Posle nekih sat i po plovidbe, vracamo se u nasu bazu Uranopolis. Bili smo, videli, pomolili se za sve nas, odusevljenje ne jenjava...Ispunili smo nas cilj i srcu zelju, sad sledi povratak. Unapred diskutujemo sta cemo uraditi ako...posto ima hiljadu ako...ne vredi ni raspravljati jer ima hiljadu kombinacija...Ako nas Hristo nije razumeo da mi spavamo kod njega dve noci? Ako on misli da smo mi njemu platili duplo vise nego sto je trazio? Ako bude trazio da mu doplatimo jos jednu noc, jer su stvari kod njega i bile tri dana, odnosno noci...Od silnih kombinacija pocinjemo da se smejemo, umiremo od smeha i najednom Debeljan nadje resenje,,Pa objasnice mu Tini na grckom!!!,, E to je bio vrhunac, suze su mi posle od smeha! Iskracavamo se, i zurimo u sobe da se istusiramo i naspavamo kao ljudi...Kad tamo... Stizemo ispred kuce u kojoj smo smesteni i nemo se pogledasmo...Riba prostire ves na terasi Usine i Zokijeve sobe!!! Motori su tu gde smo ih i ostavili...znaci ipak nije sve tako crno i ipak Tini zna Grcki! Smejemo se i kombinujemo, mozda je oprala Usin ves, mozda hoce da se udaje pa da pokaze sta zna i tako redom...Dolazi nas domacin i trazi mene, Debeljen me zove i kaze da me zove Hristo! Zasto mene brate zove kad ste svi bili tu kad smo se dogovarali?! Pa ti znas grcki, uporan je Darko. Ja se pozdravljam sa dekicom i pitam sta je problem, on mi objasnjava ali ja ne razumem, hvata me za ruke i pokazuje mi jednu jednokrevetnu i jednu trokrevetnu sobu gde cemo prespavati jos jednu noc i pita, okej? Ja kazem okej brate, nije problem...prilazim ekipi a oni pitaju sta se desilo? U tom casu Hristo opet pokazuje palac a potom i tri prsta i pita pred svima okej? Moji ortaci zbunjeno gledaju i cekaju odgovor od mene...I sunce ti jbm kad se sad nisam slogirao, kazem ja, pa sta je, kaze cica ovo su mu ljudi iz turisticke inspekcije, i moracemo da prespavamo u podrumu, napravio nam je krevete od po tri stolice i nije tako lose, ma nema veze samo da se naspavamo kazem ja...oni unezvereni vec cekaju da bace cikicu u more i Usa dodaje, a sta ti je pokazao jedan pa tri? Pa ima deset stolica, napravio je tri kreveta po tri stolice aaaaa...jedan ce morati da presedi noc u podrumu, izgovaram i pocinjem da placem od smeha....E tada i oni kapiraju da se zezam ulazimo u sobe i cekamo na red da se tusiramo. Zoki, posto jedini ne hrce grabi onu jednokrevetnu a nas trojica u trojku! Sve u svemu dan je protekao u extra zezanju, odmaranju, dotezanju Darkovog lanca na Apriliji i uvece opet kod mog brata na veceru, a sta drugo nego golemi giros! Ujutru ustajemo i krecemo ranije, pravac Aristotelov grad, Solun i nazad ka Bugarskoj. Posle lepog krivinarenja po grckim dzadama stizemo u Aristotelov grad... https://lh5.googleusercontent.com/-meAW4IBmuSk/T7zNnyXdknI/AAAAAAAAAWc/DH6FoTd2ukc/s576/DSC00228.JPG Ko hoce da dodje, evo i koordinata... Cudo je bio Aristotel...

