Nisam baš upućen u saobraćajnu kulturu u Albaniji, al brzo vidim, da je potreban stoposto fokus u svakom momentu jer npr. pune linije ne znače ama baš ništa. Upadam u nekoliko neprijatnih situacija i ne opuštam se. Stajem na benzinsku pumpu. Sipaju mi gorivo, zamolim još za hladnu vodu. Jedan od dvojice priča italijanski pa se sporazumemo. Plaćam u eurima. Računa nema. Znajući koliko u proseku košta tank goriva, brzo shvaćam, da je ona voda koštala možda malo više. Verovatno provizija. Probam da rasčistim kurs, prikazuje mi neku tablicu, al se ne upuštam koliko košta voda, pa si mislim, aj. I to je deo lokalne kulture i avanture. Put od pumpe prema Tirani slično problematičan. Tirana – HAOS. Ovde ozbiljno prebacujem u »Survival Mode« i samo želim izaći živ. Jedino pravilo u saobraćaju jeste »jači pobeđuje«. Motor se miče kolima. Kola se miču kombiju. Kombi se miče kamionu. Kamion se ne miče nikome. Bukvalno idu kolima, kombićima, … na tebe, jer znaju da si na motoru slabiji i zna se ko će da nastrada. U jedno prva dva momenta još si nešto mislim kao u fazonu »ja imam prednost« al sam brzo shvatio da ovde vladaju neka druga pravila. Izlazim iz grada i dolazim na neki zaobilazak, jer se pravi novi autoput. Pada neka sitna kišica pa nije baš prijatno. Uz put stajali su prodavači voća. Najviše mi ostale u sećanju trešnje, pletene u neku prekrasnu pletenicu, kakvu nikad nisam video. Show program. Žao mi što nisam uslikao. Jeo ih nebi, jer stoje kraj druma, gde sva voda prska direktno po voću. Kad sam sišao na autoput, čini mi se, da sam negde na autoputu video ovce. Ovce. Na autoputu. Da. Ok, nisam navikao pa izvinite na drami. Cilj mi je, da čim pre stignem do Ohrida. Usput stajem još jednom za kratak odmor jer ipak i Albanija je zaslužila bar jednu fotografiju. Ništa spektakularno. Stao sam uz zapuštenu prugu, gde sam napravio nekih par fotki motora. Rečica ispod pruge bila je puna smeća. Po pruzi šetaju deda i dva unuka. Simpatično mi pomašu iz daleka i uzvratim im pozdrav. Kad sam se smestio nazad na motor, zastali su da čuju paljenje. Nisam ih razočarao J. Još smo si jednom izmenjali aero pozdrave i krenuo sam dalje. Gazim prema granici i stižem do vidikovca iznad Ohridskog jezera na Albanskoj strani. Tu pravim prvu grešku i umesto levo na vrh brda, ja se spuštam dole i desno uz jezero. Koji mi je bio, ne znam. Možda mi se u tom trenu učinila tabla Pogradec više slavenska nego romanska pa sam je više vezao na Makedoniju nego Albaniju. Jebaiga, već malo umoran i neskoncentrisan. Znam ja da je Ohrid gore severno al napravili su Albanci neki novi asfalt i tome nikako nisam mogao odoleti. Gazim ga dobro, al silazi mrak. Stižem u taj Pogradec, skontam da sam mnogo zajebao i vraćam se nazad. Brzo. Mrak je, zahlađuje al biće. Stižem do grane, nešto malo gužvice. Malo se uguram, ne baš previše al ipak se načekam duže nego bih u tom trenutku želeo. Pređem u Makedoniju i u Strugi zovem druga Dameta, koji me čeka sa smeštajem u Ohridu. ...

