Vozimo autoputem prema severu u pravcu Danske. Vožnja je monooootonaaaa i nekoliko puta mi se desilo da sam zaspala za nekoliko sekundi. Inače pokrajina je lepa, sve je prekriveno sa tepihom od pšenice. U to more do prozora potopljene su danske kuće, obojene u razne nijanse boje cigle, prozori su obojeni belo. Izgleda mi kao kućice od medenjaka, polje zelene pšenice talasi kao more. Vreme nije baš, na nebu plove oblaci i s vremena na vreme puste laganu kišu, premalu za kišno odelo. Oko 20.30 stižemo u Skagen, imamo rezervaciju u kampu, punom zelenila. Smestimo se u prostornom kamperu sa velikim baldahinom. Dok P raspakuje stvari, ja odoh do tuša. Malo razgledamo kamping, idemo do pešćane plaže, izgleda kao u nekom filmu… Većeramo kranjsku kobasicu, P prazni karticu na računar, a meni počne da se spava. Ujutru treba da rano idemo prema Hirsthalsu, a od tamo trajektom do Kristiansanda u NOOORVEEEŠKOOOJ!

U Hamburg stigli smo na vreme, prema redu vožnje. Svaka čast Deutsche Bahn, odradili su bez greške. Mogu da zamislim, koji je to bio logistički zadatak. Vozovi jure po istoj šini u razmaku od nekih pet minuta. E sad, kada »neki« voz stane, šta sve treba uraditi, da se spreči udes, da vozove lepo prilagode izuzetnoj situaciji…Bolje da ne razmišljam dalje. Svaka čast, DB!!! U Hamburgu počinje raztovaranje. Procedura je jednostavna, primenjuje se magacinski FIFO metod. Ideš do motora, čeka te oslobođen svih onih kaiševa i voziš po celoj kompoziciji do kraja, gde se onaj prvi vagon oslanja na rampu i tu izađeš. Ja čekam na peronu, na izlazku iz kompozicije, pored sve one robe, kaciga, jakni, a P ide (po treći put) na kraj kompozicije. Nema ga dugo, svi motori su iskrcani, njega nema. E da, vidim ga kako besan trči prema meni i maše mi rukom, pokazujući glavu. Jasno, nisu mu dali, da vozi motor kroz celu kompoziciju bez kacige. Dam mu kacigu i on, jadan, sav preznojen, opet trči (po četvrti put) do zadnjeg vagona i konačno dovede motor. Trebalo je opet natovariti sve torbe na motor… krenuli smo iz perona kao zadnji. Pre nego smo zaista napustili Hamburg, potražili smo apoteku i kupili antibiotik, za svaki slučaj.

