Super tura momci. Piči dalje

Kod ovog skidanje auspuha je jedina opcija. Nema alternative.

Top_Shit Fotka @GuMi5 Odlično!

Ipak treba poštovati intimu ljudi, koji ne žele izpostavljanja po forumima, ... Možda bi nekome od vas, drage kolege, te fotografije pojačale doživljaj tog putopisa, al neka ostane, kako je. Recimo tome, da je foto material tog putopisa malo pojačan na gastro strani Ima tu pečenja, ovakvog i onakvog. Pa roštilja pa kulenja pa meze pa palačinki pa baklava pa svega ... Uffff, evo, opet ogladnio.

Pa i je Neke stvari ostaju za lične arhive Hvala!

I onda ga takvog lepo natovoriš na prikolicu od Volva i ajmo.

Srećan sam zbog toga. Srećan sam i što sam se proveo ekstra dobro u tih nešto više od 3000 kilometara. Što sam ponovo obišao a i na novo upoznao krasne ljude, za koje ne samo da se nadam, nego i znam, da će ostati deo mog života, tako ili drugačije. Na toj AvanTuri sam poslagao i neke kockice u svojoj glavi i doneo neke odluke. I obišao svih 6. Prvi put .

S mojim Prijateljima poželimo si sreće i da se uskoro opet vidimo i tako krenem prema Šamcu gde se srećem sa drugom po duhu i oktanima, »Forever banovanom« @Ausländer -u Veljko mi lično predaje poklon, koji mi znači više od materije iz koje je stvoren. Poseban je to bio gest. Poseban je to bio poklon. Neću mnogo da vam pričam o tome, al samo dvoje ljudi na ovoj kugli trebali bi u tom trenu znati šta se ono dešava u podrumu, čiščeći ga Hvala Veljko! Upoznamo se kroz priču, podelimo iskustva, stavove i snove, ručamo i krećem dalje prema Srbcu, gde se srećem sa drugim bratom, kog nisam video mnogo predugo. Emocionalno mi je to novo očekivanje susreta. Put od Dervente prema Srbcu je više nego katastrofalan. Bilo je tu i situacija gde može da se gine, jer opet plave patrole voze mimo a ne šmirglaju 5 posto što je Neko ostavio otkopan put ne da bi to označio. Neko koga je Neko naručio da Nešto odradi. Srećem se sa bratom i sve je kao da smo se poslednji put videli jučer. Pričamo bez prestanka. Idemo u intimne teme. Srećne i bolne. Srećne i radostne u vezi sa ponovnim susretom, potomcima, zdravljem, novim ambicijama i druženjem ... Bolne radi bolesnog rata, koji je ostavio trajne i nepopravljive posledice. Gledamo fotografije iz detinjstva. Jer mi je pokojni deda bio fotograf, ima tu dosta materiala. Na jednoj od fotografija nalazim svoje bajkerske početke, za koje pa skoro da i nisam znao. Prođe nam kratko druženje i sutradan posle doručka sa bratom toplo se ispozdravljamo i odlučim da ću kući ipak po autoputu. Umoran sam. Nije mi do celodnevne vožnje po vukojebinama a i dolaze nam gosti kući pa bih da se s njima kvalitetno podružim. Derem ga po dosadnom autoputu i za slaba tri sata stižem svojoj najdražoj Ženi i mojim lepim Anđelima, kojih sam se poželeo neopisivo. Malo posle toga stižu nam i dragi prijatelji iz Španije i kao i obično, pade flaša, dve, … uz gurmansko izživljavanje i samodestrukciju. Đe more bolje? ...

Ona s Pulom vam je najjaca :D

Bato, voziti tamo 50, 60, 50 i to sa motorom, pa to je kretenizam. Neviđeni. Al jebiga. Ode već jedan papirić a kartice im po terminalima neću vući. Ne dam. Najkritičnije mi je bilo kroz tunele. Tuneli su još uvek neosvetljeni, što stvarno predstavlja rizičnu saobraćajnu situaciju. Ulaziš u tunel iz svetlog u skroz tamno, po mogućnosti sa sunčanim naočarima. Po drumu rupetavo a ne vidim ni crte ni krivine ništa. Kad bi svu lovu koju debeli i društvo pokupe za max 6 meseci namenili lampama u tunelima, tu bi bili svi na koristi. Jedino debeli bi možda malo smršavio al ako tako mora, neka tako bude. Putem prema Sarajevu nailazim i na stado krava koje lagano šetaju po sredini ceste. Ne uz put. Po putu. Nikome ništa. U to sam siguran i zbog toga, jer sam malo pre toga sreo vozeću patrolu u kolima, koja očito nije intervenisala. Jer je to verovatno skroz OK i bezbedno. Srećem ih još, ne krava nego patrola ali mimo njih prolazim glupo polako. Stižem u grad i srećem se sa mojim dobrim Prijateljima, koji mi znače praktički više od neke familije. Ma u stvari oni su mi Familija. Krasni ljudi. Neopisivo dobri i meni dragi. Provedemo lepo vreme zajedno, drugi dan iskoristimo za city tour gde vidim još nekoliko stvari, koje pre nisam obilazio. Novom žičarom popnemo se na Trebević. Nekoliko slika na nekadašnjoj olimpijskoj bob stazi. Iskoristim priliku i pogledam si unutrašnjost prenovljene vijećnice. S europskim donacijama lepo su je sredili. Kontra vijećnice preko Miljacke kampuju Sirijci. Šetaju gradom, video sam samo muškarce. Prošetamo Baščaršijom. Smažem nešto više ćevapa nego što je to u običaju i popratim ih sudžukicama. Zbog ramazanskog posta i iftara restorani su preko dana dosta prazni pa može da se nađe i mesto bez nekog uobičajenog čekanja. Sad se setih i ujakovog kulena, kog sam ostavio bratu u Čačku. Naime iz velikog poštovanja do mojih Prijatelja u Sarajevu, kulena nikada ne bih unosio u njihov dom. A uz sve te čaršijske i druge dobrote nije mi ni u momentu bio potreban. Kao momenat za našu forumsku temu "stvari, kojih više nema" interesantan mi je kamen u dvorištu Begove džamije. Na tom kamenu su nekad barabama i lopovima sekli ruke. Danas bi bio red dosta duži pa bi možda bilo razmisliti o multipliciranju tih kamenova umesto šoping centara. Večerni pogled na Sarajevo, kad počne iftar i kad se popale minareti na Sarajevskim džamijama je bio predivan i nešto posebno. ...

