Prolazim najvišu tačku prevoja i put postaje lakši za vožnju i prelazim lepu distancu za kratko vreme. Uskoro nailazim i na prve znake civilizacije (telefonski vod), a u glavi mi se još vrzma ideja o kampovanju. Merkam neko lepo mesto, ali proplanka ni na vidiku. Posle par minuta nailazim na sporedni put i u trenutku se isključujem. Instinkt, šesto čulo, il šta li je, nešto me odvuklo sa rute. Već posle desetak metara teren je dosta ravniji i ubrzo nailazim na livadu koja se pruža sa moje desne strane. Oivičena četinarima sa svih strana osim sa puta. Skrećem na livadu i pratim je do donjeg oboda gde je pogled najlepši i koliko toliko ravno. To je to. Proverom na mapi, vidim da sam na svega pet, šest kilometara od asfalta i civilizacije, tako da će ovo malo skraćivanje današnje rute sutra biti lako nadoknadivo. Raspakujem kamp opremu i krećem u postavku šatora. Prelep, crveni zalazak sunca. Umoran, znojav i slomljen, ali srećan ko malo dete. Boli me svaki mišić, ali oduševljen sam svime što sam danas video, doživeo, a i preživeo. To su ti predeli koje sam video na filmu koji su me i privukli ovamo. Ali sada sam ja u glavnoj ulozi i mogu reći da su uživo još lepši. Nekako zasluženi ako znate na šta mislim. Hteo sam izazov i izlazak iz komfor zone. Apsolutno sam ga našao. Imam ostećaj da sam dosta toga i naučio. To je to, zbog ovoga sam došao. Kakav dan! Šta li tek sutra nosi? I ovo bi bio savršen kraj dana. Ali, noć je tek počela. Mrak je pao, pijem čaj i uživam u nebu punom zvezda. Pre nego što legnem i onesvestim se od umora, pokušavam da zabeležim trenutak fotografijom tako što pravim improvizovani štender za telefon od kamenja. I onda čujem zvuk automobila u daljini. Čudno. Zašto bi se neko vozio u ovoj divljini, pri tom još po mrklom mraku? Ovo je prilično zabačeno za neku noćnu “akciju”. Ali nema veze, šansa da će se i on isključiti sa glavnog puta u ovoj zabiti je prilično mala. Zvuk motora je sve glasniji i glasniji, i zaprepašćeno gledam farove velikog crnog pikapa kako se spuštaju niz put. Na tren sam kao jelen pred farovima, a onda se saginjenjem i krijem ispod šatora. Ne znam zašto sam to uradio. Ali nema teoretske šanse da me nije ili nisu videli, jer je spoljnji deo šatora od reflektujućeg materijala. Ne znam koliko ih je i ne želim baš ni da saznam. Nekao sam, po ovom mraku u ovoj divljini osećao sam se ranjivo. Valjda mi je logika bila da ne znaju koliko nas je (loša logika pošto se lepo vidi jedan motor i šator). Džip je nastavio putem i prošao ispod livade. Drveće i razlika u visini mi je pravila zaklon ali prošao je na samo sedam, osam metara od mene i šatora. Zatim je usporio, stao, okrenuo se i prošao ponovo, vraćajući se odakle je došao. Ko god da je, video me je. Šta je tu je. Prošlo je. Zvuk vozila je sve udaljeniji. Ali to nije kraj. Par minuta kasnije čujem tri pucnja. Pa pauza. Pa četvrti (overa). Prva pomisao. Lovokradice. Ali svejedno, ovako sam, u drugoj državi u totalnoj divljini, lagao bih ako bih rekao da me nije uhvatila prpa. Uzimam telefon, signal: jedna crta. Dobro je. Istog trenutka šaljem trenutnu lokaciju i ceo opis situacije na viber grupu. Branko, iskusan lovac mi kaže da ne brinem i da su u pitanju lovokradice, i da im nisam zanimljiv. U redu. Zvuči logično. Ali šta lovokradu? Nisam u potpunosti potisnuo sve one znakove sa vukovima, medvedima i divljim svinjama. S druge strane, šta mogu sad da uradim? Da se pakujem i spuštam po mraku? Nije pametno. Uradio sam sve što sam mogao. Zatvaram se u šator i ležem sa sekirom kraj sebe. Umor je nadvladao adrenalin i onesvešćujem se. Ali ni ovo nije kraj današnje priče. Znate onaj osećaj kada vas nešto naglo probudi iz dubokog sna? Trenutak totalne konfuzije dok srce lupa kao ludo. E, upravo ga doživljavam. Nešto mi dodiruje lice. Trgam se, palim svetlo i panično tražim sekiru. Jaka i čudna buka napolju. Ceo zid šatora se totalno uneo unutra, ka meni. Šta god da ga gura, razmišljam da ga udarim sekirom. Skamenjen, oklevam koji trenutak. Svaki deluje ko godina. Polako dolazim sebi i shvatam da taj zvuk (nekako pravilan i statičan) i to uvijanje šatora, da to nije nikakva zver il životinja, kako sam inicijalno pomislio, već ništa drugo nego (vrlo jak) vetar! Kakav antiklimaks, ali od svih mogućih opcija u mojoj glavi, ovo je verovatno najbolja. Medjutim, tih nekoliko sekundi totalne panike je nešto što ću dugo pamtiti. Izlazim iz šatora da proverim situaciju. Iako je nebo i dalje bilo bez oblaka, buka je bila zaglušujuća. Cela šuma bukvalno zviždi i huče. Kampovao sam dosta, ali ovo nisam nikad doživeo. A postaje i vrlo hladno. Ne mogu da se vratim u san. Ne znam šta mi smeta više, buka ili hladnoća. Biće da je ovo drugo. Oblačim sve što imam ali ne vredi. Vetar prosto pumpa hladan vazduh u šator. U trenutku očaja, koristim praznu flašu da se olakšam i dobijam DIY termofor. Sve te epizode Ber Grilsa i preživljavanja u divljini su se isplatile. Konačno tonem u san i govorim sebi, samo nemoj piti.

