Stižem do Drave i ulazim u Austriju. Ovde postoji nešto kao granica, međutim gledaju samo kombije. Kontam, gledaju da nema imigranata i tako to. Meni su samo mahnuli da prođem.

Prvi dan drugi put. U stvari, ovo je 4. dan, ali računam ga kao prvi. Prethodnih par dana pokušavam da potisnem iz sećanja Utorak. Zove me majstor i kaže motor je gotov. Stvari su i dalje ostale spakovane. Uzimam motor, vezujem prtljagu i krećem. Vozim 130 – 140 km/h auto-putem. Motor je udoban. Do Zagreba sam stigao super. Drugi dan. Cilj mi je da stignem do Minhena izbegavajući auto-puteve. Krenuo sam oko 10:00 iz Zagreba. U opšte nisam žurio. A i prethodnu noć se malo zaglavilo sa prijateljima iz Zagreba. U Sloveniju ulazim kod Kumrovca. Ne znam zašto, ali se uvek osećam neprijatno na graničnim prelazima. Kao da sam zgrešio nešto. Međutim, čika iz Slovenije je bio toliko ljubazan da mi je već lepa Slovenija tog dana delovala još lepše. U jednom su me momentu samo malo smorili kamioni kojih je bilo baš dosta. Šta oni tu u opšte traže? Što nisu na auto-putu nego ovde mene smaraju???

Međutim, prvi dan nit je prošao brzo niti efikasno. Na granici primećujem probleme sa motorom. Počinje lagano da mu se menja zvuk. Prolazim srpsku stranu i na ničijoj zemlji primećujem da je instrument tabla ostala bez struje. Malo posle toga i sam motor se ugasio. Jebi ga. Crko alternator Sad mi nema druge nego da guram motor nazad na srpsku stranu pa da vidim šta ću. Vraćam se do srpskog prelaza. Ovaj motor inače u opšte nije lagan za guranje. Policajac se smeška. Zanimljivo je kako su neki ljudi srećni kad gledaju druge u nevolji. Pita me šta je bilo. Kažem mu da me motor zajebava i da se vraćam nazad. On mi odgovori: „Pa zajebavaj i ti njega“. Zadovoljno mi lupa pečat u pasoš i ispraća me pogledom dok se ja znojim gurajući motor na 30+ stepeni u punoj opremi. Ali drago mi je da sam bar nekog usrećio tog dana pošto sam se ja osećao očajno U tom momentu je bilo oko 5 popodne. Pozvao sam prijatelja koji mi je poslao kombi i sad je ostalo samo da čekam. U stvari probao sam još jednom da startujem motor. Ne znam ni sam šta sam mislio... Uspeo sam da pređem kilometar, dva i onda definitivno stao. Bolje da nisam ni pokušavao pošto sam sad morao da čekam u sred ničega... Nakon 2 sata od prilike, stigao je dugo očekivani kombi. Utovarili smo motor i pravac Beograd. Motor sam poslao direktno u servis. Sada je cilj otkloniti kvar što pre i nastaviti put jer nisam u mogućnosti da pomeram odmor. Međutim, narednog dana vesti nisu bile naš najbolje. Izgoreo je stator alternatora. Majstor mi je dao 2 opcije. Jedna je da se kupi novi alternator što nije jeftino, a i čeka se par meseci. Druga opcija je popravak alternatora koju me ne preporučuje jer je to kratkotrajno rešenje. Kaže, svi koji su premotavali stator alternatora, izgoreo im je opet posle par meseci. Bilo mi žao da mi propadne odmor pa sam se odlučio na popravak. Valjda će izdržati te 2 nedelje pa ću posle videti šta ću. Sve u svemu, izgubio sam 4 dragocena dana. Već vidim da Ženeva i Lago di Garda ispadaju iz kombinacije. Ipak, nije mi cilj da besomučno gutam milje nego i da vidim nešto usput i da uživam u vožnji.

Plan za prvi dan je bio jednostavan. Na brz i efikasan način stići do Zagreba, što znači, pravac auto-put. Petak poslepodne. Završavam posao. Žurim kući, pakujem motor i krećem. Hteo sam to veče da spavam u Zagrebu.

