Jump to content

Moto Zajednica

GastroBiker

Članovi
  • Broj tema i poruka

    140
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Sve što je postavio član: GastroBiker

  1. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Stegla zima, PMS ( Parkiranog Motora Sindrom) drma uveliko, kolege se slabo raspisale a Bato ADV utanjio sa Afrikom tj daje na kašičicu pa kad sam već svako malo na forumu da virnem piše li se šta, red je da i ja dam skromni doprinos. Ovaj putopis je logičan nastavak pisanija pod imenom , Zamalo Sicilija samo što za razliku od predhodnog u ovom ima Sicilije a pored Sicilije će se naći još po nešto.
  2. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan trideseti Ohrid- Kraljevo Jutarnja kafa na obali jezera i večito pitanje, kuda dalje? Ovaj put pitanje nije filozofsko već bukvalno. Mogao bih do Banskog pa Sofija onda na Staru planinu pa Dunavska magistrala ili kroz Albaniju na Adu Bojanu, glasno razmišljam i vrtim sve ludju i ludju kombinaciju. Drugar sedi preko puta, gleda me i pokušava da da dijagnozu. Pita me koliko sam već na putu. Ne znam da mu odgovorim na prvu, prebrojavam se ali mi nisu dovoljni prsti na rukama, rekoh mu ako te stvarno zanima moraću da se izuvam a nije red. Aj ti polako kući, vreme ti je. Napravio je dramsku pauzu sa sve značajnim pogledom. Nije morao baš toliko da se trudi, mogao je samo da kaže. Nije da sam se uželeo, možda malo dormeo dušeka, ali red je red. Moram samo da svratim do Kraljeva, kod Mihajla. Pošto sam nakon mog detaljnog pakovanja već u kraljevu shvatio da sam zaboravio peškir. Mihajlova mama mi je dala jedan da mi se nadje. Potrefilo se da mi nije trebao, ceo put sam u smeštaju imao bar dva peškira složena na krevetu. Da nisam poneo priča bi bila obrnuta naravno. Elem idem u kraljevo da vratim peškir, nadam se da ću sledeći put kad budem dolazio u Kralevo kod Mihajla dobiti peškir koji neću trebati da vratim, mislim na svadbarski a i vreme mu je. Dan trideset prvi Kraljevo- Novi Sad Pozdravljam se sa Mihajlom i konačno krećem kući, peškir sam zaboravio da vratim, vadim se na onog Švabu. Dolazim kući, srećan, dosta je bilo. Sutradan se budim i pitam se a zašto sam se uopšte vraćao kad ima još toliko mnogo neodvozanih puteva. Mezimče miruje ispred ulaza, samo čekamo da neko pomene P od putovanja i eto nas a do tada ostajte pozdravljeni. Nadam se da vas nisam mnogo udavio.
  3. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan dvadeset deveti 23 jun Lefkas- Nidri- Meteori- Bitolj- Ohrid Veče pre smo sa Paxosa dojedrili u Lefkas, odgledali utakmicu i pravac grad. Kao za inat u šetnji tri puta prolazimo pored sladoledžije a ja kao da imam Alchajmera, svaki put se obradujem kao da prvi put vidim sladoled i svaki put naručim isto, Black Hawai tj crna crna čokolada sa kokosom, ona prodavačica me je drugi put iskulirala a treći put je već gledala preko mog ramena i pitala se gde su mi roditelji. Ujutru iskrcavanje, sreća nismo orasi, i pravac Nidri. Jutarnja rutina, pogledam minuli rad a ono crno da crnje ne može biti, već sam u predpaničnom modu, sve ukazuje na unutrašnje krvarenje. Izgleda da me Alchajmer još uvek drži. Lupam se u čelo da odjekuje do luke, imam krvarenje ali u mozgu, koliko sam crne čokolade pojeo sinoć dobro je da se nisam crn probudio. U Nidriju preuzimam svoje mezimče, taman je lepo odmorio u hladu vinove loze. Nastavljamo tamo gde smo pre neki dan stali. Meteori, davno uteftereni i nikako da da se dese. Konačno je došlo vreme da se sretnemo, malo sam zabrinut. Obično velika očekivanja pokvare doživljaj i količina razočaranja je ekvivalentna visini očekivanja. Ovaj moj unutrašnji dijalog prekida prizor stena koje se ukazuju ispred mene. Zaboravljam očekivanja, zaboravljam razočaranje, zaboravljam sve nebitne stvari, potpuni mir i harmonija. Uživam u spokoju koji me je obuzeo dok ga nije prekinula graja gomile turista koji izlaze iz busa. Sebičnosti ovde nema mesta, puštam ih da na miru potraže svoj trenutak spokoja a ja idem put Bitolja. Još pod utiskom Meteora ne osećam glad, u Bitolju pijem kafu i iako ne pijem često Koka Kolu naručujem jednu. U jednoj od predhodnih poseta Makedoniji od domaćina sam čuo priču da je Koka Kola koja se pravi u Makedoniji najkvalitetnija na svetu i da se svake godine odredjeni kontigent izveze za Atlantu, kažu da je tajna u prirodnom CO2 koji koriste za gaziranje a dobija se iz bušotine duboke 800 metara. Ako su lagali mene ja lažem vas a da mi je sela onako ladna kao taštin osmeh, sela je. I ovo za taštin osmeh znam samo iz priče i ne verujem da su me lagali. Kada sam prvi put dolazio u Ohrid u stari grad sam ušao preko tvrdjave, popnem se do gornje kapije i onda se kroz stari grad spustim do pristaništa i to mi je postao ritual, svaki put imam osećaj kao da ulazim prvi put a opet mi je sve nekako poznato. Možda tu ulogu igra i onaj švabo, Alchajmer, ko će ga znati. Odsedam u starom gradu i nalazim se sa prijateljima. Vode me u restoran na plaži, Potpeš i pošto trenutno nije gužva, ispunjavaju mi želju i prave mi tradicionalno Makedonsko jelo nešto izmedju Čomleka i Turli tave uz dodatak suvih paprika, zaboravio sam kako se zove tako da moram što pre da se vratim da utvrdim gradivo. Savršena hrana uz Makedosku muziku i vino, ne treba kvariti i iskati još, odlazim na spavanje prepun utisaka. Zaspao sam iz prve, utiske ću da slažem neki drugi put.