Kako svo ovo stojanje malo prži mišiće u nogama (i dalje se adaptiram na vožnju stojeći), pravim kraću pauzu da se okrepim i slegnem utiske. Ova deonica (od jezera Plastira ka selu Agrafa) je nešto posebno i uživao sam svakom trenutku. Blizini provalije, vrhovima planina oko mene, ganjanju krivina van asfalta. I stvarno, najtoplija preporuka za ovu deonicu bez obrzira na tip motora i nivo veštine. Količina lepote po kilometru je neverovatna. Unapred se izvinjavam na velikoj količini fotografija. Prilikom sledeće pauze za fotkanje upoznajem grupu kolega. Španci. Veća grupa. I oni voze ACT, samo u dobrom pravcu. Pitam ih kakav je put iz njihovog pravca. Kažu mi isto kao ova deonica. Kako mi deluje da je dosta rano (nije bilo), pravim pretpostavku da smo se sreli na polovini današnje deonice (iako sam to lako mogao da proverim na navigaciji) i stičem utisak da je današnja deonica kratka i laka. To mi daje utisak sigurnosti. Toliko, da kad se makadamska sekcija završila i put se spustio u selo Agrafa, kad sam video malu tavernu smeštenu međ stenama klisure, bez razmišljanja zaustavljam motor, i smeštam se u hlad kraj reke. Umesto planiranog karneksa, poručujem svežu pastrmku i grčku salatu. Lagano. Ispravljam grešku od juče i javljam se Viber ekipi za podršku. Nisam to spomenuo, ali dan ranije sam dobio ozbiljno ribanje. U svoj onoj frci sa zaboravljenim ruksakom i nadoknadom vremena, izignirisao sam pozive i nisam se javio do kasnih sati. Ortaci su već bili spremni da se pakuju za Grčku. Iako su oni “malo” pretrnuli, meni je bilo nekako toplo u srcu. Iako sam sam, nisam usamljen, moja braća su uz mene. Po polasku, shvatam da je ova pauza možda trajala duže nego što je trebalo. Podne je uveliko prošlo (zapravo je prošlo tri). Kako sam na asfaltu, dajem po gasu ne bi li nadoknadio koji minut. Asfalt je nov, a put krivudav, baš po mom ukusu, uživanje na maksimumu. Posle nekog vremena bacam pogled na navigaciju i shvatam da sam odlutao sa rute. I to dobro. Izgleda sam se previše uživeo. Na trenutak sam se blago unervozio, još izgubljenih minuta, ali ako je druga polovina ista kao prva, nisam u nikakvom problemu. Ubrzo uvidjam da je i ta pretpostavka bila pogrešna. Po isključivanju sa asfalta, počinje uspon. Ali ovaj uspon je dosta oštriji nego uspon prethodne sekcije, a podloga mnogo rastresitija. Možda vožnja uzbrdo ipak i nije toliko lagana. Ne popuštam gas, stojim na nogostupima, gledam što dalje pažljivo birajući putanje i trudim se da pomažem motoru sa apsorbovanjem prepreka na putu. Dok pišem sve ovo deluje da znam šta radim ali da budem iskren, apsolutno sam se prepao i adrenalin me je itekako pukao. Ali uspon traje li traje i u međuvremenu pejzaž se baš izmenio. Napustio sam kamenje, reku, klisuru i žbunje i sad sam ponovo u četinarima. Stajem pored jedne od litica kraj puta. Ne vidim kraj provalije. Nasuprot mene planinski masivi. Totalna iskonska divljina. U meni pomešani osećaji straha, strahopoštovanja i zaljubljenosti u ovo mesto. Nastavljam dalje. Isprva, put prati obod planine i uglavnom je ravan sa prelepim pogledima i lepom podlogom, ali to se menja i nasuprot očekivanju, nastavlja da se penje i postaje pravi šumski put. Serpentine su sve teže i izazovnije, sa velikim vododerinama i krupnim rastresitim kamenjem na najgorim mestima. Govorim sebi “when in doubt, throttle it out”. Koliko god da sam uplašen, znam da je najgore što mogu sad da uradim je da sednem ili popustim gas. A bilo je situacija gde sam skoro potpuno ostao bez momentuma na izlazu iz serpentine, maltene balansirajući u mestu. Ali nekako sam prošao. Iskreno sam zapanjen koje sam deonice prošao bez pada. Ali nema vremena za refleksiju i tapšanje po ramenu, sledeći niz serpentina je već tu. Bez obzira samopouzdanje raste posle