Brod lagano, gotovo neprimetno polazi iz luke a mi se okrecemo i gledamo u pravcu Hilandara, kao da ce se odnekud pojaviti...Gledamo grupu turista koja stize posle nas, Boze, da li cemo ikad vise doci na Hilandar? Hocemo, sigurno, jer svaki put vidite nesto sto niste videli prethodni put! Brodom stizemo do prve luke posle Jovanice, luka gde se iskrcavaju oni koji idu u Bugarski manastir Zograf i grcki manastir Konstamonit. Posle desetak minuta plovidbe stizemo i do grckog manastira Dohijar, gledamo i divimo se... Sledeci je takodje grcki manastir Ksenofont... Na brodu caskamo neobavezno, zezamo se i iscekujemo da vidimo ruski manastir o kome su nam pricali skoro kao o Hilandaru. Posle pola sata ugledasmo i cuveni manastir Sveti Pantelejmon..

Posle jutarnje sluzbe koja traje do osam casova, otisli smo u trpezariju na rucak, oni to zovu ruckom jer jedu dva puta dnevno. Pire krompir sa bobom, sta da kazem...nikad sladje nismo jeli! Popili smo po casu vina jer popodne ne vozimo vec odmaramo. oko 09,50 polazi autobus koji nas vozi do luke Jovanica, pa vreme do polaska koristimo da kupimo poklone u manastirskoj knjizari...brojanice, ikone, mirisni tamjan itd. Autobus polazi na vreme i oko pola jedanaest smo vec u luci...svi su nekako mirniji, zezamo se ali sasvim opusteno, mozemo da cekamo brod satima a da nam to ne zasmeta...i najzad dolazi. Zoki je skinuo patike i carape i ohladio noge, ja sam to isto hteo ali je brod vec nailazio pa sam skratio proceduru... Ukrcasmo se na brod, pa je red da istresem i ono malo peska sto sam bespravno poneo sa sobom... Idemo do poslednje luke Dafni, kako bismo videli i prelepe ruske i grcke manastire...

Po povratku iz setnje, malo smo predahnuli, osvezili se hladnom vodom i otisli na vecernju sluzbu...U crkvi, sveze, tiho, cuje se samo poj monaha, i skripa stolica koje preklapaju oni koji ne mogu da izdrze na nogama...Posle skoro sat vremena pocinje da me boli kicma i ja preklapam stolicu i sedam...olaksanje, ali i dalje pazljivo slusam molitvu i pratim sta rade monasi...poklanjam se i celivam ikone...tu je Bogorodica trojerucica, mada sam je video kada je bila u Mladenovcu pre desetak godina ponovo se divim njenoj lepoti! Pocinjem da palim svece, prvo za zdravlje, mojoj porodici, pa u sebi nabrajam, mojim ribolovcima, mojim bajkerima...i tako redom. Svece su od cistog voska i nema potrebe da ih zabadate bilo gde, u stvari i nemate gde da ih zabodete jednostavno ih stavite na mesingano postolje ili svecnjak i one se zalepe same...cist vosak. Potom palim svece za pokoj duse i vracam se na svoje mesto, svi su strpljivi, svi znaju sta se radi kao da smo po stoti put ovde...Kraj sluzbe oznacava zvuk nalik lupanju drvenom varjacom u limenu tepsiju, ujedno oznacava i pocetak vecere. Vecera je servirana pod konac, makarone u sosu od tunjevine, na svakom stolu korpa crnog hleba, bokal vode i bokal vina...Dok veceramo, jedan od monaha cita jedno od ucenja Svetaca...cuje se samo skripa kasika i viljusaka po metalnim tanjirima...Svi smo pojeli dosta obilnu porciju i svakome od nas je bilo izvrsno...Posle vecere, svi ustajemo, pomolimo se i krecemo na slobodne aktivnosti. Usa i ja ostajemo kod brata Bratislava u kuhinji koji nam daje zaduzenja da pomazemo monahu koji radi na masini za pranje sudova... Davali smo sve od sebe, zavrsili smo za nepun sat vremena, ono sto monah sam radi vise od tri sata. Srecni smo sto smo bili od koristi...odlazimo da malo prilegnemo i pokusamo da zaspimo, ustajanje za jutarnju sluzbu je u tru sata ujutro. Mnogi su vristali zbog mog i Darkovog hrkanja ali sta da se radi, sto rece brat Teofil, nije to meni od hira vec od Boga! Nekako se probudismo u tri ujutro, oblacenje na brzinu, jutarnja higijena i odlazimo na jutarnju sluzbu...Rano je,mrkli mrak, tek po neko svetlo u nekoj od kelija...

