ruka ti klecnu na desno! Rasecam levu nogavicu... Imam šta da vidim, koža pukla do pola butine sa unutrašnje strane, opne mišići se presijavaju na dnevnom svetlu, a butna arterija pulsira u ritmu otkucaja srca!!! Povlačim učkur iz pantalona da pripremim podvesku!!! Veza se u mrtvi čvor! Ni makac! Rasecam rukav jakne, moleći Boga da arterija ne prsne, jer znam da čovek iskrvari na nju za dva minuta! Otvoreni prelomi ruke, kosti štrče kroz kožu... U sledećem trenutku se pojavi ekipa hitne medicinske pomoći na motoru i krenuše da te skidaju, zaustavljaju krvarenja i pripremaju za kombi hitne koji treba da stigne svakog časa!!! Dođoše, pakovanje, rotacija i otutnjaše ka gradu... Uzimam telefon i zovem Dzesi, pitam je da li si ok. Kaže da! Sedi molim te! Duki je imao udes na Avali, spakuj se i kreni ka urgentnom centru!!! Ja sedam na motor, frka mi da krenem! Strah me da vozim! Strah me šta će me dočekati kao vest u urgentnom kada stignem!!! U hodniku se nađoh sa Džesi, biće sve ok! Biće sve ok! To je Duki!!! Otvaraju vrata reanimacije, na prvom krevetu leži telo prekriveno čaršafom!!! Noge mi se odsekoše... Kraj... U sledećem trenutku tebe guraju na drugom krevetu!!! Siv kao pepeo... Guraju te kroz kroz hodnik iz jedne sobe u drugu... Mi pratimo kao hipnotisani... Na izlasku iz druge sobe dižeš palac i hvataš Džesi za ruku... Odvedoše te u operacionu salu... Nas uvedoše u mini sobu... Doktor kaže da si izgubio preko dva litra krvi, da imaš višestruke otvorene prelome, levog stopala, potkolenice, natkolenice, smrskano koleno, razorene krvne sudove i meka tkiva, otvorene prelome leve podlaktice, nadlaktice, razoren lakat... Svestan je, responsivan, ali u kritičnom stanju... Šta da vam kažem, pokušaćemo da spasimo tu ruku ali teško, nema ništa od nje! Narednih 48 sati su kritični, primiće puno krvi, moguće je da otkažu bubrezi, jetra, slezena i da podlegne! Ne znamo da li ima unutrašnje povrede... Šanse da preživi su ispod 3%... Šta da vam kažem..." Sve ovo iscedih iz zeta Marka mesec dana kasnije na urgentnom centru dok mi je došao u posetu sa večerom pre posla! Vidim u ku.cu je žešćem... Nosi holter, jer su počele da ga pucaju aritmije i napadi panike... Od njega sam pozajmio pare za novi motor, pravio sa njime prve moto korake, što ga je još više dotuklo, kao dodatna odgovornost u čitavoj priči! Jeb.m te luda, smrt je zamahnula na tebe kosom, a ti si sageo glavu i za milimetar izbegao... Imaš sreće žešće! Nabaci peticu i ode... Nastaviće se...