Nisam dugo pisao putopise, ali zima je pa kad se već ne vozi, moglo bi da se baci par redova na forum. Pošto prohtevi naravno ne mogu ništa drugo osim da rastu, prešlo se sa Honde od 600 kubika na Hondu 1300, pa je bio red i da se tih 1300 kubika oprobaju u nekoj novoj avanturi Druga polovina juna. Moje omiljeno doba za neku lepu vožnju. Osmišljena ruta od prilike je Zemun – Zagreb – Minhen – Ženeva – Lago di Garda – Jadranska magistrala – Zemun. Detalje ću smišljati usput. Uzeo sam 2 nedelje odmora što bi trebalo nekim opuštenim tempom da pokrije ovu turu.

Pih... Nisam video na vreme temu. Ja prošlog meseca išao motorom do Minhena. Autoputem do Zagreba i tamo prespavao, pa sledećeg dana samo lokalni putevi do Minhena. Bilo mi žao da idem autoputem kroz Austriju. Ekstra vožnja. Nadam se da si uživao koliko i ja

Pitao me prijatelj dan pre puta: "Da li nosiš neki alat?". Odgovorio sam mu: "Ne. Ja vozim Hondu.". Hahaha. Šala mala! Ali realno, nismo imali apsolutno nikakvih problema sa motorima. BMW 1150 GS i Honda Shadow 600. Totalno različiti motori. Zajedničko im je bilo samo što su radili besprekorno i omogućili nam da apsolutno uživamo u vožnji, prirodi, nekim novim predelima i gradovima...

Videću baš da iskopam neke račune. Mislim da ih još nisam bacio. Pa da napišem neke konkretne cene goriva, hrane, smeštaja po Italiji

Izašlo je od prilike oko 600€

Dan 8 Ruta: I to bi bilo to. Tura od 3500 km se privodi kraju. Vozim lagano ka Beogradu i razmišljam o svemu što sam prošao. Toskana i Slovenija su mi bili najomiljeniji delovi ovog puta. Ako bih sad ponavaljao sličnu turu, preskočio bih sve ostalo i više vremena posvetio tim delovima...

Dan 7 Ruta: Krećemo lagano od Trsta ka Sloveniji. Ulazimo u Sloveniju i stajemo na benzisku pumpu. Istog momenta se pojavljuje osmeh na licu. Na pumpi ima zaposlenih koji te sa osmehom dočekuju i uslužuju. A cena goriva umesto 1,6 do 1,7€, sada je 1,3€. Mnogo bolje... O Sloveniji nemam šta puno da kažem. Zemlja je prelepa za vožnju motora. Prvom prilikom ću otići i par dana provesti u vožnji po Sloveniji, pogotovo što tamo imam neke prijatelje sa motorima. Uživajte u slikama...

Dan 6 Ruta: Pogledali smo film, naspavali se i vreme je da se krene dalje. Smišljamo plan gde je to dalje. Para polako nestaje i vreme je da se krene lagano ka Sloveniji. Ali pre nego što stignemo do Slovenije, otišli smo malo da se promuvamo oko Verone i da bacimo pogled kako izgleda Lago di Garda. Put do Verone nije ništa posebno. Uglavnom prolazimo kroz neke industrijske zone. Stižemo u Veronu, kad tamo neka gomila kamiona, autobusa i po celom gradu se muvaju bajkeri. Prilazi nam italijan, malo nas gleda, pa započinje razgovor sa nama. Priča on nešto nama na italijanskom. Pitam ga, šta se to ovde dešava. On mi odgovara na engleskom da je večeras koncert Kiss-a, pa nastavlja neku svoju priču na italijanskom. Au! Koncert Kiss-a, a premalo kinte da bi se ostalo. Dan koji dugo neću prežaliti... Peđa se opet malo šetao po centru dok sam se ja družio sa novim drugarom koji je svo vreme na moja pitanja uredno odgovarao na engleskom i nastavljao svoju priču na italijanskom... Lago di Garda. U ovom momentu smo se preračunavali da li imamo dovoljno para da krenemo u Alpe. Jako privlačna ideja i jako dobro početno mesto za odlazak u Alpe, pa sa Alpa za Sloveniju. Odlučili smo ipak da ostavimo Alpe za neki drugi put i neku drugu vožnju... Okrećemo se i idemo ka Sloveniji. Prolazimo pored Venecije, ali to je grad koji smo ranije već videli pa se tu ne zaustalvjamo. Ovo su par slika sa puta ka Veneciji. Tj. tvrđava u gradu Montagnana gde smo stali na kratku pauzu. Vreme za ručak. Gotova hrana iz supermarketa. Ne toliko ukusno, ali jeftino... Dan završavamo u kampu pored Trsta. Pivce, spavanje, pa Slovenija...