Moji ortaci nestaju u daljini a ja kaskam za njima...nema veze, tako ih pustam i na putu... Posle dobrih sat vremena brzog hoda stizemo do kule za odbranu... i lepo uredjenog manastirskog vinograda... konacno stigosmo i do obale mora, mali predah na samoj obali... Manastir u kome zive Ziloti, nemaju struju, ne jedu ni posno vec samo ono sto nadju u prirodi! do manastira dolaze camcem sa veslima, i jedino sto dobijaju je voda jer nje jednostavno nema u blizini mora...

Sta reci, nego zaista nestvarno, oseca se mir i spokoj u samom vazduhu, nema buke, telefona, svadje, pogledate mermerne stepenice u crkvi, koje su izlizane od djonova i iskrivljene na sredini za vise od pet centimetara, tek tada shvatite koliko smo u stvari mi mali, nebitni, tek kad vidite monahe koji se postapaju sa pazljivo obradjenim stapovima, u crnim odorama na plus 35 ili 40 stepeni, shvatite koliko imamo razloga da budemo srecni i zadovoljni, zdravi smo, a to je najbitnije! Struju su dobili pre nekoliko godina, i sada je imaju pomocu agregata koji neprekidno radi, a mi se nerviramo sto nam je spor internet... Hleb se ne baca, voda se ne prosipa uzalud. Iako smo umorni, grabimo vreme da do pocetka popodnevne sluzbe odemo do mora koje se nalazi oko pet kilometar od Hilandara [im

Zoki ispred biblioteke manastira... Pogled na lozu Svetog Simeona, stara vise od 800 godina a jod uvek radja kao u najboljem periodu...Kako nam rekose vek trajanja loze je do sto godina...Loza Svetog Simeona traje vekovima, radja plodove koji lece sterilitet, vise od 6000 dece je rodjeno zahvaljujuci grozdju Svetog Simeona...Drugar me zamolio da mu donesem i naravno da sam to i ucinio...Kad sam uzimao, otac Simeon mi rece, kada se dete rodi neka ga roditelji slikaju i posalju nam sliku, to je za nasu arhivu... Bunar Svetoga Save, potpuno autentican, osim kofe i lonceta sve je staro vise od 8 vekova...Voda hladna ledena, pili smo i umivali se, Sveti Sava je pre pocetka gradnje rekao, Sagradicu manastir na cvrstoj steni! Tek 2003 godine je ustanovljeno da manastir zaista stoji na ogromnoj mermernoj steni, kroz tu stenu prolazi cak i bunar, nema saznanja kako je to uradjeno u tom periodu... Ulaz u manastirsku trpezariju, uradjen u mozaiku, od crnog i belog kamena... Na zidovima ocuvane freske, i svaka ima svoju pricu, tek kad se zagledate u jedan segment, shvatite sta vam ona govori... Ulaz u manastirsku crkvu, sa koliko paznje su radjena obicna vrata... Zatim casovnik koga je izradio kovac Lazar, prvi casovnik na kugli zemaljskoj, tako nam rece vodic jedne grupe, koga sam pomno slusao...dakle, sat je izradio kovac Lazar, nema zupcanike, nema lagere a mozete digitalni da navijate po njemu! Ispravan je ali iskljucen, otkucava svaku cetvrt sata, kada bi radio niko ne bi mogao da spava...Isti takav postoji u Rusiji u Vaseljenskoj patrijarsiji i potpuno je ispravan i u funkciji. I njega je izradio kovac Lazar! Zatim manastirski izvor i cesma... Jos jedan pogled na lozu Svetog Simeona, kameni sarkofag u kome su mosti Svetog Simeona nalazi se sa unutrasnje strane manastirske crkve...

