Rosi Markez Ianone

Iannone Lorenzo Rossi

Rosi Dovi Lorenco

Rosi Markez Petruci

1. Rosi 2. Dovi 3. Markez

Rosi Vinjales Markez

Lorenzo Ianone Markez

Rosi Markez Lorenco

Markez Rosi Vinjales

Markez Lorenco Rosi

1. Marquez 2. Lorenzo 3. Vinales

Neko pametan mi rece da se bajkeri dele na one koji su pali i one koji ce tek da padnu... Pa ja odlucila da odmah prebrinem taj deo Salu na stranu, kad motor bude kao pre, tad cu moci da kazem da je najgore proslo Hvala svima na dobrodoslici, savetima, recima podrske.. jos uvek se ne osecam kao clan, vise sam nemi posmatrac, ali cekacu svoju sansu da se ukrcam na taj voz

Vec neko vreme sam clan foruma. Na preporuku. Uronim u putopise, upijam reci, mirise, predele...i zavidim... Ne posedujem motor i po svemu sudeci necu ga posedovati u skorijem periodu. Verovatnije – nikada, ali...svi znamo nastavak recenice. Moje iskustvo sa dvotockasima se zasniva na par voznji skuterom, kada sam u srednjoj skoli uspela da nagovorim druga da mi dozvoli da zamenimo mesta na manje prometnim ulicama, i par kilometara voznje motora - ehhh, pusti snovi, voznje na motoru, iza onoga ko upravlja masinom. Da skratim pricu, nemam iskustvo. Ali imam zelju da ovo poslednje promenim. Odmah da se razumemo, ne uklapam se u tip devojke koja uziva da bude eksponat, i koja ce zarad malo adrenalina ili „need for speed“ da prihvati da sluzi kao ukras na motoru nekog random guy-a. Koji pritom sebe naziva bajkerom. Posedovanje reketa ne cini te teniserom, posedovanje gitare ne cini te muzicarem...Shvatate sablon? Uostalom, i u autobusu biram pored koga sedam, a kamoli kad je motor u pitanju. Elem, ako zanemarimo nekolicinu gorepomenutih, koji ovo nece ni citati, oduvek sam se divila ljudima koji osecaju strast prema motorima i tom nacinu zivota. U njima sam videla neku uzvisenost, posvecenost, nedostiznost, slobodan duh.. nesto za cime sam mozda i sama zudela.. Nisam imala priliku da se sa njima druzim, uglavnom bi projurili pored mene i ostavljali me u oblaku prasine... Sve dok On nije oterao oblake.. Na stranu sto mi je otvorio oci, probudio u meni avanturisticki duh, predstavio mi vas svet i pustio me da zavirim u isti...danas je otisao korak dalje..tj ja sam otisla korak dalje kada sam mu trazila da probam da vozim.. Valjda nisam ocekivala da ce pristati... On je verovatno znao da necu odustati.. Onoga trenutka kad sam sela na mesto vozaca shvatila sam da je zalogaj mozda preveliki... Prvo sto me je sokiralo jeste tezina.. Prisetih se vica-sta zna dete sta je 300kila.. On mi rece da su tone u pitanju.. Ok, u poslednje vreme srecem, sto na forumu, sto uzivo, dosta devojaka koje voze motore i po svemu sudeci uzivaju u voznji, a ipak ne deluju kao dizacice tegova...kapiram, nije sve u velicini, ovaj tezini.. Mogu ja to.. Nekoliko minuta isprobavanja kvacila, gasa, i motor se konacno krece..ups, ja ga pokrecem..sreca, sreca, radost.. 50m i 2 zaustavljanja posle odajem utisak da drzim sve pod kontrolom.. On se pomerio 10 koraka napred, a ja samo pola u stranu. Zavrsavam na asfaltu, zajedno sa motorom Narednih 15min proveravamo stetu, ja ostecenja na motoru, a on ogrebotine na meni..izvukla sam deblji kraj.. Ljuta, nervozna, izjeda me krivica, ali On mi ne dozvoljava da odustanem..kaze samo da se potrudim da ne izgrebem i drugu stranu.. Sada motor deluje jos tezi, izazov je jos veci, ali ovoga puta odrzavam balans. Nakon 300m i naleta adrenalina, odlucim da je dosta stete i uzbudjenja za danas.. Sedam iza njega, uhvatim ga oko struka, i pustam da asfalt klizi ispod nas.. Deluje tako lako i jednostavno kad on drzi korman.. PS. Izvini