  4. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Drugi dan na brodu, sve je super ali imam neki čudan osećaj i nikako da skontam o čemu se radi. Onda mi sine da sam dva dana samo u kupaćim gaćama, da nema svakodnevnog oblačenja kompletne opreme uključujući i kornjaču a koje je postalo svakodnevnica. Kada sam planirao put, mislim na retke trenutke kada sam stvarno planirao, pojavio se problem sa potrebnom količinom aktivnog veša. Pošto skijam dobro sam upoznat sa svim svojstvima pomenutog. Polartek dolazi u obzir samo u Alpima i to ako je baš hladno, polipropilen je odličan za jug Italije i toplije predele ali vrlo brzo povuče miris, pranje i sušenje svaki dan ne dolazi u obzir. Imam dva kompleta sa 15 procenata vune, oni su mnogo zahvalniji ali ne rešavaju problem. 100% čista vuna je preskupa u ovom stadijumu priprema kad sam već dobro nategnut. Špijunska aplikacija fejsbuk kao da zna šta mi treba i stalno mi iskače reklama za https://merinoworld.shop/ ignorišem naravno kao i sve reklame. Posle petnaestog iskakanja bacim oko i vidim preporuke nekih ljudi koje znam, ne budem lenj nazovem čoveka da ga malo udavim. Priča mi on kako je to odlično za skijanje. Znam druže da jeste ali sad je već Maj mesec što sam skijao skijao sam, kako to radi na malo većim temperaturama? Odgovara mi on da je vuna prirodni materijal i da zimi greje a leti hladi i da je njegova baba nosila vunene čarape i leti. Bilo mi je glupo da ga pitam da li je baba vozila motor. Kaže on meni, imam Cool wool majicu, odlična stvar za leto i izdeklamuje mi gramažu, tkanje i sve po redu ali nisam ništa zapamtio. Pitam ja njega radi li to posao za ono što meni treba? Čovek garantuje, poslaće mi i kapu i čarape gratis da probam a nisam ni tražio. Da ne pominjem da sam veš poručio tek par dana pred polazak, kad sam shvatio da neće biti dovoljno mesta u koferima. Moj prvi neplanirani sponzor. Mada to neće uticati na moju objektivnost. Uzeo sam Cool wool majicu, i aktivni veš donji i gornji deo, čarape i kapu sam dobio pride. Majica je najbolja kupovina veša ikad. Nisam je skidao. Operem je kad se baš pojave fleke od soli. Ne prima mirise i zaboraviš kada si je prao poslednji put. Prvih par dana sam imao to neprijatno bockanje kad je obučem ali vremenom se taj osećaj izgubio i sad mi baš prija kada je obučem. Gornji deo aktivnog veša je odličan za hladnije vreme i temperature do 20 stepeni celzijusa. Na temperaturama preko 30 stepeni zna da bude baš toplo i ne može se porediti sa majicom ali i nije pravljen za te temperature. Donji deo aktivnog veša je dobar, ne izdrži kao majica ali to je razumljivo pošto nema neke ventilacije u tom predelu. Bolji je od svih kombinacija aktivnog veša pre. Jedino me mučio šlic napravljen da olakša olakšavanje, pošto je ispadao i kada ne treba. Mislim da sada imaju modele bez tog dodatka. A bokserice sam već naručio. Čarape su deblje i odlične su za zimu, moje cipele za motor nemaju membranu i zatvorene su, tj nema disanja, tako da na većim temperaturama ne rade posao. Tanje čarape bi bile pun pogodak. Kapa je dupla, za iole hladnije vreme vrhunska ali kada temperature dodju oko 30 stepeni postaje pretopla i to samo zato što je duplo postavljena. Kapa se bez problema nosi kao podkapa. Istu opremu osim majice sam koristio na skijanju i tu oprema radi posao savršeno, zaboravio sam na ostatak aktivnog veša koji sam gomilao godinama. Da se razumemo, nije ovo reklama, samo želim da podelim utiske o delu opreme sa kojim sam u mesec dana prešao više od 7500 km na temperaturama od 6,5 pa do 37 stepeni i na visinama od -20 do 2757mnv. Postoje razni proizvodjači i prodavci aktivnog veša od vune, verovatno su karakteristike jako slične. Navedeni veš sam kupio zato što je dostupan na našem tržištu i zato što je cena daleko ispod cene sličnih proizvoda. Neću više pisati o vešu tako da vas molim, nemojte mi slati dizajnerski veš, ženski ili bilo koji drugi. Ovaj osvrt se odnosio na veš kao bitan deo bajkerske opreme i tu se priča o vešu završava.
  5. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dani od dvadeset petog do dvadeset devetog Nidri-Lefkas-Antipaxos- Paxos (Gaios-Lakka) Nema šta puno da se priča o ovih par dana, gomila plaža, nigde žurbe, nema tenzija. Pristanemo, ošacujemo ako nam se svidi, kupanjac a ako ne, idemo dalje. Gaios je skroz kul mesto, sa tri ulice i desetak uličica. Glavno prevozno sredstvo na ostrvu su skuteri od 50cc pošto celo ostrvo obidješ za pola sata. U moru tih Liliputanaca parkiranih u marini štrči Guliver, R1200GSA. Izbledeo od sunca i malkice načet rdjom od slanog vazduha. Kako je on tu zalutao pojma nemam ali voziti taj motor po ostrvu je kao helikopterom ići u radnju koja je 100 metara daleko. Lakka, je drugo mesto po veličini na ostrvu, trećeg nema. Ista priča samo par ulica manje. Mislio sam da je hendikep to što moj telefon i dalje bojkotuje wi-fi ali kao što to često biva minus se pretvara u plus. Za razliku od saputnika uopšte nisam bio opterećen: jurenjem mreža i lozinki po lokalima, stalnim pregledanjem poruka i praćenjem lajkova. Jednostavno sam ostavio telefon i uživao u svakom momentu punim plućima. Gledao sam očima a ne objektivom aparata. Ipak sam napravio par fotografija kako ne bih morao da tražim reči kojima ću opisati šta sam video, jednostavno okačim slike i to je to.
  6. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Prva stvar koju radimo nakon ukrcavanja je da idemo u Lefkas i tamo noćimo u marini. Pitam skipera zašto se onda nismo našli u Lefkasu, bio mi je uz put, ne bi morali da me čekaju, ne bih rizikovao udes u Nidriju, ostavio bih motor na čuvanom parkingu i u povratku ne bih morao do Nidrija. Gleda me belo i kaže. Ali mi smo svi parkirali ovde u Nidriju. Dobro, rekoh, daj i meni to što ti piješ.
