Nema greske sa Mitasom kako god. Ja sam odusevljen gumama, evo trenutno sam na 6500km sa njima (90% slucajeva sa saputnikom i punim motorom), i ostalo je jos mesa po sredini. Testirsao sam ih i po velikom pljusku i bas odlicno drze. Jedino sada kad sam ogulio sa strana oce da zaplesu na beloj liniji, i malo skripe dok se ne zagreju (sto na FJRu traje 30 sekundi ) Tako da sam ja prestao da verujem u onu pricu "premium" gume, Mitas je zakon u odnosu cene kvaliteta.

Evo ga i završeni putopis, našao sam nekog vremena da iskucam. Sledeći će da bude o Mecovu i okolini, al to negde na jesen kada počnu kiše...

Hvala vam puno na lepim rečima, i drago mi je da to čujem! U potpunosti se slažem sa vama, hladna kišovita jesen, i zima su najbolje sezone za ramišljanje o moto turama, tada inspiracija radi na najjače.

Drago mi je da ste našli korisne informacije u tekstu. Na kraju krajeva zato ih i pišemo, a vama neka je sa srećom oko organizacije naredne ture! Hvala na lepim rečima!

Hvala puno na korekciji i dodatnim informacijama! Lepo je dobiti tačne i konkretne informacije od čoveka koji živi u blizini! Nisam nesto previse istrazivao o mestu, više sam uživao jer je Slovenija predivna za vožnju.