Na putu prema Višegradu nešto malo zapetljam koordinate i pičim pravo na Zlatibor. Prelepo. Možda čak lepše za letovanje nego zimovanje. Vraćam se nazad i skrećem na pravi put prema Višegradu. Usput planiram stati malo kod Kusturice al mašim. Stajem na kratak turistički ogled Šarganske osmice i nastavljam prema granici. Preguram se kulturno negde izza trećih kola. Prvi put sam morao na granici skidati kacigu, al OK. Nije mi toliki problem. Iduća mi je destinacija Višegrad. Da slikam na Drini ćupriju a i da promenim jedinu novčanicu uz sebe u nešto sitnije, nebi li bilo možda nekih gladnih kolega u plavom. Vozim poprilično po ograničenjima, znači nešto iznad al ništa divljaški. Nije ni put takav, da bi to dopuštao a i bolje mi je potrošiti novac na šta bilo drugo nego plave anđele. Ovaj put bili su brži od mene. Ne stižem do menjačnice nego u nekoj nedođiji, znači niđe, iskače pred mene neatletsko službeno lice, dok drugo dalje snajperiše sa radarom. Namerio je on meni dosta više nego što je trebalo ali opet nikakav ekstrem. Bez ikakve sumnje, to je punkt stvoren baš za namere postavljanja radara i punjenja budžeta. Ali čijeg ;) . Ograničenja 50 nisam video a i da je, smišljeno je umetno jer prekršaj nije imao baš nikakve veze sa ugrožavanjem saobraćaja. Malo popričamo, objasnim mu u šaljivom duhu da sa Ducatija na 50 kmh spadaš i da to ni ne može 50 al tu su interesi debelog skroz jasni. Da ne bi sada debeli imao problema oko objašnjavanja tog prekršaja svom šefu na poslu (koji bi znao čitati taj putopis), ja ni neću preduboko u detalje i kalkulaciju. Samo mogu reći, mi nije ostalo više šta da menjam u menjačnici, jer naravno nisam mogao da ga cimam za kusur. Možda sam mogao al nisam ni pokušavao. Dali je za mene ili nas bolje, da sistem funkcioniše na taj način, ne znam. Svakako bi platio više, da je to išlo službenim putem. Dali bi u svakom slučaju narod, društvo i bilo ko imao šta više od toga, da sam platio celu kaznu, ni u to nisam siguran. Ajde, ovi će pojesti nešto dobro, ja sam kao dobro prošao i nikome ništa. Ali iskreno, u takvim slučajevima zrela i do uniforme i društva odgovorna službena lica kao prvo ne bi trošila vreme i zajebavala narod na smeštenom punktu i to iz svojih sopstvenih interesa. A kao drugo, siguran sam u to, da bi u sličnoj situaciji u nekim drugim okolinama taj »prekršaj« prošao sa upozorenjem i u razumevanju motoriste. Ništa. Ljut više na sebe nego na debelog odlazim prema Višegradu, uslikam ćupriju i po ograničenju preko nebroj u kamen uklesanih tunela prema Sarajevu. ...