Posle kratkog predaha i tusiranja na brzinu, uzimamo svoje fotoaparate i krecemo u razgledanje prelepog zdanja...Hilandara ! Neki objekti su obnovljeni, neki su jos uvek u obnovi...Sa koliko paznje rade neimari koji su angazovani na obnavljanju Hilandara ne mogu vam predociti, razgledamo i cujem jednog od majstora kako pita kolegu, Rajko, treba li ti pola lopate betona, taman sam ovo lepo ispeglao? Moze, daj ovde, odgovara mu...Da se ne baca, pomislio sam, da li tu skromnost imaju u sebi ili su je ovde stekli??? Ovde se slikam na kuli Svetog Save i divim se znanju i volji da u ono vreme napravite ovakvu gradjevinu...

Nekako smo se smestili u autobuse, vrucina, znoj kipi niz lice, dok su nam majice vec odavno mokre...Vozimo se truckavim makadamom sa velikim usponom, i u jednoj ostroj krivini vozac lagano staje, otvara vrata i mirnim glasom rece, Oce, hocete li sa nama? Monah, starina od oko 70 godina uz pomoc pazljivo rezbarenog stapa, udje polako u autobus i svima se obrati,,Pomaze Bog,,...Bog Vam pomogao, uzvratismo kao po komandi, vrucina a u venama mi se krv ledi...Kako covek da ne postuje te ljude, takav karakter, tu volju i istinsku veru? Posle, nesto vise od pola sata voznje ugledah putokaz... Autobus staje, a mi kao da smo putovali dva minuta, niko nije nervozan, nema nepotrebnog gundjanja, vike, samo tisina...i divljenje nasem Hilandaru! Odmah smo usli u prostoriju za prijem gde su nas docekali, kafom sa ratlukom, rakijom i hladnom vodom...Dok nas sluze, paznju mi privlace ruke monaha koji donosi kafu, mrsave, sa izrazenim venama i kozom tankom, skoro providnom...Umorne su, ali on to ne pokazuje...Hvala oce...izustio sam, Bogu hvala, odgovori mi on ne podizuci pogled sa posluzavnika na kojem nosi posluzenje za sve nas... Tu nam je jedan od monaha saopstio pravila ponasanja koja nisu nista posebno i ne razlikuju se mnogo od pravila u bilo kojoj znacajnoj ustanovi...nije dozvoljeno fotografisanje u samoj crkvi i u trpezariji, kao i slikanje monaha bez njihovog znanja, vreme sluzbe, polozaj prostorija za higijenu, mesta za pusenje itd... Smestamo se u spavaonicu i cekamo svoj red za tusiranje...Razmisljamo...divimo se...sve nam je zanimljivo, cak i one, obicne stvari na ovom mestu izazivaju divljenje...

Nekako prespavasmo noc i ujutru ustajemo u pola sedam po grckom vremenu, mnogo je to rano za umorne duse...Pakujemo stvari koje cemo poneti sa sobom na Hilandar, jer je kolicina ogranicena na samo jedan komad prtljaga srednjih dimenzija...Posto smo smestaj nasli veoma blizu kancelarije, koja izdaje potvrde da ste najavljeni za ulazak, nije nam bilo tesko da budemo medju prvima u redu, i...napokon dobijamo DIAMONTIRION! Sada mozemo na Svetu goru, kupujemo karte za brod i ispijamo jutarnju kaficu dok cekamo da naidje nas brodic... Stize i nas brod tacno na vreme, ukrcavamo se, i ubrzo Uranopolis ostaje iza nas... Na brodu zezanje, ali sa izvesnom dozom ozbiljnosti...Sta nas ceka tamo? Da je zaista nestvarno kao sto ljudi pricaju? Kako moze okruzenje da utice na Vas? Hranimo galebove, divimo se snaznim motorima trajekta, slikamo se za uspomenu... Mirnu vodenu povrsinu raspara tek po koji gliser nedaleko od nas... I konacno, posle oko 40 minuta plovidbe stizemo u luku Jovanica, uzbudjeni smo...ne obracamo paznju sto u autobusima koji nas cekaju nema dovoljno mesta za sve nas...snaci cemo se vec.