Leto pri kraju, početak septembra - što bi se reklo idealni uslovi za vožnju i početak nove moto avanture. Vreme pakleno toplo, dakle, idealno za vožnju po planinskim putevima, a što da se ne ode na neko jezero ili more... ili oba? Tako dolazim do ideje da se napravi još jedna lepa moto avantura po Evropi, dakle, Slovenija, Austrija, Italija, Hrvatska, Bosna i na kraju Srbija. Sama organizacija se svela na dve opcije: 1 - Vožnja i samo vožnja, i moja velika želja da se vozi Furka Pass, kao i svi passovi po Švajcarskoj, ili... 2 - Vožnja po planinskim putevima, i uživanje na jezeru i/ili moru. Obzirom da imam saputnicu koja, jelte, voli da se kupa i bude na moru, dolazimo do opcije pod brojem 2 i tako krećemo! Dan 1 - Kraljevo - Velenje 710km Posle nekih 3 sata spavanja, ustajemo u 04:00, pijemo kafu, doručkujemo i krećemo auto putem do Velenjea kod prijatelja. U Srbiji, auto put, ravan, dosadan, i posle nekih 2 i po sata vožnje stižemo na granicu sa Hrvatskom. Tada je bio 31. avgust, i obzirom da je bio početak škole sutradan imao sam osećaj kao da su svi krenuli za Evropu jer je na granici bila ogromna gužva. Ali, to za nas bajkere, nije problem. Polako, ali sigurno se provlačimo kroz gužvu i nakon nekih 15tak minuta intenzivnog provlačenja i čekanja i slikanja ulazimo u Hrvatsku i EU. Autoput kroz Hrvatsku izuzetno dosadan, i nikako zanimljiv. Samo pravo i niakako drugačije... Tek negde kod Lučkog postaje malo zanimljivo zbog velikih zastoja i dodatnih provlačenja zbog kojih pravim veliku grešku i nastavljam putem za Macelj i tu ulazim u Sloveniju i tako nastavljam autoputem za Maribor. (umesto da sam kao svi pametni ukucao da izbegavam autoput i vozim divnim seoskim putevima kroz Sloveniju) Sam autoput kroz Sloveniju takođe dosadan, ali uz to i maksimalno opterećen jer su svi krenuli za centralnu i zapadnu Evropu. Provlačenje i samo provlačenje. Kolina na sred auto puta duga više od 5 kilometara. Uporno se pitam kako li je onim grdnicima u kolima koji čekaju na granici i u nepreglednim kolonama. Imam osećaj kao da bi mi odmor propao da sam išao kolima i zbgo toga sam dodatno zahvalan što vozim motor! Nakon više od 9 sati u putu (sa pauzama) stižemo kod prijatelja u Velenje. Velenje, me je izuzetno oduševilo. To je rudarski gradić u kom se nalazi elektrana i definitivno mesto koje ne bi trebalo onako (savršeno) da izgleda. Imao sam osećaj kao da sam u Pripjatu, ali u isto vreme kao i da sam u nekom nacionalnom parku od svog zelenila, i divne prirode koja ga okružuje. Eto ga primer kako je moguće od mesta koje nikako nema turistički potencijal, zapravo napraviš ozbiljno turističko mesto. Dakle, nije problem u mestu, već u ljudima i upravljanju. Velenje je izuzetno čisto i puno sadržaja, bilo preko kupanja, skakanja sa skakaonice, jahanje konja, uživanje u kafićima, vožnja bicikli, kampovanja, i slično. Oduševeljeni zelenilom, prirodom i ljudima uživamo u ovom gradu. Spavamo na vikendici kod prijatelja u Šoštanju i odmaramo se za naredni dan. Ali naravno, kao i svaki put kada sam jako umoran ne mogu da se uspavam i ovu noć spavam nekih tri sata... Dan 2 - Velenje - Logarska Dolina - Pavličevo sedlo - Vršič prevoj - Mangartsko sedlo - Passo di Predil - Kranjska gora 289km Doći u Sloveniju, a ne otići u Logarsku Dolinu, voziti Vršič prevoj i Mangartsko sedlo je greška. Budimo se ujutru rano, uživamo u divnim pogledima, pijemo kafu, doručkujemo i krećemo na dug put od preko 6 sati. Na mapama je uključena opcija za izbegavanje auto puteva. Najpre krećemo iz Velenja, preko mesta zvanog Luče, i polako se približavamo logarskoj dolini. Seoski putevi divni, asfalt dobar, lepe i umerene krivine, i divna idilična alpska sela. Oduševljen Slovenijom, a tek sam tu drugi dan. Prva stanica: Logarska dolina Važno je napomenuti da se ulazak u Logarsku dolinu naplaćuje 7 eura za motore. To je neka ekološka taksa uz koju se dobija zanimljiv priručnik. Put kroz Logarsku dolinu jako lep i dobar. Divni pogledi i divni predeli julijanskih Alpa ispod kojih se nalaze divni, zeneli pašnjaci. Sve u svemu, prelepo i idilično mesto. Sama Logarska dolina i nije nešto previše zanimljiva kada se ide motorom, osim što je moguće napraviti lepe fotografije. Mimo toga, ništa specijalno. Druga stanica: Pavličevo sedlo - Vellach Prvi planinski prevoj na ovoj turi i odmah oduševljenje. Ovaj prevoj je poprilično zahtevan obzirom da je asfalt u relativno lošem stanju, a najveći problem je što je put uzak i pun oštrih krivina i posebno je potebno voditi računa o kamperima i kolima koji seku krivine. Ono što ove prevoje čini zanimljivim jeste što se malo nalaze u Sloveniji, pa u Austriji i onda opet u Sloveniji. Vrlo je interesantno konstruisan put, i sama činjenica što se non stop menjaju zemlje i divni pogledi ga čini specifičnim. Sam put prolazi kroz divne predele, gde najpre od Logarske doline penje ka vrhu, pa onda u samom ulasku u Austriju počinje da spušta, i negde kod Vellacha počinje ponovo da penje. Sam asfalt se poboljšava u blizini Vellacha i uživanje počinje. Veliki broj preglednih krivina, malo saobraćaja, asfalt kao šmirgla i stoga "peglamo" krivinu za krivinom. Na kraju dolazimo do uređenog odmorišta na samom ulasku u Jezersku dolinu gde pravimo prvu pauzu i uživamo u hlebu i tunjevini koju smo pripremili za put. (O ručku na planinskim prevojima treba napisati poseban tekst, jer sam taj doživljaj i hedonizam su mi nekako visoko rangirani i lepši nego bilo koja hrana u "fensi" restoranima) Posle ručka teška srca krećemo dalje i vozimo se magistralnim putevima. Težina prevoja 6/10 Lepota prevoja 10/10 Ocena prevoja 8/10 Treća stanica: Vršič prevoj i Soča kanjon Vršič prevoj počinje iz Kranjske Gore i u neposrednoj je blizini. Ovaj prevoj je vrlo interesantan jer ima neke 23 blage serpentine do vrha, a što ga još čini specifičnim jeste da su serpentine (iz meni nepoznatog razloga) popločane kockama. Zbog toga je neophodno voditi računa i ne zaletati se previše, jer uvek ima kampera i put nije ravan. Asfalt je relativno okej. Sam prevoj je onako, mlak, što bi se reklo. Blage krivine, priroda onako, i dosta kampera. Jedino što je stvarno lepo na ovom prevoju su divni pogledi na visoke planine. Na vrhu prevoja se nalazi malo odmorište. Pravimo slike, i nastavljamo putem Soče. Težina prevoja 3/10 Lepota prevoja 7/10 Ocena prevoja 5/10 Spust do Soče sa vrha Vršiča je jako strm i pun serpentina. Put je poprilično uzak i ono što ga čini lošim jeste to što na njemu saobraćaju lokalni autobusi koji idu jako sporo. Teško se pretiču i treba imati strpljenja prilikom spuštanja. Pejzaži se smenjuju od planinskog, do seoskog. Kako se polako približavamo Soči tako uviđamo veliku gužvu. U tom trenutku nije bilo previše vode u reci, i odlučujemo da nije vredno gubiti vreme i stajati. Četvrta stanica: Mangartsko sedlo Posle Soče, nastavljamo put prema Log na Mangartu, gradiću koji se nalazi u podnožju Mangarta. Put od Soče do Loga fatnastičan i šmirglast. Nije previše opterećen i pravo je uživanje bilo voziti ga. Malo kasnije, stižemo polako i do punkta za naplatu. Uspon na Mangart se za motore plaća 10 eura, i tako, počinje jedan od glavnih atraktcija i ključnih mesta za ovu moto turu. Ono što je važno da se napomene jeste da je asfalt do vrha u savršenom stanju. Put je izuzetno zahtevan jer je uspon veliki, krivine nepregledne i put je jako uzak i Nemci voze kao da su sami na putu. Seku krivine, i nekako imaš osećaj kao da pokušavaju da te namerno gađaju. Sa strane nema bankina, a pad je veliki, stoga je potrebno imati visok nivo koncentracije. Priroda je fenomenalna, i vožnja je pravo uživanje bez obzira na razjarene Nemce koji seku krivine. Uspon traje nekih 25 minuta, i moguće je doći samo do određene tačke jer je put dalje zatvoren rampom i nije moguće obići čak ni terenskim motorom. Na vrhu Mangarta uživamo u nestvarnim pogledima i divnom vremenu (koje nas je na ovoj turi maksimalno poslužilo). Težina prevoja 9/10 Lepota prevoja 10/10 Ocena prevoja 10/10 Peta stanica: Kranjska