Dan 5 Ruta: A sad spektakl! Haha. Pa i nije baš toliki, ali je uživanje bilo baš veliko... Tog jutra smo se dogovorili da obiđemo Sienu, Firencu i da popodne stignemo u Bolonju. Ti gradovi su prilično blizu. Peđa unosi rutu u navigaciju. I onda krećemo na jednu od najlepših deonica ovog puta... Stižemo u Sienu. Mene u ovom momentu gradovi više nisu interesovali. Samo sam čekao da opet zajašem motor i uživam u vožnji. Peđa se prošetao malo centrom grada, dok sam ja ostao da čuvam motore. Iz Siene nastavljamo za Firencu. Sad smo na još lepšem delu puta. Obojica smo komentarisali kako treba imati neku kameru na motoru jer ne možeš se ni zaustavljati na svakih 5 minuta da bi uslikao neki lep predeo... Stižemo u Firencu. Lep grad. Jeste, jeste. Peđa, aj idi prošetaj malo a ja ću ostati da pazim motore... Ja na položaju. Uživam u hladu i posmatram italijanke u suknjicama na vespama dok zuje ulicom... Ok, prošetali se (neki) malo po Firenci i idemo za Bolonju. Na putu samo motori. Na pola puta između Firence i Bolojne, na vrhu jednog brdašceta, stajemo da odmorimo i popijemo kafu. Nalazimo mali restorančić sa tako prijatnom atmosferom da sam poželeo da ostanem tamo zauvek... Približavamo se Bolonji. Krajolik se polako menja. Nema više vinograda i maslinjaka... Popodne stižemo u Bolonju. Tu nešto nemamo slika. Veče se svelo na premijeru dokumentarnog filma jednog mog prijatelja iz Venecije o njegovom putovanju evropskim rekama u malom čamcu na vesla i jedra (http://manontheriverdoc.com/).

Dan 4 Ruta: Došlo vreme da se krene dalje. Pošto smo imali traume od Napulja kao većeg grada, odluka je pala da zaobiđemo Rim. Pogotovo što nismo želeli dugo da se zadržavamo na jednom mestu. Verujem da je Rim prelep, ali jedno poslepodne sigurno nije dovoljno da bi se nešto tamo videlo. Rim treba biti destinacija za sebe. Odluka je pala da vozimo do Pize. Tog jutra smo pogledali cene kampova i hostela u Pizi. Ako je hostel ili hotel jeftiniji od 20€ po osobi, nećemo u kamp. Našli smo hostel, bukirali ga i krenuli na put... Verovatno je bila greška što smo hteli da se vozimo uz more. Nije to jadranska magistrala. Vožnja uz more podrazumeva da ne vidiš ni m od mora. Trebalo je da idemo sredinom Italije. Možda... A u ovom momentu sam se setio da pomenem i sledeću informaciju: benzinske pumpe u italiji su me vodile do ludila!. Cene goriva su oko 1,6€ do 1,7€. Ali nije to, nego imaju taj glupi sistem self service-a koji podrazumeva da prvo na aparatu uplatiš koliko hoćeš goriva, izabereš broj pumpe na kojoj si stao i onda odeš i sipaš. Huh, kako me nerviralo da računam koliko sam prešao, pa koliko bi to trebalo da bude goriva koje sam potrošio... Postoji varijanta ako, ali veliko AKO, se desi da na pumpi ima nekog od zaposlenih, što se retko dešavalo, da eventualno nekako probaš da mu objasniš rukama i nogama, pošto naravno niko ne zna engleski, da ti otvori pumpu da prvo sipaš pa onda da platiš. I to je moguće. Samo treba imati puno sreće da pumpadžija ukapira šta hoćeš. Ili jednostavno da naučiš par osnovnih rečenica na italijanskom, kao npr: otvori mi bre tu pumpu pa ću ja da platim kad sipam! Posle Rima put je postajao polako sve interesantniji. Zanimljivi gradići na moru. Mada plaže i samo more baš i ne deluju previše privlačno. Meni barem... Približavamo se Pizi. Toskana. E to je već priča za sebe. Predeli postaju baš prelepi. Putevi savršeni. Vidi se da smo prešli iz siromašnijeg dela Italije u malo ekskluzivniji deo. Ali slika iz Toskane će biti kasnije. Sad stižemo u Pizu. Pronalazimo smeštaj, raspakujemo se i odlazimo u razgledanje grada. Prelep mali grad. Sezona još nije počela tako da grad nije bio prepun turista. A onda oduševljenje picom i pivom od 0.66... Eh ta Italija... Toranj u Pizi smo odlučili da posetimo tek sledećeg jutra. U 7h smo bili tamo što je bilo super jer nije bilo žive duše. Mogli smo da se prošetamo na miru...