Sinoć se kraj naših motora smestilo još nekih pešest austrijanaca sa Harlićima i dva BMW-a. Ujutro, čekajući doručak nešto small talk-a sa njima. Jedan od njih dobacuje provokaciju, dok smo s Pavlom mazali lanac na Ducatiju, nakrećući ga prema sebi. Lik naravno u šali dobacuje kako na Ducatiju uvek nešto treba da se šarafi, radi, … Zadržavajući se, da šale ne shvatim preozbiljno, udarim korak prema restoranskom delu na doručak. Doručak bogat i ekstra. Najinteresantnije mi je bio što to nije vic, nego doručak stvarno počinje od pola devet ujutro. Ma crnogorci su verni sami sebi i svaka im čast za to . Posle super doručka krećemo dalje u avanturu po Crnog Gori. Penjemo se iznad Budve na predivne vidikovce, gde naravno pade par lepih fotografija. U zaleđu obale temperatura se snizi za jedno dva, tri stepena i mnogo je prijatnije za vožnju. Pavle skreće prema Reki Crnojevića, gde se sam verovatno nikad nebi slučajno snašao i ne sumnjam, da čovek zna šta radi. Silazimo do destinacije. Extra. Ima tu i historije pa potražite malo sami, da sad mnogo ne lupam o tome. Zna google bolje. Uz pićence Pavle javlja svom moto kolegi, da je u okolini i da nažalost nije bio u prilici da mu se javi pre. Taj argument nije bio dovoljan i u roku od sat vremena stiže maksimalno prijatan čovek, sa svoje tri dame, to jest suprugom i dve male princeze. Slavko, moto ljubitelj i distributer nekoliko moto marki u Crnoj Gori, kao rečeno, maksimalni pozitivac i užitak ga je slušati, kad objašnjava svoje moto avanture. Drago mi je što smo se upoznali i verujem da to nije bilo zadnji put. Uz priču pade mala provokacija, da mi se pridruži na putu prema Ohridu, jer Pavle već kreće dalje svojim poslom. Falilo je Bogami malo, da Slavko ne seda na svoj motor i krene, ali ipak bi to logistički uz druge obaveze teško odradio pa ostaje na dogovoru »drugi put«. U tim trenucima opet mi se potvrđuje, kako se sve to moralo desiti i kako su zvezde pripomogle tome, da vidim mesta i upoznam ljude, koje inače nebi. Toplo mi pri srcu i srećan sam. Pozdravljamo se od divnih ljudi i posle par kilometara stajemo na, kako kažu Slavko i Pavle, najlepši vidikovac u Crnoj Gori. Fotografije mogu nešto malo da dočaraju, al u živo to je sasvim spektakularno. Hvala drugovi za taj momenat. Pamtim. Žežemo dalje do Podgorice, ručamo i dogovorimo se, da zajedno pređemo u Albaniju na Skadru, odakle nastavljamo svak svojim putem. Ja i Prijatelj Pavle pozdravimo se, on levo, ja desno. ...

