30 jun Ujutro ili kako da kažem, nakon nekoliko sunčanih sati budim se dobre volje, ustajem, P je več stavio kafu J. Uživamo u prekrasnom jutru, ja radim »pozdrav suncu« i osećam se super, puna energije… Giovanni i njegova supruga već su se spakovali.Razmenimo e-mail adrese i iskustva sa putovanja. Naime, oni su došli preko Finske i vraćaju se dole preko Norveške, tamo odakle smo mi došli. Giovanniu hvatio se za glavu kada smo mu rekli, da idemo za Rovaniemi. Tamo su oni naišli na milijardu komaraca. Neeee, već sada vidim kako sam skroz ujedena, na mene se komarci lepe jezivo. Ali nema druge, tamo moramo baciti u poštanski sandučić sva ona pisma za našu decu, unuke, decu naših prijatelja…

Pređeni put, 820 kilometara... ne znam kako sam izdržala

Uzbuđena sam od teško opisive scene. Još malo pa ponoć i sunce se polako spušta prema horizontu, toplo je. Idemo da se slikamo ispod globusa, te čuvene skulpture. Osećam ogromnu energiju, skačem da bi mogla oboriti svetski rekord J, htela bi što lepšu fotografiju da niiiiikaaadaaa ne zaboravim taj veličastveni momenat. Euforija... Bili su i drugi euforični... na svoj način Naš komšija Giovanni i njegova supruga Nas dvoje sa šampanjcem, prešao je dugačak put, vreme je da ga otvorimo. Beskonačno sam zahvalna P, što je sve tako lepo organizovao, vozio kao profesor, doveo me ovamo, svojim trikovima držao moj moral i …šmrk…stvarno sam bila dirnuta od svega. Kao nagradu dobila sam majicu sa napisom Nordkapp i lančić sa pahuljicom (obožavam). Slikamo se u zlatnom ponoćnom suncu, senke su duuuugeeee, toplo je, nekako nije nam da krenemo i vratimo se u hytte, šetamo tamo-amo, upijamo okolinu…fenomenalnooooooo. Niko ne sme da čuje, šta mi prićamo... Polako ipak treba da krenemo prema hytte. Sunce opet polako se diže iz majniže tačke, nije dodirnulo mora na horizontu… Kažu, nikada ne reci nikada, ali ja mislim, da nikada više neću videti taj prizor, da je to zadnji put u mom životu… Vozimo se prema hyte, zaustavljamo, slikamo… Stigli smo u hytte u jedan »noću«. Sunce izlazi, ne žurimo na spavanje… idemo na tuširanje, perem kosu, perem veš (nisam normalna)… Oko pola tri P zatvara debele zavese i tek kada se zavučem u krevet, osetim koliko sam umorna. Želim laku (belu) noć! Najseverniji spavanjac bio je jedan od boljih na celom putovanju, budimo se oko 7, sunce je visoko. Ne mogu zamisliti kako je tu zimi, brrrrr.

Stali smo u lepom gradiču Alta, tamo opet idem lončićem u Statoil. Jesam li pisala kako je sa tim lončićem? Na benzinskoj stanici smo več prvi dan posle ulazka u Norvešku kupili kafu (3€). Ja sam primetila, da ljudi dolaze na pumpu nekim lončićima i sami toče iz automata kafu, kakao, čokoladu… i izlaze bez plaćanja. Objasnio nam je ljubazan gospodin tu foru: kupiš lončić na benzinskoj pumpi (cca 10€), na njemu je godišnja vinjeta, i celu godinu piješ šta god poželiš iz automata. Gledala sam kako to rade drugi: arogantno uđu, pravac ka automatu, toče što žele, opet arogantno podignutim pogledom izlaze i piju u autima, kamperima još dugo, sadržina je neopisivo vruća. Svaki put si opečem jezik jer žurim, pošto ne mogu da pijem dok se vozimo… Idemo dalje… mi smo ludi, svaki dan vozimo 500, 600, 700 kilometara. Pokrajina polako prelazi u tundru, nema više drveća, samo žbunje, trnje i trava. Opet smo stali da odmaramo. Tu je kostur Sami šatora, P vadi kobaje, slaninu i ubeđuje me da je to čista energija. Mora da je nešto u tome, on tom energijom živi ceo dan. Ja ipak ostanem na hlebu i jabuki. Otera nas roj osa. Bežimo dalje… Takmičenje ribolovaca... Često nailazimo na jelene… kako su smešni, trče ispred nas po klizavom asfaltu, nespretnim korakom udaraju njihova plosnata kopita (zimska oprema)… Put nas vodi iz uvale u uvalu, sve super krasne, sa ponekom kućicom uz obalu, zasidrenim čamcem… Iako umorna, uživala sam u vožnji. Misao, da sam skoro TAMO, davala mi je energiju. Stigli smo do kampinga, deset kilometara doNordkappa, uzeli hytte, najlepšu do sada. Velika je, ima sve, čak i vodu. Komšije su nam taljanski par, slave 22 godine braka, slikamo se zajedno i kažemo »see you on Nordkapp«, meni je to delovalo nekako veličanstveno, osećam se kao Marco Polo… Ostavili smo robu u hytte i krenuli prema CILJU putovanja, još 20 kilometara. Pokrajina mi deluje kao iz druge planete, tu i tamo naiđe poneki jelen. Kada smo stigli, bila sam iznenađena. Prepun parking kampera, autobusa, automobila, motora… hmmm… ja sam mislila da je Nordkapp usamljena tačka, teško pristupačna, slikaš se tamo i vratiš jer nema ništa drugo… Greška! Tu su horde turista, onih mirisavih iz autobusa, slikaju se svuda, kao da su se popeli na Mount Everest.