Snajka spremi doručak, spakujem se, ispozdravljamo se i ajmo. U prvoj fazi veselim se extra cesti između Čačka i Zlatibora preko Užica. Tud sam već prolazio kolima i zakleo se da ću jednom i motorom. Na početku nešto malo aktivnog preticanja kad pred menom konvoj žandarmerije. Džip, autobus, kombi pa džip. Naravno crveno plava svetla, nije baš za preticanje. Srećom staje se na delu ceste gde su bili neki radovi. Sve stade i čeka se. Iskoristim priliku i ono sa 3 na sat preguram se po levoj mimo konvoja na drugo mesto pred neki kamiončić. U tom žandar pali sirenu i zatuli s njom jedno 4 puta. Userem se. Sad će biti incident. Znam da se ne pretiče kolone sa crveno plavim al ajd rekoh stalo sve pa neću valjda da čekam. Nekako sagnuto dignem levu ruku kao neki »I'm sorry« i u retrovizoru isčekujem kad će neki rambo izaći da mi očita lekciju. Ništa. Smirim se za jedno 6 posto ali ipak oko u retrovizoru, čekajući na znak radnika da može da se krene. Ne sekiram se zbog kamiončića ispred, laku ću s njim. Radnik sa zastavicom sprema zelenu i naravno u tom trenu konvoj plave elitne jedinice po levoj polako kreće do radnika i nastavi kao prvi u redu. U tom momentu sve mi psotaje crno. Sad nema baš nikakve šanse da ih preteknem a ispred me čeka jedna lepših dionica. Ništa. Šta ću? Vozi izza njih i trpi donekle. Autobus vozi brzinom negde oko 56. U dva kratka momenta uspeva na 73 al na kratko. Meni muka. Mislim si dali da se vratim nazad i Jovo na novo al nije rešenje. Ili da možda stanem, ispušim u glavi virtualnu cigaru i krenem za jedno 15 minuta. Mogli bi ipak da me puste ispred. Pa nije valjda iz inata? Mislim si dokle će ovako? Sve skupa traje jedno 15-20km. Vijugam levo desno sa 56 na sat. Vozim desnom rukom, levom odmaram. U nekom momentu džip ispred mene pali desni žmigavac i posle nekoliko bliceva gasi. Mislim si, jel to to? Dali ga proći? Dali je javio onom ispred ili onaj možda ne zna da ovaj pušta pa sam baš grdno najebao? Nisam siguran pa nastavljam vožnju na repu. Opet on pali desni žmigavac i ponovi isti manevar. E to bi moglo biti to. Aj da proverim. Onako sa 57 na sat približim se mu sa leve strane, pogledam ga za »potvrdu« kad mi mahne rukom u stilu »Ma piči, šta voziš iza nas!?«. Zahvalim se i ipak sa nekom normalnom brzinom preteknem ceo konvoj, sa ekstra pažnjom oko onog prvog. Sve prođe lepo i glatko. Žeži Mile! Grize me »potrošeni« deo puta al se veselim još onom koji dolazi. ...

Gledaj s pozitivne strane. Odrzao si kilazu, pa kakva god bila

Ujutro vidim ožiljak na repu motora. Boli. Baš boli. Ufffff. Ako je to to, neka ostane na tome. Kao već jednom čuto i sa Šumadincem premeljemo temu oko prve ogrebotine na motoru/kolima/… koja se iz nekog sujeverja ne treba popravljati nego se pusti za sreću. Ne znam još. O tom po tom. Doručkujemo, izmenimo si tople reči, dobre želje i pozitivnu energiju. Šumadinac mora hitno na posao. Videćemo se mi opet. Znamo to obojica. Drago nam je oboma. Upoznavam i neverovatno prijatnu kćerku našeg Šumadinca. Oseća se povezanost te porodice i ljudski dobar duh u domu. Iskreno toplo. Pred kretanje na put sa komadom otpadnog crepa kao kipar skidam blato sa točkova. To da vidite, ne bi verovali. Al ajd. Opraću ga u bližnjoj praoni. Još poslednja dva selfija sa Gospođom i starijim sinom i via prema Čačku do brata. Prolazim autopraonu za autopraonom i tražim gde nema gužve. Nailazim u jednu i lik neće da opere motor jer gazda ne dozvoljava pranja motora da ne bi bilo nekih kvarova, komplikacija, … Kao, loša iskustva i to. A meni motor kao da sam ga izvukao iz zemlje. Ajd, biće još koja do Čačka. Izlazim iz grada, usput stajem uz poznati autobus iz »Ko to tamo peva« i stisnem obaveznu fotografiju. Vezanih očiju. Skrećem na pumpu sa autopraonom gde Duče dolazi na svoj tretman. Prijatan momak detaljno se primio posla. Prema kraju htedoh da platim i čovek mi kaže da je to pranje gratis i ne treba ništa da se plati J Meni interesantno ali taj momak je stvarno sretan što mu pod ruke došao crveni Duče. Oduševljen nad motorom stane kraj njega gde ga i uslikam. Zamoli me za fotku još sa njegovim fotoaparatom. Počastim ga da popije piće, zahvalim se za uslugu i sa u suncu sjajnim crvenjakom gazim prema Čačku. Srećem se sa bratom gde se počne novo radostno druženje. Počnemo sa kafom a uskoro prelazimo na jagnjetinu i prasetinu. Možda će vas iznenaditi, jer je Bogami iznenadilo i mene, ali ona jagnjetina i prasetina, koju smo sa Nemom pre par dana palili kod Pirovca, jednostavno bila mi je bolja. To najviše pripisujem dejstvu, da je ona tada bila vruća i taman skinuta sa ražnja, dok je ova u Čačku već bila jutarnja pa to bar meni nije više to. Uglavnom taj dan mi prolazi uz lepo društvo, gde upoznajem i bratovog kuma, koji je pravi motorista sa iskustvom i pravim duhom. Sutradan je destinacija Sarajevo. ...

