Дан четврти, понедељак 17.07.2011. Други дан трке - 1. део Товаримо моторе на приколицу и крећемо магистралним путем од Сибиуа ка Букурешту тражећи старт. Налазимо га на неком 60 километру. Балон Ред Була уцртан је у пејзаж на ободу малог села. Екипе се скупљају по проширењима и пумпама на магистрали јер је стартни циљ крцат комбијима, моторима, становницима села и козама! Док се Кома и Патак пресвлаче, ја мотором одлазим до циља да видим у које време стартују. Кома у 7:24, Патак у 7:42... Тоша је, наравно, успео лендкрузером да се увуче у то сокаче и да се окрене са све приколицом. Везујемо приколице на пумпи и настављамо Тојотом у Карпате. Нижу се предивни погледи. Карпати су бескрајни и много моћни. Непрегледан планински масив. Пењемо се и налазимо тачку за гледаоце. Испраћамо Кому и одлазимо у сервис поинт који су завукли у неко сокаче. Добро је што смо на пар метара од сервисера возача про класе па можемо да видимо како то изгледа код њих. Свака алатка је на свом месту, сервисери спремни као запете пушке! Ми одлазимо да интересантног преласка реке и чекамо наше. Први налилази Кома... Маестрално прелази реку и одлази до чек поинта, ја му вадим мини трекер из ранца, Тоша преузима мотор и сипа ми гориво, на кацигу му лепе време уласка у сервис поинт... Од тог тренутка има 20 минута да крене даље. Кома је одморан и расположен. Док једе банану ја му смутим дозу Исостара у камел бегу и на Тошин знак "ало, сељаку, имаш још минут - ГУБИ СЕ" одлази до излаза. Тоша га наравно срдачно испраћа! Кома одлази под пуним гасом, канал на врху узвишења прелази на точку. Сигуран је у себе и пун снаге, а ми поносни. Тоша избацује умотворину која ће Кому пратити до краја Романијакса: "Шта је факир за змије, то је Коматовић за Карпате!" Следећи долази Патак. Следи лудачка сцена када Тоша и Фића затежу штитник ручице квачила. Минут је до истека времена и Тоша изговара легендарно губи се, али... Паткове наочаре су остале заробљене у штитнику и он не може да крене! Следећи долази Горан, исцрпљен и нервозан и у тренутку настаје такво драње и напушавање да се све тресло. Снимак имам сачуван јер је Тоша заборавио да ми полупа фото-апарат, а ја не знам да ли смем да га објавим због неприкладног вокабулара. Ипак Тоша мора да ми одобри да ми ретроактивно не би полупао Комин апарат!

Тражи погледом Андреа Гогу!

Божа до Романијакса није учествовао на хард ендуро тркама овог типа, али је познато да је ова најзахтевнија! Ипак, са прологом и тренингом, траје шест дана! Ерцберг Родео, на пример, траје свега три дана са све тренингом и кваличикацијама, сама трка траје 4 сата па ко даље стигне у том временском интервалу. У Румунији је лудачки темпо са свакодневним устајењем у 5 ујутро и дневним етапама од 160 километара баш захтевних деоница. Ове година је била супер јер није било кише. Киша још много, много отежа трку! Не знам како изгледа италијански "Hells Gate", али траје само један дан, "Tough One Little Brother" и "Tough One" исто трају само један дан. Не знам какве су пропозиције па не могу да судим о тежини. За "Roof of Africa" сам чуо да је доста зајебан. Класична ендуро трка се вози у више кругова по истом терену на којем се и тренира па је возач упознат са стазом! На Романијаксу сте стално у неизвесности од тога шта вас очекује иза кривине, иза превоје, после низбрдице... Божа је упоредио Дакар и Романијаксе и генерални закључак је да је тешко поредити та два такмичења. Дакар је исцрпљујућ јер се преваљују велике дистанце и траје 17 дана. Са друге стране, Романијакс захтева свестранију технику ендуро вожње. Није ни чудо што су бивши трајал возачи најуспешнији.

Одличне фотке! Дресови су много добри! Ево га Патак на тренингу пролога

Извуци му на волан прекидач и сам пали вентилатор кад сматраш да треба!

Ево да ставим и овде... Марк Кома је КТМ-ом којим вози Дакар одрадио бекфлип! http://www.youtube.com/watch?v=QDtLdZUo-u8

Јел' избива пломбе?