svake sledeće, i polako postajem opušteniji u ovim za mene novim i stresnim situacijama. U mentalnoj pripremi za ovu avanturu, napravio sam dogovor sam sa sobom da kada naletim na prepreke koje deluju rizično, da ću stati i napraviti procenu. Medjutim, u praksi to baš nije uvek izvodljivo. Vožnja van asfalta i stajanje na jakom usponu nisu dobra opcija iz prostog razloga što izgubljeni momentum znači i veliki problem pri ponovnom polasku. Konkretno u ovim situacijama bolje je ostati na gasu, gledati što dalje i birati što bolju putanju, ali to zahteva veliki fokus, brze reakcije, veru u sebe i dobru kondiciju. I u mom slučaju i dosta sreće. Zato koristim sledeću ravniju deonicu za kratku pauzu kako bi se noge malo odkiselile. Posle nekog vremena, izlazim na trenutak iz šume i sada gledam potpuno nov venac planina i što je još bitnije, sunce je još relativno visoko. Ideja se radja. Kako bi bilo lepo baciti šator ovde negde. Proveravam mapu, ali ima još da se vozi do kraja današnje deonice tako da nastavljam dalje.

Hvala na preporuci Planiram vec dugo neko planinarenje i kamp u tim krajevima.

ACT dan drugi - Hajmo u planine Budim se koliko toliko rano i isto toliko odmorno. Bacam pogled kroz prozor. Jutro deluje prilično sivo. Hladan tuš za reset i silazim na doručak. Nervoznog čuvara od sinoć je zamenila jedna simpatična bakica. Dočekuje me s osmehom i punom trpezom. Kako sam uplatio najjeftiniji smestaj koji sam mogao da nadjem, činjenica da je doručak uključen u cenu mi je delovala malo neverovatno, pa sam nekako očekivao dva barena jaja i jeftinu salamu i instant kafu. Ali izgleda je danas karma na mojoj strani. Suvo meso, slanina, nekoliko vrsta sira, masline, domaći hleb. A bilo je i slatkiša. Osećam bakin pogled na sebi i shvatam da ću morati sve da probam. Nikakav problem. Ova slatka baka priča engleski skoro kao ja grčki, znači nikako. Ali uz pomoć telefona uspevam da se zahvalim na ovoj gozbi. Ono preslatko kuče od sinoć je njeno i ne pušta me da odem bez još jedne runde mažnje. Pakujem stvari na motor. Vreme da se krene. Prognoza za danas: 35% asfalt, 65% offroad. Žmarci u stomaku se teže osete na pun stomak. Nisam se posebno pripremio za danas (standardno). Znam samo da je današnja deonica duga 200 kilometara i klasikovana kao teška, i da se završava u gradiću Karpenisi, koji bi trebalo da je lokalni planinski turistički centar. To je sve što znam. Krećem. I dalje je sivo. Put prati obalu jezera. Četinari svuda oko mene. Iako apsolutno volim vožnju po asfaltu, spore krivine i serpentine kojih je ovde na pretek, nekako jedva čekam da ga se rešim i konačno osetim zemlju pod točkovima. Put vijuga uz jezero i na kratko zastajkujem na brani. Kupujem prvi suvenir, magnet za frižider. Napuštam jezero i silazim sa glavnog puta na uži i znatno lošiji asfaltni put koji vodi direkt na planinu. Krateri i stene na putu su redovne pojave i očekujem svakog trenutka da i ovo malo asfalta nestane. Nisam mnogo vozio, i očekivanja su ispunjena. Konačno, makadam! TC na off, krećemo! Posle početnog uspona, koji je bio jači i na mestima u lošijem stanju, put postaje skoro pa upeglan, širok, i u dosta dobrom stanju. Idealno za zagrevanje. Nisam dugo vozio van asfalta, tako da će ovo super doći za dizanje samopouzdanja. Put se penje i prati ivicu planine. Procenio bih nadmorsku visinu na preko 1500 metara. Mislim da je to otprilike visina gde prestaju četinari. Sunce razbija jutarnje oblake. Nerealno lepi pejzaži se redjaju jedan za drugim. Na svakih sto metara novi, drugačiji. Zastajkujem svako malo fasciniran svakim. Durmitorski prsten i prevoj preko Zelengore su mi jedni od omiljenih puteva što se tiče lepote prirode i pejzaža. Ova deonica može lagano da se doda na tu listu. Kako ovim tempom nikad neću stići, nalazim