  7. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan dvadeset četvrti Drać -Valona- Sarande- Nidri- Lefkas Taman sam odgledao snimke utakmica na svetskom prvenstvu sa komentarom na Albanskom jeziku. Telefon i dalje odbija saradnju sa internetom. Nemam šta pametnije da radim nego da probam da odspavam do jutra. Taman me prevario san kad počinje ceo hotel da se trese i urla brodska sirena. Kakav sad brod kad je hotel na bar 100 metara od mora, skačem iz kreveta i gledam kroz prozor taman da okom uhvatim kraj teretne kompozicije koja prolazi tik iza hotela i to u 3 ujutru. Izgleda da su hotel gradili isti oni što kod nas grade potporne zidove na koridoru. Doručak služe u bašti hotela, izlazim u baštu a ispred motora u stolici sedi dekica i pazi na motor. Unosim odredište Sarande, najbrža opcija i krećem. Nakon tridesetak kilometara sustižem Jona i Aleksandra, Oni na auto-putu drže srednji tempo vožnje, optimalno prilagodjen motorima i uslovima na putu. ispostaviće se da je taj tempo mnogo delotvorniji od mog jurcanja. Stajemo sa strane, selfiramo se i rastajemo se po drugi put. Ovde nisam bio spreman za selfi dok su oni izvežbani: Garmin me uvlači u mesto Fier i to u sam centar, zapeo da me provede preko pešačke zone. Kao da mi nije dosta gužve oko centra pa treba još da vozim oko štandova i klupica. Nekako se ispetljam iz centra, uglavnom zato što sam ignosisao Garmina koji i dalje pokušava da me vrati u pešačku zonu. Izlazim na obilaznicu i opet su Aleksandar i Jon ispred mene, njih je navigacija iz prve odvela na obilaznicu. Da se ne bi opet pozdravljali pa sretali nakon 50 km odlučujem da nastavim sa njima pored mora, sat dva mi ništa ne igra, ionako sam krenuo da se vozim a ne da jurim od tačke A do tačke B. Ovde sam se pripremio ali džabe mi trud: Par kilometara nakon Fiera odvaja se magistralni put SH4 za Sarande, mi nastavljamo za Valonu pa uz obalu do Sarandea. Jedna od boljih ako ne i najbolja odluka na ovom putovanju. Prilazimo Valoni a Garminka (namerno u ženskom rodu jer se tako i ponašala) me uporno tera na polukružno i povećava vreme do odredišta. Samo gledam i pitam se dokle će? Sve je glasnija i upornija, ponavlja polukružno kao mantru. U jednom trenutku je zaćutala i stidlivo, skoro neprimetno promenila rutu i smanjila vreme dolaska za 55 minuta. Čekaj malo, pa ako je smanjeno vreme za 55 minuta to je morala da zna minimum 50 minuta pre nego što je promenila priču. Da ne bude zabune pričam o navigaciji ne o osobi ženskog pola mada je sličnost neizbežna. Stižemo u Majami, bulevar uz dugu peščanu plažu, palme na sve strane, nepregledni niz restorana uz obalu. Jedino što u Albaniji čudno pišu Majami, kod njih pišu Viore, e sa dve tačke. A mi još čudnije čitamo, Valona. Od Valone put nas vodi uz obalu do mesta Orikum i onda počinje lep i ozbiljan uspon kroz nacionalni park Liogara do visine od 960 mnv nakon čega sledi još lepši spust do mora. Aleksandru nije dovoljno tih 960 metara, pokušava da ulovi koji bliže hiljadarci: Vozimo ivicom oblaka, leva krivina kisnemo, desna izlazimo iz kiše i tako pola sata. Taman da stanemo i obučemo kišnjake zaredja 10 desnih, taman se opustimo 6 levih ako ništa drugo bar nam nije dosadno. Stižemo u Sarande, Aleksandar i Jon se odjavljuju u brišućem letu pošto jure na trajekt za Krf a ja lagano prema Grčkoj. Telefon i dalje bojkotuje internet, adresu nemam, SMS-om sam dobio gps koordinate i objašnjenje: kada ti sa desne strane bude bio hotel sa puno zastava sa leve će biti pumpa i tu skreni. Prilazim Lefkadi, ulazim u tunel i mislim e sad si dotakao dno na ovom putovanju, bukvalno, posle vrhunca od 2757mnv na Stelviu ovih -20mnv je najniža tačka putovanja. Prolazim kroz Lefkas i pravac Nidri, sa leve strane vidim hotel sa puno zastava ispred i prebiram po memoriji da li treba da budu sa leve ili desne strane vraćam pogled na put a na metar i po ispred mene Fiat Bravo stoji, ispred njega stoje još dva automobila, prvi propušta nekog ili i on gleda zastave, ko će ga znati. Na zadnjem sedištu sedi devojka i zblanuto gleda u mene kako joj hitam u zagrljaj. Mislim da sam se zaustavio na milimetar od njihovog branika ako se nisam i naslonio, ABS je ozbiljno radio zbog klizavog asfalta ali je odradio posao na vreme. Razbio mi je ubedjenje da ABS znatno produžava zaustavni put, kočenje je bilo naglo i teško da bih iskontrolisao motor na tako kratkoj distanci bez asistencije. Kad je krenuo da štekće ABS samo sam obe stisnuo do kraja i pokušao da se setim neke molitve. Bravo se posle pedesetak metara sklonio u stranu i propustio me u tom momentu mi nije bilo do obilaženja ali razumem čoveka pa rekoh aj da mu učinim. Ostavljam motor u hladovini dvorišta jedne vile i to zadovoljstvo plaćam 10 evra. Ukrcavam se na jedrilicu i narednih par dana ću biti Gastro Sailor.
  8. GastroBiker

    Konačno Sicilija

  9. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan dvadeset treći Herceg Novi- Bar- Nikšić- Drač Pošto se drugari iz Nikšića ne javljaju red je da krenem dalje, u Baru pravim pauzu u plažnom baru i telefon opet neće da se zakači na wi-fi mrežu, konobar kaže da je to normalno za iphone i da je to čest slučaj, ok još uvek ne brinem. Javljaju se drugari iz Nikšića, promena plana, pravac Nikšić. Tamo od starog i novokupljenog cilindra sklapamo jedan koji ne pušta i spreman sam za put. Kad sam već u Nikšiću svraćam u Walter pub, u svakom gradu imam jedno mesto koje mi je baza. Kačim se na wi-fi bez problema, obradujem se (prerano), bukiram hotel u Draču zovem konobara da platim, kaže u redu je, momci koji sede u lokalu su videli tablice i pošto jako vole Novi Sad ne dozvoljavaju da platim, pozivaju me da im se pridružim društvo je veselo i atmosfera je odlična ali ću to morati da ostavim za neki drugi put, biće prilika. Granicu prelazim brzo. Kroz Albaniju vozim znatno iznad ograničenja, već sam navikao da Albanska policija iz nekog razloga ne obraća pažnju na tu vrstu prekršaja od strane motorista. Jednostavno okrenu glavu kada naidjem. Na pola puta od Skadra do Drača kolaps, stvaraju se nepregledne kolone, palim sva 4 i obilazim kolonu, na svakom isključenju sa polu auto-puta stoji patrola i isključuje vozila na sporedne puteve da bi smanjili gužvu. Kako se pojavi motor oni ga propuste da nastavi auto-putem. Iz par puta sam obišao kolonu ne kraću od 10km. Ulazim u Drač, Garmin me vodi u strogi centar. Lepo od njega ali hotela nema tu. Stajem uz baštu kafića, bašta krcata, gleda se fudbalska utakmica. Svi ustaju da mi pomognu. Moj telefon neće da se nakači na wi-fi, tako da ne mogu da udjem u buking aplikaciju. Adresa skinuta sa bukinga je pogrešna. Lokalci iz kafića zovu hotel, recepcionar im daje adresu, unosimo adresu u navi, zovu me da sednem i popijem pivo. Čak je jedan od njih hteo da sedne u auto pa da ga pratim do hotela. Zahvaljujem se na pomoći, ne bi bilo u redu da prekidaju utakmicu zbog mene, sad imam pravu adresu. Nakon dvesta metara radovi i to ne radovi na putu već je raskopan ceo jedan trg, garmin zapeo da predjem baš preko oranja i vrtim se tako u krug, od muke i vrućine skinuo kacigu kad eto policijske patrole ispred mene. Ne zaustavljaju me ali ja stajem sam. Pitam za Hotel, policajac mi na solidnom engleskom odgovara ali sad čujem da mi se neko obraća na Srpskom, gledam u drugog policajca, on ćuti i gleda negde iza mene. Okrećem se a iza mene dva motora, Beogradjani, bukirali hotel koji se nalazi 200 metara od onog koji sam bukirao i njih je navigacija dovela u centar. Mene je iphone izdao odbijajući da se nakači na internet a Aleksandra je izdala baterija na ajfonu, on je koristio telefon za navigaciju. Problem punjenja rešavamo čas posla, imam eksternu bateriju. Policajac nam je lepo objasnio gde se nalaze hoteli, Garmin pokazuje da moramo da vozimo 2,5km do mesta gde možemo da napravimo polukružno okretanje. Policajac nam pokazuje da sačekamo, zaustavlja saobraćaj na bulevaru i mi se okrećemo nepropisno po nalogu policije. Nalazimo Hotel relativno brzo, ovakvo upoznavanje mora da se zalije. U bašti hotela pijemo točeno Nikšićko pivo. Jon i Aleksandar su kolege, zajedno su krenuli na odmor, vozili su preko prokletija i plan im je da ujutru rano krenu za Sarande kako bi uhvatili trajekt za Krf. Odlično i ja idem za Sarande, predlažem da idemo zajedno, ja da bih što pre stigao na jedrenje planiram rutu sa polu auto-putem koja je nekih sat do dva brža, oni žele da voze uz more. Rastajemo se a meni se po mislima vrti ruta uz more. Jutro je pametnije od večeri.