29 jun Budim se ukočena od lošeg kreveta, na koži imala sam bezbroj uboda komaraca iako smo spavali u hermetično zatvorenoj hytte. Šteta što nismo mogli uživati u inače čistom vazduhu i pogledu na divnu okolinu, nego smo bili zatvoreni u kučici, u vručini, između moto odela, opreme i punjača tefefona, računara, komunikacije u kacigama, GPS lokatora, da ne nabrajam više… Željela sam što pre da idemo odande, brzo smo pakovali… Kada je žurba uvek nešto ide naopako. Pokvarila se brava na levom bočnom koferu, brava koja sprečava da kofer padne iz nosača. P se muči pa je nekako natera da se ipak zaklopi. Taj kofer više nismo skidali. Cela procedura pakovanja, zezanje sa koferom a ja neispavana, pretvorili su me u mrzovoljnu i odvratnu, bila sam gladna, kiosk sa hlebom još nije bio otvoren i nisam popila kafu. Još mi se probudila i nostalgija. Savršena kombinacija. U tom momentu prijavim da neću na Nordkapp, da je to bez veze, ići tamo samo da bi mogla da kažem da sam bila TAMO gore. Došli smo u polarni krug, bili na Lofotskim ostrvima. Ako me bude neko pitao (mnogo sam se hvalila gde idemo... pa na Nordkapp naravno), reći ću mu da je beeezzzveeezzzee ići tamo, da sam bila na 600 kilometara niže (ne znam gde), pa da sam bila na Lofotima… ne, ne to mi se nikako ne sviđa. Svi oni koji idu TAMO gore autobusima, kolima, kamperima, lepo upicanjeni, komotno sede, pale klimu, mirišu na CK, Robert Cavalli, Gucci,… i tamo gore trijumfalno poziraju, slikaju se…kao vidite dokle smo mi stigli, jesmo heroji jel´te. A ja koja sam osetila svaku krivinu, svaku kišnu kap, doživljavala svaki kilometar ovog duuuugog putovanja…da kažem da sam odustala…blam…šta me briga, ajde okrenimo kući, svi mi nedostajuuuu tamo dole. P prerdloži, da ne odlučujemo odmah nego da idemo još cirka 100 kilometara više, tamo je raskršće za Nordkapp i za Rovaniemi u Finskoj, što bi značilo da se vraćamo KUĆI, pa da tamo odlučimo gde ćemo… ja sam već odlučila, nema šta više da odlučujemo, idemo kući. P je ionako bio na Nordkappu, šta će tamo po drugi put… P me zna dobro. Nije nešto mnogo komentarisao.Krenuli smo prema tom raskršću. Tamo je bio parking, na parkingu oprema za odmaranje (drvena klupa i veliki sto). P je izvadio opremu za kafu i napravio fenomenalnu kafu (kasnije mi je priznao da je sipao pola vrećice kafe u vodu). Brzo je počela moja metamorfoza, za par minuta bila sam ona stara Dee, dovoljno je bilo par reći u stilu… razmisli još jednom, toliko smo blizu pa nećemo valjda sada odustati, zamisli dostignuće doći tamo MOTOROM, videti ponoćno sunce na krovu Evrope…. IDEMO! Kažem, okreni tamo što pre, ajmo, ajmo… i tako smo krenuli ka severu, neka onaj crveni deda još malo pričeka... Vozili smo dugo, zaustavljali se, put je vodio pored fjorda, divna pokrajina, prvi put u životu videla sam severne jelene, mnogo njih. Stali smo kod šatora Sami ljudi, za male pare kupili lončič od bakra i komad jelenjeg krzna za moje dupence… Čudimo se kako daleko na severu žive ljudi, zamišljam kako jim je zimi u mraku i hladnoči…

Ruta po Lofotima, krupni plan, 461 km Za orijentaciju, koliko je to u upoređenju sa celom Norveškom...