Пеђа фотогаф је у Сибиу долетео из Мадрида где је присуствовао невероватној сцени! Марк Кома је КТМ-ом којим вози Дакар одрадио бекфлип! Сад сам га нашао на јутјубу, па да поделим са вама! http://www.youtube.com/watch?v=QDtLdZUo-u8

Дан трећи, недеља 17.07.2011. Први дан трке - 3. део Чекамо наше са места где имамо преглед читаве стазе. Дресови су јединствени и наше препознајемо на километар у шаренишу такмичара. Међутим, Горан је скинуо дрес и вози само у гладијатору! Први стиже у подножје циљне узбрдице! Тоша ускаче у стазу и објашњава му где су алтернативне путање у случају да не стигне до врха. Наиме, на два места су направљени "испусти" са стазе. Доњи за возаче хоби класе, а горњи за ове из експерта. Оба су обележена са "Chicken's way" иако је тај околни до до врха јако зајебан јер у једном тенутку треба да са попнете уз земљани вертикални зид од нека 2 метра. Одоздо се то не види од крошњи дрвећа, али нам га је Божа лоцирао, када му се мотор под пуим гасом отео из руку и добрих 2-3 метра изледео изнад крошњи! Сви који су то видели су остали скамењени, само су му фотографи који су баш на том месту чекали сензацију викали браво! Ето га и Кома. На њему ни знака умора. Ускачемо на стазу са српском заставом и правимо представу објашњавајући му где да изађе ако не жели до врха. Покушаће до врха! Нисмо ни сумњали! Пао је баш преко пута излаза за експерт класу, али није лако подићи и покренути мотор под таквим нагибом! Стиже и Патак, а ми смо потпуно еуфорични предвођени Тошом! Не пуштамо га да крене пар минута, а Кома велике наде полаже у Патка да ће да изађе! Спретан је и воли да заврне гас на узбрдици. Зато га Кома здушно бодри! Исти сценарио са улетањем је и када се појавио Божа! Помислио је да треба ту негде да се чекира али му је Тоша објсанио: "Друже, горе се чекираш!" Ускоро смо сви на окупу у подножју брда, са нама је и Марко Продан и његов помоћник. Први дан је завршен. Мотори су мање-више у реду. Божин реп је искривљен, а Кома је поломио антену на џи-пи-ес уређају. Чека нас повратак до бокса. Нема одмора. Треба све припремити за сутрашњи дан. Исправити моторе, опрати их, променити гуме... Карпати и надморске висине од преко 2000 метара сутра чекају преко 200 учесника ове невероватне трке! Пар слика из нашег бокса у којем смо све имали! Клупу, сто и шатор смо отели од чувар паркинга, а и тоалет је послужио да на њега ослањамо моторе... Остаци пролога послиужили су као алатке! Ову флашицу у гаће му је ставио Тоша, а овај ју је носао једно 10 минута јер није хтео да прекида посао! Заступник КТМ-а за Србију и Фића исправљају КТМ са најфинијим алатом! Чувар је ускоро усткнуо под најездом српског тима! Све смо завршили око 21 сат када је почео брифинг за возаче. Сутра се стартује 60 килметара од Сибиуа. Треба да смо на ногама најкасније у 5. Ошамућујемо се са 2-3 пива (Патак је изузетак кад год се помене пиво!) и нестајемо у собама...

Требао си да упозориш на пратеће псовке док Патак иде узбрдо! Хахахахахаахах! Какво бодрење: "Држи гас, п...а ти материна!"

Дан трећи, недеља 17.07.2011. Први дан трке - 2. део Сада потоком којим смо се пентрали узбрдо журно силазимо низбрдо пазећи да нас неко од такмичара не удари јер сада у великом броји силазе, журећи ка чек поинту... Пратимо Пеђу и његовог водича и стижемо на циљну деоницу, која је тракама уобличена у нешто налик на мотокрос стазу. Такмичаре чека лудило јер треба да се попну и сиђу низ усеке у ливади под нагибом од сигурно 80 степени, 3-4 метра висине. А за крај... Не знам са чиме бих упоредио ту узбрдицу! Скијашке стазе Бела Река и Гвоздац на Копаонику, које су наши такмичари "освојили" моторима, нису под тим нагибом. Ево пар фотки украдених са официјалног сајта Романијакса: овако изгледају ти стрми селови стазе... ... а овако циљна узбрдица забележена кроз објектив Пеђе Вучковића... На овом месту се скупило доста света и очекујемо прве возаче. Иза леђа нам је ливада којом треба да пристигну. Први је прелеће Џарвис у улази у ту стазу. Без грешке одвози све, дах стаје пред мајсторчином и његовој способности управљања мотором. Чини вам са да је у стању да пређе и извезе мотор где год да му покажете прстом! Излазак до циља сам забележио камером на фотоапарату. Окрећите мониторе или главе! После Џарвиса долазе многи, али готово нико не успева да изађе! Ми стрпљиво чекамо наше! Тоша је припремио српску заставу, а ја камерицу!