  10. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan dvadeset drugi Kranjska Gora- Mangart- Rijeka- Herceg Novi Za današnji dan je predvidjena malo duža ruta, želja da što pre stignem na jedrenje je ipak mnogo slabija od želje za uživanjem u vožnji. Prvo Mangart pa sve ostalo. Ustajem baš rano za svoje standarde, na motoru sam bio nešto pre 8 ujutru. Da bih došao do Mangarta prvo moram da udjem u Italiju pa iz Italije nazad u Sloveniju i uspon na Mangart, mogu samo da zamislim kako je to izgledalo dok su funkcionisali granični prelazi, tri puta odeš na planinarenje i menjaš pasoš. Put kojim se penje na Mangart je dosta uzak, u penjanju nisam nikog susreo a i ko se spušta sa čuke u pola 9 ali zato u silasku sam naletao na automobile koji nisu očekivali da neko silazi sa čuke u 9 i nešto. Mangart neću opisivati, nisam toliko vešt sa rečima. Na sreću poneo sam i telefon i kameru. Ulazim u Rijeku, sedam u lokal na rivi, taman se raskomotio. Dolazi konobar, želim da naručim nešto za klopu a on mi odgovara da renoviraju kuhinju i da im radi samo pizza peć tako da mogu da poručim picu. To bi bilo ok da u predhodnih dvadesetak dana nisam pojeo pizze više nego u proteklih 5 godina, smeje se, kaže iskombinovaće neki sendvič sa pica testom. Sendvič sam smazao sa takvim uživanjem da su ozbiljno razmišljali da ga uvrste na jelovnik. Htedoh da se nakačim na net da vidim kako napreduje ekipa koja je krenula iz Novog Sada na jedrenje ali telefon ne nalazi mrežu, konobar kaže da se to često dešava, nosi tel bliže ruteru, telefon nalazi mrežu ali ne prihvata lozinku. Ne shvatam to ozbiljno i nastavljam dalje. U jednom momentu negde posle Zadra Garmin je iskoristio moju nepažnju i izveo me na auto-put, ok taman da izbegnem semafore i gužvu oko Splita, ne izlazim na Split nego ću na prvom sledećem, Blato na Cetini krivudav put, prelepa priroda, jedino što me je vratio skoro do Splita. Magistrala i pun gas, stajem na pumpu da tankam i u tom momentu policijski RT svlači nekog Fejzera i dok mu uzima meru već je bacio oko na mene i gleda na koju ću stranu a ja baksuz ako krenem gde treba napravio sam prekršaj nepropisnog uključivanja, skrećem na kontra stranu, srećom neko odvajanje odmah posle 50 metara, okrećem prolazim opet pored pumpe, policajac me prati pogledom vidim da me bezecovao. Da bih izbegao da me zaustavi zbog prekoračenja brzine dajem pun gas, dok on završi sa fejzerom i eventualno krene za mnom ja ću već biti briga neke druge policijske patrole. Stižem u Herceg Novi. Zovem drugare u Nikšič, rekoh da taman prekontrolišem cilindar i motor jer sam ja montirao cilindar a to je već dovoljan razlog za kontrolu, niko se ne javlja, subota, već su otišli u kafanu. Da ih ne bih jurio po kafanama, noćim u Herceg Novom a tu već nisam mogao da izbegnem kafanu, kafa sa prijateljima se odužila i pretvorila solidnu količinu piva. Dobro mi je došlo nakon nepunih 900 km puta.
  11. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Ovo je bilo slično jedino što sam imao par njih koji su me čekali pa sam znao gde treba da idem. Auspuh je još uvek sa prave strane, stara škola.
  12. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan dvadeset prvi Minhen-Grossglockner-Kranjska Gora Od Minhena do početka Alpinstrasse ništa vredno pomena. Jedino što me Garmin proveo pored Louisa pa mi je neplanirano izbio nešto para iz džepa. Vinjeta za Gross iznosi 26 evra, vredi svake pare mada nisam baš bio srećan kada sam ih izbrojao namrštenoj babi na šalteru, krenuli me šalteri na ovom putovanju baš, na sreću sa granicama je bilo sve u najboljem redu. Još uvek pod utiskom Grossa stižem u Kranjsku Goru, sedam na kafu i lagano tražim smeštaj na Bukingu. Ubedljivo najskuplji smeštaj na putovanju sam platio na Kranjskoj Gori i to doručka bez a to je na Bukingu bila najpovoljnija ponuda. Ulazim u vilu a tamo stotinu dece vrišti i trči po hodnicima, gde su mi sad oni metuzalemi sa Stelvia? Oni jedva dišu a kamoli da vrište. Izvinjava se recepcionarka što ne može da me smesti u bukiranu sobu i sele me dve vile dalje u sasvim solidan apartman. Obećavam da ću zaboraviti ovu neugodnost ako me upute na najbolji domaći restoran na Kranjskoj Gori a da ne moram da jašem dva dana do njega. U glas izgovaraju Gostilnica kod Martina. Zaboravio sam neugodnost čim sam seo u restoran. Kranjska kobasica šta drugo ali seljački krompir kao prilog je pobedio. Šum potoka ispod prozora me je brzo uspavao i to se ponovilo par puta pošto sam ustajao da pijem vode.
  13. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Moj bruder Kiza iz MinKena je organizovao druženje sa Bavarskim bajkerima ali pošto sam kasnio par dana oni su prepakovali slobodne dane tako da bih imao dan lufta i dva dana vožnje sa njima. Taj dan lufta me najviše plaši, Kiza je ohladio ozbiljne količine Augustinera a ne moram da kažem da je on odličan kuvar, čudi me da sam još uvek ulazio u moto pantalone. U tom momentu premišljanja me zove ekipa sa kojom sam trebao da krajem maja idem na jedrenje i to je bio planiran početak putovanja, medjutim ima i gorih od mene pa je jedrenje odloženo za Jul a onda se nenadano otvorio termin od 16. Juna i u sekundi se dogovaramo da se oni ukrcaju i da me u jednom momentu pokupe u nekoj marini. Pozdravljam se sa Kizom tokom večeri, da ga ne budim ujutru, sreća pa od Augustinera nisam nikad mamuran. Ostaje dogov za vožnju po Bavarskoj, samo će morati da sačeka drugi put kada budemo svi imali više vremena.
  14. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Sad više nema nikakvih problema.
