UVOD Pre nego što počnem da pišem malo detaljnije o samom putopisu, koji će uporedo biti propraćen slikama, a naposletku i celokupnim snimkom, o ne tako dalekoj Gruziji (barem ne u geografskom smislu), u samom uvodnom delu ću reći par stvari kako sam došao na ideju za ovo putovanje, zašto sam došao na ideju o ovom putovanju, kako je sve proteklo u idejnom razmišljanju pre samog putovanja, periodu pripreme i same realizacije i ostalih stvari koje su se ticale svega. Ukratko zašto baš Gruzija? Iako nisam skoro bio aktivan na forumu (7+ godina, morao sam da resetujem šifru jer sam je zaboravio), a godina i više otkako sam pisao neki putopis, ne zamerite mi ako ću malo uvodni deo odužiti, ne bi li vam predstavio kako je sve ovo krenulo. Već par godina unazad, tokom intezivnog razmišljanja kuda putovati, nekako sam stekao utisak da posle skoro trinaest godina, koliko aktivno vozim motor, prostor i okolina unutar same naše lepe Srbije, a i šire okoline, postao mi je skučen i pomalo, da me pogrešno ne razumete, nedovoljno inspirativan. Pre nekoliko godina, kada je naš dobro poznati Radić prvi put, a nedugo posle i drugi put, bio u Gruziji, kada se vidimo negde, da li kod njega u radionici ili na nekoj planini tokom kampovanja, pričali smo kako mu je bilo na putovanju, za mene tada, u poprilično nepoznatoj Gruziji. Tokom priče i hvalospeva da mu je to tada bilo jedno od najlepših putovanja, trudio sam se da u svojoj glavi projektujem situaciju da i ja, tj. da ću i ja, jednog dana da pokušam da se otisnem u tako neka (u to doba za mene) veoma daleka putovanja. Dosta godina posle, kad god sam pomislio o samoj Gruziji, ako mi se u tom trenutku nađe u blizini neki uređaj na kom mogu da uključim mape, upišem mesto svog stanovanja - glavni grad Gruzije, Tbilisi, i tokom čekanja da se putanja na uređaju generiše, zamišljao sam da sam osedlao svog metalnog konja i uputio se u bespuća istoka. Ali, ubrzo se na tome i završi. Putanja prikazana na uređaju i brojka koja se merila u kilometrima me je odmah odbila. Momenat kratkotrajnog razočaranja. Sa tadašnjim iskustvom verovatno nebih mogao to da izguram do kraja i, sa ove tačke gledišta, ne bi bilo kompletno putovanje. Ovakvi momenti su se s vremena na vreme ponavljali i tištili me, ostavljajući iza sebe neku vrste nelagode. Međutim... Pred kraj 2024. godine sam opet počeo sve intezivnije da razmišljam i da preko interneta istražujem Gruziju. Do tada je moje saznanje o Gruziji je šturo, da ne kažem – nikakvo. Znao sam da izlazi na Crno more, da je glavni grad Tbilisi, sa kojim državama/zemljama se graniči, da su poznati po dobrim vinima, Staljin da je tu rođen i ništa više. Opet, čovek bi rekao zašto bi neko tamo išao (što mi i jeste dosta ljudi postavilo to pitanje tokom i nakon tog perioda), ali sa druge strane, ni informacije sa kojima sam raspolagao u datom trenutku, većini ljudi je to bila nepoznanica. Nakon što je tek došla ova 2025. čvrsto sam rešio i sebi rekao: „Ovo je godina kada ću da idem u Gruziju!“. Na ovo moje lično prihvatanje činjenice da je to to, treba preći na naredni korak, možda i najteži. Kako? Kao prosečni građanin ove zemlje moram se pomiriti sa sudbinom da nemam baš puno dana koje bih mogao da iskoristim od godišnjeg odmora, a i finansije nisu baš jača strana, sve se u tom trenutku zvaničnog samoodobrenja činilo kao nemoguća misija. Kako god, čvrsto sam odlučio, ne želim više da maštam, hoću da san postane stvarnost! Krenuo sam polako u ozbiljnije planiranje putovanja. Prvo sam preneo tu informaciju svojim bližnjima i da je to moja zamisao da tokom leta idem na ovo putovanje. Na prvu ruku, moje lično mišljenje