U petak veče, privedoh jednu juniorku na gajbu drugarice kojoj sam tih dana čuvao stan dok je bila na moru. Prošle godine joj obili gajbu u bloku 45 dok je bila na letovanju. Juniorku vozikao po gradu prethodnih dana. Voli brzinu, voli da se trći na suvozačkom sedištu... Prodah joj to veče staru foru iz udžbenika "Kako ovlažiti ribicu na motoru" kao pripremu za brzi kres dok adrenalin još pumpa! Na semaforu, u leru, dignem obrtaje na 2 soma... Vibracije na futzasterima, lagano je uhvatim za butku i okrenem se, da joj kažem "el' osećaš vibracije na nogama"? Da, da, viče! Obrati pažnju gde će se sada preseliti! Nadvikujem se ja sa Akrapom bez DB killer-a! Dignem obrtaje na 2,8 soma, i kao i uvek vibracije sa linijskog dvocilindraša se preseliše na sedište! Poče da me stiska oko struka, a ja se smejem na glas jer znam da između sedišta i ribice ima samo trouglić tangica i teksas šorc, popularan te godine među udarnicama! A i moć sugestije ne treba podceniti!!! Kawa se pretvori u nikada veći vibrator! Otvori se zeleno na raskrsnici kod Ušća a ja ga namerno podbodoh žešće na pravcu prema Zemunu! Prva, druga, treća, zbog dodatne težine pozadi, koroman se rastereti dok se prednji točak odlepi od asfalta zbog žustrijeg starta! Osećam kroz jaknu kako joj srce lupa od uzbuđenja i razmišljam kako će moliti da me zajaše za 15 minuta... Burna noć i sladak san posle hladnog tuša! Sutradan oko 13 sati svirnuh zetu isped kapije kuće u Žarkovu. Dogovorena vožnja pre par dana! Žarkovo, Avala, Trešnja, Avala, Banjica, Komanda, Centar a potom u Max Moment da pogledamo kacigu za njega. Dopao mu se moj Scorpion E11 tvister! Sestra zove na kafu, ja odmahnuh glavom, posvađali smo se nešto dan ranije, oko neke gluposti?.. Marko izlazi, pali Pegaza i krenusmo... Lagano preko Rakovice izađosmo na pravac i posle 10-ak minuta skrenusmo desno ka Avali. Gust saobraćaj, valjda ljudi krenuli da roštiljaju ... Prođosmo odvajanje levo za Avalu i nastavismo oštrije ka Trešnji! Gume se skockale od gradske vožnje, a dugačke krivine zovu na obaranje... Razmišljam koliki mi je chicken strip dok nižemo krivine... Telo nagnuto napred, nežno stisnut koroman, dupe izbačeno malo na desno, koleno u stranu a oči prate i kalkulišu izlaznu putanju iz krivine... Samo što ne pišam po sebi od sreće... Dva dana ranije sam po tim krivinama objašnjavao Stevi kako da pravilnije ulazi u krivinu i da ne obara motor na silu, glavom i telom, krut kao ćuskija, nego guzicom i kolenom, lagano, nežno... Sveže mi poznate krivine, pa vešto izbegavam po koju rupu koja se periodično pojavi! Pljuga i Coca Cola na okretnici autobusa, i idemo nazad! Milina... Onaj osećaj kada te mašina upozna i kada skoro predviđa tvoje želje i pokrete... Klizimo kao jedno telo po krivinama... Stadosmo na odvajanju za Avalu i zapalismo po još jednu pljugu uz hladnu Guaranu iz kioska ispred! Pomislih, koliko li je teško voziti jednu trku u Moto GP-ju ako ovako umori par krivina na putu do Trešnje! Krećemo, plan pljeka u 5-ici na Banjici pa dalje! Podignut vizir, malo otkopčana jakna, taman da se prisušim do Banjice. Lagano krenusmo, provlačeći se kroz gužvu. Pređosmo autoput, dugačka krivina na levo, zatim desna uz brdo, pravac, plava pasarela. Šaltam iz četvrte, u treću, u drugu, lagano kočenje, znam, lakat krivina u desno, automobili često seku tu krivinu, pa se više približavam ivičnjaku desno! Nema nikoga, pustih ga u treću, prebacih telo na levu stranu i sredinom trake uđoh u krivinu. U susret ide neki automobil tamne boje svojom trakom, a već sledećeg trenutka, iza njega izleti srebrno tane niotkuda!!! Kočnice, grč u leđima, telo se ukoči od straha i neko ugasi svetlo... Nastaviće se...

Kvota pluseva je mala... Hteo bih svima da stavim po jedan!!! Zato evo jedan kolektivni, + ! Pozdrav I hvala svima na podršci Čim stignem kući, kafa, pakla pljuga I nastavak!

Jedno jutro me iz samice broj 4 na Senjaku opet u kolicima utovariše u onaj beli kombi koji me je i dovezao pre par meseci iz urgentnog. Kažu kontrola u urgentnom centru kod ortopeda hirurga koji me je operisao! Strah od bola i kontrola se uvukao u kosti negde pored Zlatnog stafilokok-a koji se uselio još ranije... Doktor Milošević koji je bio dežuran na dan udesa mi je ostavio levu ruku pri telu jer je hteo da pokuša da je spase. Drugi dežurni doktor je sugerisao nadlakatnu amputaciju... Doktor Milošević se stalno izvinjavao, "šteta što nisam mogao da ostavim dužu levu nogu, ali to je bila jeza kako je izgledala..." Meni sve to bilo čudno tada ali kasnije shvatih o čemu je pričao... Znači dužina se računa i ovoj priči! Ulazimo na kontrolu preko prijema u urgentni centar! Pogledam levo, na kliznim žutim vratima veliki broj i ispod piše reanimacija! Poznato... Idemo dalje, opet ista vrata, broj a ispod piše RTG! Poznato... Pogledah u plafon, kratke neonke se nižu kako idemo kroz hodnik... Poče da se odmotava klupko i sećanja koje je šok zakucao u podsvest... Buka, glasovi, trešenje kreveta na kom me guraju kroz hodnike, i uvek te neonke koje se nižu iznad mene... Cimaju me, prebacuju sa kreveta na krevet... Poprilično ravnodušan, valjda od onog morfijuma kojim su me uheftale one dve svadljive sestre u kolima hitne pomoći dok je Miško testirao ogibljenje kola hitne pomoći po Avalskom putu... U tranzitu između soba, uz napor podigoh glavu i ugledah nju... Stalno je pretila da će da mi zapali motor, zajedno sa Pegazom zeta Marka, njenog muža sa kojim sam se vozio tog dana! U pozadini svetlost neonke i njen lik u prvom planu... Prestravljena, ali mi nekako lepa... Najmlađa sestra Jelica. Dižem palac desne ruke i kažem, biće ok, Džesi... Ona me nešto blago izgrdi, steže za ruku dok svetlost neonki polagano nestade... Nastaviće se...

