Kao sto rekoh moji koferi su prazni a ako treba moze i torba na moju mazgu . Bolja je ideja fast food ili neka mesara to jest pecenjara a verujem da ih tamo ima. I naravno Dakijeve bananice .

Dobro dosao , pozdrav!!

Treba iskoristiti jos koji suncani dan a i volim bananice. Nego da vidimo organizaciju sto se tice klope i mesta za plandovanje . Mogao bih ja neki pasulj da ponesem u mojim manjirkama ( koferima). ;D

1. BANEZX9 R 2. RS 3. Vojin 4. Abdullah100k 5. Hornet 6.$ BOKI $ 7.Forrest Gump 8. Zec (skoro sigurno) 9.Vukan ?( ne brini, i ja cu zaginuti u petak,pa ce mamuramo zajedno) 10. Saxi ? 11. Japanac (odnosno Shejtan) ? 11/1 gremlin 12.Daki 13. Naci 14. Coka 15. Jovana 16.M a R k o + (Savic,ako ga navatam,a mozda i jos neko...) 17. Mikulanac( 95%) Daki hoce li biti bananica ?

Nebojsa , poenta celog puta je biti deo grupe , druzenje , razmena iskustva. Nebitno je koji motor imas jer se grupa krece maximalnom brzinom najsporijeg ucesnika . Do Rajca mozes i trotinetom .

Sator nije kod mene tako da ne znam tacan model , inace smo ga vratili neotpakovanog , ne koristeci ga niti jedan put. Uglavnom smo spavali u hotelima. Pozdrav i tebi iz Beograda !!!!!!!

Sto se mene tice moze Rajac subota a Bela Crkva nedelja , a petak ???? ;D

Jos jedna tuzna vest, katastrofa . Saucesce porodici i prijateljima . Pocivaj u miru !

Hvala , Nikola!! Zelim ti da napravis jos hiljade kilometara sa tvojim kinezom i da stignes do Irana. Bar ti tamo nece biti zima kao sinoc u povratku sa Gocha!

Vojine, kada budes citao post obavesti nas kakva ti je situacija sa nogom. Pozdrav!!!!

Moj plan za 2009 da stignem do Etiopije , kuda i kako jos je u razradi.Mozda to ostane za 2010 ali onda nesto duze do Juzno Africke republike na svetsko prvenstvo u fudbalu gde ce Srbija igrati u finalu.Kakav optimista. ;D

Veliko hvala Dark-u na organizaciji,Banetu I Forestu za za predlog i guranje teme. Nesto od podataka(vazi za Beogradjane): Presli smo oko 390 km. Krenuli tacno na vreme u 8.30 h. Uz dva odmora u Desimirovcu i Baloslavi stigli u Banju u 13h. Prosecna brzina nam je bila 57 km/h.U povratku smo krenuli u 18 h a stigli u Beograd u 23 h. Prosecna brzina 51 km/h uz dva odmora. Najvisa temperatura u Banji 19 stepeni a najniza na auto putu kod Vrcina 7 stepeni , brrrrrrrr. Hvala jos jednom svima i vidimo se na nekoj sledecoj turi.Nemoj da vas plasi zima!

Ajde momci ustajanje . Brrrrr , izasao sam napolje . Obucite se dobro bar za pocetak dana. Se gledamo uskoro!!!

Vazi Tomo, razumeo !!!!

Moja je greska sto nisam trazio poslovnu vizu koji bi dobio za par dana. U pakistanskoj ambasadi termin turisticka viza prakticno ni ne postoji. Oni su nase aplikacije slali u Islamabad pa cekali odgovor koji nikad nije stigao. Iran je stvarno otkrovljenje za mene.

Dark ima nas 47 po zadnjem spisku , nemoj da nam zafali koji batak . ;D ;D

Posle Atine krecemo juzno i obilazimo citav Peloponez . Paklene vrucine. Temperature oko 35 ali tri puta gore nego iranskih 46. Citav put gledamo posledice proslogodisnjeg velikog pozara. Mnogo sume je sprzeno. Ostao sam kamen. Stajemo u drevnoj Olimpiji mestu gde su odrzane prve olimpijske igre i odakle svake cetiri godine polazi olimpijski plamen. Odmaramo tri dana na prelepom ostrvu Lefkada. Jedna od najlepsih plazi na kojima sam bio nalazi se tamo. Razradjujemo plan povratka. U opticaju je Albanija ili Makedonija. Odlucujemo se za povratak preko Ohrida. Prijatno smo iznenadjeni sta vidimo tamo. Ohrid je okupiran turistima, mahom iz Srbije. Nocni zivot prepun sadrzaja, nadam se da moja zena ne cita ove postove. Mnogo lepa deonica je Ohrid Skoplje. Pravo uzivanje u krivinama. Od Skoplja autoputem do Beograda. Mali rezime: Tura je trajala 30 dana. Predjeno je oko 13,000 km, sto je oko 430 km u proseku na dan. I pored nosenja satora i vreca spavali smo samo u hotelima, koristeci iskljucivo Lonely planet. Zavrsili smo jos jednu avanturu bez ikakvog problema i vratili se porodicama sretni i zadovoljni a bogatiji za jos jedno iskustvo.