kompromisno rešenje i palim akcionu kameru. Iako spočetka lagan, ubrzavam tempo i uživam u vožnji ovog brzog makadamskog puta. Ulazim u ritam i pokušam da vozim što je brže moguće. Iako je put oivičen liticom s jedne strane, pažljiv odabir putanje mi pomaže da se osećam bezbedno. Prolazim najvišu tačku prevoja i započinjem spust. Serija serpentina van asfalta, praćenih inercijom motora koji se spušta niz padinu me čini vrlo nelagodnim. Izgleda da je vožnja uzbrdo lakša od nizbrdice. Samopouzdanje, kako je brzo došlo, tako je i otišlo. Isprva nisam bio siguran šta da radim. Da li da sedim ili da stojim? Kako kontrolišem brzinu uglavnom prednjom kočnicom (zadnja kočnica na stromu ne radi ni na asfaltu), imam osećaj da mi na nizbrdici jako malo fali da izgubim prednji točak prilikom skretanja u serpentinama. Posle nekog vremena (i prisećanja silnih odgledanih jutjub tutorijala) provaljujem da je mnogo bolje kada stojim, sa kukovima što više unazad ka zadnjem sedištu i kada motor obaram tako što bih prebacio težinu na nogostup sa unutrašnje strane krivine. Ponovo nalazim zonu komfora i uživanje se nastavlja. A kamera sve vreme radi. To je otprilike izgledalo ovako:

Evo i priblizne rute predhodna dva dana:

Drago mi je da ti se dopalo. Osim što je ostavilo jak utisak na mene, pišem ovde i da podelim iskustvo i malo skrenem pažnju na ove krajeve, jer mislim da to definitivno zaslužuju. Jako lepa destinacija, posebno u kasnu jasen (ili rano proleće). Vraćao sam se s curom u ove krajeve godinu posle i oboje smo se zaljubili u ovaj deo Grčke. Mislim da smo baš i prolazili kroz Syrrako (ima u blizini prelep vodopad i manastir Kipinas).

Spuštam se u ušuškano seoce i pravim kraću pauzu i okrepljujem se na česmi kraj puta. Iako je delovalo da je loše počelo, zahvalan sam na svemu što sam danas video i doživeo. Dalje pratim dolinu Aheloja, brze planiske reke, dok dan polako odmiče. Osećam da sam se umorio od tempa (od povratka po ruksak većinu vremena vozim na gornjoj granici svojih mogućnosti) pa pravim novu pauzu i rezervičem smeštaj, hotel Agrafa (50eur sa doručkom) koji se nalazi blizu krajnje tačke današnje deonice, a to je Neochori, malo mesto na jezeru Plastira na planini Agrafa (otud i ime hotela). Nastavljam i usput nailazim na još jedan prelepi primerak jednolučnog mosta i ne uspevam da ne stanem. Nikad se nisam posebno interesovao za arhitekturu, ali moram priznati da ovi stari kameni mostovi sa nelogično ogromnim lukovima, savršeno uklopljeni u okruženje deluju nekako impresivno u svom prkosu zubu vremena. Pada mrak a ja počinjem da se pitam kada će nestati asfalt (30% današnje ture je trebalo da bude makadam a ja nisam još prešao ni jedan jedini kilometar). Da bi stigao u iole normalno vreme, odlučujem da skratim ostatak deonice i prebacujem se sa gpx tracka (OsmAnd aplikacija) na Gugl mape. Ispostaviće se da je ta izbačena deonica bilo parče offroada koje sam propustio. S obzirom da je mrak već pao mislim da sam doneo odgovornu odluku. Stižem do hotela, mrki mrak, nema žive duše. Jedini domaćin, jedno preslatko kuče. Okrećem broj sa bukinga. Posle kraće rasprave sa portirom koji me izgleda nije očekivao i uporno pokušavao da me ubedi da sam bukirao za sutra, smeštam se u sobu sa pogledom na jezero (koje se baš i ne vidi od mraka). Ne znam da li je potrebno spomenuti da sam jedini gost. Soba je prostrana i uredjena u nekom starinskom planinskom stilu sa velikim kaminom koji dominira prostorijom. Ne verujem da ga ikad pale, ali lepo izgleda. Ostavljam stvari, i vraćam se na motor. Taverna u blizini još uvek radi, a ja danas još ništa pošteno nisam pojeo. Smeštena kraj jezera (koje se ne vidi) i okružena šumom (koja se ne vidi), uživam u galami lokalaca za stolom kraj mene i grčkog melosa sa radija. Poručujem ramstek i pivo. Kad preskočiš (pošten) doručak i ručak, možeš da se počastiš za večeru. Život je lep. Sumiram utiske. Ne znam koliko sam kilometara danas prešao, ali deluje da ih je bilo puno. Po povratku u sobu kuliram još koji minut na terasi. Pun mesec. Nekako prija ta večernja hladnoća u planini. Apsolutno komiran, bacam u krevet. Tuš može da pričeka jutro. Ende