  15. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan dvadeseti St Moritz- Livinjo-Passo dello Stelvio- Minhen Od St Morica do Livinja preko Bernina passa čas posla, u Livinju se ne propušta prilika za točenje goriva Nakon polaska iz Livinja za Stelvio obilazim i susrećem samo bicikliste, kako se približavam Stelviu motori odnose ubedljivu prevagu, uspon na Stelvio uglavnom svi voze u jakom ritmu, mozda je samo 10 procenata opreznijih vozača ili onih koji često staju radi fotografisanja. Visina 2757mnv i temp 6,5 celzijusa Na vrhu Stelvia gužva, puni lokali, pune bašte a napolju prijatnih 6,5 stepeni celzijusa. Na spuštanju sa Stelvia se procenat opreznih vozača rapidno uvećava, oštre serpentine same po sebi nisu problematične za spuštanje ali kamperi i mini busevi koji dolaze u susret i zauzimaju kompletnu širinu kolovoza a uopšte ne gledaju da li neko u tom momentu ulazi u krivinu. Ulazak ulevu serpentinu i krajičkom oka ugledam odvajanje desno, Trafoe, opisano u mnogim putopisima, prelepa terasa, odlična usluga itd. Hoću, neću, hoću dok sam se premišljao iz krivine nailazi automobil a ja sam već krenuo ka hotelu, ovde nije bilo premišljanja gas i ulazak u baštu hotela u stilu: Je l ima ko vaki Kawasaki. Stajem, gasim motor, već sam ga stavio na ćopavu i taman da sidjem kad primetim da me tek u tom momentu stižu pogledi gostiju, ne zato što sam bio brz već zato što su gosti slavili 90 godina mature, i refleksi su im u skladu sa godinama. Retko mi se dešava da udjem u kafanu i da sam najmladji, možda bi osećaj i prijao samo da nisam minimum duplo mladji od najmladjeg gosta, ne računajući konobara on može da mi bude ćale. Kako sam uleteo tako sam i izleteo, da ne smetam ljudima. Do Garmiša milina za vožnju, mala pauza na Fernstein see se pretvorila u malo dužu jer sam se zablenuo u ronioce koji su vežbali na jezeru a od Garmiša do Minhena malo smaranja zbog gužve, koristim prednosti autobana i stižem na ladan Augustiner.
  16. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dani od četrnaestog pa do dvadesetog St Moritz/Pontresina-Davos i par passova Pogled sa terase Pošto se dugo nismo videli priča ide do kasno u noć i potpuno zaboravljam na cilindar kvačila. Ustajem ujutru, predivan dan a ja umesto da se vozim demontiram cilindar kvačila, taman sam hteo da zakukam pa se setim gde sam, stvarno bi bila sramota da kukam. Prijatelj parla Italijanski, brzo se dogovara za slanje drugog cilindra, da bi ubrzali prispeće paket se šalje u Italiju kod poznanika pa kad stigne dolazimo po njega a falični cilindar šaljemo nazad. Ovaj put nisam mogao da izbegnem vikend, tako da sam se načekao. Ne kukam, nije mi teško palo. Za razliku od prijatelja u Italiji, ovde je žena glavni kuvar, niko nije vegetarijanac. Sad na stranu to što drugarova žena vrhunski kuva pa čovek ne može da prestane sa jelom, par puta mi baš bilo neprijatno, sve hoću da stanem ali ne mogu. Na stranu i to što je sto uvek besprekorno postavljen, svaki detalj je pažljivo biran pa je odmah i lepši osećaj dok jedeš već preukusnu hranu. Ali par puta smo zaglavili do kasno i dodjemo kući kad već svi spavaju, i ja normalno odem u apartman da nikog ne budim a evo ga drugar na vratima i kaže, ajde dole da jedemo. Šta sad da jedemo, svi spavaju, nemoj da ih budimo. On odgovara, žena je sve spremila i postavila za nas, čak je namestila rernu da bude toplo kad stignemo, red je da jedemo, da se ne naljuti. Pošto nije pametno ljutiti domaćicu, jedemo i ližemo prste. Prijatelji imaju troje dece, sina i dve ćerkice. Vesela deca, non stop neka akcija potpuna suprotnost standarnim suzdržanim švajcarcima, komšiluk, sve Švajcarci, ih obožava, deo komšiluka je brzo usvojio naš običaj svraćanja na rakiju a jednoj komšinici, gospodja od 80 godina, pas stalno beži i dolazi do kuće da se igra sa decom, toliko se ustalio da gospodja više i ne brine kad joj nestane pas. Sve to mi skreće misli sa Italijanske dostavne službe. Još jedna pozitivna stvar u celoj priči je što sam mirne duše u par navrata posetio najveći wiski bar na svetu, imaju preko 2500 etiketa, nisam brojao, verujem na reč. Drže rekord i upisani su u Ginisovu knjigu rekorda a poznati su i po tome što su nekom kinezu prodali čašicu viskija za 9999 franaka. Ne kontam Kineza nikako, nije u pitanju cena i da li ima para ili ne, to je trgovina, prodavac istakne cenu a kupac kom cena odgovara kupi artikal, prosto ko pasulj. Ne kontam čoveka (Kineza) koji udje u bar i popije samo jednu čašicu. To nikako ne mogu da shvatim. Ja sam krenuo sa drugom taktikom, po azbučnom redu, ma koliko želeo nisam stigao dalje od dva slova A čisto da zeznem kineza makar u količini. Aberlour single malt 18 godina u šeri buretu i da mi se ne bi previše osladilo zaslanio sa Ardbegom, prvi na B je bio Balvenie, iskosile su mi se oči kada sam video cenu ali to je bilo jedino po čemu sam ličio na kineza, novčanik je i dalje balkanski, drugar vozi a ne pije kad vozi, njemu je lako. Gleda me i smeje se, uveče će izneti rakiju koja bi komotno mogla da parira većini etiketa u baru samo ko bi preživeo do slova R. Bar se nalazi u hotelu na slici ispod Pogled iz bara na jezero I mnogo zanimljiviji pogled unutra Drugarova kuća se nalazi ispod Muottas muragl vrha visokog 2454m, na vrhu je restoran sa vidikovcem sa kojeg se vide svih 5 jezera do Majola passa. Penjanje vozićem na sajlu a silazak pešaka, ima nešto u tom pešačenju po prirodi na sreću javljaju da mi je stigao paket pa nisam stigao ozbiljnije da razmišljam o hajkingu, montiram cilindar i sav srećan se spremam za vožnju, taman sam obukao jaknu kad odjednom počne da pada kiša bez namere da stane do kraja dana, ne treba da pominjem da je predhodnih dana sijalo sunce. Konačno se slažu kockice, motor sklopljen, sunce sija do Davosa mogu preko jednog passa a nazad preko drugog, brzinski doručak i polazak. Sve je proteklo u najboljem redu, jedino što sam zaboravio kameru i telefon na punjačima tako da nemam snimke i fotografije sa druge strane to što nisam morao da razmišljam o kameri o kadrovima i gde ću stati kako bih slikao me je rasteretilo pa sam se u potpunosti prepustio uživanju u nestvarno lepim predelima. Ako niste videli, morate mi verovati na reč ili čekati da dodje Grossglockner na red pošto su dosta slični.
  17. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    U St Moricu me dočekuje prijatelj, ozbiljno se zabrinuo zašto kasnim - pita me kuda sam došao, ja mu odgovaram a on se krsti, pa gde tuda, tuda niko ne ide. -ne ide kolima to si u pravu i ne skidam osmeh sa lica. Na par passova nije bilo uopšte automobila a motori su bili svi iz lokala i svi su baš dobro peglali.