Дан трећи, недеља 17.07.2011. Први дан трке Брифинг за возаче који је одржан синоћ завршен је јасном поруком: Уживајте у последњем дану у цивилизацији! Пробудио сам се у пет и у тишини обавио све јутарње потребе. Потпуно спреман за излазак кренуо сам да будим Кому и Патка. На моје изненђење, понашали су се као да их будим да иду на посао! "Људи, 5 минута је до 6, ајде да устанете! Данас вам је први дан најлуђе ендуро трке на свету..." Кома: "Ево, ево, устајемо...". Окрене се на другу страну и видим да од устајања нема ништа. Патак не проговара, нити се помера. "Е, ја крећем, да ме не чекају ови, хоћете да устајете?!" Кома: "Хоћемо, хоћемо..." Ма какви! Нема назнака да ће се разбудити. Морам да кренем, а не знам да ли су навили мобилне да их буде! "Е, ја стварно морам да кренем, јесте навили мобилне?!" Ето га Патак, љут: "Јесмо, бре! Изађи више!" Излазим и мислим се ко је ове луд и како сам ја који треба да гледам трку више узбуђен од њих двојице! Возимо се кроз нека Румуска села, јутро се буди у магли, први пецароши заузимају своја места на обали реке. Долазимо до места и водич нам каже да имамо још петнаестак минута пешке. Идемо коритом потока којег тренутмо нема, али по кратерима које прескачемо схватамо да је после првих снегова итекако силан. То што их ми прескачемо није ништа у односу на оно како су поред нас прозујали момци на цвајама који иду испред такмичара и воде рачуна о томе да је стаза обележена како треба. Дешавало се да је неко имао занимацију да мења трасу. Да сте на правом путу показују беле траке са Хусаберг натписом, чим угледате наранџасту траку на којој пише КТМ изгубили сте руту. Успон није нимало наиван. Уствари, успон је смешан јер је сада пред нама део голети у шуми која израња из магле и који испред нас стоји као зид! Пеђа мора да се попне да осмотри терен, а са њим и девојка која му помаше да постави Ред Бул таблу како би се нашла у кадру. Пењање је могуће само четвороношке и хватањем за ниско растиње. Пење се и Џони, налази дрво уз које може да се усправи и налази натпис: "Johnny, What the Fuck is this!?" Значи то је то! Покушавам да замислим осећај људи који ће на моторима да наиђу на низбрдицу којом не можете да се спустите пешке. Звук двотактног мотора. Сви смо мирни са супротној страни тог дела стазе и ишчекујемо. Моториста избија из магле и очигледно је да зна куда иде, али га инерција у јеном тренутку повлачи и пада на страну. Устаје, са обе руке се хвата за волан, оставља угашен мотор у првој и до краја низбрдице силази поред мотора, пета заривених у земљу. Поздрављамо аплаузом још једног од момака из организације, задуженог за стазу. Наступа тишина. Пеђа се нада да се магла неће повући док не стигну такмичари, јер је сцена много добра за фотографију! Први из магле излази мој фаворит у Про класи - Џарвис! Блокира задњу кочницу и предњом контролише мотор који има лудачку тенденцију да се преврне под силом гравитације која га вуче за предњи крај! Поптуна контрола мотора, задњих десет метара задња је спуштена и мотор као ракета силази низ стазу... Четири гаса и двотактни Хусаберг нестаје низ поток којим смо се ми попели. У подножју је чек поинт, на који се Џарвис појављује са више од пола сата предности у односу на конкуренте! Дочекујемо и Горана у повеликој групи возача! Креће фестивал падова и грчевите борбе да се стигне до места где је могуће стајати и сести на мотор. Горан се одлично сналази и брзо је на мотору и наставља даље, једини испраћен овацијама! Нећемо дочекати остале срске такмичаре јер морамо пре Џарвиса на циљ за који нам Пеђа каже да је спектакуларан и да ћемо да се усеремо кад га видимо!