21.Jun – petak Hamburg - Skagen Ujutro dobijamo doručak, nismo ni znali da je u »paketu« B&B, a još se i vozimo. Sveje bilo OK, dok »noćni« lek deluje, a kada je prestao, opet mi se vratio prehlad. Tražim kutijicu sa »dnevnim« tabletama, nema je nigde. P ustanovi da je ona ostala u koferu, a meni treba hitno. Donese odluku da na sledećoj stanici još jednom ide do motora i donese to… Bila je to stanica Hildesheim gde je voz opet stao. P ide do konduktera i pita ga koliko vremena ćemo stajati. Kondukter mu kaže da 10 minuta, a to je dovoljno da stigne do vagona sa našim motorom i vrati se u kupe. Bar je tako mislio i otišao. Nakon par minuta čujem žvižduk i odmah nakon toga voz je krenuo… oooo sranje!!! Zaledila mi se krv, naginjem se kroz prozor (Selma…), nema ga nigde,a voz ubrzava…Ubeđujem se da je sigurno skočio u vagon i samo što se ne pojavi u našem kupeu... srećom poneo je mobitel. Okrenem ga, on se javi i potpuno mirnim glasom kaže mi da je sve u redu, da ne brinem, da se nalazi na vagonu pored motora, da pitam konduktera kada će voz opet da stane, da se prebaci u putnički deo… ooo sranje, voz ubrzava žestoko, mene uhvati panika… zamišljam kako se poslednjim snagama bori sa vetrom. Idem do konduktera (kasnije se pokazalo da je iz Kosova, godinama radi u Nemačkoj) i u panici počinjem da mu na »nemačkom« objašnjavam, kako je muž ostao na vagonu kod motora. Jasno da nije razumeo ništa, mislio je da pričam danski ali nekako je ipak shvatio, da »neko« fali u vozu i da treba nekako odreagovati. Osetila sam paniku koja je zahvatila personal, nešto su dovikivali, pričali putem radio stanica…i voz je polako počeo da se zaustavlja. Visim kroz prozor i u daljini vidim kako P (u šorcu, u moto čizmama i nekoj majici) trči prema putničkom delu voza a tamo ga čeka trojica konduktera… hmmmm, izgleda da će biti komplikacija… Iz zvučnika čujem obaveštenje, da će voz da stoji dok ne stigne policija, da se neki ludi putnik popeo na krov voza, da tamo ima 15000 volti… itd. Zavukla sam se u kupe i spustila zavese… Policija je stigla za pola sata. Počelo je saslušavanje (zašto se popeo na vagon sa motorom, dali je nešto ukrao…itd.) i kontrola dokumenata. P je obrazložio da mu je supruga ozbiljno bolesna i da je hitno morao po lek. Policajac je brzo shvatio da P nije lopov i prihvatio je njegovo obrazloženje. P se vratio u kupe (put do kupea je za njega bio beskonačan, morao je podneti ubilačke poglede putnika, poneku dozivku… blammm). Voz (međunarodni) je krenuo nakon 45minuta stajanja. Nakon»incidenta« imali smo posetu jednog pa sledećeg pa trećeg konduktera. Svi redom su tražili, da ako bude trebalo, da kažemo, kako sam ja (na danskom) rekla, da je suprug ostao na peronu, a ne da se popeo na vagon sa svom onom voltažom itd. Oni bi u tom slučaju trebali odmah povući kočnicu… a to je tek komplikacija. Sve je ličilo na to, da su propustili kontrolu i »nekome« je uspelo da se popne na vagon, što bi oni morali sprečiti… No, sledeći dan P je primio SMS u kome ga prijatelj pita, da nije možda on taj Slovenac koji skače po krovu vagona… i pustio mu link do crne hronike. Imali smo šta da čitamo… http://www.zurnal24.si/po-zdravila-v-avto-na-vagonu-clanek-197745 http://www.24ur.com/slovenec-v-nemciji-za-svojo-zeno-skoraj-v-smrt.html http://web.vecer.com/portali/vecer/v1/default.asp?kaj=3&id=2013062105929579 http://www.vreme-novice.com/novica-Slovenec%20v%20Nemčiji%20za%20svojo%20ženo%20skoraj%20v%20smrt24ur.com.html http://wap.tuskabina.si/sl/kronika/230204/ http://www.politikis.si/?p=94693 http://www.times.si/kronika/slovenski-james-bond-v-nemciji-skakal-po-strehi-vlaka-nato-bil-aretiran--b201c9dc19-deb862cad6.html http://www.mopo.de/umland/polizeieinsatz-in-hildesheim-mann-auf-oberdeck--autoreisezug-nach-hamburg-gestoppt,5066728,23483592.html http://www.abendblatt.de/hamburg/article117341116/Zug-nach-Hamburg-gestoppt-Mann-stand-auf-Oberdeck.html http://www.hna.de/nachrichten/niedersachsen/autoreisezug-gestoppt-mann-oberdeck-2967787.html http://www.focus.de/regional/hildesheim/notfaelle-autoreisezug-gestoppt-mann-stand-auf-oberdeck_aid_1022554.html http://www.mopo.de/umland/polizeieinsatz-in-hildesheim-mann-auf-oberdeck--autoreisezug-nach-hamburg-gestoppt,5066728,23483592.html http://www.firmendb.de/pressemitteilungen/polizeibericht-2498501.php http://www.presseportal.de/polizeipresse/pm/70388/2498501/bpol-h-autoreisezug-musste-stoppen-mann-stand-auf-dem-oberdeck http://www.bundesdeutsche.de/rechtswesen/bhannover-autoreisezug-musste-stoppen-mann-stand-auf-dem-oberdeck-80341 http://www.gerstenberg.com/news/article/mann-auf-dem-dach-autozug-stoppt-in-harsum-1.html