Ajmo mi dalje... Lofotska ostrva teško je opisati rečima. Ako hoću još i na Srbskom, nemoguće je. Zato neka govore fotografije. Ja mogu samo da dodam, da sam bila izuzetno srećna, što sam uspela doći tako daleko i videti tu lepotu. Još mi se ispunila želja, da nema kiše, to da sunce sija je ekstra nagrada za trud. Očima sam gutala krajolik, osećala se kao u priči, mogli smo videti bezbroj muzeja, ali nama vreme nije dopuštalo. Na brzaka smo se zaustavili u vikinškom muzeju, divili se pokrajini i vozili prema severu Kratka pauza i razgibavanje Vikinški muzej u vikinškom brodu Vikinški biznis Ajmo već jednom...više dosta vikinga... više od sat vremena ne vozimo se... fokusirala sam kacigu, namerno, jasno... Norvežani vole stare automobile koje pivo je najbolje... probaće P sve pa da znamo za u buduće Umorna...gladna... Taj dan nismo mnogo vozili (s obzirom na prosek proteklih dana). Našli smo hytte, sve OK, samo da nije bilo komaraca. Pošto sunce zalazi samo na kratko, izgleda da će komarci dosađivati celu »noć«. Gledali smo vremensku prognozu, sutra bi trebali do Nordkappa, još oko 600 kilometara, prekosutra prognoza je jaka kišaaa. Ne znam kako da ubedim P, da odmah skrenemo prema istoku, u Rovaniemi, tamo nas čeka onaj crveni ujak…J Noć, da, da, noć

Možda će doći vreme, da osnujemo klub suvozačica. Delimo slična osećanja, imamo slične probleme, jednaku perspektivu, različite preferencije... Suvozačice svih zemalja, udružimo se...

Dosta dugo zadržali smo se u muzejskom selu Å, najkrače ime koje znam. Skoro svaka kuća je muzej nekog zanata. ribe, ribe, vidimo se u Dalmaciji... Navaliliu smo u pekaru, od svih dobrota nismo znali, šta uzeti. Pobedile su oči, pa kad više nismo mogli da jedemo, hranili smo njih... Ajde, okice, jedite, ja više ne mogu... Deda vrabac iz Lofota

28 jun – Lofotska ostrva Dakle, nakon noćno-dnevnog dremanja, kada stvarno ne znaš da li je prepodne, poslepodne, jutro ili većer, dižemo se u 4 i brzo pakujemo te pičimo u gradič Bodo gde je trajektna luka. Imamo sreću, vreme je prilično lepo, po malo mistično, toplo… e, pa da vidimo več jednom te Lofote. Čekanje na trajekt... Evo ga, dolazi Nije skupo, 270 NOK (cca 35€) Vezanje za svaki slučaj, iako je vreme lepo i nema valova Isplovimo tačno na vreme Na trajektu popila sam nešto crno-smeđe-sivo (za4€ - još me danas boli srce za one evriće) što oni zovu kafa. Što bi dala za jedan dobar esspresso, mmmmmm. Trajekt plovi više od tri sata, šetamo malo po palubi, malo po salonu, ja pišem dnevnik. U daljini se polako naziru konture čuvenih ostrva. Jedva čekam da se iskrcamo i da u živo vidim ta ostrva, toliko puta hvaljena, uslikana na posterima i prospektima Još malooo... Stižemo u Moskenesoyu, malu lučicu za trajekt. Vreme je divno, sunce osvetljava svaki kutak čarobnog kopna. More zelene boje kao na Karibima, a pozadi kulisa od planina pokrivenih mahom, oštrih vrhova, ispod su kućice u glavnom crveno-bele boje. A miris… bakalar. Da, da, suše se ribe, pročitali smo negde da Norveška najviše bakalara izvozi u Italiju i Hrvatsku. OK, porućićemo bakala tamo kod Dinka i sečati se Lofota. Iskrcavanje, u luci već čekaju putnici za Bodo