Od nezgode ili pak zgode pa na ovamo, stalno mi se po glavi motao jedan splet! Želje i ispunjenje istih... Od malih nogu, kroz osnovnu i srednju školu pa preko studija sve do privatnog života i posla, sam nekako uvek želeo, tražio i uspevao da budem u centru pažnje! Da li svojom ekstrovertnošću, rečnikom, pojavom, harizmom, miksom ili nečim petim, nikada mi nije bilo jasno... Lično nisam ni smatrao da imam neke vanserijske navedene osobine! Ljudi su se uvek okupljali oko mene, drugarice i drugari tražili savet više, a ja uvek nesebično davao i sebe i savete... Jednostavno- jasno... Ipak na neki način, pažnja prija! Prija pomoći, prija posavetovati... Na kraju takav i izbor posla! Ko je tu koga našao, to je diskutabilno... Ja posao ili on mene! Postajem savetodavac, trener, rukovodilac u kompaniji u kojoj radim. Plata daleko iznad republičkog proseka, pune korporativne povlastice... Valjda sam i zaslužio posle 15 godina krvavog rada!? Ipak svaki dan pomenem Gospoda, i pokušavam da ne budem gord... Posao to doduše traži, ali balansiram... Dani, meseci, galopiraju, rezultati se nižu... Nedugo pošto sam prohodao na svom novom R kolenu i stopalu Triton, odlučih sa ortakom Boškom otići u Delta city na doručak u Monument! Kamuflažne bermude, Nike patike i običan beli T shirt! Osećam se nekako cool i normalno! Nekako kroz gužvu prođosmo hodnik i okrenusmo desno ka cilju! Prva bašta, ljudi laktaju jedni druge i pogledom pokazuju na mene! Pola bašte, što krišom, što otvoreno, bulji u mene, protezu, ruku... Neprijatno... Prolazimo pored druge, drugačiji raspored stolova pa još gori broj pogleda... Pritisak milion, tutnji u ušima, ja se smešim Boletu dok mi nešto priča a nije mi dobro... Na dnu treće bašte stoji konobar Monumenta, sa razdeljkom među kečevima, krupan, puniji, uvek sam voleo da me on usluži kada dođem na doručak ranije, a dolazio sam često! Stao, ne veruje šta vidi... Širi ruke i grli me! Skoro pa potpuni stranac... Ja se istog trenutka osetih bolje, poznat lik, pri tome, nije se zgrozio... Šta se desilo, motor, pita me? Klimnuh potvrdno glavom... Ostatak ljudi koji sedi u trećoj bašti, bulji kao i ovi prethodni... Progurašmo se skroz desno, na ivicu bašte... Što dalje od pogleda... Krivo mi! Zbog njih se osećam kao gubavac... Umesto da mi pomognu, jer su čitavi i ništa im ne nedostaje, oni se zgražavaju i zakucavaju me još dublje!!! Kao šamarom, ošinu me me onaj moj splet! A gospođica depresija mi šapnu, ispunila ti se želja! Uvek ćeš biti u centru pažnje... Bilo gde, bilo kada... Nastaviće se...