Budimo se u prekrasno jutro, Pavle spremi kajganu, ja režem domaći kulen, kog je spremio moj ujak i koji me pratio većinu moga puta. Kulen. Ne ujak Posle doručka, sedamo na mašine i planiramo do Budve. Meni se to čini ekstra daleko al savladaću ja to. Pičimo ga mi dobro, i usput stajemo na extra mesta, koja Pavle dobro zna i odkud može da se postoji za tren i odmori oči na prekrasnim pogledima. Stajemo na jedno dva tri mesta, opalimo po fotografiju i stajemo u Neumu uz neku pečenjaru, drumski restorančić, gde se gazda, konobar, … obraduju najpre Pavlu, al ovaj put Pavle je u drugom planu. Mladić je toliko oduševljen Ducatijem, da se na njemu slika, uzdiše i naravno dobaci koju na račun ozbiljnog GeeSa. Nama smešno, neznam dali je i Pavlu . Odmorimo mi tako za tren, mladić mi prijateljski očisti vizir kacige i krećemo dalje. Pređemo granicu sa Crnom Gorom i Pavle mi kaže, kako mu se učinilo, da je nešto blicalo po mojoj tablici, tako da još čekam, hoće li plavci poslati neku razglednicu. Pavle, nadam se da ti se bilo blicalo od gladi, jer to ne bi bila jedina razglednica sa tog puta. O tom malo kasnije. Momentalno posle ulazka u CG menja se saobraćajna kultura, kao i infrastruktura. Nažalost na lošije. Laganini vozimo prema Budvi. Saobraćaj neprijatan. Mi već malo umorni. Bar ja. U nekom momentu vozimo iza nekog zahrđanog kamiona kojem stop lampe ne rade. Prilike da ga zaobiđemo, nigde. Uhvati Pavle priliku, stisne ga, kad u istom trenu pred njega izleće plavi anđeo sa lizalicom. Stanem negde 30 metara ispred njih i posmatram šta se dešava. Posle skidanja kacige sivi iskusni vuk rešava situaciju sa službenim licem i to samo sa opozorenjem. Čak nisu pali ni ćevapi. Svaka čast. Krećemo dalje i ulazimo u Budvu. Bio sam tamo pre dosta godina, dok se još moglo videti nešto prirode. Sad su hoteli na hotelima, zgrade na zgradama. Investicije su još uvek u punom teku, al ko zna dali taj narod živi bolje posle toga, kad se prodala praktično cela obala. Meni se panorama činila skroz neukusna, al to je moj lični dojam. Stajemo u restoranu kod Krsta. S jedne strane fin restorančić a sa druge izbija bajkerska duša. Svakako stanite tamo, nema greške. Poručimo jelo, ja bez njeguške ni ne počinjem sa glavnim jelom. Popijemo po hladno i Pavle sa gazdom, s kojim se znaju još od pre, reši oko rezervacije bližnjeg hotela Oaza, gde su nas primili toplo i smestili nam motore na sigurno mesto. Posle tuširanja odlazak u grad, po piće, dva, tri, … Večerni program kod Krsta sastavljen je iz dva extra performera na gitarama i pun bajkerski ambient. Baš lepo. Tako umorni odlazimo na spavanje. Budva je tutnjala sa basovima i house muzikom još u jutarnje čase, al je izgleda umor bio jači pa mi to nije stvaralo preveliki problem. ...

Usput ću dodati još po koju lepu fotografiju, što jih je spucao i samnom podelio drug Nemo. Hvala Nemo!

Uživam. Solo vožnja u svom ritmu. Kad i ako mi se bude stajalo, ja ću stati. Kad mi se bude išlo brže ili sporije, odlućiću sam. Pičim pičim, i mislim si tamo negde posle Zadra, kako ću na kafu kod jednih prijatnih ljudi u Vodicama, kod kojih smo pre par godina letovali, pa rekoh da ih obiđem i odmorim za tren. Trebaću i na benzinsku pa pred jednom pumpom malo usporim, nećkam se dali da produžim do iduće ili stanem na ovoj. Vidim tamo neki motori, pa ajd, stajem na ovoj. Silazim sa motora, krenem da skinem kacigu kad iza automata stoji meni, a i vama jako poznata faca. Padam na kolena. Bukvalno. Smejem se, a liku ništa jasno. Rekoh, pa gde si Pavle, legendo. Čovek, stari morski vuk Nemo me prepoznaje i njemu bogami ništa jasno. U tom momentu udara mi neka emocija i sad mi je skroz jasno, da za sve postoji neki razlog. Zvezde su tako odlučile i prosto nemoguće bi bilo, da se tako nešto desi bez neke višlje intervencije. Meni drago, neopisivo. Skidam kacigu, rukujem se s Nemom ponovo i kao debil ponavljam, da je to neko gore nešto rešio i da to ne može biti slučajnost. Inače je Nemo, Pavle, stari morski vuk skoro moj komšija. Živi u Ljubljani 10km od mene i uvek mi je drago kad ga vidim i podružim se s njim. Pita me Pavle po planu i skontamo, da i on sutradan planira do Crne Gore. Predlaže, to jest ponudi mi da promenim plan i da prespavam kod njega na jedrilici, koja mu je u bližnjoj marini te da sutra zajedno krenemo prema Crnoj Gori. Mislim si, pa to se ne odbija iz onih gore navedenih razloga (zvezde, sudbina, planovi, ….) a naravno druženje sa čovekom kao što je Pavle, postavlja se u prvi plan, ispred nekih planiranih ruta. I na brzaka napravimo plan i odemo do jedrilice u bližnjoj marini, gde sam se raskomotio. Skoknemo zajedno po nekim Pavlovim »morskim« obavezama i odemo na fenomenalno pečenje. Naručimo kilo perfektne jagnjetine. Zna Pavle gde valja Al kralj je kralj, pa smo posle dodali još pola kile prasetine. Ubio sam se. Takvi puni vratimo se u marinu gde mi Pavle mentorski odgovora na svu moju znatiželju oko jedrilice, mora, avantura i slično. Popijemo još po koju i na spavanje. Oko dva ujutro, potera me van zbog silnih pivi, vratim se u krevet i setim se, kako smo nešto pričali oko potrošnje Pavlovog GS-a i koliko mu staje u tank i to, i Pavle mi sinoć kaže, kako je baš hteo da preračuna potrošnju i kapacitet rezvara al sam ga ja »sjebao« kad smo se sreli i zaboravio je pogledati, koliko je sipao. I u dva ujutro »HEUREKA«. Setim se ja, kako sam ga uslikao na pumpi. Uzimam telefon, pretražim fotografije i jedva čekam, da mu ujutro u decilitar kažem koliko je sipao. Naravno na slici se video i automat i sav srećan zaspim dalje. ...