Dan 3 Ruta: Stižemo u Bari. Trajekt je pristao oko 07:00, ali nas nisu puštali odmah pošto se granični prelaz otvara u 08:00. Taman da se popije jutarnja kafica na trajektu i isplanira spavanje za to veče, pošto ništa nismo živo iplanirali. Ali sutra malo... Na trajektu nema WiFi. Nema veze. Kafa pa palimo ka Napulju. Usput ćemo već videti šta i kako... Odlučili smo da obiđemo Pompeju i vulkan Vezuvio. Put od Barija prema Napulju je totalno sranje. Bar po meni. Mislim, što se kvaliteta puta tiče, to je ok. Ali nisu neki ludilo živopisni predeli. Auto put po kome svi piče ko sumanuti, a s vremena na vreme naiđeš i na po koji kombajn ko tuda ide najopuštenije. Smeća oko puta na sve strane. Kako smo se približili Napulju, tako je već postalo malo bolje. Došli mi do tog čuvenog vulkana, kad na pola puta kapija. Parkirali tu da vidimo kako se ide dalje, a dalje možeš samo da platiš 22€ po osobi pa da se voziš tim nekim njihovim autobusima. Meni se iskreno nešto nije davalo 22€ tako da smo se okrenuli i sišli u Pompeju. Neko će reći, prešli ste toliki put i niste otišli do vrha. Meni to nije bilo toliko bitno. Više mi se dopala ideja da iz Pompeje bacim pogled ka vulkanu i probam onako filmski da zamislim kako izgleda kad proradi vulkan. Sad vidim da mogu da stanem i ispod Avale i da zamišljam to isto... Ali nema veze. Mogu da kažem da sam bio na vulkanu. Ili bar na pola... Elem, siđosmo mi do Pompeje i sad tražimo taj stari grad. Malo smo se gubili jer se baš i nisu pretrgli sa putokazima. Na kraju smo na ostatke starog grada naišli sasvim slučajno. Upadamo na parking, a čuvar parkinga nešto vrišti na nas. Naravno da ne razume ni reč engleskog, ali kapiramo da je zabranjeno za motore. Okrećemo se opet i u revoltu nastavljamo dalje. Zadržali smo se ipak malo u to Pompeji. Tu smo ručali i ja sam malo blenuo u taj vulkan Krenuli mi to popodne ka Napulju. Ja kao znam da tamo ima neki kamp. Mislim, ja nisam imao pojma, a kampova je verovatno negde i bilo, ali ih nisamo našli. Mi ka Napulju, a prema nama crni oblaci. Grmi, seva, ludilo... Taman stigli do Napulja i krenuo mnogo jak pljusak. Zaboli se ispod prvog nadvožnjaka i sačekali da prođe kijamet. Nije dugo trajalo, ali je u Napulju napravilo haos. Ako mi neko sad kaže da je u Beogradu haos u saobraćaju, pogotovo kad padne kiša, samo ću ga poslati u Napulj. Ludilo... Vozimo mi tako kroz grad, kroz bare na ulicama duboke, pa skoro do pola točka, a moj motor baš i nije pravljen za takve uslove, i nemam pojma kuda ćemo. Šatori više nemaju smisla jer vode ima toliko da je sigurno u svakom kampu blato do kolena. Zaustavimo mi nekog s vremena na vreme da vidimo da li zna engleski, ali jok. Nema šanse. Posle nekog vremena razgledanja grada sa motora po kišici koja je još uvek rominjala, naiđemo na junaka sa nekom krosaljkom koji izgleda kao da ide sa pecanja ili sl. u nekoj uličici i pitamo ga da li zna engleski, kad eto zna čovek. O, radosti naše. Objasni on nama za neki jeftin hostel. Malo smo se pomučili dok nismo stigli do hostela, ali više zbog saobraćaja nego što je bio problem naći ga... Na kraju smo uspeli u večernjim satima malo da se promuvamo po Napulju, pojedemo po neki kolač i napravimo plan kuda i kako sledećeg dana