Put kroz Grcku, uz samu obali, krivine, kao stvorene za obaranje motora...Kasno popodne stizemo u Uranopolis, grlimo se i bacamo petake jedan drugom na uspesnoj voznji, bez ikakvih problema! Parkiramo u centru i trazimo smestaj...Tu nailazimo na naseg zemljaka koji zivi i radi u Uranopolisui, a koji nam se srdacno ponudio da nam pomogne oko pronalazenja smestaja. Posto nismo bili zadovoljni njegovim aranzmanom koji je pripremio za nas, odlucili smo da sami pronadjemo smestaj i parking za motore. E tu Tini stupa na scenu, kao rodjeni Grk, sretnem Hrista, iz sredine slike, cikica od svojih 70-ak godinica i pitam ga na tecnom Grckom ima li sobe za nas? Posto su me ruke zabolele od grckog pitam cikicu prstima koliko to kosta za 4 persona naravno.... On uzima papir i pise mi 4x20 a sad sledi pogadjanje na internacionalnom jeziku,, Aaauuuuuu,, kazem ja,,eeeeee,,kaze Hristo i napisa 4x15,, Hmmmmm aj,jaj,jaj,, Ooooooo,, ponovo se oglasi moj domacin i pise 4x12,5=50 okej??? Ja uzimam papir i pisem 4x10=40, 40x2=80 okej??? e sad razume on 4x10 i to je ok ali pssssttt, ma naravno kazem ja...ali sta mi znaci 40x2??? pa dve noci brate moj znaci mi tebi 80 keka a ti nama 2 sobe sa po dva lezaja i parkingom za mopede okej??? Nekako mu ja objasnim da mi ostajemo i jednu noc posle Hilandara u Uranopolisu da se lepo odmorimo i pitam da li je 80 ok? 90, napisa on i kao kvit, to je to! Ali sta je tih 10e, pitam, odnosno pokazujem ja, a nas prepametni Hristo pokaza na svoje oci a zatim na nase motore!!! E vala moze matori kad si legenda. Parkirasmo motore ispod Hristove terase,a mi pravac pod tus. Posle tusiranja, spremismo se za izlazak u grad.Setamo pored obale i trazimo pogodan restoran gde cemo da odvalimo po koji giros... I napokon nadjosmo lep restorancic, koga drzi, pogadjate, opet neki Hristo, lovac koji lovi blizu Mladenovca u selu Azanja, kod Zike koji gaji nemacke pticare...Naravno, odmah je moj brat i smestamo se pored mora kako on voli da kaze za red stolova do plaze...Porucujemo po giros i pivo, obzirom da je Hristo moj brat, doneo nam je zaista obilne porcije koje smo jedva pojeli, popili po pivo, pa po jos jedno i onda nas domacin posluzi sa grckom rakijom Uzo, koju sam tada prvi put pio i mogu Vam reci da je extra! Posle vecere smo lepo prosetali, otisli u svoje sobe i pravac krevet, posle vise od 500km voznje dobro nam dodje odmor. Darko je veoma brzo utonuo u san i upalio motorku.. Ja sam se okretao po krevetu i razmisljao... Secam sam se 70-ih kad smo sestra i ja sa roditeljima isli na more u Hrvatsku naravno, i naravno sa Renoom 4, secam se i 80-ih kada smo sa crvenim pasosem isli u Trst, Lastinim autobusom, po Doringo i Carrera farmerke, zatim 90-ih u Bukurest nosili Cezar i Super filter a odmah zatim u Segedin po speceraj, krajem tih 90-ih slusali sirene i jedva cekali da prodje bombardovanje a sada...ja i moji drugari, motorima stigli u Grcku i sutra idemo na Svetu Goru...razmisljam i tako razmisljajuci sam utonuo u san i verovatno sam i ja prilegao na testeru...