Menjam mentalni pristup. Put je karting staza i vožnja može da počne. Pomaže činjenica da sam već obavio izvidnicu. Stižem u Konicu i pogledom pratim ivicu puta. Palo mi je na pamet da sam ruksak možda stavio na zadnje sedište i da je usput negde odlepršao. Ništa ne primećujem. Dolazim do kafića, i nada me polako napušta. Ali baš u tom trenutku, jedan stariji gospodin me doziva na grčkom. Nekako se sporazumevamo i shvatam da me ruksak čeka u kafiću. Bucmasta konobarica me dočekuje sa osmehom i predaje mi ruksak. Srećan sam ko malo dete. Kaže mi da se nada da nisam daleko otišao. Ma jok Zahvaljujem se oboma i polazim. ACT Greece, dan prvi, može da počne. Deža vu. Pravim plan da nastavim da peglam dok god je podloga asfalt i uslovi to dozvoljavaju. Nema stajanja na svakom lepom pogledu, nema restorana, samo fokus i gas. Ruksak je opremljen mehom za vodu, pa mogu usput da pijuckam (kakva ušteda vremena). Nekako brzo stižem do početne tačke, valjda sve deluje tako kad voziš iste krivine po treći put. Nastavljam dalje uzanim planinskim putem. Iako asfaltiran, ovaj put deluje vrlo napušteno. Pomalo zarastao, pun rupa i prašine. I nikog osim mene na njemu. Prilagodjavam vožnju novim uslovima. Posle duže vremena susrećem se sa drugim vozilom. Znaš da si u zabiti kada jedan drugom mašete / signalizirate da je sve ok. Ali volim ovakva mesta. Uživam u trenutku. Penjem se već dugo i konačno ulazim u neko malo planinsko selo. Asfalt se zamenio kaldrmom. Na žalost ne primećujem znakove života. Sve mi deluje jako napušteno. Po koji parkiran pikap i to je to. Nailazim na majušni jednolučni most, suštu suprotnost u odnosu na onaj od jutros u Konici. Negde sam čuo ili pročitao da na mostovima treba poželeti želju pa to i činim (ispunila se). Sa strane sto sa klupama. Pravo mesto za ručak (snikers i voda). Sad već očekivano, za to vreme nije prošao ni jedan automobil. Shvatam da će to biti tema ovog putovanja. Nastavljam dalje, i put se sada spušta, velikom brzinom. Odnosno, strminom. Vrlo uzak, obrastao, neobeležen, bez ijedne ograde, serpentine koje se redjaju jedna za drugim, krivine sa kontra nagibom koje te bacaju napolje. Razmišljam kako bi se kao početnik ovde ozbiljno istraumirao. Ali srećom to više nije slučaj i istinski uživam u vožnji ove tehnički zahtevne deonice. Dobar put je poput dobre knjige. Zapamtiš ih. Na žalost ili sreću, i ova knjiga ima kraj i izbijam na brži, magistralni put. Ništa manje krivudav, samo brži. Ne žalim se i brzo stižem u Mecovo. Mecovo je planinsko mesto živopisne lepote. Posebno bih istakao arhitekturu, kamene kućice načičkane po obodima brda koja ga okružuju. Duša me boli dok prolazim kroz centar sela. Širok plato obložen kaldrmom, ulični prodavci, taverne i mirisi roštilja, puno sveta i nekakva priredba koja je bila u toku, sve to ostavljam iza sebe i produžavam dalje putem koji deluje toliko sporedno da sam ubedjen da sam pogrešio ali navigacija pokazuje da sam na dobrom putu. Pejzaži su ovde drugačiji. Ako je na početku dana dominirala braon boja, stene, krš, žbunje i po koje listopadno drvo, ovde dominira zelena boja, četinari i pašnjaci. Put kojim idem izgleda vrlo napušteno, a na nekim delovima i vrlo opasno. Iako postoji ograda koja sprečava direktan pad u provaliju koja me prati sa desna (ili ja nju), primećujem da je na mnogim mestima razvaljena, najverovatnije od odrona koji su izgleda ovde česta