Јutros oko 9 Andrej, Smajser i ja smo odlucili da ponovimo nase lekcije iz osnovne skole i krenuli put Misarskog polja i Cera da nam Smajser, inace PROFESOR ISTORIJE (koliko vas je ovo znalo??), odrzi slovo.
Prva stanka nam je bila....nemam pojma gde. Neko seoce izmedju Obrenovca i Misara. Crkvica iz druge polovine XIX veka, debela hladovina...za nas dovoljno.
Posto je Smajserov tempo voznje takav, da predstavlja ozbiljnu pretnju ostalim ucesnicima u saobracaju, na kvarno sam kupio nalepnicu na nekoj pumpi i prelepio mu tablicu....cisto da ljudi znaju sa kim imaju posla...
Odatle obrzo nailazimo na spomenik boju na Misaru. Nista vredno pomena...malo smo razocarani..
Odatle krecemo ka Ceru. Tu mi se desava malo nesvakidasnja situacija: pri, sva sreca, nevelikoj brzini od oko 80-90km/h iz nekog grmlja izlece mi fazan. Glavu mi je promasio za pola metra, udario u vetrobran i nekako mi se zavukao u prednju viljusku (onaj deo iznad blatobrana). Prizor je bio totalna koma. Andrej, koji je vozio iza mene, kaze da je izgledalao kao da sam proleteo kroz perjani jastuk
Eto...uz malo srece....RUCAK NA STOLU!
Da li biste dali ruku svoje cerke ovom coveku (obratite paznju na krv na blatobranu)?
Nastavljamo dalje i malo pre Cera nailazimo na naselje kao iz neke parodije na Beverly Hills (ne seriju, nego deo LA). Koma ziva. Na sve strane monumentalne "moja je veca od tvoje" gradjevine....pršte labudovi, orlovi, lavovi i ostala divljaè ѕа ulaznih kapija....na mermeru se nije stedelo. Naravno, naselje nasih "Brazilaca" koji su na privremenom radu....u "Beè, Vieni" (nikada mi nije bilo jasno zasto izgovaraju i jedan i drugi naziv...valjda da budu sigurni da cu da shvatim) ili "Dojèlandu".
Stizemo i na Cer. Hvala Bogu, ovde smo se malo potrudili, pa sve to izgleda mnogo bolje. Mesto na kome su se u isto vreme sa srpske strane ucestvovale takve face kao sto su: Vojvoda Stepa, Vojvoda Radomir Putnik, Vojvoda Petar Bojovic i Vojvoda Misic, zasluzilo je da se propisno obelezi:
Ovu fotografiju, verovatno, svi znate...
Bila je to jedna od najkrvavijih bitaka u novojoj istoriji i velika pobeda jedne male drzave nad, tada, najvecom silom na svetu. Po nacinu vodjenja i ishodu, ova bitka predstavlja remek delo vojne taktike i ratne vestine i kao takva, se i danas proucava na svim vojnim akademijama pa i na West Pointu.
Evo sta je Egon Ervin Kiš, austrougarski novinar rekao o njoj:
"Armija je potuèena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paniènom bjekstvu. Jedna potuèena vojska, ne jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali izmeðu èitavih kolona komore ili gazili kroz rovove pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske... Opšta depresija izražavala se javnim negodovanjem protiv voða: potpuno nesposobni stari magarci su naši generali. Ko ima protekciju, povjerava mu se sudbina stotinu hiljada ljudi. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju... "
Svi glavni protagonisti (gore Austrougari, dole Srbi)
Imamo na koga da budemo ponosni.
Puni utisaka, krecemo ka Banji Koviljaci...da bismo bili i punih stomaka...
Put je totalno ludilo. Na momente sam mislio da ce motor da mi se raspadne. Asvalt krpljen, krpljen, krpljen...pa ponovo krpljen, pa rupe, rupe....uzas. Ali OK, preziveli smo....i bili adekvatno nagradjeni...
Banja (ulaz u park):
Iz Banje krecemo ka Beogradu. Lepim putem kroz mala naseljena mesta, dokopovamo se autoputa (ja sam se ukljucio kod Sremske Mitrovice, njih dvojica su isli preko Sapca). Tih poslednjih 90km vozim izmedju 190 i 200...jedini nacin da prekratis muku koju mi izaziva pravolinijska voznja...
Eto, 350km voznje, druzenja, istorije, klope....nije bilo lose...