Ah, da. Jer kod majstora nisu imali prave dizalice/nosača za motor, dizali su ga gurtnama. Najpre prednji preko kormana i onda još zadnji sa gurtnom preko nogara za putnicu. A da bi skinuli zadnju gumu, morali su da skidaju i Akrapa. Nije mnogo posla al nije ni malo. Uglavnom, sredili su dobro. Nadam se

Kad sam se vratio s mog SFRJ puta, gume su svoje već bile odradile. Na kliskom drumu i recimo kod drskog šaltovanja pred krivinom iz treće u drugu, gume su već dobro driftovale, a to mi nije baš ulevalo poverenja, tako da je prva stvar posle puta bila baš zamena guma. Stavio sam Michelin Road 5. Nisam imao baš neke prilike mnogo da je istestiram, tako da više o tom po tom. Moja očekivanja su dosta korektna kilometraža i gledajući profil guma, dobro ponašanje u mokrom. Podeliću s vama čim bude prvih ozbiljnih utisaka.

Nije neka kvalitetna fotografija (snimano iz kola) al malopre, vraćajući se s posla, u gužvi sa leve strane vidim senior par. Ona se razmahala desnom rukom umesto žmigavca. Naravno, pustio sam ih da "se uvale" i vozio za njima neko vreme. A iz auspuha tutnji i puca ko iz sačmare, još i seva. Baš ludilo. A baka baš baka. Neću o godinama, da me ne provali al baš seniori

... Baš posebno. Kao gosta pozvao me, sad veliki Prijatelj, naš kolega sa foruma @Šumadinac. Bili smo u kontaktu preko foruma i nešto preko vibera al videli se dosad nismo. Pozitivne energije su se stvorile već mnogo pre sretanje i u velikom isčekivanju idem prema Kragujevcu, gde se za par sati srećem sa Šumadincem. Javim mu da neću po autoputu nego po lokalnim putevima, tako da vremena ima dosta. Prolazim kroz Niš, Aleksinac, Sokobanju i tamo skrećem kontra mozga i dižem se prema nekom brdu. Ulazim u oblak magle gde se vidi maksimalno 10-15 metara. Ništa. Temperatura pada sa nekih 21 na 14 i nije mi do ničega. Probavam da si u glavi poštelujem situaciju kao ono avantura i to, al teško ide. Oblak traje i traje a nigde izlazka iz brda. Stižem u Boljevac, pitam kurira za put prema Kragujevcu i krećem na magistralni prema Paraćinu. Tu se dešava interesantna a i opasna situacija. Na dosta brzom delu izdaleka vidim neku životinju na sred puta. Ne znam dali je pas ili šta drugo. Smanjujem, prilazim i vidim jadno tele od jelena, kako preplašeno nemože ni da trzne i da pređe preko druma. Smrzlo na mestu. Ko preparirano. Uz njega nešto zaturiram ne bi li se preplašio i pobegao. Ništa. Jadan ne reaguje ni na Dučeta. Stajem na bližnje odmorište gde odmara mladić sa zelenim sportakom bez tablica (nije bio onaj iz Skopja J )Okrećem se prema teletu i vidim ga kako se polako miče. Valjda će uspeti. Izmenimo po reč sa mladićem i gazim dalje prema Jagodini. S benzinske pumpe zovem Šumadinca koji mi predlaže najbolji put prema Kragujevcu. Počne neka kišica, Duče proklizava, ja sve više u isčekivanju druženja. U Kragujevcu naravno potrošim dosta previše vremena da nađem adresu al to je sad nebitno. Stižem pred destinaciju gde me dočekuje mlađi Šumadinčev sin. Izlazi i Šumadinac, upoznajem i drugog, starijeg potomca. Rukovanje, upoznavanje i parkiranje. Po predhodnom dogovoru među komšijama, motor odmah stavljamo kod komšije pod nadstrešnicu, da ne bi bilo neke kiše, grada (kojeg najavljuju) i sličnih vremenskih neprilika i nepogoda. Raspoloženi mladi komšija mi asistira pri parkiranju i ulazim kod dragih novih Prijatelja. »Formalno« upoznavanje preleti za momenat i u trenu opušteno počne pravo iskreno druženje. Kao pravi domaćin Šumadinac vadi fenomenalnu rakiju i mezu. Teme su nam raznolike. Razgovaramo kao da se znamo već godinama i poverenje je maksimalno. Bez neke glume i skrivanja i ostalih gluposti, delimo lične priče, stavove, poglede na svet, … Direktno sa meze preskače se na roštilj. Šta reći. Mmmmm. Sve to naravno popraćeno uz rakijicu i Zaječarsko. Vreme leti a mi bez sekunde premora i tišine razgovaramo i uživamo u druženju. Momci su otišli svojim poslom. Kući dolazi i cenjena gospođa. Teško je opisati rečima toplinu i pozitivu koju Ona odaje. Kao da smo rod. Osećam se domaće i skroz opušteno. Na rub astala miče se roštilj i na u centar pažnje stiže specialitet kog je spremio Šumadinac. Spremio je extra jelo sastavljeno iz dva batka i punjeno sirom, nekom dobrom vratinom ili šunkom te tajnim sastojcima. Na prvi pogled batkovi izgledaju kao da su od pterodaktila. Mnogo velikog Neznam kud stavljam sve al uz zaječarca ide glatko. Ah da, u međuvremenu drama. Na vrata dolazi komšija i javlja da se Duče nešto nakrenuo. Mislim si, aj možda se malo omekšala zemlja pa se italijan malo opustio. Izlazim kad imam šta da vidim. Posle jake kiše i grada sva voda sa dvorišta stekla je pod garažu i omekšala zemlju do te mere, da se cela ćopava ukopala u zemlju i naravno Duče je pao na komšina kola. Muka mi je. Probavam da ga (motor, ne komšu) podignem al ne ide. Pokušavamo sa komšom al jok. Dolazi Šumadinac i uspevamo nekako. Motor je blatan i na repu vidim ogrebotinu. Nije jedina. I komšina kola su dobila nešto crvene premium šminke. Još mi je muka al ne dam da mi to iskvari fenomenalno veče i druženje i mislim si kako ću brigu preneti na sutra. Družimo se do 3 u noć i polako bi bilo vreme da se krene odmoru. ...