Дан други, субота 16.07.2011. Дан у којем се возио пролог. Претходно вече разговарали смо са Марком Проданом, најбољим хрватским ендуро возачем који је на Романијаксима 2010. био трећи у експерту. Његов савет је био да прологу не треба придавати превише значаја, јер се време које се добије бољим пласманом мери у минутама које се готово безначајне за 4 дана трке. Са друге стране, ризик од повреде је велики. У нашем табору је пала одлука да сви сем Боже одвезу пролог, пажљиво и сигурно. Божа ће се само појавити на старту. Горан је ћутао и "мислио своје мисли"... Наши су обукли дресове и кренули ка стартној линији пролога. Очигледно је било да су им мотори били припремљенијији када би одлазили на Тару! Испод Коминог КТМ-а се створила бара уља! Притрчава и Срђан. Извлачимо се из оне гомиле и трк у бокс да то среди. Није добро затегао шрафове. Брзо је назад међу такмичарима који чекају свој ред. Од наших, он ће први кренути због најмањег стартног броја. Кома је одвезао пролог само једанпут и био задовољан, Патак је одвезао двапут, а Горан прошао у 16 најбољих. Још два пута је возио упоредо са седам такмичара. Патак Горан На крају, Горан је био на 14. месту, Кома на 31, Патак на 51, а Божа на последњем 63. месту. Сатница стартне листе излази тек ујутру. Смирај дана проводимо у нашем боксу. Сређујемо ситнице на моторима и селимо се на терасу хотела Ибис. Поред нас седе момци из Џарвисовог тима, гледају сутрашњу руту, размишљају. Ми се освежавамо пивом, разговарамо гласно и смејемо се до суза. Дружина смо која личи на све сем на тим који ће сутра возити прву и, по најави организатора, најтежу етапу овогодишње трке. Сутра у 6 ујутру морам да се нађем са Пеђом фотографом, Сркијем, Џонијем и Тином. Пре него кренем имам задатак да пробудим Кому и Патка. Стартују мало после 7 испред самог хотела. Тај дан им нећу бити подршка на сервис поинту... Пеђа фотограф нас води на место на које су озбиљно упозоравали возаче - "Johnny, What the Fuck is this!?"

Од тог тренутка па надаље Патак се није одвајао од ње! После сваке етапе је причао како је возио за њом па је обишао! Тачно је чичиште штеловао време по њој! Стари лисац!

Силикон је будала, ба!

Па добро, сад... Она је такмичарка, а Патак, Божа, Њачме и Кома џентлмени па је пустили преко реда!

Е сад баш нећу да пишем!

Дан први, петак 15. 07. 2011. Пријављивање такмичара, добијање налепница за мотор и дрес, смештање у хотел, нека силна папирологија. Сви стрљиво чекају у реду. Про возачи и остали без разлике. Искористио сам прилику да се фотографишем са мојим фаворитом - Џарвисом. Ове године био је најбољи где год се појавио! У децембру 2010. први је био на XL Lagares у Португалу, затим је најбољи и у Британији на Tough One Little Brother, ни у Италији на Hell Gate нико није успео да га надмаши, као ни на Tough One, и на Ерцберг родеу је био најбољи... Гуме су нас чекале тамо. Трка мора да се вози на гумама са ФИМ декларацијом. Наша екипа се одлучила за Metzeler Six Days. Унутрашњост је мус. Јебено тешко за намештање само са пајсерима и оном ручном машином, али брзо улазимо у ритам! Завршене су припреме за пролог. Једна од централних градски улица је затворена и претворена у полигон. Тренинг је почео око 17 часова. Одмах се видела разлика између такмичара из Про класе и осталих. Коначно сам уживо видео како возе Џарвис (Graham Jarvis), Крис Бирч (Chris Birch), Лети (Andreas Lettenbichler), Пол Болтон (Paul Bolton), Форстер (Gerhard Forster)... Божа у другом кругу пада на једној од препрека и повређује ногу. Бутина отиче и поред ледених облога. На вечеру одлази озбиљно шепајући. Да одустане нема шансе, али успевамо да га наговоримо га да пређе у хоби класу! Од пролога одустаје и првог дана ће стартовати као последњи. Остали наши такмичари су спремни за сутрашњи пролог. Остаје да се сместимо у хотел, прошетамо градом и попијемо нешто што није Ред Бул! Придружили су нам се и Срки из ПроМото центра, Џони из српског Ред Була, новинарка Ауто Билда Тина и екстремни фотограф Предраг Вучковић. Сибиу је прелеп, чист и очуван. Прозори у крововима будно мотре на град...