Ahahahahahahahaha

Jedno jutro u samici broj 4 na Senjaku, dok sam odgovarao na neki poslovni mail svi prsti leve ruke mi se na kratko skupiše u stisak! Gledam i razmišljam da li haluciniram? Nastavih sa pisanjem krajičkom oka posmatrajući levicu... Opet! Kao da mi neko pusti kratak strujni šok u pesnicu! Hej, mrda! Zovem doktorku Blagojević koja me je nasledila kao pacijenta od Dr Teofilovskog koji je je u međuvremenu pretrpeo težak moždani udar. Ona sa nevericom gleda jer zna da sam imao otvoreni prelom humerusa tačno na mestu gde nervi prelaze preko njega. Opet u njenoj ruci kratka kontrakcija prstiju leve pesnice! Odlično, reče i već popodne mi propisa vežbe i okupacionog terapeuta Anu, zatim Bojanu, kasnije moju dobru drugaricu! Vežbe sitne, ja isfrustriran sporim progresom! Smirujem sebe, jer do juče nije davala nikakve znakove... Ima nade, protutnjaše mi kroz glavu, poluga kvačila, sise i dupeta... Studentski život u Beogradu oskudan tih 90- ih... Svega manjka... Dinar menja kurs naspram marke 6 puta dnevno! Klara Šuman, misaona imenica! Radio u pivnici Ekskluziv u Knezu kao keša par meseci pa prešao da radim u SKC u gornji klub. Strahinja, Vlada Špic, Savo bosanac i šef Jorović. U baru Nataša i Gorica, koju uhapsiše Slobini dileri deviza ispred Beograđanke, jer je čuvala torbu sa devizama zemljaku iz Blaca u gajbici Coca Cola-e. Nižu se koncerti i berze piratskih diskova. Solidna lova, puši se crveni Marlboro 100s. Najlepši period u Beogradu, barem za mene. Kriza, ali nekako sve bezbrižno... Nižu se i tekme na Marakani! Vlada Špic je blokovsko dete i Šavijin dobar ortak! Ortaci mu iz paviljona kao od brda odvaljeni, sve zagriženi zvezdaši!!! Prvi red na severu redovno, sa poprilično ludom ekipom! Ostvarenje dečačkih snova! Marakana jebote!!! Sever, prvi red!!! Beogradski zvezdaši i ja među njima... Beograd je najmirniji radnim danom između 6.30 i 6.45 h. Još nema dostavnih vozila niti saobraćaja, a grad još u snu. Mi smo iznosili baštu ranije jer je tadašnji direktor SKC-a, Slavko Veselinović, voleo da popije crnu, kuvanu kafu pre ulaska u kancelariju! Sećam se da je nosio preklopnu Motorolu Star Tac sa izvlačećom antenom, naučna fantastika tog vremena. U tih petnaest minuta, tada, tih meseci, između 6.30 i 6.45h je bio tajming za moj omiljeni dupli espresso sa mlekom u velikoj šolji uz tri Marlboro-a 100s u srcu još usnulog grada... Nastaviće se...

U danima kada sam ležao na urgentnom jedno jutro metež na hodnicima... Tada su fizoterapeuti već uveliko bili počeli sa mojom vertikalizacijom uz pomoć šetalice. Skakućem na desnici kao skočko niz hodnik dok me probijaju graške znoja. Ispred centralne sobe a prekoputa prijemnog desk-a sede dvoje ljudi u ranim pedesetim... Izgledaju kao da su u kasnim sedamdesetim... Gledaju me u neverici otvorenih usta... Vidi se na njima, neka žešća muka... Plakali bi, ali suza više nema... Stefanovi ćale i keva, kasnije mi rekoše. Stefan je bio suvozač na Fazer-u... Vozač, njegov drugar, poginuo na licu mesta na Ibarskoj magistrali, a Stefanu amputirana noga natkoleno i ruka nadlakatno... 16 godina, još dete... Zamolih fizioterapeuta da se vratimo u sobu! Mislim u sebi, ja sam proživeo lepog života i nekako ću sve ponovo da skockam, ali kako će on? 16 godina... Skupih popodne snage da tokom drugog kruga vertikalizacije pozdravim ljude i posetim klinca... Stefan perspektivan bokser, član Borovčanin team- a reče mi tehničar Dalibor. Knedla u grlu, stadoh pored ljudi, majka kao majka, ustaje da se pozdravi, ćale gleda u jednu tačku i ne primećuje me... Objašnjavam da sam sa porodicom prebrodio prvu krizu i da se polako oporavljam, pokušavajući na neki način da je utešim... Ćale podiže pogled i ustade... Videh mog Jovana i isti izgubljeni pogled... Držite se, nekako prevalih preko usta, da li mogu da uđem da pozdravim Stefana? Da, da, reče majka, sada se probudio... Svatih u tom trenutku kako su izgledali moji roditelji prvih dana, jer tada nisam ustajao iz kreveta da bih video hodnik... Uđoh u sobu. Izgubljen pogled, pokušava da se smeje i da mi pokaže da je ok i da nije strašno... Samo se drži, ja sam tu već neko vreme, najebao sam kao i ti... Na početku je zajebano, posle se čovek navikne, cedim kroz zube, mlad si i uskoro ćemo piti kaficu napolju... Drži se i odmaraj vidimo se ovih dana navratiću... On se zahvali, teško govoreći, jer su tek kasnije skapirali da mu je pukla i donja vilica. Noga kao od olova... Na izlasku, dobacih ćaletu, pet tačaka!!! On me gleda? Gledajte barem u pet tačaka, ne u jednu... Držite se, vidimo se. Zahvališe se na poseti i rečima podrške. Mene čitava Stefijeva priča vrati na početak moje... Nastaviće se...