Krećem iz Ohrida i vreme izgleda relativno OK. Posle slabih sat vremena na nebu je sve crnje i najednom opali kiša. Naravno, kišnjaka nisam obukao jer je izgledalo da će proći al a_a. Jok. Udarila je moćno. Nazad da se vraćam, nisam nigde video nikakvo mesto za zaklon. Mislim si, evo na idućem. Smanjivam brzinu, Duče već isklizava, jer mu gume više nisu u najboljoj formi a kamoli za takvu kišu. Relativno brzo sa leve strane vidim KTM-a i kolegu motoristu koji se krije ispod zapuštenog drvenog kioska. Skrećem, stajem, pozdravljam i pridružujem se. Taj drveni kiosk je bio samo fora, jer iako si stao uza zid, voda je punom silom tekla po tebi. Čekamo da prođe. Lik je iz Češke, krenuo sa svojim KTM-om po brdima. Na repu motora mu je spakovana samo plastična flaša vode. Kaže da je uživao po brdima Albanije, … Da oblačim kišnjak nema smisla, jer oblačiti se ispod kiše je glupo. Smanjuje se kiša nekako na level 2 i krene Čeh, za koji minut krećem i ja. Prvi put do sada stavljam Dučeta na »urban« mode. Kao »rain« mode, smanjuje mu moć na 75 konja i civilizuje ga maksimalno sa svim asistencijama. Pa da, bilo je nešto mekše a verovatno i u glavi nešto mirnije. Jako brzo počinje pravi naliv. Nigde mesta za skretanje. Sustižem Čeha, nebo se otvorilo i sa leve strane vidim neki kao lokal sa velikom terasom. Skrećem, stajem i trk ispod terase. Bio je neki lokal koji su baš spremali pred otvaranje. Žene su brisale prozore, vani na terasi su čekali novi stolovi za unos u lokal. Upitam dali mogu da se smestim za koji minut. Klimnu da može. Skidam ranac, mokru jaknu, rukavice, … Presvučem majicu i iz lokala izlazi gospodin u zrelijim godinama. Pita me odakle sam, kud idem i ostalo. Objasnim mu svoju SFRJ turu i iznenađen je nad dejstvom da putujem sam. Posle nekoliko trenutaka prijatni gospodin mi nosi espresso i upoznajemo se. Agim je ponudio da mogu ostati pod terasom koliko god treba jer su vlasnici njegovi prijatelji i nema kinakvih problema. Izlaze i druga dva lika, negde mojih godina, možda malo stariji i jedan mladić od nekih 16. Interesuje ga motor, dali imam Instagram, facebook i ostalo, da me poprati i da se konektujemo. Pitam ga dali vozi motor. Kaže da mu ne da tata da vozi motor i u istom cugu pita me dali mogu da ga odvezem jedan krug. Vani pada grad Objasnim mu da to neće moći i da počne sa malim motorićima i tata će se vremenom omekšati. Kiša prestaje, pozdravim se i zahvalim za uslugu i kafu i krenem dalje. Ovaj put sa kišnjakom. Dosta brzo vreme se popravlja i izlazim iz »urban« mode-a. Sve je opet prijatnije i teram prema Skopju. Šta me najviše iznenadilo jest mnogo previše naplatnih stanica za autoput prema Skopju. Samo što platiš, malce ga stisneš evo nove. I nove. I nove. Pa dokle više. Ulazim u Skopje i prolazim gradom, da vidim sve one preambiciozne kipove i skulpture o kojim svi pričaju. Gorivo mi ide prema nuli i prolazim pumpe u stilu »na idućoj ću«. Po gradu piče klinci na napucacnim kawasakijima, bez kaciga, po dvoje na motoru, više manje po zadnjem točku. Ništa lično niti baš bitno al većinom braća romi. U jednom momentu nije mi više do kruženja po gradu jer range goriva spada na 3, pa na 2, pa na 0 kilometara i ništa više nije smešno. Lika na semaforu u kolima pitam gde je pumpa. Kaže kilometar pravo i u istom momentu navrće rukom, da malo naturiram Dučeta da čuje i njegovo dete na prednjem sedištu. Nije mi nešto da baš turiram sa praznim rezervarom al malko mu ga dam. Posle dobra 2 kilometra pumpa. Punim i miran sam. Skidam kišnjak i nije mi da se vraćam u grad nego ga pičim prema idućoj destinaciji, to jest Vranje ili Leskovac. Dolazim na granicu i haos. Puno ko šibica. Izguram se nekako na treće, četvrto mesto i prođem bez nekih problema. Kao interesantan mi se učinio carinik. Za momenat bio sam siguran da je to onaj »srbenda« sa čačkalicom iz viceva i fori i ovde sa foruma. Nije mu bilo do zajebancije pa nisam baš nešto mnogo buljio u njega. Pičim dalje na autoput. S desne strane sve crno, pada kiša, ništa optimistično. Na prvoj pumpi, koja je zapuštena, stajem, navlačim kišnjak i već sam malko umoran. Leskovac otpada. Vranje je bliže. Ulazim u Vranje, neznam gde bi da se smestim al naći ćemo nešto. Na raskrsnici pred mene iskače policajac i zaustavlja me. Bez razloga, bez prekršaja; verovatno samo kontrola. Uz njega zgodna plavuša u plavom, zaustavlja nekog drugog. Mlad policajac upita me otkud i kud. Objasnim na kratko i spomenem da sam mokar ko miš i da tražim neko mesto za spavanje. Predlaže mi mesto, gde može da se smesti i motor. Kaže da je i on motorista. Službeno i privatno i začuđen je kako na toliki put na »sportaku«. Kaže: »Alal ti vera«. Objasnim mu ergonomiju supersporta, izmenimo još nekoliko reči i krenem prema smeštaju. Tamo neko slavlje. Kasnije skontam da je zabava za prvi rođendan. Koliko će biti odmora uz živu muziku, ne znam al si mislim, nedelja je pa neće dugo. Presvlačim se, stavljam stvari na balkon da se bar malo preluftaju. Kiša je prestala. Posle tuša zovem taxi i odem u grad na neku klopu. Taksista predlaže mesto. Sedam za stol, gledam menu i ja bih opet sve. Oči gladne naruče mnogo previše i kasnije dodam još nešto. Konobar čeka kad će doći i ostala 2 gladna al to mi je nebitno. Pojedem sve sem hladnog pomfrita. Cene su niske. Tako sit odlučim da prošetam kroz grad, da vidim gde sam i šta ima. Bogami ništa spektakularno. Nisam mnogo ni očekivao al ipak nisam osetio ništa specialno u smislu historije, kulture, arhitekture, dešavanja, … Ništa zato. Priuštim si još dve kugle sladoleda, uzimam taksi i na spavanje. Žurka je prestala brzo tako da sam spavao korektno. Ujutro doručak i put pod noge. Uz otvaranje garaže još nešto turiranja i moto gp priča sa receptorom i ajmo dalje. Čim svi vide crveni motor, svi bi nešto da turiram. Ništa jasno Iduća destinacija mi je nešto posebno ...