pojava. Vozio sam dosta, po našim prostorima pogotovo, ali na ovako zabačene i naizgled napuštene puteve sam retko nailazio. Osećaj je istovremeno i strašan i prelep. Konačno se odvajam od provalije i put me vodi naviše, u šumu. U lošem je stanju ali priroda i pejzaži to više nego nadoknadjuju. Izlazim iz šume na čistinu i moram da stanem. Ne mogu da nadjem reči koje bi najbolje opisale lepotu ali i veličinu ovog prostranstva. Neko bi rekao da se oseća malim na takvim mestima, ali ja imam osećaj da ih imam samo za sebe. Verovatno u tom trenutku je to i tačna konstatacija pošto nikog drugog nisam ni sreo. Palim kameru jer predosećam da ću uskoro izbiti na golet i pogled na vrhove ovih grčkih Alpa (pravi naziv planine i dalje nepoznat autoru). Nisam razočaran. Iznenadjuje me činjenica da se put proširuje na dve trake i čini se vrlo novim. U roku od dvesto metara vožnja se menja od laganog tempa i uživanja u pogledu do slaloma niz planinu. Kako sam na velikoj nadmorskoj visini, drveća baš i nema, tako da imam savršen pregled kroz krivine koje se redjaju jedna za drugom. Kao da imam stazu za sebe. Definitivno najzabavnija deonica danas. Topla preporuka svima, deonica od Mecova ka selu Chaliki i dalje na Mparos Pass (jedan od najviših asfaltiranih puteva u Grčkoj). Mparos Pass sam otkrio kasnije, ali svakako bih ga izdvojio kao jednu od najzanimljivijih deonica u ovom delu Grčke.

Prelepo mesto, nekako skriveno. Na mene ostavilo bas jako lep utisak (svracao vise puta). Ps. Fotke su top

Početna tačka, vidikovac kanjona Vikos (Oxia viewpoint), je zapravo zvanično krajnja, jer ja ACT rutu vozim u suprotnom smeru. Očekivanja velika. Pre isključenja za isti, radnik na pumpi me pita kako se ne bojim da vozim ovde sam. Ne znam na šta konkretno misli. Po isključenju sa glavnog puta prelazim na uzak, ali i dalje asfaltirani. Put se penje i vijuga, puno rupa, kamenja, krava, koza i čega sve ne, ali i serpentina. Može. Ne znam da li se da primetiti, ali gajim posebnu ljubav prema serpentinama i uopšte sporijim i jačim krivinama. Bilo uzbrdo, bilo nizbrdo. Razloga je više. Tehnički aspekt, kočenje, šaltanje u nižu, medjugas, obaranje motora, postepeno popuštanje kočnice. Faktor zabave, uživam u supermoto stilu voznje (“foot out”) koji je pogodan za ove vrste krivina. Faktor rizika, ako se šta i desi, radi se o malim brzinama. Na putu do vidikovca prolazim kroj par sela, od kojih mi se posebno dopalo Monodendri (kamena arhitektura, a opet dosta zelenila okolo). Stižem konačno. Nasuprot očekivanjima, nisam sam, tu je autobus pun nemačkih turista. Na koju foru pitam se, em zabit, em oktobar. Pratim malu stazicu i konačno izbijam na stene. Mi se nalazimo na jednoj od litica kanjona. Pratim uzanu stazu da vidim gde će me odvesti. Nigde ograde, samo ja i provalija. Staza se završava, a dalje može samo padobranom. Ne preuveličavam, ovaj kanjon je epohalno velik. Toliko da teško staje u kadar fotografije. Na ovako velikim prostranstvima, kamera ne uspava da dočara svu lepotu i izazove strahopoštovanje kakvo ovo mesto zaslužuje. Ali to me ne sprečava da pokušam. Uzimam vreme, jer ne nadje se čovek često na ovakvom mestu. Vraćam se do motora, napunjenih baterija, spreman za pokret. Sedam na motor, i hvata me onaj osećaj da nešto nije u redu. Nešto nedostaje. Ubrzo shvatam da je to nešto moj ruksak. Budalo (kažem sebi). Nije ga niko ukrao, garant sam ga ja negde uspešno ostavio. Ali gde? Razmišljam, nešto se ne sećam da sam ga navukao po polasku iz kafića. Šta raditi? Imam dilemu. Mogao bih bez njega, ali toliko toga smo prošli zajedno. Imam neki osećaj, da ću ga naći. Ali to znači 60 kilometara nazad i jos 60 do ove tačke. I onda 250 kilometara ACT rute na sve to. Uprkos svemu, slušam svoj instinkt, a on mi govori da se vratim.