Коначно се у глави слегло тих 8 дана која су уобличила невероватан доживљај и искуство које остаје за цео живот. Феноменална екипа се скупила око четири наша возача, која су по први пут кренула да окушају своје знање, умеће и искуство у најтежој хард-ендуро трци и луд провод је био неминован! Пет мотора КТМ 450 EXC спаковано је на 2 приколице. Четири су била намењена да се бекрупулозну експлоатишу на најзахтевнијим и најсуровијим теренима, а пети, потпуно нов, био намењен за черупање уколико затребају делови. Заступник КТМ-а за Србију био је широке руке. Већ знате састав српских возача, али покушаћу понаособ да вам их приближим. То је екипа која је упорно тренирала и спремала се за Романијаксе 2011. возећи се теренима по Тари, Дебелом Брду и Гочу. 1. Рајко Љумовић - Патак Патак на првом месту због година. Овом младићу је 46 година. Свестран је моториста. Учествовао је и учествује и данас у брзинским тркама, на ендуро тркама у региону, некада је возио мотокрос. На такмичење у Румунији је кренуо технички беспрекорно поткован, али физички слабије припремљен за трку толико тешку да заиста нисмо ни слутили. Стартни број на овој трци - 338. 2. Владан Коматовић - Кома Овог електроинжињера знате по његовом и Данетовом путу од Београда до Јапана ( http://www.xross-siberia2007.com/ ). На Романијаксе долази са 33 године, али муке Исусове које је син божији искусио са истим бројем година није очекивао. Кома је дугогодишњи члан Горске службе спасавања, воли екстремно скијање, задњих година учествује на ендуро тркама у региону. На трку долази психо-физички потпуно спреман. У тренуцима слабости посегне за хладним пивом и све се враћа у топ-форму. Организатори трке су препознали звер у овом младићу, 666 су поделили са два и дали му стартни број 333. 3. Божо Ристић Учествовао је и завршио Дакар. Поред тога учествовао је на многим ендуро рели тркама. У Сибиу, на прву хард-ендуро трку у животу долази физички јако добро спреман, али са незалеченом повредом кључне кости. Пријавио се у експерт класи. На тренингу пролога има незгодан пад и повређује десну бутину. Зарад тога пролог није возио и пребацио се осталим Србима у Хоби класу. Стартује као последњи са бројем 365. 4. Горан Пролушић - Горан Мењач Бескпрекорно физички спреман, прави фајтер, борац који се не предаје и који не зна за реч не може. После пролога, у трку је ушао као наш најбоље пласиран возач. Био је 14. Носио је број 342. С лева на десно: Владан Коматовић - Кома, Божо Ристић, Горан Пролушић, Рајко Љумовић. Пратећи део тима бројао је 3 члана: 1. Тоша - прво перо српског новинарстав из Сибиуа, сервис поинте је налазио без икакве навигације, није дозвољавао да опадне добро расположење, човек са бесконачном енергијом. Помагао је нашим возачима, а помажући и другима без обзира на националну припадност понео је епитет Мајке Терезе на интернационалном нивоу. Тоша је иначе рели возач (аутомобилиста), па смо на сервис поинте стизали и пре ових из про класе. Тоша бираним речима и гестикулацијом бодри Кому пред сам финиш првог дана трке 2. Филип - Има сервис у блоку 62. Наоружан много добрим алатом и искуством решио је сваки проблем који смо имали на моторима. 3. Моја маленкост - отац сам двомесечне бебе, али само одлучио да одем и доживим ово такмичење. Трудио сам се да будем и од помоћи... Са Марком Проданом, најбољим хрватскиm ендуро возачем

Каква модерна свакодневница? Шта је то? "Проклета могућност избора мора да постоји!"

Сад ми рече један ортопед да је најбољи лек за твоје руке да све етапе одвезеш поново, али у супротном смеру! Ево неких фотки са мобилног! И ја сам нестрпљив да све препричам и поставим фотке! Патак и Кома на крају првог дана! Горан објашњаву Патку како је пао седми пут! Сушење опреме!

Будан сам од 5 јутрос, али ми је сав материјал код Коме! Биће, биће...

У глави ми је бућкуриш и молим за разумевање! Из улоге помагача у боксу наших момака, мењању гума и мусева, подмазивања ланаца, дотезања и притезања, сачекивања у сервис поинтима вратио сам се улози најбољег тате на свету!

Људи, ја сам сад стигао из Румуније! Све што се тамо дешевало је потпуно нестварно и покушаћу да вам некако то дочарам, само да прегледам и средим фотке и анзипујем све предивно што се зиповало у мозгу задњих осам дана! За екипу која се двоумила између Дебелог Брда и Романијакса велики поздрав, а за ове што ће на онај прелаз Транфагклафјкајфк у време када у Сибију није Романијакс још већи! Одох да спавам!

Овако је прошле године изгледао први дан: Обратите пажњу на момка на цваји на 6:06!