U Strugi stajem na sred puta pred nekim kafićem da pitam za put i u tom momentu drama. Stojim nad motorom i sklizne mi nekako leva noga. Ceo motor mi pada na levo. U slow motion-u situacija izgleda nekako tako: Nekih 15cm pred potencialni pad motora na drum, mislim si koliko me koštao motor, koliki bi to bio blam, koliko mi to sad ne treba, … Iz petnih žila i Bog zna odakle ja nalazim snagu i desnom rukom potežem 200 kila motora gore i vraćam ga bez rane i ogrebotine. Do tad nisam znao da u meni ima Konana. Sitna kišica mi stvara i problem na viziru kacige, jer su i insekti napravili svoje a i koncentracija ide rapidno prema nuli. Stižem u Ohrid, gde me na putu čeka Dame. Skroz kul čovek. Ljudina. Drži autopraonu i apartmane. Svakako mogu da dam preporuku pa ako budete trebali rešenje oko smeštaja, podeliću sa vama kontakt. Vozeći za Dametom stižemo do zgrade. Motor puštam ispred zgrade, zbog čega nisam najmirniji, al me Dame potešio sa statističkim podacima, a iskreno, zbog umora i gladi nekako stavljam taj riziko u treći plan. Smestim se, izlazimo u italijanski restoran i podružimo se uz dobru večeru i hladno piće. Upoznavam gazdu restorana koji je više nego zagriženi bajker i do sada najveći ljubitelj Harleya, što sam ih imao priliku upoznati. Popričamo malo oko motora, izmenimo brojeve i opet mi na um padnu one zvezde. Sve to ima nekog smisla. Opet ljudi, mesta, situacije, koje su bile neplanirane a mnogo pozitivne. Ja i Dame spucamo još po koju rundu i vidim da je vreme za odmor. Jutro divno, toplo, sunčano. Uz kafu Dame mi ponovi preporuku Pavla i Slavka, da obiđem Sv. Naum. Naravno, to i uradim. Po relativno interesantnom krivuđavom putu stižem do destinacije. Puštam motor sa svom opremom na parkingu i nadam se poštenju ljudi. Ulazim u dvorište, kupujem magnetić za frižider, penjem se do manastira uz pevanje paunova. Kupim sveće, ulazim u crkvu, gde se smestila grupa Grka sa vodičem. Ne mogu da pratim šta objašnjava. Ulazim u deo crkvice, gde je sahranjen Sv. Naum. Dame mi je rekao, da treba da nasloniš uho na grob i onda se čuje srce. Ja sam čuo samo kako mi stomak melje od gladi i odlučio da se počastim sa dobrim roštiljem. Upalim sveće, napravim još jedan krug oko crkve i sednem u prekrasan ambient uz vodu. Konobar mi donosi menu i ja bi naručio sve. Ipak naručim samo neku salatu (više zbog dekoracije) i punjenu pleskavicu. Oduševila me. Dobra u 3pm a velika kao manja pica. To majstori! Za sreću ubacim još novčić u vodu i krenem prema motoru. Na motoru sve netaknuto. Prema Sv. Naumu već su naveliko krenule kolone turista u autobusima i sa kolima, što znači da sam izabrao pravo vreme za jutarnji ogled. Vraćam se u Ohrid, gde se srećem sa Dametom. Zajedno odemo u autopraonu, gde Duče dobije svoj brzi tretman i mazanje lanca. Pozdravimo se i krećem dalje. Plan je Srbija, preko Skopja. ...