Plan za prvo poslepodne bio je stići maksimalno daleko po Jadranskoj magistrali. Početna kiša nije bila ništa dramatična ali je ipak na delu oko Delnica temperatura pala na 14 stepeni, pa sam jedva čekao da se spustim dole do mora, gde sam očekivao bar malo civilnije temperature. Uz more bilo je odmah toplije, tamo nešto malo više od 20 stepeni. Raspoloženje se popravilo u momentu i suha magistrala mi je nacrtala osmeh na usta. Odmah na početku osetio sam deo neudobnosti zbog relativno teškog ranca, koji je pritiskao na rame, al to sam delomično izbio iz glave. Bliži se veče, rezervacije smeštaja nisam odradio, rekoh videću na putu kako ide, pa ćemo već nešto naći. I tako negde pred mrak stižem do Karlobaga, gde kod table stoji neka stara Škoda i gospodin sa natpisom »apartmani«. Rekoh, evo, upecali jedno drugog. Nabrzake se dogovorimo oko cene, dodamo doručak i odvezemo se do apartmana. Uredno, sa lepim pogledom na more i Pag. Gazdu pitam oko nekog mesta za večerku, ponudi da me kolima odveze kad budem spreman. Istuširam se, presvučem u farmerke i gazda me odveze do »centra«, gde sam pojeo ćevape, popio jedno, pa još drugo, koje je počastio gazda lokala. Hvala. Vedar u srcu, popunjen u stomaku, peške se laganini vraćam do apartmana i odlazim na zasluženi odmor. Nešto malo mi pred spavanje padne na um »strah« oko motora, koji je parkiran ispred apartmana ali me još pre gazda pomirio, da ima dva psa i da ništa ne brinem. Aj, reko, zna čovek. I zaspim. Budim se u lepo jutro, izađem na terasu i dolaze dva psa J Baš pravi, opasni čuvari, nema šta. Slike priložene. Gazda sprema doručak. Korektan. I gazda i doručak. Nekako s silom spakujem stvari nazad u ranac, rešim račun, pozdravim gazdu i krenem dalje. Plan mi je negde do Dubrovnika, ako kondicija bude dozvoljavala. Ipak nisam navikao na takve ture, a na google mapsu sve je to jednostavno. Videću. Ah da, plan mi je bio minimalizirati autoputeve. Znači želja putovati po magistralama, selima, … gde ima života. I tako ti ja krenem u lepo jutro po opet idealno suhoj i praznoj jadranki (magistrali, ne nekoj dalmatinki ). ...