Četvrti dan / ACT dan prvi - Loš start Alarm u šest i trideset po grčkom vremenu uopšte nema smisla. Mrak je i ledara. Odlažem ga za sat vremena, po naškem. Treptaj oka i evo ga zvoni ponovo. Ustajem i osećam se baš loše, sinusi me otkidaju celu noć. Pa ti vozi sa otvorenim vizirom. Kuvam kafu i puštam grčke vesti na tv-u. Provaljujem da ovaj sobičak čak ima i terasu, ali je dobro hladno napolju i ništa se ne vidi od jutarnje magle. Ok, može kafa i u krevetu. Pošto sinoć po mraku nisam baš mogao da vidim mesto, rešavam da se ponovo popnem gore i nadjem neku pekaru. Centar na vrh brda. Koja muka ih je naterala gore pitam se. Verovatno Turci. Pekara je iz nekog razloga bila obeležena crkvenim obeležjima i ikonom svetca koju sam video i sinoć u restoranu. Naknadnim istraživanjem saznajem da se radi o svetom Pajsiju Svetogorcu, monahu koji je između ostalog lično obnovio manastir Panagia Stomiou, koji se nalazi par kilometara odavde, u klisuri reke Aos. Setih se da mi je juče Stavros, gazda apartmana, rekao da se pita od sira kaže tiropita. Ponosno poručujem. Ali umesto bureka (kakav optimizam s moje strane), gledam neki mršavi tanki trouglić nečeg što podseća na desert. Odmah tražim još jedan, da se bar najedem. Gledam po pekari, al ničeg što bi podsetilo na naš jogurt. Krećem, ješću negde usput. Međutim, krajičkom oka opažam izmaglicu i lep pogled na planinu izmedju nekih budica. Vidim sto i stolice. Prilazim motorom i na moju sreću u pitanju je kafe i pri tom još otvoren. Kafa u alpima, ali grčkim. Skidam ruksak i vadim tiropitu. Prilazi mi debeljuškasta konobarica koja mi deluje da se obradovala prilikom da koristi engleski. Ili sa mnom možda Druga kafa, al uz kakav pogled. Sa leve strane, iz klisure se promanja magla koja svoj put nastavlja u niziju podno nas. Prelepo. Ovde bi valjalo ostati par dana. Shvatam da sam isto rekao juče za Ohrid. Toliko lepih mesta, a tako malo vremena. Neka, vratiću se ako Bog da. Slikam kafu i pogled i šaljem viber ekipi da vidi da ponedeljak ujutru i ne mora da bude tako loš. Smeškam se. Karma je čudo, što ću ubrzo saznati. Konačno krećem, žmarci u stomaku, ACT Greece dan prvi može da počne. 250 kilometara plus 60 do početne tačke. Ovaj dan je deklarisan kao lak, sa samo 30% offroad-a. To me malo teši, jer nisam dugo vozio van asfalta. Pre nego što odvrnem gas, slikam još koju sliku starog jednolučnog mosta na izlazu iz Konitse. Iza njega se nadvijaju stene epskih proporcija i klisura (reke Aos) koja je donela svu onu jutarnju maglu. Odsustvo iste mi govori da je jutro prošlo i konačno dajem po gasu. Ideemo. Lep širok put sa brzim krivinama.

Svaka cast! A jes dobra krivina

Jeste, ceo taj kraj je ostavio baš jak utisak na mene. Toliko da sam se više puta vraćao. Zagori, Epirus, meni najlepši deo Grčke. Ali prvi utisak uvek najjači, pa otud i ovaj putopis

Hvala puno Miloše Slikao sam uglavnom aparatom. Nista skupo, sony a5000 sa kit objektivom. Ređe telefonom. Volim fotografiju ceo život pa me ne mrzi da obradjujem ali u zadnje vreme samo blage korekcije kroz google photos. Što se tiče opreme, lične stvari uvek na minimum (dve aktivne, jedna pamučna za spavanje, flis duks, farke, par gaća i čarapa, patike i neseser). Spakujem se u male bisage od po 14litara. Ostalo mesta i za knjigu mada ne znam zašto. Preporuka za čarape od merino vune, noge, a i nos bude zahvalan. Provalio sam da je lakše poneti sapun pa prati usput nego imati majicu za svaki dan. U jednu torbu za crash bar stavio alat, set za krpljenje, prvu pomoć i kompresor. U drugu kišnjak i deblje rukavice i zimsku postavu. U tank torbu kamera i elektronika, voda, čokoladice i sitnice. Na leđima ruksak, uglavnom prazan osim meha za vodu. To bi bilo to. Da, kamp oprema: šator, gorionik, mini set za kuvanje, lampa za glavu, dušek, vreća, par gotovih jela, sekira i wc papir naravno Ako sam šta zaboravio pitaj slobodno.