Nisam baš upućen u saobraćajnu kulturu u Albaniji, al brzo vidim, da je potreban stoposto fokus u svakom momentu jer npr. pune linije ne znače ama baš ništa. Upadam u nekoliko neprijatnih situacija i ne opuštam se. Stajem na benzinsku pumpu. Sipaju mi gorivo, zamolim još za hladnu vodu. Jedan od dvojice priča italijanski pa se sporazumemo. Plaćam u eurima. Računa nema. Znajući koliko u proseku košta tank goriva, brzo shvaćam, da je ona voda koštala možda malo više. Verovatno provizija. Probam da rasčistim kurs, prikazuje mi neku tablicu, al se ne upuštam koliko košta voda, pa si mislim, aj. I to je deo lokalne kulture i avanture. Put od pumpe prema Tirani slično problematičan. Tirana – HAOS. Ovde ozbiljno prebacujem u »Survival Mode« i samo želim izaći živ. Jedino pravilo u saobraćaju jeste »jači pobeđuje«. Motor se miče kolima. Kola se miču kombiju. Kombi se miče kamionu. Kamion se ne miče nikome. Bukvalno idu kolima, kombićima, … na tebe, jer znaju da si na motoru slabiji i zna se ko će da nastrada. U jedno prva dva momenta još si nešto mislim kao u fazonu »ja imam prednost« al sam brzo shvatio da ovde vladaju neka druga pravila. Izlazim iz grada i dolazim na neki zaobilazak, jer se pravi novi autoput. Pada neka sitna kišica pa nije baš prijatno. Uz put stajali su prodavači voća. Najviše mi ostale u sećanju trešnje, pletene u neku prekrasnu pletenicu, kakvu nikad nisam video. Show program. Žao mi što nisam uslikao. Jeo ih nebi, jer stoje kraj druma, gde sva voda prska direktno po voću. Kad sam sišao na autoput, čini mi se, da sam negde na autoputu video ovce. Ovce. Na autoputu. Da. Ok, nisam navikao pa izvinite na drami. Cilj mi je, da čim pre stignem do Ohrida. Usput stajem još jednom za kratak odmor jer ipak i Albanija je zaslužila bar jednu fotografiju. Ništa spektakularno. Stao sam uz zapuštenu prugu, gde sam napravio nekih par fotki motora. Rečica ispod pruge bila je puna smeća. Po pruzi šetaju deda i dva unuka. Simpatično mi pomašu iz daleka i uzvratim im pozdrav. Kad sam se smestio nazad na motor, zastali su da čuju paljenje. Nisam ih razočarao J. Još smo si jednom izmenjali aero pozdrave i krenuo sam dalje. Gazim prema granici i stižem do vidikovca iznad Ohridskog jezera na Albanskoj strani. Tu pravim prvu grešku i umesto levo na vrh brda, ja se spuštam dole i desno uz jezero. Koji mi je bio, ne znam. Možda mi se u tom trenu učinila tabla Pogradec više slavenska nego romanska pa sam je više vezao na Makedoniju nego Albaniju. Jebaiga, već malo umoran i neskoncentrisan. Znam ja da je Ohrid gore severno al napravili su Albanci neki novi asfalt i tome nikako nisam mogao odoleti. Gazim ga dobro, al silazi mrak. Stižem u taj Pogradec, skontam da sam mnogo zajebao i vraćam se nazad. Brzo. Mrak je, zahlađuje al biće. Stižem do grane, nešto malo gužvice. Malo se uguram, ne baš previše al ipak se načekam duže nego bih u tom trenutku želeo. Pređem u Makedoniju i u Strugi zovem druga Dameta, koji me čeka sa smeštajem u Ohridu. ...