27 jun Ujutru opet doručak i brzo pakovanje. Cilj nam je Bodo, odakle ide trajekt za Lofotska ostrva. Pokrajina je lepa, nema više fjorda, trajekta, vodopada… teren se polako sravnao, vozimo kroz šume od jele i breze, ponegde naiđemo na jezero ili reku koja polako teče. Sela su lepo sređena, travnjaci pokošeni, lepo… Asfalt je divan, put nema oštrih krivina, saobraćaj relativno gust, ali moglo se… Vozimo brzoooo. Brzooo dok ne čujemo policijsku sirenu iza nas. P zaustavi motor na parkingu i čekamo šta će da se desi. Iz kola iskoči nešto puniji policajac, dolazi do nas i iznerviran, tresučih ruku počne nabrajati naše prekršaje: brza vožnja (140 na ograničenju 70), preticanje preko pune linije, kako nas je jedva stigao itd… Nekako se smirio, pošto smo mi delovali smireno i samo ga slušali. Računali smo, da ćemo tako najjeftinije proći, ali prevarili smo se. Dakle došao je trenutak »obračuna«. Njegova »ponuda« je bila van svih proporca: 1) 20 dana zatvora ili 2) 8000 NOK (cca 1000€) i oduzimanje vozačke ili 3) samo novčana kazna od 9000 NOK (cca 1200€). P je pokušao da se na što pristojniji način cenka. Greška. Čovek nije mogao da veruje, bio je frapiran, očito u životu nije zaustavio nijednog poput nas. Videli smo, da nam nema spasa i »izabrali« smo treću ponudu, jedinu moguću za nas, da platimo onih 9000 NOK i teramo dalje. U tom momentu opet mi se smučilo, motivacija za putovanje pala je na nulu. Jedina varijanta u mojim mislima bio je povratak kući… Sledelo je pisanje zapisnika pa objašnjavanje svakog redka, svakog podatka i na kraju potpisivanje (priznanje) prekršaja. Dobili smo formular sa uputama za plaćanje, kazna se ne naplaćuje na licu mesta. Prilikom »uročavanja« policajac je počeo objašnjavati, da ga nije briga kako ćemo platiti u Slovačkoj (ceo svet Sloveniju brka sa Slovačkom), hoćemo li tražiti opraštanje kazne, hoćemona rate… P ga je pitao, da li hoće da mu kaže da uopšte ne treba platiti. Ne,ne, kaže on, samo nam je hteo objasniti naša prava i mogućnosti. Nekako nam je laknulo, razmišljali smo u stilu »nema šanse da ćemo puniti Norveški buđet, daleko je Norveška kada se mi vratimo tamo dole na jug…I tako smo se rastali od njega. Treba reći, da u Norveškoj svi voze polako, smireno, defenzivno. NIKO ne pretiče. Ako onaj na čelu kolone vozi 50, SVI će voziti 50, iako je ograničenje 70. Ima i dosta radara, onih fiksnih, na njih nismo obračali pažnju jer smo računali da slikaju samo frontalni deo. U nastavku vozili smo nešto laganije, ipak ne sme da se desi,da P izgubi vozačku. Nemam pojma kako bi to završilo… Lek za "smirivanje" Vozimo dalje. Na motoru smo od devet ujutro, daleko je Bodo, naš cilj. Pravimo pauze, kuvamo kafu, jedemo ponešto, punimo benzin… Približavamo se polarnom krugu. Drveće je sve ređe, hladno je... Celo vreme se polako penjemo, temperatura pada. Prelazimopolarni krug, lepimo klubsku nalepnicu preko znaka, skroz prelepljenog odputnika ispred nas. Nema problema, izdržaću još, vidi kako mi lepo stoji ova nova Vikinška burma Poznati spomenik Jugoslovenskim partizanima Sledi opet spuštanje, temperatura se podigla na prijatnih 25, sve je super. U Bodo smo stigli oko 8, dakle vozili smo 11 sati, prešli 698 kilometara. Ne mogu verovati, da sam izdržala, to je moja najduža etapa na motoru u životu (moja najduža etapa u autu je trajala bruto 26 sati, P je non-stop jurio od Edinburga do Ljubljane, pošto je sve izgledalo da imam upalu žučnjaka) Hytte u Bodo-u je skromna i mala. Nama to nije smetalo, bili smo umorni a i nećemo dugo u njoj, ujutru moramo se dizati u 5 da bi u 6 uhvatili prvi trajekt za Lofotska ostrva. P spremi večeru, ja trčim pod tuš… U 23h sunce sija visoko kao kod nas u pet posle podne. Neverovatno, hoće li uopšte zaći. Nikako da padne mrak samo je postalo malo hladnjikavo, uvukla sam se u vreću za spavanje i tonula u san bele noći… opet se probudila, vani svetlo, jesmo li zakasnili trajekt? Ne, ne, tek je 2, može još spavanjac. Da, da, na put smo nosili i fen Ovo je put koji smo prevalili u tom danu (698 km)

Atlantic Road, kratak video po lepom vremenu Evo, kako izgleda u oluji...

Spuštanje niz stepenice... Trolove stepenice su put koji se spušta od prilike 6 kilometara u dolinu. Ima dosta serpentina, bukvalno okretanja za 180 stepeni, prilično je uzak, obično zatrpan autobusima i kamperima. Evo nas opet u dolini Počela je kaciga da žulja... vreme je za "nešto" iz automata, treba koristiti godišnju vinjetu na lončiću Preko mosta, fascinantno... U predgrađu Trondheima pronašli smo kamping i uzeli hytte, nije nešto extra a postavljena je na 10 metara od željezničke pruge. Uuufff, svaki voz podseća me na autozug… Most preko željezničke pruge Evo, polako učimo veštine postavljanja slika. To je pređeni put od kampinga Eidsdal do kampingo blizu Trondheima, cirka 450 kilometara