Bas tu, dok smo odmarali, prikljuci nam se Grk, bajker sa stromom 650, mlad decko a govori inglish! Helouuu maj frends, obrati nam se. Svi ga otpozdravismo i lepo se ispricasmo. Pita covek, moze li sa nama nekih 50-ak kilometara, ja naravno kazem, oukej, bat ju hev a problem! Vaj, upita nas on,i nastavi da stavlja kacigu,... bikoz, auer spid iz tu handred kilometers...Decko skide kacigu, pogleda u Apriliju i...slatko se nasmeja...i mi takodje! Salim se naravno...Predeli nestvarni, kao iz bajke, sta jos covek da pozeli? U stvari ima...pozeleo sam da nas vodja puta napravi neku duzu pauzu da se olaksamo napokon... I stvarno, kao da je znao sta nam treba, nas dragi vodja stade napokon i ode uz stenu.. Po ugledu na svoga vodju nastavismo svi da obelezavamo teritoriju...Uhhhhhhhh ma, sad mozemo i da se slikamo i da se jurimo i da skakucemo...

Put odlican, ne zurimo nikud, vozimo opusteno i negde oko podne dolazimo na Bugarsko Grcku granicu. Izdvajaju nas u hladovinu, dok oni ne zavrse carinske formalnosti...Jedan od carinika mi prilazi i kaze,,Kavazaki? I ja ima Kavazaki icto...Koliko kubika, pitam ja, na tecnom...nasem...on mi odgovara pecto kjubika, Aaaaa pa to je bicikla brate moj...Ne,ne,ne bicikla ...motor Kavazaki, ne bicikla...i vraca nam saobracajne dozvole. Pozele nam srecan put i mahnu kao da se znamo dugo... Odmah posle granice stajemo na prostrani parking u hlad, da napravimo pauzu i protegnemo noge ali...Tamo stoji vec kamiondzija u crvenom Mercedesu. Nedugo, po nasem stajanju ispred kamiona, pojavi se i zenska pored vozaca u kabini, gde je ona bila, nemamo pojma... Tek, videsmo mi da smetamo coveku i sedamo na motore da se sklonimo dalje, pojavi se vozac i kaze mi,, Bratko, ima mlloogo ubav parking na trijes kilometra, golem, dobra pumpa, nema guzva, super benzin...Kazem ja, vazi brate moj a hoces li ti da platis pice ili da ostanemo jos? Smejemo se svi zajedno i sedamo na makine i put pod tockove. Po Grckom autoputu, raste nam putna brzina, medjutim i tu pravimo pauze da napravimo koju fotku i da predahnemo... Zoki i lav, u stvari Vodja i lav... pa tek onda dva lava...

Kroz Bugarsku uglavnom postujemo ogranicenja ali nas i bajkeri i vozaci automobila, koji nam dolaze u susret, upozoravaju na patrole policije. Ubrzo stizemo do Sofije i tu se odvajamo desno, ka Blagojevgradu i Grckoj koja je nase odrediste. Na vrhovima i dalje ima snega, a mi se vozimo po suvom putu i lepom vremenu. Navalise moji ortaci da slikaju i mene da me stave na naslovnu stranu svojih albuma i kako da ih odbijem? E onda i jedna zajednicka fotka, doduse uspela tek iz cetvrtog puta, sa mojim novim Sonycem koji sam kupio dan pred polazak, trebalo mi je malo vremena da ga prostudiram, zato su im osmesi kiseli... Nastavljamo magistralnim putem koji se povremeno pretvara u autoput i tu Debeljan izbija na celo kolone, vodi nas u Dupnicu mislim, tu pravimo pauzu i menjamo evrici za levciki, da imamo za gorivo i tekuce troskove. Tu mi se dogadja i prvi kvar! Eh taj Kawasaki... U stvari nije bas Kawasaki, a i sta njemu moze da fali, vec mi se zaglavio snir na jakni! Bezazleno izgleda ali je ogroman problem voziti kad jakna nije zakopcana. Da me ekipa ne bi cekala, pokazujem da voze ali stajemo na prvoj pumpi ili kaficu da ja to sredim...Medjutim, moji ortaci kud koji...po gasu i pici a Tini kao Djenka na Bugarskom autoputu...Jakna landara a ja uredno sa ful opremom...Stajemo konacno na kaficu i ja tu pokazujem svoje tehnicko iskustvo, skalpel i spicangle su zavrsile posao! Ovde Usa pita Zokija sigurno, kako bre ovaj popravi jaknu sad ce tek da bude najbrzi?! Zoki mu verovatno odgovara, ma opusteno, smislicemo nesto...