Sinoć se kraj naših motora smestilo još nekih pešest austrijanaca sa Harlićima i dva BMW-a. Ujutro, čekajući doručak nešto small talk-a sa njima. Jedan od njih dobacuje provokaciju, dok smo s Pavlom mazali lanac na Ducatiju, nakrećući ga prema sebi. Lik naravno u šali dobacuje kako na Ducatiju uvek nešto treba da se šarafi, radi, … Zadržavajući se, da šale ne shvatim preozbiljno, udarim korak prema restoranskom delu na doručak. Doručak bogat i ekstra. Najinteresantnije mi je bio što to nije vic, nego doručak stvarno počinje od pola devet ujutro. Ma crnogorci su verni sami sebi i svaka im čast za to . Posle super doručka krećemo dalje u avanturu po Crnog Gori. Penjemo se iznad Budve na predivne vidikovce, gde naravno pade par lepih fotografija. U zaleđu obale temperatura se snizi za jedno dva, tri stepena i mnogo je prijatnije za vožnju. Pavle skreće prema Reki Crnojevića, gde se sam verovatno nikad nebi slučajno snašao i ne sumnjam, da čovek zna šta radi. Silazimo do destinacije. Extra. Ima tu i historije pa potražite malo sami, da sad mnogo ne lupam o tome. Zna google bolje. Uz pićence Pavle javlja svom moto kolegi, da je u okolini i da nažalost nije bio u prilici da mu se javi pre. Taj argument nije bio dovoljan i u roku od sat vremena stiže maksimalno prijatan čovek, sa svoje tri dame, to jest suprugom i dve male princeze. Slavko, moto ljubitelj i distributer nekoliko moto marki u Crnoj Gori, kao rečeno, maksimalni pozitivac i užitak ga je slušati, kad objašnjava svoje moto avanture. Drago mi je što smo se upoznali i verujem da to nije bilo zadnji put. Uz priču pade mala provokacija, da mi se pridruži na putu prema Ohridu, jer Pavle već kreće dalje svojim poslom. Falilo je Bogami malo, da Slavko ne seda na svoj motor i krene, ali ipak bi to logistički uz druge obaveze teško odradio pa ostaje na dogovoru »drugi put«. U tim trenucima opet mi se potvrđuje, kako se sve to moralo desiti i kako su zvezde pripomogle tome, da vidim mesta i upoznam ljude, koje inače nebi. Toplo mi pri srcu i srećan sam. Pozdravljamo se od divnih ljudi i posle par kilometara stajemo na, kako kažu Slavko i Pavle, najlepši vidikovac u Crnoj Gori. Fotografije mogu nešto malo da dočaraju, al u živo to je sasvim spektakularno. Hvala drugovi za taj momenat. Pamtim. Žežemo dalje do Podgorice, ručamo i dogovorimo se, da zajedno pređemo u Albaniju na Skadru, odakle nastavljamo svak svojim putem. Ja i Prijatelj Pavle pozdravimo se, on levo, ja desno. ...

Budimo se u prekrasno jutro, Pavle spremi kajganu, ja režem domaći kulen, kog je spremio moj ujak i koji me pratio većinu moga puta. Kulen. Ne ujak Posle doručka, sedamo na mašine i planiramo do Budve. Meni se to čini ekstra daleko al savladaću ja to. Pičimo ga mi dobro, i usput stajemo na extra mesta, koja Pavle dobro zna i odkud može da se postoji za tren i odmori oči na prekrasnim pogledima. Stajemo na jedno dva tri mesta, opalimo po fotografiju i stajemo u Neumu uz neku pečenjaru, drumski restorančić, gde se gazda, konobar, … obraduju najpre Pavlu, al ovaj put Pavle je u drugom planu. Mladić je toliko oduševljen Ducatijem, da se na njemu slika, uzdiše i naravno dobaci koju na račun ozbiljnog GeeSa. Nama smešno, neznam dali je i Pavlu . Odmorimo mi tako za tren, mladić mi prijateljski očisti vizir kacige i krećemo dalje. Pređemo granicu sa Crnom Gorom i Pavle mi kaže, kako mu se učinilo, da je nešto blicalo po mojoj tablici, tako da još čekam, hoće li plavci poslati neku razglednicu. Pavle, nadam se da ti se bilo blicalo od gladi, jer to ne bi bila jedina razglednica sa tog puta. O tom malo kasnije. Momentalno posle ulazka u CG menja se saobraćajna kultura, kao i infrastruktura. Nažalost na lošije. Laganini vozimo prema Budvi. Saobraćaj neprijatan. Mi već malo umorni. Bar ja. U nekom momentu vozimo iza nekog zahrđanog kamiona kojem stop lampe ne rade. Prilike da ga zaobiđemo, nigde. Uhvati Pavle priliku, stisne ga, kad u istom trenu pred njega izleće plavi anđeo sa lizalicom. Stanem negde 30 metara ispred njih i posmatram šta se dešava. Posle skidanja kacige sivi iskusni vuk rešava situaciju sa službenim licem i to samo sa opozorenjem. Čak nisu pali ni ćevapi. Svaka čast. Krećemo dalje i ulazimo u Budvu. Bio sam tamo pre dosta godina, dok se još moglo videti nešto prirode. Sad su hoteli na hotelima, zgrade na zgradama. Investicije su još uvek u punom teku, al ko zna dali taj narod živi bolje posle toga, kad se prodala praktično cela obala. Meni se panorama činila skroz neukusna, al to je moj lični dojam. Stajemo u restoranu kod Krsta. S jedne strane fin restorančić a sa druge izbija bajkerska duša. Svakako stanite tamo, nema greške. Poručimo jelo, ja bez njeguške ni ne počinjem sa glavnim jelom. Popijemo po hladno i Pavle sa gazdom, s kojim se znaju još od pre, reši oko rezervacije bližnjeg hotela Oaza, gde su nas primili toplo i smestili nam motore na sigurno mesto. Posle tuširanja odlazak u grad, po piće, dva, tri, … Večerni program kod Krsta sastavljen je iz dva extra performera na gitarama i pun bajkerski ambient. Baš lepo. Tako umorni odlazimo na spavanje. Budva je tutnjala sa basovima i house muzikom još u jutarnje čase, al je izgleda umor bio jači pa mi to nije stvaralo preveliki problem. ...

Usput ću dodati još po koju lepu fotografiju, što jih je spucao i samnom podelio drug Nemo. Hvala Nemo!