Ideja je bila zrela već prošle godine al uvek nešto uleti, izbije, … i eto, nije prošlo. Grizlo me još cele godine i zakleo sam se, da moja SFRJ Tura u 2018 ima da prođe, pa skoro po svaku cenu. Zašto SFRJ? Pa najpre zato, jer mi je od šest »republika« falila jedna, koje još nisam obišao i to je bila Makedonija. Onda zato što taj naš komad balkana ima taj čar, koji sebi zove i one izdaleka, a kamoli nas, koji volimo dobro da jedemo, da se družimo i upoznajemo fascinantne i tople ljude. Zato što ima šta da se vidi, tako u prirodi kao i u različitim kulturama. I na kraju i zato, što je takva avantura i finansijski pristupačnija nego recimo neka Norveška i slično. I kako je sve počelo? Pa ideja je bila, da na furu krenemo bar četvorica. Razgovori su počeli još zimus, kad su temperature bile dobro ispod nule. Prvi deo ture preko Dalmacije do Ohrida pao bi u zajedničkoj vožnji, dok bi se kolege posle vraćale svojim obavezama u Ljubljani, a ja bi pičio dalje svojim »poslom«, obilazeći krasne ljude dobrog duha, to jest familiju, stare i nove prijatelje. Igrom »slučaja« ili kako god se može tome reći, drugovi kandidati su zbog različitih razloga otpadali jedan za drugim, pa da kažem još na predveče kretanja. Naravno, ideja o solo turi preko 6+1 država od početka pa do kraja ipak menja putovanje u avanturu i to sam prihvatio bez neke velike drame. Jer sam od prtljaga imao samo tank torbu i ranac, samo pripremanje na put bilo je ekstra epizoda. Treba naravno svega. Par dana pre odlazka počeo sam pisati neki spisak, šta sve bi trebao poneti. Kao npr. prva pomoć, pa vezice, pa švajcarski nožić, pa kišnjak i ostalo, pa spray za lanac. Problem mi je predstavljala garderoba, jer je to bilo potrebno smanjiti na mini minimum. Al rekoh ajde, nećemo mnogo da se šmekiramo, nešto gaća, čarapa, softshellka, farmerice, patike i po koja kratka majica. Za dve manje torbe, mnogo previše. Al stisnuo sam ja to nekako, uz pomoć moje najdraže, a na putu stiskaću sam. Al, iće nekako. Planirani dan odlazka nisam nameravao da pomeram i tako sam jednu kišovitu sredu posle posla seo na mog crvenog Italijana, digao pete i krenuo prema teško očekivanoj avanturi. ...

Svaka čast dragi drugovi! Zoki, znamo svi da si ti jak oko fotografija, pa molim te posveti posebnu pažnju i kulinaričkim izživljavanjima, a nikako ne zaboravi i na lepote sa plaže . A Mile, nema sumnje da literarni deo neće biti više nego izvanredan. I sad kad si započeo, nema ti druge nego da nas počastiš do kraja Nek vam je sa srećom, momci!

Ah, da. Još nešto oko Ohlinsa. Kad sam ga preuzeo bio je namešten na nešto mekše. Kroz poznate grbave puteve išao je kao mleko. Ipak sam ga namestio na nešto malo tvrđe zbog malo aktivnije vožnje, npr po jadranki. Verovatno bi trebao probati više varianti od soft do hard al to ćemo drugi put. Sigurno će se to još extra osetiti kad mi se pridruži i najdraža. Al nisam još imao vremena skinuti onu plastiku sa sica. Al napredujem. Nogari su već montirani Malo po malo