26.jun Budimo se u sveže jutro, oblaci lenjo klize sasvim nisko iznad pokrajine, iz daljine čuje se buka floss-a (vodopada) i što je najbitnije… NE PADA KIŠA J. Još juće smo na recepciji poručili male hlebiće, P ide da jih donese. U hytte miriše na doručak. Nakon obilnog doručka (jedan od dva obroka dnevno) na redu je pakovanje. Sada smo več izvežbani i radimo po sistemu, da su »gore« stvari koje nam trebaju preko dana: kišni kombinezoni, rukavice, a najbliže na dohvat ruke rešo i oprema za kafu, đezva, kafa, šećer, kašičica, šoljica i naravno boca vode. P me tera da redovno pišem dnevnik, kaže, stavićemo ga na BJB. OK, evo me, pišem... Na recepciji čekiramo vremensku prognozu, nije loša, možda će nas čak grejati sunce. Jao kako bih željela, da imamo tu sreću, ispred nas je slikovit put uz obalu Atlantika (Atlantic road), cilj je stići do Trondheima. Kafa pred polazak i ajmo… Do Trondheima imali smo oko 450 kilometara, stigli smo OK. Ceo dan nismo trebali kišne kombinezone, konačnoooo, temperatura od 14-16, također OK, ali polako počne da me nagriza hladnoća, pogotovo u ruke. Nisam ponela tople rukavice pa koristim njegove, a on vozi u svojim letnjim. Sreća što ima grejanje rućica. Čak smo tražili da meni kupimo tople rukavice, ali leto je i nude samo »laganu kolekciju« Vozili smo Atlantic Road, prelepo, neko vreme baš uz okean, pa se udaljili da bi se opet našli uz obalu i tako nekih 300 kilometara. Put je dobar, asfalt grabi, vozimo brzo. Popeli smo se na poznateTrolove stepenice (Trollstigen), to je savijen put, podseća na Alpe samo što mi se Alpe više sviđaju. Trajektom smo prečili tri fjorda, vozili se kroz tunel ispod mora, nema kraja lepim predelima i iznenađenjima…samo nama fali malo sunca da se zagrejemo Naišao je i poneki blizanac... Još malo pa Trolove stepenice Evo nas na vrhu. Kaže P, da se mnogo promenilo od 2009. Izgrađena je nova platforma, most, dućani...

Kiša i oblaci su naši saputnici i na trajektu... Na momente sunce pobedi oblake Pink boja je veoma popularna... License to kill: ja ubijam pogledom... Da bude puna kapa, P je promašio na raskršću, tako da smo na kraju umesto PREKO najdužeg fjorda Gairanger išli trajektom UZDUŽ. To nam je uzelo više od sat vremena pa smo kasno stigli u kamping u Eisdalu. Bele noći su varka. Uopšte nemaš osećaj koliko je sati, svetlo je pa nekako misliš da još nije kasno. Brzo ti se desi, da zakasniš u kamping. Recepcija se obično zatvara u 22, i snađi se tada. Jeste, ima zvono na vratima, samo mi ga je »teško« pritisnuti. Usamljena sestra... blizankinja je tamo negde mnogo južno U kampingu imali smo rezervaciju kućice, ali za prethodni dan, pošto smo pauzirali u Bergenu. Sve u svemu, na kraju smo ipak dobili hytte, sladku kućicu. P kaže da hytte nije ništa posebno, a meni se nakon kišovite vožnje po hladnoči činila baš sladka. Radijator je slabo grejao pa smo uključili i oba rešoa na struju. Trebalo je osušiti opremu ko zna šta nas čeka sledeći dan. Tuševi su na nekolikokoraka, idemo tamo! Ovi Norvežani trude se na svakom koraku. Sve je lepo sređeno, kupatilo kao kod kuće, sve čisto i sve radi. Na vratima su simpatični crteži, kako gosti ne bi zalutali pa ko se uputio u WC ne bi slučajno skrenuo u vešeraj ili obrnuto…

25. jun Uobičajena procedura: spremanje, doručak, pakovanje Eeee, ova kišovitaNorvegija…krenuli smo ujutro iz Bergena i ceo dan vozili po kiši, a temepraturaizmeđu 9 i 14. Vozili smo mimo snega koji se je održao još od zime, bilo je isunčanih razdoblja ali sve u svemu teeeeško sam izdržala. Nekako sam prihvatilaTO norveško vreme, to je u stvari ono PRAVO vreme, to je Norveška. Onefotografije u prospektima, pune sunca, sve je to u neku ruku prevara. Da, da, imai sunca, ali to nije tipično norveško vreme, taj Vikingland je ipak kišovit, aopet lep je. Eto, malo se teštim, lakše mi je izdržati. Između drveća, kojileti mimo nas tražim dobre vile da ih zamolim da zaustave kišu, da otvore oblakeza malo više sunca, da malo zagreju divlju pokrajinu… Pravimo pauzu da malo odmorimo, ja idem po "svoju" kafu, razgovaramo sa interesantnim likom. Čim je video odakle smo, odmah je počeo nabrajati "naše" krajeve: Ljubljana, Bovec, Postojna, Rijeka, Poreč... Sledeće zaustavljanje je uz stado ovaca. Pitome su skroz, simpatično su radoznale a pomalo i agresivne. Po svaku cenu hoće nešto da dobiju. Na parkingu neki Šveđanin ugurao mi je nekoliko keksa u ruku, e pa da vidite kako su ovce navalile na mene Norveške kamikaze, bez kočnica jure niz brdo Doza za sledećih 100 kilometara Pljusak u blizini Taj dan nikako da prođe