Dan 2 Ruta: U Trebinju smo spavali kod Peđinog strica. Veče smo proveli u lokalnoj kafani među prilično čudnim njuškama. Ali uz ladno pivce i finu klopu, ništa ne može da ti pokvari veče Ujutru smo malo obišli okolinu Trebinja. Peđa je malo obišao rodni kraj, a ja sam probao domaći sir i pršut. Uh. Prefino... Nakon toga nastavljamo ka Herceg Novom. Na granici naravno opet neko besomučno proveravanje brojeva motora i ko zna čega... Plan je bio da obiđemo Darka i Miću, vidimo kako su se smestili i malo se osolimo u moru, a zatim da istog dana nastavimo do Bara i ukrcamo se na trajekt. Napravili smo prelepu laganu vožnju oko celog zaliva. Kod Tivta saznajemo da je put od Tivta do Krašića zatvoren i da umesto 16 km moramo preći 30-tak km okolnim putem da bi zaobišli radove. Ali, šta se mora nije teško... Nakon kratkog druženja sa drugarima, krećemo istim lokalnim puteljkom nazad ka Tivtu. Međutim u jednom momentu nailazimo na zastoj. Direktan sudar dva automobila. Srbin u automobilu ruskih tablica i pijani rus u automobilu srpskih tablica. Srbin navalio da čeka policiju jer je ubeđen da je rus prešao na njegovu stranu puta, što je prilično komična situacija jer je put toliko uzan da tu baš i nema nekih strana. Čak ni mi motorima nismo mogli da se provučemo. Sve u svemu, provesmo mi tu dobrih sat vremena ako ne i više čekajući da se pojave drugovi u plavom. Na kraju ipak nekako stigosmo u Bar. Cena trajekta nije bila kao što smo planirali. Malo je veća nego što piše na sajtu. Platili smo 90€ po osobi za motor i avio sedište. Kao što rekoh, budžet je bio ograničen pa nismo hteli da se razbacujemo i uzimamo kabine. Trajekt nije bio nešto krcat. 4 motora, nekoliko automobila i najviše kamiona. Smo smo mi i neka romska porodica iz Napulja uzeli avio sedišta. Krenuli smo iz Bara oko 22:30, a u Bari stigli oko 07:00 sledećeg jutra. U toj nekoj sali gde su smeštena ta sedišta bilo je kao u frižideru. Peđa je spavao kao da je u nekom najudobnijem krevetu na svetu. Ja sam se vala smrzao ko dupe. Odremao sam jedno sat vremena i više nisam mogao. Izašao sam napolje, prošetao malo, a onda legao na drvenu klupu pod zvezdama i bilo mi je super. I da, mala ispala je bila što smo se ukrcali na trajekt i prvo otišli da popijemo kafu umesto da smo odmah skinuli vreće za spavanje sa motora. Deo sa vozilima su malo kasnije zaključali te nije više bilo šanse doći do tih vreća. Srećom pa na otvorenom moru u opšte nije bilo hladno...

Dan 1 Ruta: Laganim tempom smo krenuli ka Valjevu. Prosečna brzina oko 90 km/h i bez ludih preticanja jer su motori u grupi prilično šarenoliki. Prvu pauzu pravimo na Divčibarama. Zatim stižemo na Zlatibor. Svi doručkovali sem mene. Morala je da padne pauza za doručak i kaficu. Od Prijepolja skrećemo ka Jabuci. Nije mi ovo prvi put da idem ovim putem, ali jeste prvi put da graničari nisu bili baš lepo raspoloženi. Na graničnom prelazu nije bilo velike gužve. Kolona od jedno 5, 6 automobila. Mi smo ipak krenuli da zaobiđemo kolonu. Istog momenta je istrčao gospodin graničar koji nas je oterao na kraj kolone. Ok. Nije strašno. Ali što li su svaki motor proveravali beskrajno dugo, to već ne kapiram... I na kraju stižemo do mosta na Đurđevića Tari Na Durmitoru malo skrećemo sa puta i obilazimo jezero Zminica. Ka Šavniku nastavljamo nekim zabačenim puteljcima. U jednom momentu postajemo čak i malo skeptični prema toj navigaciji kuda nas to vodi... Posle Nikšića nailazimo na raskrsnicu za Trebinje. Peđa odlučuje da bi posetio neku rodbinu u Trebinju tako da on i ja skrećemo desno za Trebinje, dok Darko i Mića idu levo ka Boki...