Svi preznojeni od vrućine i piva, navućemo odela i krenemo. Ali ne direktno. Hoće P da se pozdravi od kolegica sa posla, Zdenke i Eve, da se malo pokaže…Dočekale su nas sa šampanjcem i kafom. Zdenka mi je dala neki čudesan lek, tablete za otvaranje nosa. Uzela sam dve naranđaste (dnevna varijanta) i vidi čudo. Za 5 minuta, bukvalno, nos mi se otvorio i super sam se osečala. Tamo gde P radi nismo se dugo zadržali, ipak treba da stignemo u Villach najkasnije u 4 kako bi ukrcali motor. Vožnja prema Kranjskoj gori bila je brza, sve dok nismo naleteli na stojeću kolonu. Naime, tunel Karavanke bio je prohodan samo ujednom pravcu i stvorila se kolona od cca 5 kilometara. Guzimo se između automobila, nije jednostavno, ipak motor, nas dvoje i sve što vučemo sa sobom ima preko 600 kila. Nekako stignemo u Kranjsku goru i P stane na kratku pauzu (ćevapi, pivo, kafa…) kada shvatimo, da bi u to vreme trebali biti već u Villachu. Brzina nam je vrlina i u Villach stižmo u POSLEDNJI minut - bukvalno. Tamo na stanici bili su upoznati sa kolonom ispred tunela Karavanke pa su produžili ukrcavanje za svega 5 (pet)minuta. To nas je spasilo. Odmah nakon toga što je P doveo motor na vagon, radnici su zatvorili rampu i otišli. Završeno tovarenje. Nemca koji je stigao 5 minuta izza nas, lepo su uputili u Munchen (cca 300 kilometara) pa će tamo moći da se ukrca za Hamburg. Paul i Marjan čekali su na vručem peronu sve dok voz nije krenuo. Mahali i poželjeli nam srećan put… Voz je brzo krenuo, jedva smo imali vreme da se raskomotimo u kupeu koji smo imali ceo samo nas dvoje. Tablete su mi počele popuštati i nos mi se punio, jedva dišem, vrti mi se u glavi. A gde su te tablete? Pa u koferu na motoru. U žurbi u Villachu, zaboravili smo uzeti nekoliko stvari, među njima i lekove… u Minchenu, gde voz stoji nešto duže, P junački trči po peronu do zadnjeg vagona sa motorima i donese »Zdenkine«tablete. Uzela sam nočnu varijantu (deluje i kao tableta za spavanje), za 5 minuta mi prođe prehlad, nos je otvoren. Spavala sam relativno dobro.