Još u Ljubljani, dok je P planirao putovanje u Norvešku, uspostavio je kontakt sa Dakijem, momkom iz Novog Sada, koji je pre godinu i po krenuo za poslom u Norvešku. Nešto su se dopisivali pute mmaila i na kraju dogovorili, da ako nas put privede do Bergena, da se sretnemo. I evo nas u Bergenu, zovemo Dakija i dogovorimo da se nađemo u kafiču preko puta fish marketa. Čekamo ga tamo i on naiđe u zakazano vreme. Prepoznali smo se odmah. On nas je »znao« iz naših putopisa i fotografija, mi smo »znali« njega iz njegovog B_loga (http://norway.dakipro.com/), tako da smo počeli pričati (iako po prvi put u životu) kao da se znamo godinama. Rečenica na rečenicu, tema na temu i kaže, da nas zove na večeru u stan gde živi sa simpatičnom i vrednom suprugom. Odazvali smo se ljubaznom pozivu, ukucali adresu u GPS i rastali se. Vozili smo po jakoj kiši, on biciklom pravac kući, mi u kamping po farmerke, da možemo normalno da sedimo u stanu. Biljana nam je spremila divnu večeru: supu, musaku (kako je prijala nakon naše svakodnevne doze makarona), salatu, tortu od jagoda. Razgovor je stao samo u momentima dok smo mazili njihove podstanare, dve mace. Rastali smo se kasno, uz želju, da se opet sretnemo. Ne znam kada, ne znam gde, možda u Ljubljani, možda u Novom Sadu, možda… Rastanak kasno u noć (ne sme svetlo da vas zavara) Bergen ostao nam je u lepom sećanju, družili smo se sa divnim ljudima!

Oblaci su nestali, sunce je zagrejalo grad, a mi u našim odelima jedva da dišemo. Razmišljali smo, da se vratimo u kamping po farmerke i majice. Dobro da nismo rešili da idemo. Za pola sata evo opet oblaka i počinje kiša sa velikim K a temperatura padne do hladnoće. Ljudi su navikli na promenljivo vreme i stojički ga podnose. U kafiču konobarica nam kaže »dobrodošli u norveško leto«… Muvali smo se tako oko fish marketa i nismo mogli odoljeti da ne probamo nešto. Poslužuje nas mladi Španjolac, odličan trgovac, nudi sve, proda sve. Ubedio nas je da smo probali stejk od kita, pa salatu od morskih plodova pa kozice na ražnjić štapiću (dao nam ještapić više) a uz to i ono njihovo »kao« pivo. Inače momak je interesantan, vozi bicikl po Sibiru, u septembru planira rutu po Grenlandiji, ako pronađe sponzora, ići će na Antarktiku. Svaka čast!! Kaže on, evo malo maslinog ulja, vi ste od Mediterana, pa znate šta je dobro... Za P "ono" pivo, on ga zove "blei frei" Još malo fish marketa... Još malo Bergena... His master¨s voice...

24 jun Da kažem u žargonu turističkih agencija: prvi dan vožnja od tu do tamo, drugi dan vožnja od tamo pa do taaamo, treći dan razgledanje ovoga i onoga i nečega i…četvrti dan slobodno za šoping…Mi smo dakle četvrti dan imali »slobodno«. Sve je bilo na »easy«od doručka pa na dalje. Doručak je "klasičan": čaj (ipak smo na severu i hladno je), slanina (kalorije za snagu), pašteta i još poneki jogurt za mene (linija...) Polako smo krenuli prema Bergenu, motorom, ipak je do grada nekih 15 kilometara. Nebo je obečavajuće, ali smo za svaki slučaj navukli moto odelo, iako smo od početka mislili ići u jeansu i laganoj jakni. U Bergenu smo kao prvo motorom napravili krug, da osetimo dimenzije grada. Nakon nekoliko krugova i osmica po ulicama Bergena, ostavili smo motor u samom centru i krenuli peške da malo osetimo i dušu tog lepog grada. Hodali smo tako po starom delu, zove se Bryggen, pa uz more po fish marketu, kupovali neke sitnice na štandovima.

Daki, sledeća epizoda je Bergen...

Opet kiša... Približavamo se Bergenu. Tamo smo bukirali hytte u kampingu Bratland. Jedva čekam da stignemo tamo u broj 8. Rastovaranje opet ide po suncu. E taj Bergen, kažu da je to najkišovitiji deo Norveške i da tamo više puta dnevno pada pa prestaje pa opet pada.... Interijer hytte nije ništa ekstra, bio kakv bio, odmoriću. Još malo, pa većera P je jasno, da nisam daleko od toga da izgorim. Pametno odlučuje, da sutradan menjamo plan i pravimo pauzu. Mudro! Nadam se, da će kiša prestati,više mi je dosta te mokrote.