Plan puta Nisam nešto vičan pisanju, ali evo da pokušam... Početkom juna sam bio na jednoj lepoj vožnjici, pa da pokušam da prepričam svoja iskustva (možda malo više u slikama nego u rečima): Bliži se godišjni i imam veliku želju da pobegnem negde motorom. Budžet ove godine malo ograničen. Ne znam kuda ću. Ma samo neka bude spontano. Darko ima kuću u Krašićima i predlaže da odemo tamo. Lepo je to, ali ne želim dve nedelje da boravim na jednom mestu. Na kraju pada dogovor da krenem sa njim do Krašića i dalje nastavim sam. Volim da vozim solo. To mi je neka vrsta meditacije. Zen. A i uvek upoznam gomilu zanimljivih ljudi usput. Kako se bliži dan polaska, tako razmišljam o nekim rutama. Koje su mi opcije iz Crne Gore? Ohrid, pa prema Grčkoj, Hrvatska, Italija. Peđa čuje ta moja razmišljanja i kaže, super, idem i ja sa tobom u Italiju. I tako je nastao okvirni plan. Beograd – Bar – Bari – Napulj – Rim – Piza – Venecija – Ljubljana – Zagreb – Beograd. Tri drugara, tri najrazličitija moguća motora, skuter, kruzer i enduro, kreću ka Crnoj Gori. U poslednjem momentu se uključuje i Mića koji će ostati sa Darkom u Krašićima. Jedna karakteristika ovog puta, a pokazala se već prvog dana je da se dan nije završio kao što je isplanirano tog jutra prilikom polaska. Ali to i jeste jedna od čari putovanja motorom...

Odličan putopis! Mislio sam da idem kod Peđe da mi sve ispriča, ali vidim da mogu i ovde sve da ispratim... Pa kod Peđe samo na kafu...

Da, mislim da sam baš tuda prošao. A za jedno dve nedelje verovatno idem opet. ZG, pa pravac more

Pa jedno 4, 4 i po sata od prilike. Ima dosta kamiona koji idu tuda verovatno da bi uštedeli na putarinama, ali put je ravan pa se lako obilaze. A policiju nisam video ni u najavi

Opet sam proveo još jednu noć u Zagrebu da bih narednog jutra krenuo za Beograd. Pakovao sam motor tog jutra i razmišljao kojim bih putem krenuo. Odlučio sam se za put preko BiH, tako da sam se zaputio ka Petrinji i Hrvatskoj Kostajnici. U H. Kostajnici sam stao da sipam benzin. Pošto je cisterna bila na pumpi, trebalo je da sačekam jedno pola sata. Ugledao sam kafić preko puta i otišao da popijem kafu. Jedina „scena“ da tako kažem, koju sam imao na ovom putu je bila kad sam se zaboravio i u tom kafiću tražio tursku kafu Svi u kafiću su me čudno pogledali. Brzo sam se ispravio i tražio espreso. Sad mi već ta scena izgleda prilično smešno. Nakon toga sam mirno završio svoju kafu. Cisterna je otišla i ja sam mogao da natočim benzin i nastavim svoj put... Plan je bio da u Bosanskoj Dubici pređem u BiH, na graničnom prelazu su mi objasnili da je taj prelaz od pre godinu dana samo za lokalno stanovništvo, tako da sam nastavio do Jasenovca i tu prešao granicu. Tu se Hrvatski graničar malo izdrkavao samnom u smuslu gde sam i kod koga bio i da li sam se prijavio. Trebalo mi je malo vremena da mu objasnim da sam išao motorom i da se nisam nigde zadržavao više od jednog dana. Na kraju me je pustio i rekao se sledeći put prijavim boravak kad sam u Hrvatskoj. Rekao sam da hoću znajući da od toga neće biti ništa... Elem, nastavio sam put ka Banja Luci... Nakon Banja Luke, krenuo sam ka Doboju. Bio sam u Obrenovcu za vreme poplava i video sam sve i svašta, ali ono što sam video u Doboju ipak me šokiralo. Nije mi se stajalo da fotografišem. U stvari, samo sam pre Doboja, negde kod Hajdučkih voda napravio još samo jednu fotku jer mi je okruženje stvarno bilo fenomenalno... Posle Doboja, krenuo sam ka Tuzli, pa prema Zvorniku. E tu sam se negde zajebao jer je su par kilometara pre Zvornika skinuli asfalt, a nije bilo nikakve table, obaveštenja ili sl. Vozio sam jedno 2 kilometara po neverovatno prašnjavom putu i došao na granični prelaz u Zvorniku beo kao da sam se valjao u brašnu. Od Zvornika sam se zaputio ka Loznici, Šapcu, pa za Beograd i time zaokružio ovu vožnju od 1800km za 5 dana...