Pa, juče sam imao kondicijski trening za moju SFRJ turu, koja je sve bliže i bliže. Opalio nešto manje od 500km po jadranskoj magistrali. Motor ide ko Sveti Ilija. Quickshifter, još posebno na gore, mi je baš extra. Možda zbog navike na dole još uvek većinom šaltujem sa kvačilom, al i to će valjda doći na svoje mesto. Kočenje nema greške. Udobnost mu je jača strana, bar kad ga upoređujem sa bivšom. Dupe počelo da trni tek pred sam kraj dana. Pri bržoj, recimo malko agresivnijoj vožnji, nešto malo trnula mi i desna šaka ali ništa kritično, kao recimo kod rasnih sportaka. Potrošnja kod takve vožnje mu je između 6 i 7 litara. U krivinama je precizan. Pri maksimalnim brzinama (testirano na autoputu) motor je bio sasvim miran. "Sakrio" sam se pod vetrobran i osećao se skroz pomireno. Vetrobran ima dve pozicije. U povišenoj nisam primetio neke extra prednosti kod turing vožnje. A kod brze na autoputu ne sećam se da bi svesno testirao pa sad teško komentarišem. Sad pred put nešto razmišljam, da bi promenio gume. Tvornički su mu gore Pirelli Diablo Rosso III. Kontam staviti novu variantu Michelin Pilot Road 5. Imao sam na prošlom i trojku i četvorku i bio sam extra zadovoljan. Još posebno sa kilometražom. Videćemo. A najneobičnije kod svega mi je neki novi momenat, na koji nikako nisam navikao, da taj Duce očito ima ono nešto, zbog čega su prolaznici (dok je bio parkiran recimo pred restoranom ili kafićem) postajali za momenat, čak opalili po fotografiju i glasno komentarisali u pozitivnom smislu. Možda zbog toga što ih nema mnogo ili što je BAŠ crven ili šta ja znam, ali je baš bilo interesantno. Čak je jedan momak sa extra lepog i atraktivnog suzukija komentarisao "Eee, ducati je ducati". Šta bi tek bilo da vozim egzotiku kao npr V4 . Uglavnom emocije su još uvek tu, i kao što izgleda, potrajaće, ako Bog da. Možda sam šta zaboravio. Ako koga šta zanima, pitajte Sa srećom Ćale

Ja ljubim samo jednu. Sem na slavama. Tamo se uvale i brkate tetke, komšinice i ostalo. A za te je dosta i apeenac. Ma šta apeenac. I bicikla. Rđava.

Reci Italianu da mu je dizajn jednostavan ako smeš, a lik napravio motor bez ijednog vidnog šarafa na plastici.

Jadranska magistrala, danas. Vreme super. Ne prevruće, nikako hladno. Taman. Nešto manje od 500 km.

Hteo sam da kažem: "To je doručak!" Ali ne. TO JE FIRMA Prijatno!

Bilo malo fotografisanja pre i posle kupanja ...

Extra motor, fotke još jače

Lokal Patriota

Topovi

Kratak utisak i komentar u vezi motora ... Šta me oduševljava jest da je stil motora baš ono sportski dok je sama pozicija tela i udobnost na touring nivou. Ne trpe ni dupe ni ruke ni leđa. U poređenju sa recimo Panigalkom i ostalim superbike motorima, korman je ovde nešto malo višlji, što mu daje tu svakodnevnu funkcionalnost. Naravno nije to aždaja sa 200 konja al iskreno, koji će mi. Za jednom A u poređenju sa bivšom belom, to je stvarno skroz druga priča. I oko vožnje i komfora i emocija Jedino što sad moram provaliti, kako strpati stvari za moju ovogodišnju SFRJ turu u jedan ranac i drknuti ga gore na motor, jer ne nameravam da kupujem bočne torbe i ostalo. Kad budem strpao kišnjak, patike i gaće, gotovo je sa pakovanjem. Jedino kad bi gaće ostavio kući? Hmmmm. Nemože čovek bos po svetu.

DUCATI 939 SuperSport S

Prvo što me pitala Uklanja se plastika sa sica. A nogari će se montirati po potrebi

Hvala, hvala!