Danas nije moj dan, glavobolja nije prestala, jedva uguram glavu u kacigu, jedva se popnem na motor. Penjanje je posebna procedura. Iako je moje sedište široko i konforno, svaki put imam problema kako da se popnem i namestim pored onih torba na bočnim koferima. Mislim da penjanje izgleda veoma smešno za nekog posmatrača sa strane. Prvo desnom nogom stanem na motor pa nakon toga »elegantno« prebacim levu nogu iznad onih bočnih torba. U tom momentu P mora da se sagne napred da mu ne bi koljenom otkinula glavu, a ujedno on nivelira onih 600+ kila. To radimo više puta dnevno. Ako se ne koncetrišem i saberem svu snagu, tamo negde na pola»operacije« penjanje izgleda kao da davim P, kada se svom mojom težinom upirem u njegova leđa… Ne znam što misle oni koji nas slučajno posmatraju. Okrenuli smo prvu hiljadarku, temperatura je 18 stepeni i pada... uključili smo grejanje sedišta Dok nismo usvojili logiku i tehniku, toćenje benzina bilo je prava muka Ne dugo nakon polazka, oblaci su prekrili nebo. Počinje kišica… Hladno je, vozimo se kroz nebroj tunela bez osvetlenja, temperatura u njima pada na 11 stepeni. Hladnoča me je počela nagrizati, duva mi kaciga, počela da me žulja, smrzava mi nos, vozimo pored gomila snega koji se održao u krivinama, zaklonjenih od sunca. Morali smo navući kišne kombinezone, pa opet ih skidati u sunčanim razdobljima. Stvarno taj dan nije bio MOJ dan. U mislima mi se mota pitanje, zar je TO odmor?? Što, za vraga, sam odlučila da idem na toduuuugo i napornooo putovanje? A tek smo na početku, bojim se da neću izdržati. Razmišljam, da mi se OVA Norveška uopšte ne sviđa. Željela sam lepo putovanje, a ne ovo mučenje. Posmatram automobile i putnike u njima, kako oni udobno sede u toplom ambijentu, grickaju sendviče, svi komotno odeveni, verovatno u sandalima, često žene pored šofera sa ispruženim nogama tamo na armaturi, sređenih frizura, manikiraju nokte i… gledaju nas kao vidi budale, voze po ovoj kiši. Čitam jim misli. Svaki put kada stanemo, nekako siđem sa motora, skidam kacigu, pokušavam da sredim kosu, deluje mi kao slama. Na licu mi je otisak kacige, nema vremena da nestane, opet stavljam kacigu i idemo dalje… Ne, nisam dobre volje. P sve češće pravi odmor, mazi me kafom i ponekim slatkišem… i svet je opet lepši.

23jun Budim se u bolovima, svuda, loše se osećam, nos mi je pun… idemo na doručak u hotel tu pored hostela. Lepo je, svuda sveće u svećnjacima, onim tipičnim za Skandinaviju. Doučak je opet na Skandinaviju – švedski sto (u Norveškoj J). Ima svega: lubenice, dinje, salame, sirevi, krastavci, paprike, paradajz, jogurt, jaja… nema da nema. Jedemo obilno, treba izkoristiti ponudu, noćenje je bilo nenormalno skupo, ipak je to lokacija sa velikim »L« a još je svanuo divan dan. Jacuzzi na drvo... Jućerašnji oblaci izgubili su se, dan je fantastičan. P ide da pakuje u maloj sobici, ja sedim na suncu i razmišljam treba li mi sada da se penjem na taj Pullpit Rock. Nisam neki alpinista a i ona pećina me ne vuće da je vidim, nisam ljubitelj visina, pogotovo ne na ivici, 600 metara iznad fjorda. Ne, ne, neću gore, P bio je pre 4 godine, video je to, neće mi zameriti da ovaj put ispusti ovu avanturu. OK? OK! Dok ja razmišljam, on pakuje, pakuje… stvarno imamo robe da neznamo gde šta da stavimo. Konačno koferi su na mestu, bisage također, krećemo prema Bergenu... Gotovo... ajmo