Četvrtog dana sam krenuo nazad za Zagreb, gde sam imao još jedno spavanje, pa zadnji dan Zagreb – Beograd. Da se ne bih ponavljao, krenuo sam prema Crikvenici. A zatim lagano do Senja gde sam popio prvu jutarnju kafu i poslednju na moru. Jadranska magistrala je fenomenalna. Želja mi je celu da je prođem jednom prilikom. Početaj juna mi deluje kao savršeno vreme za takvu akciju. Na putu je od saobraćaja bilo najviše motora, a temperatura idelanih 24, 25 stepeni Od Senja sam krenuo ka Plitvicama. Dobar put i savršena priroda nastavili su da me ostavljaju bez daha... Pošto sam već bio na Plitvičkim jezerima, nisam se tu zaustavljao već sam produžio do Slunja. Slunj je toliko lep da sam tu morao da napravim pauzu. Ko nije bio, obavezno da navrati. Tu sam upoznao i simpatičan par bajkera iz Ivanić-Grada koji su me pozvali sledećeg dana da svratim na kafu. Rekao sam da hoću, ali me je na žalost put odveo na drugu stranu...

Drugi dan sam skoro ceo prespavao nakon burno provedene noći Trebalo je da prespavam još jednu noć i trećeg dana da krenem nazad za Beograd, ali ne lezi vraže... Zašto bih išao nazad kad imam još slobodnog vremena (desi se i to ponekad), a i more je tako blizu... Reših ja da krenem trećeg dana, nakon što sam se lepo odmorio, ka moru. Izbegavajući opet autoput, krenuo sam za Karlovac, pa preko Delnica do Rijeke. Posle Karlovca, put je fenomenalan. Priroda ostavlja bez daha. Žao mi je što taj put nije bio malo duži. Uostalom, slike govore same: Stigoh u Rijeku gde sam se video sa drugarom koji je trebao da lumpuje sa nama u Zagrebu, ali je službeno morao u Rijeku. Plan je bio da dođem do Krka gde bih prespavao opet kod jednog prijatelja (jbg, imam ih po celoj bivšoj Jugi) i sledećeg jutra krenuo nazad ka Zagrebu... Ništa lepše nego pivo pored mora... U Puntu na Krku sam upoznao jednog majstora koji pravi fenomenalne makete brodova. Ovo mu je poslednje remek delo:

Imam nekoliko lepih tura, ali brate, nikako da sednem i napišem nešto o njima... Evo, nekako sam uspeo da se nakanim i opišem zadnju vožnju koja se dogodila početkom juna. Bila je nedelja. Odmarao sam na Dunavu i stigla mi je poruka od drugara iz Zagreba u kojoj sam pozvan na cugu u Zagreb. Pošto sam imao nešto slobodnog vremena, rekoh sebi, što da ne, hajde da napravim jednu lepu turu do Zagreba i nazad U ponedeljak ujutru sam seo na motor i lagano se uputio ka Sremskoj Mitrovici, Šidu, Vukovaru. Izbegavam autoputeve, a i nigde mi se ne žuri. Pauzu sam napravio u Osijeku. Popio kafu, malo prošetao centrom grada… Nastavio sam dalje Slavonskom magistralom prema Virovitici. Put je dobar, ali malo dosadan. Nema mnogo benziskih pumpi, a problem je i sa manjim pumpama što neće da prime kartice. Sve nešto kao, kartica vam je izgrebana, nešto nam ne radi uređaj, ovo, ono... Tako da treba imati nešto kuna u džepu... Preko Virovitice i Bjelovara sam stigao u Zagreb. Tu su me dočekali prijatelji sa kojim sam malo obilazio kafiće i klubove po Zagrebu. Bio je ponedeljak i nije bilo neke gužve, ali uspeli smo super da se provedemo i mnogo piva da popijemo Bikers Beer Factory. Ovde sam očekivao brdo bajkera, međutim bio sam jedini