20Jun – četvrtak – Ljubljana – Villach (116 km) Da,da, tako sam govorila… ja nisam bila bolesna odavno iako oko mene svi kašlju, bore se protiv gripa, viroza…Kao zakleto, jućer me napao prehlad, boli me glava, loše se osećam, curi mi nos,pijem sve moguće lekove, nikako mi nije bolje. Na dan polazka prehlad ne popušta, hodam kao pijana, ne mogu da zamišljam dugačak put ispred mene, a ja bolesna. Vani je temperatura oko 35 stepeni, sparno je, jedva dišem. Ne znam kako ću… U jedan poslepodne stiže dvojica prijatelja, Paul i Marjan, uprkos paklenoj vrućini, odpratiće nas do Villacha gde se ukrcavamo na Autozug za Hamburg. Polazak je u 17.34. Dok P završava pakovanje, momci navale na hladno pivo i krene priča o motorima. Marjan je na svom novom GS-u, treba ga pogledati u detalje…Ja onako prehlađena, curi mi nos, jedva dišem borim se sa sobom, razmišljam da Marjanu predložim da on ide umesto mene i slično… jasno ako bi nešto tako rekla, eto bruke. Ne bi smela da se pojavim ispred ljudi, koje sam ubeđivala kako JA idem motorom na sever, na Nordkapp, pa kod Deda Mraza… »hoćeš da ti pošaljem čestitku za Božič od tamo?« i slično…i ljudi se čudili mojoj hrabrosti, ja sam samo mahnula rukom kao pa nije to ništa, nije big deal, biću x0 i to putovanje bit će trešnja na torti mog života… jedva čekam da idem… znači posle tog hvalisanja ja bi sada rekla…e pa predomislila sam se… ne idem, ne mogu ove godine, prehlađena sam, ići ću sledeće godine…. NEEEE, nikako ne, to ne smem da učinim sebi, izsmejavali bi me ceo život…

Ova godina je TA godina! U decembru biću okruglih x0 i želim doživeti nešto jedinstveno, posebno… avanturu o kojoj ću pričati unucima… Još od 2009 kada su Pavle i Gašper osvojili Nordkapp,stalno mi je Norveška u mislima. Od kad pamtim, vuće me na na sever, više volim hladnoću nego vručinu, sviđaju mi se zelenilo i pokrajina kao iz priče – recimo Škotska. Zamišljam, da je Škotska koju obožavam (vidi avatar), mekša varijanta divlje Norveške. Želim videti gde su živeli Vikinzi, gde još i danas zastrašuju Trolovi, želim videti fjordove, severne jelene… i jedva čekam da vidim gde živi »pravi« Deda Mraz. Problem je u tome što za razliku od P, po duši nisam baš neki motorist i uopštene uživam u duuuugim i još duuuuuuužim vožnjama. Dok se vozim, jedva čekam da stignem TAMO, meni je vožnja »sredstvo« da stignem na cilj, dok P uživa u samoj vožnji, ako uz to i negde stigne, je to kolateralna dobit. Nakon dva, tri dana putovanja i kod mene se menja percepcija vožnje i pomalo »padnem« u foru vožnje motorom. Ali sada na početku putovanja najviše bi volela da mogu da se »prezračim« na primer u Bergen pa da tamo počne putovanje i neka se nakon toga vozimo ceo mesec po Norveškoj. Da ne spominjem, kako teško se odvojim od kuće, mojih devojaka, labradorke Nale…Odlazak je najteži, nakon nekoliko stotina kilometara nekako zaboravim na sve što sam ostavila iza sebe i počnem da uživam. Da, meni treba »šamar« da se odlepim od kuće. I tako, ako hoću videti Norvešku moram sama sebe ubediti da jesam motorista, prepustiti se P da me odveze u nepoznato. Imam sve što mi treba, dakle pobedničku kombinaciju: veliku želju, odličan motor, super odelo, P kako me vozi kao paket sa oznakom »fragile«, ispunjava moje želje, podnosi mane… e da, P nemoj da zaboraviš onaj mali rešoda svaki dan kuvamo kafu… Dakle,ove godine idem tamo gore, neka lije kiša, neka se smrznem ili mi odpadne dupe…nije važno!!! U decembru biću x0, dat ću sve od sebe da to putovanje bude za pamčenje… u to sam sada ubeđena!!! Pa da vidimo…….

Moja Labradorka Nala i ja...

Pozdrav članovima BJB. Forum pratim već duže vreme, posebno putopise. Volim putovati, volim čitati putopise, pa ću valjda napisati još koji (pored Alpi - pogled kroz vizir saputnice http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/90370-alpi-pogled-kroz-vizir-saputnice/ ). Nekada davno moj hobi je bilo streličarstvo: da se pohvalim, 1977 bila sam šampijon Jugoslavije među pionirima. Danas imam druga zanimanja, među njima sam i suvozačica uz Nema. Vidimo se, čujemo se, čitamo, pišemo...