  18. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Već pomenuta rebarca restoran je udaljen od glavnog puta par stotina metara, uglavnom dolaze lokalci, hrana je odlična a cene su normalne, ne deru kao ovi na glavnoj džadi, popularna ruta od Como jezera do St Moritza, u blizini je i vodopad, treba prošetati stotinjak metara od parkinga ali vredi.
  19. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Prvi dan lagan, prva noć teška ali lepa. Tridesetak km od Cittanove za Gerace, vredelo ih je proći dva puta. Ruta iz Pontresine preko Majola passa, razlog rebarca sa palentom. Majola pass
  20. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan trinaesti Limone sul Garda-riva del Garda- Passo del Tonale- Bernina-St Moritz Dan ranije sam primetio da cilindar opet pušta, kakav sam baksuz kupio sam cilindar za nijansu bolji od onog koji sam imao, nisam hteo sebe da zamaram sa cilindrom dok sam se vozio uz jezero, zatim sam odlučio da sebi ne kvarim doručak razmišljanjem o cilindru. Nakon obilnog i odličnog doručka u restoranu koji je na samoj obali jezera došlo je vreme da se suočim sa realnošću. Prvo plaćanje hotela, nije strašno 27 evra, noćenje sa doručkom. Sad je opet cilindar na redu, ovaj manje pušta ali pušta. Djunta me upozorava da postoji mogućnost da ulje dospe do lamele a ako se to desi nadero sam. Kontaktiram lika koji mi je prodao cilindar, kaže nema problema dodji zamenićemo, ta opcija otpada jer je on u okolini Barija, opcija druga da mu pošaljem cilindar nazad i dam adresu na koju da pošalje drugi. Do tog momenta smo nekako i uspevali da se sporazumemo, moj Italijanski je isti kao njegov Engleski, nikakav. Kažem mu da ga zovem domani. Opet maltretiram Djuntu i on mi objasni postupak kako da minimalizujem mogućnost da mi ulje procuri na lamelu, shvatim odmah iz trećeg puta i izvršim operaciju na parkingu benzinske pumpe negde u Dolomitima, glavni sastojak, tovatnu mast mi daje pumpadžija, bilo mu glupo da mi prodaje kilo. Kad sam već u majstorskom modu a uskoro ulazim u Švajcarsku, montiram i db kiler na auspuh, u nastavku putovanja nisam video ni jedan motor koji je imao after market auspuh a da je imao db kiler na sebi, džabe sam se mučio. Puštam mozak na pašu, i prepuštam se krivinama. Nema više ni traga brigama, potpuna koncetracija na put i prelep krajolik, ne smetaju ni oblaci ni po koja kap kiše, uživanje je potpuno, znam da čaša meda ište čašu žuči, o tome ću da brinem kada dodje žuč na red, sad uživam u medu i neću da kvarim.
  21. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan dvanaesti Toscana-Lago di Garda Kada sam pitao za savet gde se vozati po Toskani sa više strana mi je rečeno isto. Uhvati početak rimskog puta i onda vozi gde god ti volja, nema greške. Tako je i bilo, dodjem na raskrsnicu, odokativnom metodom izaberem smer i uživam do sledeće raskrsnice, ne treba puno trošiti reči na toskanu, već su pametniji od mene rekli da je Toskana kao Bosna samo sredjena. Nisam imao želju da ulazim u veće gradove, zadovoljio sam se vožnjom kroz nepregledna žitna polja i vinograde. Nakon uživanja po toskani na redu je novo odredište, Lago di garda. Poprilično dosadan deo puta, Desenzano del Garda utegnuto i sredjeno mesto rekao bih da sam već u Švajcarskoj. Po dobrom južnjačom običaju parkiram tamo gde ima mesta, severnjaci to ne privataju baš lako ali za razliku od južnjaka koji bi mi odmah skočili na glavu parlajući 300 na sat dok ne sklonim motor, ovi severnjaci me samo pogledaju ispod oka, još kad je konobarica shvatila da neću da jedem i da samo pijem kafu i vodu zažalila je što mi je dala šifru za wi fi. Vožnja uz jezero do Limone sul Garda, toliko sam uživao u krajoliku da sam zaboravio da upalim kameru, eto razloga da se i ovde vratim prvom prilikom. Bukiram Hotel Capo Realmol, na samoj obali jezera, ima natkriven parking za motore, korišćenje bazena i teretana( ovo za teretanu je definitivno suvišna informacija) i doručak je pun pogodak. Svaka soba ima pogled na jezero, pošto sam bio sam dobio sam najmanju sobu u hotelu, malu sobu su kompezovali najvećom terasom. Zahvaljujući bukingu imam i fotofrafiju hotela. Izlazak sunca iznad Lago di Garda
  22. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dan jedanaesti Marche- Chianciano Terme Vreme je bilo da se nastavi put, teška srca se rastajem od svog drugara Tadije koji je što zbog mene što zbog komšiluka ozbiljno zaražen bajkerskim virusom i već savršeno razlikuje zvuk motora od ostalih vozila. Polazim u popodnevnim časovima, današnja ruta je lagana. Pravac Toskana, bukiram smeštaj u Chanciano Terme, smeštam se u Hotel i pre nego što sam ušao u sobu obilazim trpezariju, veličina i pozicija švedskog stola (u tom momentu praznog) mi uliva ozbiljnu dozu optimizma da će doručak biti kontinetalni a ne južnjački i sad mi preostaje samo da smislim šta ću za večeru. Sećam se da je Bobbra u svom putopisu: 2 u 1 Toscana i Dolomiti opisao da je u ovom mestu u nekom neuglednom lokalu pojeo najbolju picu u svom životu, pošto Bobbru lično poznajem tj upoznat sam sa gurmanskim likom i delom dotičnog, polazim u potragu za lokalom, čujem se sa Bobbrom radi preciznijih uputstava, ispostavilo se da sam smešten na istoj lokaciji na kojoj je i on bio što mi olakšava da pratim smernice. Zahvaljujem se recepcionaru na predloženim restoranima, veceras je na meniju pizza a šta drugo. Prolazim ulicom gde bi trebao da bude lokal i ništa, ne nalazim ga, ponovne konsultacije sa Bobbrom, još dva tri puta prolazak istom rutom, ništa, stanem uz put, bašte ni od korova, stojim na ulici i sve je tu, benzinska pumpa sa preke strane, živa ograda, ali lokala nema. Dok sedim na motoru i kontam gde sam pogrešio primetim da dvadesetak metara ispred mene svako malo vozila ulaze na parking i izlaze sa njega, a saobraćaja u ulici baš i nema, stajem na parking silazim sa motora a na sred parkinga stoji ogromna keramička pizza peć, oči da mi iskopa, doduše nema bašte (uklonila žardinjerija). Lokal je u stvari diskont pića spojen sa picerijom, na kasi diskonta se dobije jelovnik, poručuje se kod kasirke, ostaviš ime, piće se uzima sa polica i prijavi se istoj kasirki, cene iz prodavnice, kada je pica gotova, majstori prozovu uzmeš picu i biraš hoćeš li sesti u piceriju ili u diskont pića, imaju i pice na metar, def najbolja pica koju sam jeo, da nisam imao doručak u hotelu, doručkovao bih pizzu koliko sam vremena izgubio tražeći piceriju vrteći se kao magarac u magli, duplo više vremena sam proveo listajući jelovnik, samo što sad magare nije bilo u magli već izmedju dva plasta sena, Gledam okolne stolove, svaka pizza izgleda savršeno, zažmurim i nabodem prstom. Za one koji se nekada nadju u Termama poveruju Bobbri i meni na reč, evo adrese da se ne muče: Viale della Liberta 346 Posle pice kafa i kolač. malo protezanja nogu kroz stari grad i dosta od mene za jedan dan.