Turizam u Iranu, hmhmhm. Ako ikad budete isli u Iran nemoj da vas neko prevari da odete na Kaspijsko more. Prljavo,hoteli u uzasnom stanju, plaze katastrofalne, zene se kupaju obucene i sa maramama. Zeleli smo tu da odmorimo malko ali ceo prizor nas je naterao da sto ranije ustanemo i krenemo nazad ka zapadu, obecanoj zemlji Turskoj. Indija je ostala i dalje san ali bice dana za megdana.Turskom se ovog puta krecemo samim jugom zemlje. Naviknuti na dobrocudne policajce u Iranu nastavljamo sa brzom voznjom. Ali ovog puta nema oprastanja. Hvata nas radar na 180 km/h a ogranicenje 60. Naravno ne dajemo pare jer pokusavamo da odlozimo egzekuciju. Sva trojica dobijamo da platimo kazne od 140 eura. Ako se plati u roku od sedam dana imate popust 30% . Policajci kazu da to odmah ulazi u kompjuter i da necemo moci izaci iz Turske ako to ne platimo. Zadnja mogucnost je placanje na granici. U Turskoj ostajemo sedam dana obilazeci plaze i opustajuci se od puta. Nista nam prva kazna nije znacila tako da smo fasovali jos po jednu, sto u prevodu znaci 3 osobe x 140 eura x 2 kazne = 840 eurica, ozbiljan udar na budzet. Resavamo da se pravimo ludi. Dva puta sam bio na moru u Turskoj ali ova sa motorom je zaista nesto posebno. Prosli smo sva turisticka mesta, kupali se na najlepsim plazama , napokon gledali zene bez marama. Pravi mali odmor. U Izmiru radimo redovan servis na 10,000 km u bmw servisu. Usluga daleko slabija nego u Istanbulu. Odlucujemo da vozimo do mesta Cesme i hvatamo ferry za grcko ostrvo Kios. Biramo sto manju granicu da nas nebi izuli za one eurice. Ujutro se budimo reseni da krenemo u EU. Grcka nam se smesi samo na 5 km. Prolazimo carinsku i policijsku kontrolu bez ijednog problema. Ljubim ferry kada sam se ukrcao na njega. Imacemo vise love za Grcku,uraaaa! Dolazimo na ostrvo Kios i vozamo se naokolo celi dan . U ponoc odlucujemo da uhvatimo ferry za Atinu.

Jos malko slika i jedna nezaboravna situacija koja dokazuje kakvi su zaista Iranci. Dosao je red da Balsa radi servis na motoru. Na ulici upoznajemo momka koji nas vodi do servisa za BMW. Naravno rade samo kola, za motore gotovo nikad culi. Zelimo da kupimo ulje pa da usput negde zamenimo. Kaze menadzer da ce oni izguglati po netu i zameniti ulje da se mi ne mucimo. Nama daje bonove i vodi nas u menzu. Servis ogroman, ljudi prisni, nasmejani, klopa kao iz snova. To je bio najbolji rucak na celom putovanju a i dzabe. Po povratku u kancelariju ceka nas motor sa uredno zamenjinim uljem. Koliko to kosta, prijatelju? - pita ga Balsa. Ne kosta nista, vi ste putnici, nama je cast da smo mogli da pomognemo. Ostajemo ponovo u cudu, cak su i oci zasuzile. Ovo je stvarno neverovatno, gde je kraj njihovoj gostoljubivosti.

Joj majko toliko toga imam u glavi a kada krenem da pisem sve ispari. ;D Mozda zbog godina ;D!!!! Pre polaska iz Beograda imali smo dogovor sa sluzbenicima u Pakistanskoj ambasadi da u slucaju pozitivnog resavanja nase pakistanske vize, istu dobijemo u bilo kom njihovom konzulatu. Do zadnjeg trenutka smo gajili nadu da cemo uspeti,medjutim nista od toga. Ja licno sam se osecao jako bedno. Nisam mogao dobiti vizu za Pakistan, ej ljudi za Pakistan. Bio sam u pet njihovih ambasada( Bangkok, Peking, Istanbul, Teheran). U te cetiri nisam mogao ni da apliciram jer nemam boravak tamo. U Beogradu su prihvatili a mi jos uvek cekamo odgovor iz Islamabada, od marta meseca. Indija mi je bila san a oni su ga rasprsili zbog hebene vize. Bilo kako bilo mi nastavljamo put od Shiraza ka severoistoku Irana, gradu pod imenom Yazd. Smenjuju se kamenita i pescana pustinja. Voznja po mesecu kako sam je ja zvao. Pogledace te dole par slika i videcete razlog. Moja prva tura koju sam vozio bez muzike. Upijao sam prizore oko mene i nisam osecao dosadu niti jedan minut. Stvarno fascinantan osecaj slobode. U Yazdu nam se grupa osipa. Nas Francuz Zoze nastavlja put ka Pakistanu i Indiji jer je za jedan dan sredio vizu. Taj dan smo odlucili da vozimo oko 1000 km. 700 kroz pustinju i jos 300 kroz planinske predele do samog Kaspijskog mora ili jezera. Imali smo u jednom danu pad temperature sa 46 u pustinji na 11 stepeni u planini uz neku jezivu izmaglicu.U tih 700 km ima samo na pola puta jedan grad gde smo tocili gorivo, pice i hranu.Tu su i nastale najbolje slike. Slike sa meseca.