je da me baš i nisu ozbiljno shvatili. Ipak je to dalek put, mislili su da ću možda i odustati do tada. Međutim, nisam se baš dao da to mišljenje i promenim i samo nakon par meseci neprestanog planiranja, sve je počelo da ide svojim tokom. Motocikl koji trenutno vozim je Suzuki V-Strom 650XT iz 2019. godine. Pouzdana raga, koja me nikada nije ostavila nigde sa svojih 50.000+ kilometara na satu, prava putna krstarica. Preudoban, sasvim dovoljno snage, neverovatno mali potrošač. Može da se da se natovari kao teretnjak, ali to je ujedno i mana, jer je i sam po sebi pretežak za iole ozbiljniju vanasfaltnu vožnju, pogotovo ako se putuje na duže, što iziskuje i više stvari da se ponese. Ali, i to prevazilazi, samo je potrebno malo više angažovanja. Imam to što imam za sada, a za ubuduće ćemo videti, kada dođe vreme za to. Tokom prvomajskih praznika i jedne vožnje po jugu Srbije, na kom smo bili Gliga, Radić, Spaja i ja, obavestio sam ih da će moje putovanje u Gruziju biti realizovano ove godine, početkom avgusta, kada mi kreće kolektivni godišnji odmor. Ostaje mi samo kako ću da obezbedim sebi barem tri nedelje (dve nedelje je kolektivni godišnji odmor) za potrebe ovog putovanja. Finansije su u ovom trenutku postale drugi faktor, jer se uštedelo od početka godine, a ima još tri meseca do polaska. Plan je bio da se putuje solo jer, i da sam pitao nekog da ide sa mnom, bilo bi to veoma teško oko same organizacije, pogotovo da neko uzme toliko dana godišnjeg odmora. Nedugo posle, javlja mi se Spaja i tokom priče mi postavi pitanje da li bi bilo u redu da i on krene na putovanje sa mnom. Bilo mi je u početku čudno, ali tokom razgovora mi je postalo jasno da možda i nije pametno da idem sam na tako dalek put, pa smo se na kraju dogovorili da idemo zajedno. Posle par dana me je opet pozvao i pitao da krenemo njegovim kolima i prikolicom na koju ćemo da ćemo da stavimo motore, kako bismo barem uštedeli na energiji koja je potrebna da se stigne tako daleko. I ostalo je na tome do kraja. Delimično. Kada sam tokom nekog druženja spomenuo Gligi za ovu opciju, i njemu se javila ideja da krene za Gruziju, ali da će javiti kada se iskombinuje sa vremenom. I tako je sve, ukratko, krenulo. Bliži se vreme polaska, sva trojica smo uspeli da se izorganizujemo oko slobodnog vremena. Uspeo sam da osiguram sebi celih mesec dana godišnjeg odmora (povezao stari godišnji i masakrirao novi godišnji odmor), sredio na poslu sve što treba da se sredi. Ostaje samo da se iznajmi veća prikolica, jer Spajina prikolica može da ponese samo dva motora, pa smo kod mene u Zrenjaninu iznajmili prikolicu, po koju je Spaja došao. Tad smo natovarili moj motor i pravac Beograd, gde sam prespavao kod Spaje. Sutra, 2. 8. 2025. natovarismo i Gligin i Spajin motor i konačno krenusmo put Gruzije Spaja i ja (Gliga je u tom trenutku u Rumuniji, pa ćemo ga pokupiti za dva dana, kada bude sleteo u Trabzon). Motori i stvari su spakovani, vreme je da se krene. Biće ovo dug put. Veoma dug put... Napomena: Da bi dalja priča imala potpun smisao i ispratila sled događaja, bilo bi poželjno da, ako već niste, nastavak priče propratite prvo na https://forum.bjbikers.com/topic/232876-u-gruziju-ne%C4%87ete-mo%C4%87i-turska-kao-uteha/, gde je Gliga lepo i detaljno objasnio šta se u međuvremenu desilo i zašto nismo uspeli sva trojica da dođemo do Gruzije, a ja ću nastaviti priču od poslednjeg 16. odnosno 17. dana našeg druženja, tj. dana kada su oni krenuli nazad ka kući, a ja dalje putem Gruzije… Da bih vam malo zagolicao maštu šta će vas u narednim delovima mog pisanja očekivati, u nastavku postavljam nekoliko slika iz Gruzije.