Uskoro se isključujem na još manji putić koji spaja više manjih zaseoka. Većina su pusti. Izgledaju kao neka vrsta muzeja na otvorenom. Slika davno prošlih vremena. Nigde žive duše nema. Nailazim na znak za zatvoren put, ali kako kvalitet asfalta je takav da bi mu pozavideo prosečan srpski magistralni put, odlučujem da nastavim. Uostalom, Gugl kaže da moze. Posle stotinak metara nailazim na parkiran pikap i čoveka sa crvenim prslukom i puškom na ramenu. Lovac. Raspitujem se da li je put prolazan. U šali ga pitam šta lovi, ali ne dobijam odgovor. Stičem utisak da me on ništa nije razumeo, ali i da može dalje ovuda. 50 : 50. Posle jedno sto metara susrećem još jednog lovca, pa još jednog. Shvatam da je ovo totalna divljina, da oni nešto čekaju, i da bi bilo dobro da se što pre izgubim odavde. Zbilja, put deluje vrlo napušteno. Puno prljavštine, lišća, stena i kamenja na samom putu mi daju do znanja da niko ovuda ne prolazi. Nailazim na poneki odron i ulegnuće ali ništa spektakularno opasno. Taman kad sam počeo da preispitujem odluku da nastavim dalje izbijam na veći magistralni put. Kakvo olakšanje. Pratim ga, i uživam u svakom trenutku. Krivine, asfalt fantastičan, nikog na putu, a priroda prelepa. Listopadna šuma, jesenje boje, sunčan dan. U našem bajkerskom svetu, teško da može bolje. A onda opet onaj belo narandžasti znak. Pravim pauzu na jednoj čistini. (Ne)svesno ostavljam upaljen motor. Osećaj istinske divljine je i dalje sa mnom. Za to vreme je prošlo tačno nijedno vozilo. Kako nisam radio skoro nikakvo istraživanje rute, iznenadio sam se koliko su mesta kroz koja sam prolazio delovala manje (nego što sam očekivao). I opet pusta. Medjutim, priroda, dobar asfalt i krivine su učinili da ne razmišljam previše i prosto uživam u jurcanju po grčkim bespućima. I stvarno, ovaj dan se pretvorio u jedno od boljih krivinarenja koje sam imao u životu. Posebna preporuka za deonicu od mesta Kato Nestorio pa sve do Konice. Oduševljen, pravim tek po koju pauzu da se rehidriram. Kako razmišljam o razapinjanju šatora večeras, a kopkali su me malo ti belo narandžasti znaci, odlučujem da pretražim broj medveda u Grčkoj. Očekivao sam broj sličan našem na Tari, mozda stotinak. Medjutim, prvi članak koji otvaram kaže da je preko šest stotina medveda samo u regiji Pindus. Gle čuda, to je tačno regija u kojoj se nalazim. Rešavam da se ne šalim i rezervišem smeštaj u Konitsi. Nastavljam dalje, a put nijednog trenutka ne postaje ni trunku dosadan. Tačno pred zalazak sunca prilazim Konici. Pogled puca na dolinu okruženu planinskim masivima. Lako nalazim smeštaj koji je u blizini glavnog puta i nalazi se u podnožju planine. Sobičak je prilično skroman, sa onim ustajalim mirisom na vlagu i staro. Ali ja nisam preterano izbirljiv, i iako 45eur, bio je jedan od jeftinijih. Po smeštanju ne gubim puno vremena i tražim klopu. Gazda Stavros (kakvo tipično grčko ime) me upućuje u tavernu u centru mesta, koji se nalazi uzbrdo i savetuje me da ne idem peške. Dobro je što sam ga poslušao pošto mi je trebalo pet minuta vožnje uzbrdo ulicom čije su serpentine sastavni deo. Čak i po mraku, ovo mesto deluje vrlo zanimljivo. Restoran Toris, iskrena preporuka za svakog ko se nađe u ovim krajevima. Konobar mi preporučuje da probam nešto što bih opisao kao prženi feta sir na ljutoj paprici, sa krompirićima i jagnjetinom. Ko sam ja da protivrečim. Klopa je bila apsolutno vrhunska. Ulazim u priču sa konobarom Spirosem (još tipičnije grčko ime) koji je ozbiljan planinar. Pokazuje mi par fotki ovih krajeva i ostajem zatečen lepotom. Jezero Drakolimni (u prevodu zmajevo jezero) mi se posebno dopalo. Ovde se vredi vratiti. Dok sam se spuštao motorom do smeštaja, drastičan pad temperature me je u trenutku razbudio. Još jednom se radujem što večeras ne kampujem. Ovaj dan je prevazišao očekivanja, a nije da je prošli bio loš. Jedva čekam sutra.