Posle par dana u Isfahanu put nas vodi dalje ka Shirazu i Persepolisu. Poseta Persepolisu gradu koji je ruinirao jos Aleksandar Makedonski ostavila je najjaci utisak na ovom putovanju. Bili smo na mestu gde su pre par hiljada godina Persijanci imali svoju drzavu. Mesto zraci posebnom energijom. Cuvena Vrata Naroda stvarno oduzimaju dah. Cinilo nam se da smo putovali vremeplovom a ne motorima. Persijanci su u to vreme imali ustav bolji nego mi danas,tuzno ali istinito. Napustili smo drevni grad pod velikim utiskom i ubijeni vrucinom. Posto smo toga dana vozili bez opreme(jakne i pantalona)shvatili smo da i na takvoj vrucini oprema neophodna. Vruc vetar gotovo da nanosi opekotine za pola sata voznje bez zastite. Nisam spavao zbog opekotina koje sam fasovao po vratu i rukama. Ni sada ne mogu da razumem kako njihive zene setaju kao nindje po onakvoj toploti.

Posle ludnice u Teheranu nastavili smo ka sledecoj destinaciji, grad po imenu Isfahan. Jedan od najlepshih gradova u Iranu. Putevi su uglavnom pustinjski tako da se temperatura krece i do 47 stepeni. Klima je suva i visoka temperatura ne predstavlja nelagodnost dok je motor u pokretu. Medjutim kad se stane,gori se fino. Isfahan je grad sa bogatom istorijom. Najveci zatvoreni trg na svetu se nalazi bas tu. Kada kazem zatvoreni mislim oivicen zgradama, inace je drugi u svetu posle kineskog Tijenamena. Svako vece na trgu se okuplja stotine ljudi. I znate li sta rade? Piknikuju. Cebence na travu, klopica, brckanje u fontani. To je glavna zanimacija. Vec oko 19h nema mesta da spustis dupe negde a kamoli cebe. Nama je vreme da izjedemo pilence. Dzamije je tesko prebrojati , ima ih na svakom koraku. Kada je vreme molitve ceo grad zamre i nista ne radi. Zene su im kao i vecina u svetu zaludjene sopingom.

Nadjoh jos par minuta vremena.Milion stvari bi hteo da napisem a posle zaboravim. Ne znam rec sa kojom bi vam opisao Irance.Nesto neverovatno. Mozda najbolje kroz par situacija. Trazimo taxi da ga pratimo do aerodroma, trebali da proverimo nesto tamo.On nam govori da je novi aerodrom 60 km odatle i polako krecemo.Cuveni Paykan(auto njihove proizvodnje) u raspadnutom stanju.Vozim 100 metara iza njega iscekujuci da izbegnem ako mu otpadne tocak.Posle dva sata voznje auto putem stizemo do aerodeoma. Taksista nam vadi lepinju iz kola i odbija da primi pare.Seda u ono svoje sopocalo a nas ostavlja zabezeknute.Molimo se da ima uspesan povratak jer nismo bas sigurni da ce uspeti. Druga situacija. Kada god stanemo da odmorimo na auto putu staju kola.Izlaze ljudi sa vodom,vocem, hranom.Jedino sto znaju je:WELCOME TO IRAN.Ponekad i jedna recenica znaci mnogo.Sretni su sto vide strance. Naravno samo Jugoslavija je u opticaju.Rec Tito sam izgovorio najmanje 10 puta dnevno. Koristili smo auto puteve na kojima je motorima zabranjen izlazak.Kratko pitanje na rampi :Odakle ste? Odgovor: Yugoslavia i rampa je podignuta.Za 15 dana u Iranu uhvaceni smo preko 20 puta sa radarom.Ponekad i sa 200km/h. Nista osim smeska i dobrodoslice nismo videli.Nikakvu kaznu nismo placali. Neverovatno ali istinito.

Vukane predlozi ko je Alibaba

Bice u nastavcima zbog vremena jer nisam bas vican kuckanju i postovanju slika.Nastavak sledi veceras, treba spremiti motor sada za Goch.