Jeste li još tu? Izvinite što kasnim! Neće se ponoviti! Prošle godine smo radili rekapitulaciju sezone već prvog januara, a sad se malo odužilo. Jbg... Biću iskren. Nisam ni plairao da pišem, ali onda se desio niz malih ali stimulativnih okolnosti i eto me! E sad na šta će da liči, to ćemo da vidimo, jer kao i prošli put, pojma nemam kako ću da vodim ovu priču, posebno zbog toga što ovaj put pišem suvog grla (zbog anestezije - sveže ušiven i zavijen) - a to nije dobro. Mala napomena: Računam, ako ste već ovde, da se već poznajemo. Ako se ne poznajemo, tj. ko nije pročitao prošli putopis, odmah da ode tamo da se upoznamo ili da zatvori ovu temu! Sad kad smo postavili niska očekivanja od autora i visoka očekivanja od publike - možemo da počnemo! Inače, za ovaj tekst posebno su me podstakli Pamela Anderson, Ministarstvo zdravlja, a i @severian. Pre nego što pomislite da nisam normalan zbog ovog uvoda, koliko god bili u pravu ili krivu, dužan sam malo objašnjenje. Pre dva dana, tj večeri, iz krajnje dosade (ili zavisnosti od ekrana) palim Netflix. Tražim, listam, klikćem... Naslovi koje mi nudi me navode da preipitam svoje mentalno zdravlje. Danas, algoritmi za pretragu sadržaja vas bolje poznaju od rođene majke ili supruge. Tako razočaran jer Netflix dijagnostikuje da nešto sa mojim ukusom nije u redu, malo je falilo da ugasim TV, kada niotkuda, između nekih horora i svemirskih neostvarenja, iskoči ona! Ko nije pogledao - topla preporuka! Ima sisa u filmu. Međutim, nisu grudi i guzice to što je dalo podsticaj da vam danas pišem. Moglo bi se ovo pretvoriti u analizu ovog dokumentarca, ali nećemo ići toliko duboko u filozofiju. Ukratko rečeno, gospodjica, sad već u lepim godinama, je u dokumentarcu podelila mnogo svojih uspomena u vidu snimaka (da, i onih snimaka) i tačno se vidi da su joj ti zapisi pomogli da svoj život živi više puta kroz njih, a upravo zato meni putopisi i snimci služe. Nisam baš njenih godina, ali u moje vreme ona je stvorila svoja najvrednija dela kad je reč o zapisima svojih avantura. U mom rekapitulacionom putopusu neće biti seksa na čamcu, niti seksa bilo gde - bezbedni ste! Susret sa TV drugaricom iz detinjstva je bio korak broj jedan da se latim tastature. Sasvim slučajno, već sutradan, tj danas, nalazim se u čekaonici kliničkog centra, sa istim onim osećajem u stomaku kao kad stojite motorom ispred nekog nesavladivog brda i spremate se za uzlet bez znanja šta će sa vama biti do gore, i čekam da me prozovu na plastičnu hirugiju. Ne ne, nije me Pamela inspirisala na plastičnu hirurgiju! Slučajnost je, Majke mi! Bilo je zakazano još od ranije. U čekaonici, kao što možete pretpostaviti, je bilo svakakvih slučajeva. Od onih koji su doneli mladež u čaši jer je sam otpao pre operacije, do onih koijma nije ostalo mnogo života, a opušteniji su od nas koji smo došli za sitnice. Na pripremu pred zahvat je ušlo nas sedmoro od jednom. Obučeni u čiste ali ofucane zelene mantile iz '42. godine (piše broj 42 na mom), sedimo u liniji poslagani uza zid. Medicinske sestre dolaze, opipavaju nam masna tkiva. Jedan medicinski buraz drži krpu na glavi. Šaljivdžija, ali pomalo lud rekao bih. Pitam se gde li sam to došao, i planiram bekstvo. U tom me prekinu sasvim kulturna fina opuštajuća muzikica koju je taj šašavi brat iznenada pustio i počeo da pevuši. Opuštajućo se uz to, mozak se odlučio da ipak ne bežimo. Sedim, čekam i gledam kako moji saborci jedan po jedan izlaze ispod noža zavijeni. Imam vremena da previše razmišljam i zaključim koliko smo i Pamela, blesavi bolničar, stariji gospodin sa ogromnim melanomom i osmehom i ja zapravo slični. Imamo jednu zajedničku stvar - borba neozbiljnošću protiv ozbiljnosti života! Može li se neozbiljnije živeti od zaletanja motora u kojekakve vukoljubine bez ikakvog cilja? A biti takav, pomalo neozbiljan, nema nikakvog smisla ako to ne podelite sa drugima, pa eto, to je bio drugi momenat koji mi je "dao push" ka tastaturi! E sad treći, odlučujući, podsticaj za ovu temu... Pomalo glupavo, bas kao i prethodna dva. Sasvim slučajno, oglasio se telefon. Stigao mail. Otvaram, i vidim @severian postavio temu sa dokazima vožnji i time me bacio u taj režim gde mi se čita i piše po forumu. Ustajem, i evo pišem. BTW, Severianu se izvinjavam na "prozivci". Čoveka nisam upoznao lično, ali eto, kliknuo na forum u pravom trenutku da u kombinaciji sa gore navedenim ubedi moju lenju guzicu da otvori temu. Iju koliki uvod. U mojoj glavi ovo fore napisano je set sasvim logicnih i povezanih događaja, ali neću vam zameriti ako vam ništa nije jasno od onoga što napisah. E sad bi trebalo da se vratimo na temu, a to su motori i vožnja! Pogađate - nema asfalta, ali ima neverovatnih predela, sjajnih ljudi i prelepih iskustava. Ako vam se čita o tome, kliknite na neki lajk na ovoj poruci, čisto da vidimo koliko nas ima, pa da počnemo!