Trajekt ,u stvari gliser, plovi polako, zbog talasa ne može da glisira. Vožnja traje više od sat vremena duže nego po redu vožnje. Približavamo se Norveškoj, toliko poželjenoj ali sada sa gorkim ukusom gubitka buđeta za tri do četiri dana. Među prvima se spustimo u potpalubje i tražimo, da nije možda novćanik ipak tu negde ispod motora, u mraku. Nema ga. OK, izgubljen je zauvek, nemamo šta. P otkačuje kaiševe, opet gužva pored svih ovih motora. Odjednom na nekoj polici pored motora ugledam novćanik, mogu da se kunem, da nije bio tamo malo pre…Kao da ga je neki severni anđeo stavio tamo. P je bio uveren, da je prazan, neko je izvadio pare i ostavio novćanik. NE, SVE JE TU, ne mogu da verujem. Još i danas nemam obrazloženja. Skočimo na motor i evo nas u Norveškoj. Daaaa, lepo je, čim smo izašli iz Kristiansanda, počeli su se redati fjordovi ili pak su to bila jezera. Kučice su opet tamno crvene boja sa belim prozorima ili skroz bele kao torte od šlaga. Na svim prozorima je cveće, sveće ukrašavaju izgled, visi puno nekih ukrasaka. Gotovo svaka kuća ima i verandu sa divnim lusterom. Lepo, lepo, ali počinje padati kiša, iz početka lagana ali kasnije jaka. Navučemo kišna odela i stoički kisnemo dalje. Ljubazan Norvežanin objasnio mi je foru sa kafom... Kupiš šolju za 10€ i celu godinu piješ kafu, kakao, čokoladu ili nešto slično iz automata na benzinskoj stanici. U Preikestolen smo stigli oko 20 sati. Tamo negde iznad je poznata pećina Pulpit Rock, 604 metara iznad fjorda. Uspon gore je bio u planu ali ne po svaku cenu, videćemo sutra. Kiša je polako prestala. P je još u Ljubljani bukirao noćenje,za svaki slučaj jer tu, ako je sve zauzeto, nema druge opcije. Na recepciji dobijamo ključ od sobe u hostelu na čijem krovu raste trava. Soba nema 6 kvadrata, a cena je astronomska,750 kruna, cca 100€. Uzko je, ima dva kreveta na sprat, ne možemo se mimoići u praznoj sobi, a tek kada donesemo svu onu robu, nema više mrdanja. Onako sedeći, uključujemo sve one punjače, P skida fotografije iz memorijske kartice, ja tražim po torbama … neznam što. Guši me gužva, bolje da izađem. U međuvremeni P stavi vodu na rešo i kuva kranjsku kobasicu i palentu. Ja sam otišla u wireless zonu i napisala nekoliko mailova i poslala kući par fotografija. Palenta bila je mnogoooo slana, P je predozirao so. Nisam mogla da jedem. Umor je počeo da me tera u krevetić, zaspala sam odmah, što mi inače nije vrlina.

22Jun - Vreme je baš loše, 14 stepeni, duva jak vetar, pada kiša… idealno za izležavanje u toplom krevetu. Čim je P ugledao moju facu znao je da treba odreagovati. Jaka kafa, čaj, doručak. On dobro zna, što mi treba da krene buđenje. Posle doručka na red dolazi pakovanje. Dok još nismo usvojili raspored po koferima, pakovanje je trajalo dugo, na momente je izgledalo, kao da nećemo moći sve ono što smo raspakovali sinoč, ponovo strpati u kofere i bisage. Ali dobro, posle nekoliko pokušaja i traženja optimizacije raspoređivanja, uspeli smo. Po laganoj kiši jurili smo prema Hirsthalsu, tražili benzinsku stanicu, da napunimo rezervar »nešto«jeftinijim benzinom nego u Norveškoj. Sve se nekako brzo dešavalo, kupili smo karte za trajekt, upute nas u kolonu za motoriste i evo nas na trajektu. Tu počinje vezivanje motora. Svaki to radi sam na svom motoru, ovi sa trajekta samo usmeravaju i pokažu gde su kaiševi a ti se snađi sam. Prilikom ukrcavanja na rampi delili su tablete protiv morske bolesti. Loš znak, treba čvrsto vezati motor. Gužva je, motori su prilično blizu jedan drugome, kaiševi isprepleteni, stegni tu, popusti tamo, sve u odelu i odeći za hladno vreme ispod. P skida jaknu i nastavlja sa pričvršćivanjem. OK, završeno, idemo gore na svež vazduh. Smestimo se pored prozora, P skida i moto pantalone i sprema se, da malo odmori, nešto se zeza da je opet u onom belom šorcu iz autozuga i da treba po pivo. E gde je novćanik, onaj »radni« za dnevnu potrošnju. Napunio ga je u kamperu jutros sa nekih 2000 norveških kruna? Tražimo po đepovima, po tank torbi, okrečemo film u nazad, situaciju na blagajni, gde smo u žurbi kupovali karte, pokušavamo se setiti, gde smo ga stavili, gde bi mogao da ispadne iz đepa…nema ga nigde. Baš nam je još i to trebalo. Bila sam neraspoložena do kraja, učinilo mi se kao da je kraj putovanja, da mora da se vratimo. Trajekt je u međuvremenu krenuo ispred nas je prema redu vožnje skoro dva sata plovidbe. P je otišao u potpalubje, da traži novćanik i brzo se vratio praznih ruku. Ja razmišljam da mi više nije stalo do putovanja, stalno se nešto komplikuje, nešto tražimo, imam osećaj, da put neće završiti tako kako sam zamislila i želela. Dok još nisam znala...