Zoki ide prvi, mi za njim, razmisljam tako, odgovara mi tempo voznje, nema preticanja, nema nervoze, da li je moguce da se stvarno prvi put vozim sa ovim ljudima?! Da, jeste moguce, pravi bajkeri, na svom mestu. Negde na pola puta do Bugarske, nailazimo na saobracajnu nesrecu i kolonu slepera od skoro kilometar, tu nas policija preusmerava preko nekog brda, uz sam glavni put, ali tacno izlazimo posle kolone slepera, nastavljamo dalje i ispred granice jos jednom punimo rezervoare iako smo presli samo oko stotinak kilometara, iz razloga sto tacno znamo gde cemo menjati evrice za leve. Na granici, nema velike guzve i posle formalnosti sa pasosima krecemo dalje kroz Bugarsku... Pravimo kracu pauzu, palimo po cigaretu i uzimamo po koji gutljaj mucenice, koju je Zoki poneo u pljoski.

Ujutro budjenje oko 6h i krecemo kad budemo spremni. Ustajem vojnicki, jutarnja higijena i pakovanje stvari u kofere. Zoki stize tacno u minut i ceka nas napolju...Usa sprema svoju zutu makinu i onda...ulazi Zoki i pita ga mrtav ozbiljan,,pa ti stvarno ides sa ovim zutim motorom,,kao da se znaju od pre dva minuta, Usa, onako zbunjen ga pogleda i odgovara,, pa da, samo njega imam, a sto?,, E tu pocinjem da se smejem kao lud, ujutro, 6 sati a ja se smejem, odmah sam znao da ce ovo biti druzenje za pamcenje. Dogovor je da tankiramo negde na izlazu iz Nisa i da stanemo gde nam se ucini da je zanimljivo da se napravi neka fotka. Napunismo rezervoare i krenusmo kroz Sicevacku klisuru, Zoki, kao mnooogo stariji od svih nas bice vodja puta. U samoj klisuri i pravimo pauzu za fotkanje ali i za proveru prtljaga... A posto je vodja glavni, mi radimo ono sto on radi...on slika nas, mi slikamo njega... Pakujemo fotoaparate u torbice i krecemo ka Bugarskoj.

Dakle, Darko Debeljan postavio temu, mi procitali, dogovorili se i...krenuli. Jedva sam docekao tu nedelju 6.maj, pa da sedlam bedeviju i juris u Nis.Autoput mi je dosadan pa na isti izlazim tek u Batocini i polako jezdim kod nasih ortaka Use i Zokija iz Nisa, ja iz Mladenovca a Darko Debeljan iz Negotina. Prvu pauzu pravim u Aleksincu, jedan cigar duvana palim dalje. za oko pola sata stizem uz pomoc moje verne navigaje do Usine kuce, kad tamo...odbor za docek ali i ekipa za ispracaj... Docekali me svi kao da se znamo sto godina, nista cudno kod nas bajkera...Usa, kao pravi domacin spremio neogranicene kolicine piva, sokova i kisele vode za mene jel... Ali ne kazu badava, mi Nislije meraklije, nisam mogao da ostanem pri svom i pijem samo vodu, predjoh na pivo i onda...do ponoci. Vecerasmo bas meraklijski i onda pod tus pa u krevet. Darko i ja u istoj sobi, taman da mu kazem kako ja hrcem, on me preduhitri i rece da ce mi trebati cepici za usi?! E masala...Darko premoren, zaspa pre mene i ostavi me da cekam sovu do ko zna kog doba...Konacno, kad vise nisam cuo ni njegovo hrkanje, zaspah i ja.