  23. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dani osmi, deveti i deseti Napoli-Marche Put iz Napulja za Marche nije bio preterano zanimljiv, uglavnom autostrada, obećao sam drugaru da ću stići na ručak pa nije bilo vremena da se vozi zanimljivija ruta. Drugar koji sa porodicom živi u Italiji već 20 godina je vegetarijanac a odličan kuvar, znam da ova konstatacija zvuči suludo ali. Uvek ima neko ali, na sreću ovo „ali“ ide na dobro, da nastavim ... ali njegova žena nije vegetarijanac tako da je on kuvao sve a jeo samo priloge. Par godina mu obećavam da ću ih posetit i uredno ih ispaljujem ALI iz opravdanih razloga naravno, kada sam mu najavio da dolazim nije shvatio ozbiljno, samo se nasmejao, nije mi u prilog išlo ni to što sam polazak iz Novog Sada stalno odlagao. Kliknuo je tek kada sam mu se javio iz Kalabrije i nije bilo druge nego pun gas, trebalo je iskoristiti vikend za druženje pošto oboje rade. U Marche sam prvenstveno došao da upoznam svog novog drugara Tadiju, budućeg bajkera. Kao što sam rekao, drugar je stvarno odličan kuvar, dobri smo pa ga ne mučim da mi sprema mesinu u Italiji bar ima mesta gde se dobro jede, odlazimo u San Giorgio na klopu, gradić na obali jadranskog mora, peščane plaže, malo je penzionerski, odlazimo u odličan restoran piceriju Altamarea, veliki izbor ribe i plodova mora ali se ja ipak odlučujem za plodove tora, naslagane na picu, ipak smo u Italiji. Pizza napolitana sa plavim patlidžanom, pršutom i gorgonzolom, u Italiji što su sastojci neobičniji pizza je bolja. Nedelja, Moto GP i to na 60km od mesta gde sam smešten, na 50 metara od kuće mojih prijatelja se nalazi bajkerski bar i oni idu organizovano, nije problem ni za kartu ali. Nedelja je jedini dan kada su prijatelji slobodni i isplanirali su obilazak okoline i celodnevni program a i Tadija, sin mojih prijatelja tada star nešto manje od dve godine, je taman hteo da mi pokaže svoje igračke tako da će Moto GP morati da sačeka, neće deda još u penziju. Već pomenuti bajkeri su tih dana spremali bajkerski festival, drugar me je ubedjivao da ostanem još koji dan pa da posle festivala nastavim put ali koliko god da sam uživao u poseti i druženju, pogotovo sa Tadijom, morao sam da krenem dalje, motor u dvorištu je predugo stajao na jednom mestu. Dok sedimo na terasi u čašu mi upada nezvani gost, da je upao u drugu čašu u kojoj je rakija pa da razumem a ne u ovu od vode i to praznu. Ispod prozora sobe koju mi je Tadija velikodušno pozajmio raste drvo Nešpule, nešto kao breskva, sa tvrdjom korom, kiselije ali jako ukusno. Poneo sam par komada sa sobom i mogu reći da su savršeno osveženje.
  24. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Upravo su me upozorili da sam zaboravio da opišem jednu nazovi situaciju, sreća pa sam u više navrata prepričavao dogodovštine sa putovanja pa kad nešto zaboravim ima ko da me podseti, ne bojim se toliko zaboravljanja biće problem ako počnem da dodajem. Elem, Posle uzbudlive vožnje prema Palermu kroz nacionalni park Nebrodi silazim na autoput, ide uz more, lep prizor ali počinje da smara. Imam vremena i skrećem malo u brdo, kontam vozikaću se malo uz autoput da ubijem vreme i da uživam u prirodi. Nailazim na oštru desnu krivinu, u temenu krivine je raskrsnica, tj odvaja se sporedni asfaltni put koji ide levo u brdo a glavni pt na kojem se nalazim se nakon desne krivine spušta ka auto putu. U susret mi nailazi kombi, lik ga vozi kao da ga je ukrao. Stajem, dajem levi žmigavac i čekam da prodje kombi. Pogledam levo a na sred tog sporednog puta na koji želim da skrenem, stoji lik, prekrstio ruke na grudima, ima ga, gleda me reklo bi se nezainteresovano i kada je video da je uhvatio moj pogled lagano je odmahnuo glavom (lagano levo desno, kao da ga mrzi što to mora da mi da do znanja) gledam ga sekundu, dve. Mislim se e sad češ ti da vidiš, odlučno dajem desni žmigavac i pogledam u njega, on isto tako nezainteresovano klimnu glavom (više kao konstatacija nego kao znak odobravanja) autoput je opet postao privlačan.
  25. GastroBiker

    Konačno Sicilija

    Dani šesti i sedmi Bronte Skidam i rasklapam cilindar, skidanje cilindra sam do kraja putovanja toliko usavršio da ako ikada bude organizovano neko takmičenje BMW servisera mogu mirne duše da se prijavim. Gumica na cilindru se raspala, kao žvaka je. Najbliži servis je na 180km. E bay i poručivanje polovnog. Kupujem cilindar sa opcijom najbrže dostave, na papiru je sve ok ali... Paket će stići u Katanju, tu je distributivni centar i onda me kači neki njihov državni praznik pa vikend i ne lipši magare do zelene trave, sobe u smeštaju su bukirane za vikend. Tu na scenu stupa Frančeska, vlasnica pansiona, pored svih njenih obaveza (radi redovno radno vreme i vodi pansion) je odvojila dosta vremena i uložila mnogo energije (mislim da je na kraju znala poimence sve poštanske službenike u Katanji i Bronteu) da paket stigne na kućnu adresu pre praznika. Čak se rastrčala po komšiluku da mi obezbedi smeštaj za vikend ako paket ne stigne na vreme. Imam utisak da se brinula više od mene i da je to teže podnosila, doduše veći deo posla je ona i odradila. U jednom momentu me pitala, kako to da sam toliko smiren, normalno bi bilo da se čovek u mojoj situaciji nervira i da pokazuje tu nervozu. Pitanje na mestu, nije da se nisam nervirao ali je to nerviranje bilo zanemarljivo i to iz više razloga. Prvi razlog; na Siciliji sam, imam sobu sa pogledom na Etnu to je kao da imam neograničenu količinu sedativa na dohvat ruke. Drugi razlog pizzerija Peperoncino i kafeterija poslastičarnica Luca u neposrednoj blizini. Vlasnik picerije od engleskog zna samo da kaže „my friend“ sasvim dovoljno uzimajući u obzir da pravi vrhunske pice, prva je bila kao za turiste, mada daleko od toga da je bila loša, a ostale su bile kao za domaće goste a u poslastičarnici je toliko velik izbor sladoleda i kolača da sam mogao mirne duše da čekam paket još nedelju dana. Treći razlog ali ne manje bitan, krem od pistaća, ne vredi opisivati to mora da se proba. Izlišno je reći da je kafa vrhunska gde god da je popiješ. Bronte je gradić na obroncima Etne koji je poznat kao prestonica pistaća, prilikom