Gora preko Passo di Predil-a Spuštamo se sa Mangarta nekih 25 minuta, ali ovaj put maksimalno oslobođeni jer nije bilo kola koja su nam išla u susret. Neposredno sa spusta, prolazimo kroz grad Log, i ulazimo u Italiju. Sam ulazak u Italiju je divan, asfalt se poboljšava, put postaje dosta širi i uživanje se nastavlja. Ovaj prevoj prolazi pored jezera, i lepo ga je voziti. Sam prevoj nije nešto previše visoko, i ne bih ga ni okarakterisao prevojem. Nakon nekih 30tak minuta vožnje stižemo u Kranjsku Goru, i kao pravi bajkeri tražimo smeštaj na licu mesta. Kranjska Gora je bila prebukirana, i imao sam osećaj kao da su svi krenuli za nju. Idemo od hotela do hotela, i nigde nema mesta, a cena prenoćišta nije ispod 110 eura za dve odrasle osobe uglavnom bez doruča. Vrtimo se i okrećemo i dolazimo do Vile Romane u kojoj nam čovek izdaje sobu za 80 eura, što je najjeftinije moguće u Kranjskoj Gori i blizini. Oduševljeni "jeftinoćom" smeštaja odlučujemo da se častimo u restoranu. A, šta da se jede u Kranjskoj Gori neko kranjska kobasica! Što se Kranjske Gore tiče to je jedno idilično alspo mesto, koje ostavlja veliki utisak na mene. Izuzetno je čisto, ima veliko šetalište i prava ga je uživanjcija obići i uživati u lepoti. Ono što je jako važno jeste da se posedi jezero Jasna i slikati se sa famoznim Kozorog-om! Dan 3 - Kranjska Gora - Wurzen prevoj - Gailbergovo sedlo - Vipiteno - Jauffenpass prevoj - jezero Garda 460km Budimo se ujutru rano pakujemo stvari u motor, oblačimo se u moto opremu, i odlučujemo da ne platimo bazičan doručak koji nudi svaki hotel za 15 eura po osobi (i da za taj novac jedemo marmeladu, džem i viršle), već odlazimo u obližnju pekaru, uzimamo neki 'lebac i odlazimo do jezera Jasna i uživamo u divnom jutru na jezeru uz maglu. Kroz nekoliko minuta magla se raščišćava i omogućuje nam da uživamo u divnim pogledima prema vrhovima planina koje su pokrivene zelenim pašnjacima. Naravno, posle droučka odlazimo da se slikamo kod kozoroga, jer kako je moguće da si bio u Kranjskoj Gori, a da se nisi slikao sa legendarnim Kozorogom! Nakon toga, nastavljamo putem Wurzen passa. Sipamo jeftino gorivo u Sloveniji, i ulazimo u Austriju odakle i počinje sam Wurzen prevoj. Taj prevoj je specifičan po velikom nagibu od čak 22 stepena, kao i muzeju tenkova koji se nalazi u blizini. Obzirom da taj muzej radi od 10:00 odlučujemo da ne čekamo više od pola sata da bismo ga posetili i to ostavljamo za neki drugi put. Znam da je ulaz u muzej 10 eura po osobi i da je jako interesantno videti tenkove iz drugog svetskog rata, jer se na ovom prevoju u to vreme nalazio veliki vojni bunker, stoga se ovaj muzej i zove Bunkermuseum. Wurzen pass divan prevoj za vožnju, ali na žalost kratak. Posle ovog prevoja, nastavljamo putem Arnodstadt-a i magistralnim putem nastavljamo ka Lincu. Sam magistralni put do Linca je možda i najistaknutiji na celoj turi, jer je put divan i sve vreme se prolazi kroz magična austrijska sela, gde je svako selo posebno na svoj način. Nekako isto, ali opet drugačije. Svako selo ima one njihove famozne gasthaus-ove kojima su fasade obojene i naslikane specijalnim simbolima tog kraja. Takože sve vreme se sa leve strane puta mogu videti planine, koje, kada se ukombiniju sa selima i divnim zelenilom i ureženošću daje neverovatan osećaj vožnje - i to je onaj pravi razlog zašto i vozimo motore! Ta lepota, mirisi, vetar i asfalt pružaju poseban osećaj koji samo mi, bajkeri, možemo da razumemo! Ovaj magistralni put takođe nailazi i na Gailbergovo sedlo, još jedan od prevoja u Austiji koje sam obišao na ovoj turi. Taj prevoj je takože fenomenalan za vožnju. Slabo je opterećen, asfatl je u odličnom stanju, i isto kao i Wurzen prevoj je jako strm. Velika preporuka je voziti ovaj prevoj iz Linca, jer je u tom slučaju uspon, i moguće je voziti ga mnogo brže i agresivnije. Ovaj prevoj ima solidno jake krivine, put je širok i jako je intersantan za vožnju i dozvoljava kačenje fuzastera na nekim delovima, bez prevelikog truda, haha! Tako nastavljamo dalje, prolazimo skretanje za Grosglokner koji smo posetili prošle godine, prolazimo Linc i polako ulazimo u Italiju. Ulazak u Italiju je takođe fenomenalan, ali ono što je italijanske puteve na celoj ovoj turi "krasilo" jeste preveliko opterećenje puta. Imali smo osećaj kao da su svi Italijani bili u kolima i da su vozili negde... Saobraćaj je bio opterećen, spor, dosta kamiona u pretovaru i malo prilika za preticanje jer su obe trake opterećene. Sam put od granice, do Vipitena je bio poprilično naporan i dosadan, ali malo po malo, i stižemo u Vipiteno u tu uviđamo da je sva patnja vožnje po Italiji i te kako isplativa! Grad Vipiteno je grad u Italiji na obroncima Alpa, koji je pretežno naseljen nemačkim stanovništvom i ovde se Nemački jezik koristi kao osnovni načim sporazumevanja, ali obzirom da je turističko mesto svi govore i razumeju Engleski. Ono što krasi ovaj grad jesu divno ofarbane fasade, uređena dvorišta, kuće pravljene u alpskom sitlu i divne boje i živa atmosfera. Jedan od simbola gradova jeste velika kula od katedrale koju je obavezno obići. Ono što je takođe jako lepo jeste sam trg koji se nalazi odmah posle katedrale, gde smo seli i pojeli možda i najbolju picu na celom putovanju, kao i divnu ledenu kafu sa šlagom i sladoledom, koja me je odmah okrepila i restratovala! Nakon nekih 45 minuta, nastavljamo dalje ka Jaufenpassu. Jaufenpass odnosno passo Giovo je prevoj koji se nalazi neposredno posle Vipitena. Put do ovog pasa je onako, solidan. Na pojedinim delovima je prevučen u novi asfalt, dok na drugim delovima ima stari, izorani asfalt koji podseća na puteve u Srbiji. Čak na jednom delu je i raskopan jer su radovi u toku. Ali, u svakom slučaju divan za vožnju. Asfalt koji je ispravan je bio kao šmirgla, put širok i krivine velike i pregledne. Sa vrha prevoja, solidan pogled na već žute i sasušene livade. Zbog manjka vremena odlučujemo da se spustimo u grad Merano i zbog tog vremena odlučujemo da ne vozimo Timmelsjoch. (pre svega na moju žalost, jer je moj saputnik ipak jedva čekao da dođe na Gardu.) Put do jezera garda, dug i dosadan. U blizini Bolzana ulazimo na autostradu koja je bila paklena! Imao sam osećaj da Italijani voze na autputu na sreću, nekako mislim da se samo prekrste i voze pa šta bude! To mogu odgovorno da tvrdim jer smo videli udes 50 metara ispred nas, koji je bio jedan od 5 udesa koje smo videli na autostradi u Italiji. Italijani voze jako neprijatno i čudno. Zaleću se, pribijaju se jedan u drugog, iz nekog razloga koče, i zbog toga nastaju udesi. Najčešće jer se iz desne trake prestrojavaju u levu bez gledanja u retrovizor - moje predpostavka. Stoga je potrebno voditi računa, ili po mogućstvu izbegavati autostradu. Zbog tog udesa neposredno ipsred nas je nastao zastoj na putu. Na svu sreću niko nije bio povređen već je pričinjena materijalna šteta zbog koje smo dobili rupu u gumi, jer smo se pravili pametni i provukli se i nastavili putem Garde. Ostatak puta do Garade je bio kao solo vožnja jer na autoputu nije bilo vozila zbog udesa. Nakon nekih 2 sata vožnje stižemo u smeštaj na Gardi! Dan 4 - Jezero Garda, Strada Della Forra, Limone Sul Garda, Riva del Garda ~ 100km Smeštaj na Gardi smo rezervisali na vreme na staru foru - nađi smeštaj na internetu, nađi e mail od smeštaja, šalji poruku i traži da bude jeftinije nego na bukingu. Zbog toga, uspeli smo da nađemo divan smeštaj u mestu Assenza, zvan Hotel Luisa. Rezervisali smo tri noći, 90eura noć sa droučkom, što je bila najjeftinija ponuda koje smo dobili. Sam smeštaj zaslužuje svaki preporuku. Vodi ga divan bračni par iz Italije, gde gospođa Kristina vodi hotel i doručak, a njen muž radi u kuhinji i vodi računa o restoranu koji imaju. Parkinga ima dosta, bezbedan je, i sam smeštaj je uredan i kreveti su udobni. Doručak je jedini minus, jer je previše bazičan sa kuvanim jajima, suhomesnatim, marmeladom i puterom. Bilo kako bilo, ovaj dan odlučujemo za vožnju famozne Strade Della Forre, koje se ispostavilo kao veliki promašaj. Sama strada je nekako previše izvikana i definitivno nije vredno praviti turu u okvriu nje same. To je nekakav put koji vodi kroz kanjon koji je relativno sličan kanjonu Jerme. Peviše je kratak i nezanimljiv. Pogledi nisu ništa specijalno, i sama priroda je onako. Ali opet, doći na Gardu i ne voziti ovaj put je verovatno greška, ali bitno je ubaciti obilazak Limone Sul Garde uz to. Razočarani Stradom Della Forrom, dolazimo u Limone, parkiramo se na prostran parking za motore (koji je besplatan), i odlazimo na plažu gde odlučujemo da provedemo dobra 4 sata u relaksaciji i sunčanju. Plaža na kojoj smo bili je gradska plaža Limone-a zvana Spiaggia Cola. Sama plaža je divno uređena, ima hladovine, besplatan toalet i kabine za presvlačenje. Što se kupanja u jezeru tiče, sve preporuke. Osećaj kao da si na moru, voda čista, mirna, i bez talasa. Nakon relaksacije na plaži, nastavljamo obilazak Limone Sul Garde, koji bih posebno istakao kao najleše mesto na celoj Gardi. Sam grad se naziva gradom limuna, i ceo grad je ukrašen limunima, i žutom bojom. Prodavnice su divno uređene, sve miriše na limun i sve je sređeno i čisto. Pravo je uživanje šetati ovim gradom, uživati u sladoledu od limuna, i naravno limunčelom (koji ne preporučujem piti pre vožnje jer baš dobro gađa u glavu što se kaže). Nakon Limone Sul Garde nastavljamo za Rivu Del Gardu, grad koji je jedan od većihh na gardi, i koji je onako, prosečan. Vredno je prošetati se ovim gradom, ali ako ste već bili u Rovinju nećete se oduševiti jer je, kako bih ja rekao, jeftina kopija Rovinja. Veliki broj turista, puni kafići i ljudi koji čekaju u redu od preko 50 ljudi kako bi seli u kafić ili ušli u restoran. (katastrofa) Dan 5 - Jezero Garda - Malcesine - 20km Petog dana smo odlučili da napravimo pauzu i da totalno odmorimo i da ne jurcamo po Gardi i da se provlačimo po gužvi. Ideja nam je bila da posetimo Sirmione, ali smo od toga odustali zbog teškoće pronalaska parkinga, i vožnje od sat i po vremena od našeg smeštaja. Nekako mi se činilo da nije vredno obići ovo mesto. Možda sam i pogrešio, ali dobro. Stoga, odlučujemo da odemo u Malcesine, mesto neporedno pored smeštaja i da uživamo u starom gradu i kaldrmi. Sam grad je divan, ulice su u kaldrmi, uređeno je i divno za obilazak. Prepun je radnji, i mirisia limuna. Dan 6 - Jezero Garda - Verona - 65km Verona - grad ljubavi zahteva posebnu pažnju. Nije moguće biti na Gardi, a ne posetiti divnu Veronu. Stoga, odlučuejmo da ne rezervišemo smeštaj na bukingu (jer se Verona javila kao dodatna ideja na moto turi), pa odlazimo sa punom opremom ka gradu da tražimo smeštaj na 40 stepeni. Verona je bila prebukirana, i nismo uspeli da nađemo smeštaj u pet jeftinijih hotela, i stoga odlučujemo da odemo na drugi kraj grada i smestimo se u hotelu koji nam je zasebno naplatio parking za motor, smeštaj i doručak u iznosu od 135 eura. Umesto da smo bukirali na bookingu smeštaj za 100 eura, mi smo se pravili pametni i pogrešili u proceni. Nekada se rizik isplati, a nekada ne! Elem, smeštamo se u hotel koji ne bih preporučio zbog cene, unosimo stvari i krećemo za Veronu negde oko 1 popodne. U Veroni, kao i u celoj Italiji nije teško naći parking za motor. Postoji veliki broj parkinga za motore koji su maksimalno bezbedni. Parkiramo se, ostavljamo kacige u koferima i uživamo u celodnevnoj poseti Verone. Mesto na kome smo parkirali motor - Parcheggio Moto via Pallone 15 Ono što bih za Veronu istakao su sledeće atrakcije: 1. Piazza Della Erbe - tezge na centru nude širok asoritman robe i suvenira i rade do 19:00 2. Piazza dei Signori - noću! Preko dana je ništa posebno, a noću je divna zbog lepog osvetljenja 3. Piazzetta Bra Molinari - Divno mesto za pravljenje fotografija 4. Ponte Pietra - naravno jedan od glavnih atrakcija Verone 5. Castel San Pietro - divan panoramski pogled na ceo grad 6. Wallet pizza - samouslužna jeftina picerija koja pravi fenomelane napolitanske pice (6 eura je jedna pica za jednog čoveka) 10/10 Verona je ostavila fenomenalan utisak na nas i ovo je divan grad koji obavezno treba obići! Dan 7 - Verona - Rijeka - Opatija - 390km Narednog jutra, bukiramo smeštaj u Rijeci jer je dosta jeftiniji od smeštaja u Opatiji za 70 eura, preko bukinga. Bukiramo sobu koja se nalazi na korzu, dakle u samom centru grada. Odabrali smo ovaj smeštaj jer je parking za motor tačno preko puta na 10 metara. Ovaj smeštaj inače drže divni ljudi koji su nas lepo ugostili i dali preporuke za Opatiju. Odmah odlazimo do Opatije, parkiramo motor, i uživamo na plaži. Plaža u Opatiji nije ništa specijalno, betonska je, ali je zato voda fenomenalna i u potpunosti se prepuštamo uživanju. Prošle godine smo bili i radili na Istri i praktično obišli celu, osim ovog dela u okolini Opatije. Nakon ovog obilaska, mogu definitivno da potvrdim da je Opatija drugo najlepše mesto na Istri, posle Rovinja, naravno. Krase ga divno uređeni parkovi, vrtovi i bašte. Pored samog mora ima divna promenada koju krase bujno drveće i mali dokovi sa ribarskim čamcima. Dan 8 - Rijeka - Karlobag - Željava - Jajce 420km Kao što sam napomenuo, cela ova tura je trebala da se odigra oko obilaska prevoja u Švajcarskoj, ali pošto ne idem na put sam, odlučili smo (uz nagovor drugara) da odemo na jadransku magistralu, koji se ispostavio kao jedna od najboljih odluka! Sama jadranska magistrala počinje neposredno posle Rijeke. Najpre, prvi deo magistrale je relativno dosadan i opterećen i ne pruža uživanje u vožnji zbog opterećenosti i gužve nan putu. Na početku se takođe ne vozi pored mora, i to je još jedan minus. Potrebno je izdržati do gradića - Senj. Od Senja, pa sve do Karlobaga počinje prava avantura! Neposredno u dolasku u Senj, svraćamo u kafić kako bismo popili dupli espresso zbog dalje koncentracije i fokusa za vožnju zahtevne denoice puta. Takođe smo napraviili pauzu zbog bure koja je duvala konstantno i otežavala vožnju motora, da ne kažem onemogućavala. Od Senja, pa sve do Karlobaga - divno! Krivina za krivinom, asfalt šmirgla, krivine divne i prostrane i omogućavaju ozbiljno dobro "peglanje". Krivine su prostrane, i na našu sreću put nije bio opterećen i moglo ga je voziti sa uživanjem! Kroti krivine, i čuvaj se kraljice brzine! Glavni deo jadranske magistrale počinje od Karlobaga, i nastavlja se nekih 19 kilometara. Taj deo puta je najzahtevniji za vožnju, barem 20% teži od puta Senj - Karlobag. Zbog manjka vremena, odlučujemo da vozimo do krivine na kome se nalazi čovek koji slika motore, KGB photo. Vozimo se do njega, okrećemo, i nastavljamo put ka Velebitu, i Željavi! Sam put od Karlobaga do Željave je jako intersantan, jer prolazi preko Velebita, gde je put nastavio da bude šmirglast, i pun je krivina i vidikovaca. Šumovit kraj pruža divan hlad i uživanje u vožnji! Nekih dva sata kasnije stižemo i do legendarnog vojnog aerodroma Željava. Dobilo je sa pravom epitet "legendarni", i obavezno je mesto posete kada se vozi ovaj deo Balkana. Sam aerodrom nije u nekom preterano dobrom stanju, ali bez obzira omogućava pravljenje fatnastičnih fotografija, i ono što je još važnije - PISTA! Naravno da sam probao natovarenog FJR-a sa saputnicom, i uspeo je da izgura 200 kmh (ali ovo niste čuli od mene). Posle pauze u Željavi, nastavljamo na granicu i vozimo se kroz Bosnu do mesta - Jajce, gde smo odlučili da spavamo i uživamo u divnom vodopadu reke Pliva. Mesto je divno, i retko lepo uređeno. Puno je vode, vodopada, i negativnih jona. Ljudi su gostoprimljivi, i sa oduševljenjem odsedamo ovde, i sutradan nastavljamo moto turu. Dan 9 Jajce - Višegrad - Kraljevo 450 km Deo puta od Jajca do ulaska u republiku Srpsku ne bih nešto previše komentarisao jer nemam šta lepo da napišem. Kultura u vožnji - 0 Čistoća mesta - 0 Kvalitet asfalta - katastrofa! Napokon stižemo u Višegrad gde pravimo pauzu u kafani Anika, gde jedemo najbolje ćevape u mom životu. Posle ove pauze, nastavljamo putem Kraljeva preko Zlatibora i autoputa i nakon više od 3000 kilometara stižemo kući prepuni utisaka!

Hvala puno na ovom divnom putopisu! Odlicno napisano, sa svim potrebnim detaljima za posetu ovog prelepog mesta. Uzivao sam u citanju teksta, i obelezio sam vazna mesta za posetu sledece godine! Sada je samo pitanje, da li je lepse obici ovo mesto u maju/pocetkom juna ili u jesen. Po mom misljenju, nema nista lepse nego voznja po Grckoj uz miris platana, lavande i borova pored mora. Savrsenstvo! Ove godine sam bio 5 dana u Epiru, i vozio putevima u okolini Metsova i posetio divna zivopisna sela koja su prakticno ista kao i sela u Pelionu, jedino sto ih razlikuje jeste sto u Epiru ima mnogo vise reka, izvora i vodopada. Duzan sam da napisem i ja jedan putopis sa te moto-ture, pa taman da uporedimo utiske.

Nema na cemu! Nosac drzi vec 4 godine, tako da je definitivno proveren, cak i po ovom nasem poprilicno losem asfaltu

Da, da to je definitivno plan! Sada ce uskoro da krene lose vreme, pa cu malo po malo da se pozabavim pisanjem detaljnog putopisa! A, sto se tenka tice - tako je, u pravu ste. Nalazi se na samoj granici Slovenije i Austrije na Wurzenpass-u. On je kao neka maketa zbog muzeja tenkova koji se nalazi u blizini. I tamo sam hteo da svratim... problem je sto sam poranio, pa sam cekao Austrijanca da otvori al morao je da drzi neku fabulu od 20 minuta na Nemackom, a to stvarno nisam mogao da cekam pa sam samo produzio... Ulaz u muzej je inace 10e po osobi, i realno je mnogo kul da se vide svi oni tenkovi, al eto drugom prilikom! A, sam Wurzenpass je bas kul haha, samo je jako strmo, cini mi se 22 stepena da je pad A, sto se drzaca telefona tice - AliExpress - naravno! https://www.aliexpress.com/item/4000130712887.html Taj deo sam zalepio na plastiku ispod vizira https://www.aliexpress.com/item/1005004754048094.html Ovo je adapter koji se montira na taj kruzic A, ono sto se kaci drugi kraj adaptera i na telefon sam nasao na AliExpressu. To je neka jeftina kopija QuadLock-a, al na zalost je nestao sa sajta... Pa ako biste hteli da kupite i vi isti mogao bih da se potrudim vise da pronadjem. Uglavnom se radi o onom 1 inch ball adaptor

Dakle, nema potrebe da dodatno radim konverziju fajlova kada placeni disk drill vrati snimke? Odmah ih vraca uu mp4 formatu, ili bih morao da radim dodatnu konverziju? Jer sam sa tom tehnologijom poprilicno slab... ovi iz Beograda su rekli da vracaju fajlove samo, a ne rade konverziju u mp4... I onda mi to ne vrsi posao nikako

Malo sam samo hteo da se pohvalim kako smo moj FJR i ja pre par dana zavrsili turu od 3700 kilometara kroz Evropu, malo Hrvatska, Slovenija, Austrija, Italija i Bosna. Turu smo zavrsili bez ikakvih problema, uvek u pretovaru i sa saputnikom, 140.000km na satu. Jedini problem sto smo probusili gumu na autoputu jer smo hteli da se provucemo kroz sudar (naravno niko se nije povredio, nego ludi Italijani ne znaju da koriste autoput). Brijali smo i gume po jadranskoj magistrali, i vozili 200km/h na pisti na Zeljavi Evo par slika.

Za ovaj snimak sam koristio 4k 60FPS, ISO 100~200, S1/60 i koristio sam ND 16 filter na kamerici

Nemam pojma, meni je izbrisala sve snimke vec dva puta iako mi je loop recording iskljucen. Napuni memoriju, izbrise sve snimke i prestane da snima. Vec dva nervna sloma sam doziveo zbog toga...

Koristio sam i taj filter, al kada je bilo oblacno. Tako sam procitao na internetu... Ne razumem se ni ja, ovo mi je prvi put bio da sam ih koristio i eto verujem da prave razliku, ali ne toliko vaznu za rekreativino snimanje. Veci problem kod Action 4 je sto brise snimke kada napuni memoriju... Moja je sada na Mangartu letela 50 metara u livadu, i jedva sam je nasao posle kad sam video da je izbrisala 128gb snimaka... nervnii slom. I mislim da cu da je prodam i da uzmem Insta 360

Da da, ima i kod mene, ali bez filtera bi taj flare isao do kraja. Ovako sa tim filterom je smanjen dosta... mislim da nije lose budzet resenje. Al ajde da vidimo da l jos neko od clanova ima bolju soluciju...

To mozes da uradis uz pomocu ND 16 filtera. On je idealan za jako suncane dane. Sad sam ga koristio kad sam vozio jadransku magistralu, i evo mozes da vidis kako je izgledao snimak: I da, nabavio sam te filtere na TEMU. Ne znam za koju kameru ti konkretno treba?

Na poslednjoj turi mi se desilo da mi je smrdljivi DJI Osmo 4 izbrisao sve snimke jer je prepunio memoriju. Radi se o 128gb snimaka. Kada mi se to desilo nisam ukljucivao kamericu da snima opet da ne dodje do prepisivanja, pa sam otisao i kupio novu SD karticu. LapTop klinika u BGu mi je rekla da mogu da mi vrate snimke i traze 5000 dinara. Verovatno koriste taj disk drill kao sto si rekao. E, sad je pitanje koliko je zapravo komplikovano da se taj disk drill koristi? Je l on vraca snimke u MP4 formatu ili i tu nesto mora da se cacka? Ili jednostavno da platim tih 5000 i ne razmisljam...

Ja sam nekog misljenja da su sportski motori napravljeni iskljucivo za pistu, i iskreno ako mozes nekako da odolis toj njihovoj lepoti bilo bi pametno. Mislim da je Varadero 125 bas odlican izbor.

Moje iskustvo je pokazalo da su me Michelin Road 6GT lepo sluzile. To su prve gume koje sam montirao na motor kada sam ga kupio, i sa njima sam prešao 22.000km gde sam u 90% slučajeva imao saputnika. Tada nisam vozio agresivno, i bio sam početnik što je verovatno pomoglo da mi traju toliko. Tada sam ih platio 550evra čini mi se... Jedino što mi se nije svidelo kod njih je to što su umele da vibriraju i tupkaju pri manjim brzinama u krivinama zbog onih rupica koje imaju. Za kišu su bile brutalne, a ovako za malo jaču vožnju onako... Druge su bile RoadSmart 4GT, kao što sam napisao gore. Voleo bih da probam Metzeler RoadTec 01, al to ću uraditi ako ne budem zadovoljan Mitasom. I da, verovatno je bitno da se napomene da ja obe gume pumpam na 42/42 PSI, to sam čuo na fejsbuk grupama i stvarno mi tako više odgovara. Navodno tako produžavaš trajanje gume, e sad...

Ja sam ove godine u maju bio do Grcke gde sam vozio po brutalnim putevima u okolini Metsova i tamo sam u potpunosti obrijao Dunlop Road Smart 4GT, i mogu reci da su te gume bile fantasticne za voznju, ali su mi izuztetno kratko trajale 8000km, a platio sam ih 450 eura. To mi nije imalo smisila, da premium gume platim toliko, a da mi daju samo 8000km.. Stoga sam poslusao svog prijatelja i kupio set Mitas Touring Force za 200e i mogu vam reci da sam za sada jako zadovoljan. Daju mi veliko samopouzdanje, i vec sam gomilu puta grebao fuzastere sa njima. Odlicno drze, i bas su zabavne za voznju. (ostaje da ih testiram na kisi jer jos uvek nisam pravio duzu turu).

Tako je, baš kao što je Pirotehnicar napisao gore. On sedi na toj navodno najtežoj krivini i tu slika. On sve slike kači na svoj sajt, i posle vožnje je samo vazno upamtiti okvirno vreme kada ste prošli tuda, pa uz pomoću toga naći sliku na sajtu i platiti je nekih 12e, čini mi se. Slika se dobija na mail-u čim se plati preko sajta i to je to. Što više slika kupiš, dobijaš veći popust. Uglavno, ja nikada u zivotu brže i lakše nisam potrošio 12 eura haha A što se FJR-a tiče, on će da obožava Stelvio!

Ukoliko nekoga zanima da, izbacio neke snimke na youtube, pa eto...

"A šta ako bismo otišli da radimo na Istri isključivo da bismo imali dobru startnu tačku za obilazak Alpa i Dolomita?" "To uopšte ne zvuči kao loša ideja..." Tako smo se moja devojka i ja odlučili da leto 2025. godine provedemo radeći na Istri, konkretno u Vrsaru kako bismo imali dobru početnu tačku za obilazak "Meke i Medine" za motor. Jul mesec, velika vrućina u Vrsaru, gledamo u vremensku prognozu i uviđamo da je vreme idealno za otići i napraviti nezaboravnu moto turu. Rezervišemo smštaj u Garnì Belvedere u mestu Bellamonte, i tako se odlučujemo da 08.07 u 5 ujutru krenemo putem Bellamonte-a. 357km i nekih 4h vožnje. Dan 1 - Vrsar - Bellamonte 357km Put do Bellamontea autoputem preko Trsta > Portogruaro > Ponte nelle Alpi > Bellamonte. Autoput kroz Italiju - jako dosadan kao i svaki. Sa izlaska sa autoputa krećemo putem Ponte Nelle Alpi i predeli ostavljaju dosadan autoput iza nas, jer se ispred nas nalaze prelepi pejzaži. Tako nakon nešto više od 4h vožnje stižemo u Bellamonte i smeštamo se u Garni Belvedere. Pratilo nas je lepo, sunčano vreme, međutim ostatak dana kiša i jako loše vreme. Dan 2 - Bellamonte - Passo dello Stelvio - Umbrail pass - Glorenza - Bellamonte 329km Budimo se ujutru, doručkujemo, i krećemo put Stelvia. Kako je moguće planirati put u italijanske Alpe, bez da odeš na legendarni Stelvio pass. Put do Stelvia preko Bolzana jako dosadan, velike gužve u saobraćaju, izbegavamo autoput, ali bez obzira velike gužve i Italijani koji su jako bahati vozači, stoga mora biti obazriv da vas ne "useku". Gomila kružnih tokova, semafora i slično, ali ono što olakšava put jeste fenomenalna arhitektura i jako lepe građevine u ,tom, alpskom stilu, prelepe katedrale i fenomenalan put. Passo dello Stelvio Nekoliko sati kasnije, stižemo do raskrsnice za Stelvio pass. Tu pravimo pauzu, puls se ubrzava i "hvata" me trema. Verovatno zbog gomile snimaka od Kanyar Foto-a kako razni ljudi padaju motorima u uskim krivinama. Ohrabrujem sebe, i krećemo putem Stelvia. Više nema povratka. Polako se penjemo Stelviom, krivina za krivinom, tj kako Italijani kažu tornanti. Krenuli smo Prato stranom, stoga nam sledi 48 lakat krivina. Krivine kao krivine tehnički zahtevne, naročito desne. Put dobar, a saobraćaja ne previše. Svaka desna krivina me dodatno umara, ali kako se polako penjemo ka vrhu, i kako počinje da se pruža neverovatan pejzaž tako umor slabi i nakon nekih sigurno 30tak minuta stižemo do vrha, parkiramo se i odlazimo pravo u radnju da kupimo magnet! Na vrhu nas 9. jula dočekuje 5 stepeni, oblačno vreme sa odličnom vidljivošću i gomila snega. Prosto neverovatno videti sneg u julu. Čak je i Kanyar Foto rekao da sneg u julu na Stelviu nije viđen jako dugo. Ali taj sneg, je ono što kompletan uspon čini fatastičnim. Sa vrha Stelvia se pruža fenomenalan pogled, i sam Stelvio od vas traži da spremite kameru i da "opalite" gomilu slika... To se i dešava - naravno. Odmaramo na Stelviu, i saznajemo da nećemo moći da provozamo Gavia pass zbog radova na putu i stoga skrećemo putem Švajcarske, Umbrail passom do Val Mustair mesta, pa do Glorenze. (Što se ispostavlja odličnom odlukom!) Umbrail pass Umbrail pass, po meni jedan od najlepših passova na ovoj moto turi me ostavlja u čudu. Kako opisati Švajcarsku...? Evo da probam mojim citatom: "Kada uđeš u Švajcarsku bez da ti neki znak "kaže" da si u Švajcarskoj, ti nekako znaš da si tamo." Priroda koju vidimo dok vozimo Umbrail passom je nestvarna i nekako drugačija od prirode u Italiji. Prosto neverovatno koliko je zeleno, koliko cveća, drveća i malih kaskada ima. Vožnja Umrail passom - uživanje. Nema uopšte saobraćaja, samo po koji bajker koji nam dolazi u suprotnom smeru. Dolazimo u mesto Val Mustair, i tu pravimo kraću pauzu za vodu, i odlučujemo da se ne zadržavamo previše i nastavljamo polako ka Bellamoteu. Onako nekako neplanirano stižemo u mesto Glurns, Glorenza. Mesto deluje nekako čudno, malo i ograđeno zidinama. Odlučujemo da posetimo ovo malo mesto, jer sigurno je važno s'obzirom da je tako ograđeno zidinama. Glurns je na nas ostavio neverovatan utisak, stare kuće, sve nekako u tom nemačkom stilu, narodna nošnja, konji, kočije... Predivno! Pijemo kafu koja košta 2 eura! I nastavljamo dalje. Nekoliko sati kasnije stižemo u Bellamonte, gde po preporuci vlasnice smeštaja odlazimo u piceriju Terrazza Lagorai Pizzeria. U ovoj piceriji se prave napolitanske pice, i to su najbolje pice koje smo mi ikada u životu jeli! Cene i više nego pristupačne sobzirom na lokaciju. Jedna pica je od 10 do 14 eura. Oduševljeni picerijom odlučujemo da svako veče posle vožnje ovde i jedemo. Ono što je važno jeste da je potrebno unapred rezervisati mesto jer je velika gužva, koja upravo i govori o kvalitetu! Dan 3 - Bellamonte - Passovi na Dolomitima - Cortina D'Ampezzo - Bellamonte 224km Ustajemo rano ujutru, uživamo u pogledu sa terase, spremamo se, odlazimo na fantastičan doručak u smeštaju i polazimo pravac passovima na Dolomitima. Najpre idemo putem Bellamonte - Moena - Canazei. Rani jutarnji časovi, okvirno oko 10 sati ujutru na putu nestvarna gužva. Jako velike, duge kolone vozila i na svakih 500tak metara po kružni tok koji po mom mišljenju dodatno usporava saobraćaj. Imamo osećaj kao da je cela Italija krenula putem Dolomita. Put uzak, i dugačke kolone vozila otežavaju preticanje motorom, jer su u oba smera velike gužve, ali nakon nešto više od sat vremena vožnje od 30kmh stižemo do Canazei-a i polako počinjemo uspon ka Dolomitima. Passo Pordoi - prvi pass koji odlučujemo da vozimo počinje odmah desno. Sam pass je fantastičan sa dosta krivina. Poprilično lepi pogledi koji se pružaju tom stranom Dolomita, dobar asfalt. Sam Pordoi Pass je pass kojim se spušta kada se krene u krug na Dolomite sa desne strane, što ga meni nije činilo nešto previše posebnim. Sa ovog passa je moguće napraviti možda i najlepše fotografije od svih passova na Dolomitima. Pordoi pass završavamo u mestu Corvara gde pravimo kraću pauzu, pijemo kafu od 2 eura i nastavljamo dalje. Gardena Pass - Po meni definitivno najlepši pass za vožnju na dolomitima. Savršen, nov, asfalt, jako malo vozila i predivni predeli! Ono što ovaj pass čini posebnim po meni jesu nebrojne krivine koje omogućavaju pravo uživanje u vožnji, i omogućavaju lepo "peglanje" krivina. Vožnja na ovom passu ostavlja poprilično jači utisak nego vožnja na Stelviu zbog uživanja u vožnji! Ono što ovaj pass čini posebnim za nas jeste odmorište pri kraju passa Sella del Culac. Mesto gde se mogu napraviti prelepe fotografije! Tu pravimo kraću pauzu, i nastavljamo na sledeći pass. Sella Pass - Sledeći na redu jeste Sella Pass, koji nam generalno nije nešto previše zanimljiv u smislu vožnje, ali je jako zanimljiv u smislu nestvarnih pogleda koji se pružaju na ovom passu. Mislim da je ovaj pass najviši na Dolomitima, i definitivno najspektakularniji zbog fantastičnih pogleda. Dolazimo do vrha ovog passa, slikamo se, pravimo kraću pauzu i nastavljamo dalje ka izlasku sa Dolomita (ili ipak ne?). Prolazno vreme nam je bilo dobro i stoga odlučujemo da se provozamo preko Falzarego Passa do Cortine d'Ampezzo. Što se ispostavlja kao jedna savršena ideja. Falzarego Pass - Izuzetno je teško odlučiti koji pass je zanimljiviji i generalno lepši za vožnju, da li Gardena Pass ili Falzarego Pass. Ovaj pass je bio totalno neplaniran, ali se ispostavilo da je itetako jedan od najvažnijih passova za vožnju. Jako lepe krivine, savršeno stanje asfalta, i apsolutno ni jedno vozilo do vrha passa. Ono što ovaj pass čini posebnim jeste sam vrh passa, odnosno nestvarna priroda i nestvarni vrhovi Dolomita koji se mogu videti u opsegu od 360 stepeni. Priroda, zelenilo i mesta za fotografiju su savršeni. Oduševljeni ovim mestom provodimo nekih sat vremena ovde i uživamo u pogledima! Nagon savršenog Falzarego Passa, nastavljamo putem Cortine. Sam spust od Falzarego Passa do Cortine je savršen. Jako lepe, duge i učestale krivine. Prelepo za vožnju! Krivina za krivinom, približavamo se Cortini, koja se ispostavlja kao jako loša ideja. Jako velike gužve, radovi na putu zbog priprema za Zimske Olimpijske Igre, puno semafora, mnogo kružnih tokova i mučna vožnja kroz ovo mesto. Samim tim odlučujemo da u Cortini ne provedemo ni sekundu više nego što je potrebno, i tako se vraćamo nazad ka Falzarego Passu. Na pola puta ka Falzaregu uviđamo raskrsnicu i odlučujemo da krenemo levo, a ne desno na Falzarego što se ispostavlja kao druga najbolja ideja na ovom putovanju! Totalno neplanirano vozimo još jednim legendarnim i obaveznim za posetiti passom. Nismo znali da ćemo ovde ići, niti smo to planirali, ali izgleda, da nas je nešto navelo ovde. Giau Pass - Giau Pass je izuzetno dobar pass za vožnju. Jako puno, oštrih i ne tako širokih krivina na ovoj strani Dolomita. Asfalt u savršenom stanju, i jako malo gužve. Uživamo u vožnji i nešto kasnije stižemo do vrha ovog passa. Sa vrha se takođe pružaju nestvarni pogledi. Odlučujemo da napravimo dužu pauzu, uživamo u pogledima, slikamo se i nastavljamo putem Bellamontea. Sam spust sa Giau Passa je jedan od najlepših spustova koje smo imali. Puno preglednih lakat krivina, koje nisu previše strme i kasnije vožnja od Selva di Cadore do Bellamontea od nekih 60tak kilometara dolazi kao šlag na tortu ovog dana. Vozimo preko Passo Valles i nekih sat i po kasnije stižemo u smeštaj. Dan 4 Bellamonte - Passo Rolle - San Martino di Castrozza - Malga Ces - Bellamonte 104km Četvrti dan je bio, kako ja volim da kažem, blag dan. Taj dan je bio tmuran i nekako maglovit. Vreme nije bilo idealno, a prognoza za Timmelsjoch i Jaufenpass je bila katastrofalna stoga smo odlučili da ovaj dan bude lagan i da prođe u nekoj opuštenoj varijanti. Nakon kratkog razmišljanja odlučujemo se da provozamo Passo Rolle koji se nalazio jako blizu našeg smeštaja, što se i u ovom slučaju ispostavlja kao jedna od boljih ideja. Passo Rolle, je pass na nekih 1980~ mnv, ali ono što ga je činilo posebnim jeste svež, tek postavljen asfalt. Na ovom passu se nalazi jedan fotograf (Dolomiti Foto) koji takođe pravi fotografije bajkera. Mada, ono što je važno jeste to da je ovaj pass jako dobar za vožnju. Krivina za krivinom, svaka pregledna, nov asfalt i pravo bajkersko uživanje. Toliko nam se svideo ovaj put da smo ga izvozali dva puta. Pass se proteže do mesta San Martino, koje karakterišu jako uske, i veoma čudne ulice. Treba biti pažljiv i obratiti pažnju za kontra smer. Po izlasku iz ovog gradića nastavljamo vožnju ka Malga Cesu. Malga Ces se nalazi na jednom fatnastičnom pašnjaku koje je okruženo planinana, stoga su fotografije na ovom mestu savršene. Jako lepo odmorište, sa fenomenalnim pogledom! Nakon duže pauze nastavljamo dalje i vraćamo se polako ka smeštaju u Bellamonteu. Vreme se popravlja i tako odlučujemo da kasno popodne i predveče provedemo šetajući šumskim stazama Bellamontea. Dan 5 Bellamonte - Lienz - Grosglockner - Irschen 380km Peti dan, i na žalost poslednji dan u savršenom smeštaju u Bellamonteu. Pakujemo se, doručkujemo i upućujemo se ka famoznom Grosglokneru. Jer kako je moguće doći u Italiju, voziti italijanske alpske pasove, a ne obići Grosglockner? Put do Grosgloknera vozimo preko Giau Passa, penjemo se, serpentina za serpentinom, prolazimo vrh, i krećemo se ka Cortini D Ampezzo. Na svu sreću put kroz Cortinu neopterećen stoga možemo sa uživanjem da prođemo kroz ovo mesto. Vozimo se putem Linca, i dalje smo u Italiji, i uživamo u predelima i lepim krivinama uz put. Ono što je najzanimljivije da se vidi ovim putem jesu autentične alpske kuće sa obojenim krovovima. Put generalno ne previše opterećen i poprilično prav uz nekoliko krivina koje prisete koje je uživanje voziti motor. Polako ulazimo u Austriju i uvižamo velike table za vinjete, stajemo na prvu benzinsku pumpu i dobijamo informaciju da nije potrebno kupovati vinjetu ukoliko se ide putem ka Lincu, Grosglokneru i nazad na Sloveniju. Vinjeta je obavezna samo ukoliko se odlučite da vozite auto putem, što, mi bajkeri, vrlo rado izbegavamo. Prolazimo kroz Linc, veoma interesantan grad, ulice na svu sreću nisu opterećene saobraćajem i veoma brzo prolazimo kroz grad i krećemo ka putu za Grosglokner. Na putu od Linca ka Grosglokneru počinjem da dobijam jednu veliku euforiju i jedva čekam da stignem! Put je savršen, prolazi se kroz mnoštvo austrijskih sela koja se nalaze na prelepim pašnjacima, uviđamo puno krava i bajkovitih predela. Ono što je najleše na ovom putu jeste taj poznati vodopad, Jungfernsprung. Velika količina vode koja bukvalno pada sa vrha planine pokazuje uvertiru savršene prirode koju ćemo uskoro videti na Grosglokneru. Krivina za krivinom, počinjemo da se penjemo. Put visokog kvaliteta, isti kao u Italiji, kao šmirgla! Nekoliko kilometara kasnije stižemo i do naplatne stanice koja naplaćuje eko taksu u iznosu od 35 eura. Dobijate mapu Grosgloknera (naravno na Nemačkom), stiker motocikla i račun. Prolazimo naplatnu stanicu i počinjemo taj pravi uspon ka Grosglokneru. Krivine su dugačke, prostrane, i priroda fenomenalna. Što se više penjemo ka vrhu, to više počinjem da se pitam kako je moguće da priroda stvori ovako nešto. Ovo je najlepša priroda koju sam ikada video. Visoki planinski masivi svuda oko nas, svaki vrh prekriven snežnim pokrivačem, na svakom koraku vodopadi, prelepi pašnjaci i fenomenalan put za vožnju! A, ono što je jako interesantno za ovo mesto jesu - mrmoti! Treba biti pažljiv jer ih ima previše i veoma često izleću na put. Nastavljamo dalje i polako stižemo do tog famoznog vrha Edelweißspitze. Veoma je lepo obeleženo skretanje, ali ono što i nije toliko dobro jeste taj popločani, kockasti put. Jako je "truckavo" i neprijatno za vožnju jer su krivine jako oštre i nepregledne. Naročito poslednja krivina pred vrh, tako da ova deonica mora da se vozi pažljivo. Stižemo na vrh, jako puno automobila i motocikala i jedva nalazimo parking. Na vrhu, fenomenalno! Prosto je nemoguće odlučiti na koju starnu gledati! Pogled 360 stepeni, planinski masivi, predivni predeli i neverovatna priroda. Slikamo se, odmaramo i vraćamo se nazad do centra Grosgloknera gde pijemo dve najskuplje kafe od po 7eura, pravimo malu pauzu, kupujemo i ne tako zanimljive magnete i nastavljamo da se vozimo po Grosglokneru. Krenuli smo putem Fuscha. Krivina za krivinom, spust fenomenalan, i predivan za vožnju i nakon nekoliko lakat krivina stižemo i do još jednog vodopada gde pravimo kraću pauzu i odlučujemo da krenemo nazad ka smeštaju koji smo bukirali u Irschenu. Odlučili smo da je 4 sata i više nego dovoljno boraviti na Grosglokneru, i tako krećemo putem Linca, i Irschena. Vozimo magistralnim putem, samo pravo, do ovog sela. Tu smo bukirali smeštaj u frühstückspension irschen u iznosu od 110eura. Ovaj smeštaj smo namerno izabrali u ovom selu zato što je uz put, i zato što je bio jedan od najpovoljnih u toj regiji. Smeštaj fenomenalan, kreveti jako udobni, doručak izuzetno ukusan, a sam pogled sa terase nestvaran. Celo ovo selo je toliko mirno da se praktično ne čuje ništa osim cvrkuta ptičica. Odmaramo u ovom smeštaju, i sutra ujutru krećemo polako putem nazad ka Vrsaru, kroz Sloveniju. Dan 6 Irschen - Bled - Vrsar 370km Budimo se, uživamo u kafi, doručkujemo i polako krećemo nazad ka Vrsaru. Razmišljamo da li da obiđemo i Vršič pass, ali vreme tamo poprilično loše, kišovito i odlučujemo da to ostavimo za neku drugu avanturu, pa se odlučujemo da posetimo i jezero Bled. Vozimo se najpre kroz Austriju, kroz izuzetno lepe šumske predele koji su puni krivina, i predivni za vožnju. Totalno neočekivan, savršeni put za vožnju, asfalt u savršenom stanju, i mnoštvo krivina koje se mogu "peglati" sa uživanjem! Približavamo se granici sa Slovenijom, i vozimo kroz Wurzen pass, koji i nije nešto naročito. Put poprilično uzan, i ne u tako dobrom stanju, ali ono što ovaj pass čini zanimljivim jesu tenkovi iz drugog svetskog rata koji su na jednom mestu parkirani tik uz put. Ulazimo u Sloveniju i krećemo putem Bleda. Velika gužva, čini nam se kao da je ceo svet krenuo putem koji vozimo. Dolazimo polako do skretanja za Bled, nekako se probijamo kroz velike gužve i dolazimo na to famozno jezero. Jezero Bled na instagramu izgleda prelepo, ali u stvarnosti izgleda jako razočaravajuće. Voda poprilično prljava, ogromna gužva, milion ljudi i generalno ne tako zanimljiv pogled na ono popularno ostrvo. Sve u svemu, jezero Bled nam se nikako nije svidelo i definitivno ne bismo preporučili da se skreće sa kursa kako bi se videlo ovo mesto, jer nije vredno. Barem u našem mišljenju. Posle pauze u Bledu, krećemo nazad ka Vrsaru i vozimo auto putem. Auto put u Sloveniji prepun kampera u "sporoj" traci koji voze 80kmh, a u "brzoj" traci ljudi koji voze puno preko ograničenja. Autoput preopterećen, milion vozila i generalno jako nebezbedan. Ljudi ne drže odstojanje, prevelika gužva i generalno razmišljam šta mogu da uradim da bih što pre izašao iz ove katastrofe u kojoj sam se našao. Posle Ljubljanje, malo bolja situacija, i uspevam da vozim normalno bez da mi se neko pribija na kofer, ali daleko od bezbednog. Moja preporuka je da se auto put u Sloveniji, u toku sezone, izbegava što je više moguće. Silazimo sa Autoputa, vozimo do hrvatske granice i magistarlnim putem pristižemo u Vrsar i tu se, ova, naša avantura završava. Samo putovanje smo organizovali tako da nas nije previše zanimalo koliko šta košta, ali okvirno je za gorivo, smeštaj, putarine, hranu i magnete bilo potrebno negde oko 1200e. Gorivo na Alpima je koštalo oko 1,81e po litru za self service. To je jako bitno napomenuti da treba obratiti pažnju i stati na mesto gde je cena vezana za self service. Ukoliko stanete na mesto gde to nije slučaj, iako sami sipate, gorivo će biti znatno skuplje. A, evo i nekih, nadam se, lepih slika sa putovanja. Uživajte!