Nikakve pare mi neces vratiti, nego cu doci kad mi stigne sajla kvacila, da to sve sredimo i da vise ne razmisljam o tim stvarima. Post nisam napisao da bih krivio bilo koga pa ni Vas, vec sam samo preneo svoje iskustvo koje je bilo takvo kakvo je! To uopste ne znaci da sam ljut na laborante i da vise necu doci kod Vas, vec da imate u vidu da se i takve stvari mogu desiti. Tema se i zova ISKUSTVA... a ne samo POZITIVNA ISKUSTVA...! I cizme sam kupio u pegazu i posle samo dva dana su se odvalile, da ljudi nisu mogli da poveruju i opet sam otisao kod njih i kupio pantalone. E sad, ako se Vi nalazite uvredjeni sto sam preneo svoje iskreno iskustvo onda Vam se ja izvinjavam sto sam bio iskren!

Da kazem i ja neko svoje iskustvo...bio pre mesec i nesto dana. Ugradismo tada preskupi xenon, jeftinu pistalicu i LED za kofer. No dobro, sto je skupo to je i kvalitetno, valjda. Elem, balast od xenona ispao na putu za Hrvtasku,tako da sam sam ugradio svoj iz radnje koji sam imao na stanju, pistalica radi odlicno ali posto nije pricvrcena ispod sedista nekad se cuje sa leve nekad sa desne strane. Led na koferima radi, doduse crklo je tri diode ali sta je to u odnosu na 30 ili 50 koliko ih vec ima. Dam levi zmigavac a na tabli mi blinkaju sva cetiri. Sada na turi po Bugarskoj i Grckoj istrpeo sam par napusavanja jer dam levi u preticanju a ortaci staju jer mi pozadi rade sva cetiri, onda lepo raskacim kofer, pocupam zice ispod sedista i sad je sve ok... I na kraju slag na tortu, kad smo ugradjivali famozni xenon, sajlu kvacila ne vratismo onuda kuda je prolazila nego se buzir uredno prelomi, sajla pokida a ja trk kod Bobana da samo odem na tu turu, napravim sajlu koja kao funkcionise ali sam ipak porucio i originalnu u Kawasaki Cule. E sad, mozda se meni sve ovo desilo onako...mozda sam neki baksuz ali sta da se radi... ne krivim laborante niti bilo koga jednostavno...desilo se.

E pa ovako...bili, videli i doziveli! Danas se vratili bez ikakvih problema, ekipa super,druzenje jos bolje a utisak fantastican, nesto nestvarno! Moram malo da se odmorim pa fotke i putopis za koji dan. Pomolili smo se za srecan i bezbedan put svih nas bajkera.

Zora je svanula...konacno! E pa dragi moji, danas se krece za Nis a sutra, Boze zdravlja, na Hilandar. Zoki Nis, Usa,Debeljan i ja spavamo veceras kod naseg ortaka Use u Nisu a sutra nastavljamo prema Hilandaru. Naravno da cu se truditi da donesem puno slika i lepih reci, o tome kad se vratimo. Cuvajte se i vozite lagano a ja cu se tamo pomoliti za zdravlje svih nas i za puno bezbednih kilometara!

Super voznjica, svaka cast. Niko ima najbolji motor...

Ma klasicno zezanje, da lepo pise, pise,ili prepisuje, nema veze...Ali kaciti slike sa neta i prikazivati to kao svoj putopis, klasicno zezanje!

Pozdrav Aleksandre, dobrodosao nam i pozdravi mi Varazdin!

Pa kako da te pustim da ides bet mene? Pisi tamo...plus Tini! Posalji mi tvoj broj, pa cemo se cuti. PS Broj telefona, ne cipela! Pa kad ti i ja opletemo u Jevropu...