jedne od čestih erupcija etne, lava je uništila skoro sve useve u okolini Brontea i jedino su preživela stabla pistaća. U Bronteu se od tada svake godine održava i festival pistaća a krem od pistaća im je poseban delikates, nemam sliku krema i nju sam pojeo. Elem, poznajući Marfija sve ove godine, naravno da ne očekujem da će paket stići pre praznika, čak sam ubedjen da če ga negde izgubiti ali ne marim. Silazim do grada da nadjem mineralno ulje za kvačilo. Smeštaj se nalazi uzvišenju iznad grada, na vrh što bi rekli, silazim do najbliže pumpe, ne radi naravno. Nastavljam do centra, peške i sve nizbrdo, solidan nagib. Nije problem otići, biće problem vratiti se ali ko će sad time da se bavi. Bronte klasičan Sicilijanski gradić, čudan centar, na trgu samo jedan lokal pun nekih penzosa, nigde kafeterije, sve nekako sivo, bezbojno, anemično. Vrtim se po uličicama nije mi do života. Nailazim na lokal, mala baštica ispred a pored ulaznog portala stoji starac sa svojih osamdesetak godina otprilike, dostojanstven, smiren, i svi koji prolaze tuda mu se javljaju sa poštovanjem a on samo lagano klimne glavom kao otpozdrav. Prilazim ulazim u baštu, kao i svi lokalci klimnem glavom u znak pozdrava starcu, on otpozdravi. Sedim u bašti, čekam, ništa. Nakon nekog vremena izlazi konobarica, zblanut izraz lica, gleda mene u bašti, nema koga drugog, samo ja sedim. Pogleda upitno u starca a on verovatno po navici klimnu glavom i tek onda mi ona prilazi i prima porudžbinu. Espresso i kroasan sa kremom od pistaća, dok sam jeo kroasan nisam primetio da mi je krem iscureo na bermude, pokušavam da obrišem salvetom, još gore. Da sad ne idem u detalje na šta liči. Plaćam i krećem nazad u sivilo Brontea. Korak za korakom, smejem se sam sebi, ono krema što nije završilo na bermudama počinje da pravi pravi ugodjaj u stomaku, sivilo brontea ustupa mesto bojama, sve je življe, lepše, veselije kao da sam u drugom gradu, osmeh na lice i špartam ulice. Nailazim na prodavnicu opreme za montbajkove, 100ml mineralnog ulja 10evra, kao da ga od kanabisa prave, nema veze, daj, kontam koliko me je klepio kad uz ulje ide i fiskalni, stvarno cena. Šetam se po gradu skupljam snagu za uzbrdo, pravim strategiju da nadjem najkraći put i omašim naravno, baguje tel i gps me vrti u 50 metara, treći krug već počinjem da se javljam lokalcima što sede ispred radnji, smeju se oni, smejem se ja, svima lepo. Nailazim na jednog tipičnog Sicilijanca, kao iz filma. Pitam ga za ulicu tu i tu. Engleski mu slab ali uzima tel i uključeje prevod. Pita gde sam krenuo Odgovaram da treba da stignem do kafeterije Luca, to mi je pored smeštaja pa mi najlakše da objasnim Pita on, gde sam parkirao Pa tamo, odgovaram mu. Gleda me belo, pa gleda onaj translejter pa me ponovo pita kako mislim da idem tamo Peške, odgovaram Počinje da se smeje i objašnjava lokalcima koji stoje pored njega šta mi je plan, sad se svi smeju Htedoh da mu kažem da ja i kući imam ko da mi se smeje i da nisam dolazio na Siciliju radi toga ali on me preduhitri i reče mi da do odredišta ima oko 3km uz brdo, sad se i ja smejem ali od muke. Nudi se da me odveze do kafeterije, parkiran je na 100 metara od mesta gde smo, dosao je devojci da donese doručak. Sa njim je u društvu njegov brat, simpatičan grmalj, fizički sušta suprotnost bratu, koliko sam shvatio,zbog komplikacije prilikom porodjaja ostao je na nivou petogodišnjaka. Sedamo u fiat Pandu i krećemo uzbrdo, vozač, Luka a kako drugačije da se zove sicilijanac, me pita da li sam gladan. Odgovaram da nisam, lažem naravno ali pošto me već voze do poslastičarnice i to dobre, red je da ja vodim u znak zahvalnosti na kafu, sladoled, kolače ili sta god. Luka ljubazno odbija ali pošto sam u ponudi za sladoled rekao Djelato, lukin brat koji je to čuo je samo rekao; mmmmm djelato, nije bilo više mesta odbijanju. Ulazimo u kafeteriju, Luka uzima kafu, brat sladoled a ja i kafu i sladoled. Lukin brat u jednom momentu kreće ka vitrini sa kroasanima, ja se obradovao, imaću društvo i za kroasane kada je Luka poleteo za njim u želji da ga zaustavi, ja zaustavljam Luku i govorim mu da je ok, da pusti brata da izabere šta god želi i da ću mu se i ja pridružiti, Luki neprijatno a brat njegov se nasmejan vraća sa salvetom koju je uzeo sa vitrine, uzalud moje insistiranje da uzmu još nešto, čak je Luka u jednom momentu pokušao i da plati, dok sedim sa njima i ćaskamo pomoću štapa i kanapa, Lukin brat ne može da shvati da se neko zove Bojan i pita se kakvo je to ime, mislim razumem čoveka, i meni je trebalo dosta vremena da to shvatim. Javlja se Frančeska, stigao paket. Pozdravljam se sa braćom, zbog njih dvojice i Frančeske moj najveći utisak koji nosim sa Sicilije nisu ni Etna (na koju se doduše nisam do kraja popeo) ni prirodne lepote, čak ni hrana već ljudi, ponosni, vedri, skromni, spremni da pomognu i sve ove osobine nose tako nenametljivo, nema mesta priči sve se shvati na prvu. Sklapam cilindar, sipam ulje, pazim da ne prolijem ni kap. Koliko je plaćeno stvarno bi bila grehota i kroz nacionalni park Nebrodi, fenomenalnim krivinama kroz još fenomenalniju prirodu hitam ka Palermu. Prvobitni plan je bio noćenje u Palermu, takodje je bio plan i Amalfi coast ko o čemu ja o planovima, ono što nisam planirao je da provedem tri dana u Bronteu, takodje sam želeo da izbegnem Amalfi za vikend. Iako sam do sad već morao da naučim da budem oprezan sa planovima u tom momentu sam u inat svim baksuzima skovao plan da se uskoro vratim na Siciliju i odradim sve po redu i lagano. Umesto spavanja u Palermu ukrcavam se na trajekt za Napoli, kartu kupujem na šalteru bez predhodne rezervacije, tetka za šalterom nervozna zato što ne želim da uzmem kabinu, nudi pilotsko sedište, pitam je da li joj ličim na pilota? Odmahuje glavom i mrmlja nešto sebi u bradu, garant je plaćena na procenat. Na trajektu sam snimio igraonicu i par lokalaca koji su u niskom startu čekali 23h pa da ulete u igraonicu na spavanje, delovalo je kao dobra ideja ali sam ipak glumio pilota, sedišta koja je malopre pomenuta tetka htela da mi proda su bila slobodna a niko nije kontrolisao karte.
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja